„Roditi za Boga!“ – Sveštenik Georgije Maksimov

„Roditi za Boga!“ – Sveštenik Georgije Maksimov

Vašoj pažnji predlažemo poglavlje iz knjige oca Georgija koja daje praktičan primer koristi misije u duhovnom životu, ali i saznanje da je misija dostupna svakome ko to samo poželi. Kod ucrkvenjenih ljudi može da naiđe period određenog „zastoja“  u duhovnom životu i upravo trud na ispunjavanju Hristove zapovesti o misiji može pomoći da se oganj duhovnog života ponovo razgori, da čovek oseti veliku istinu duhovnog života da smo živi samo dok se žrtvujemo za druge u Hristu Bogu.

* * * * *

„Ako se misija ne vrši po uticaju strasti, gordosti i sujetnoj želji da pokažemo sebe kao „učitelje“, već radi ispunjavanja volje Božije, onda Gospod daje posebnu radost, blagoslov, blagodat propovedniku. Ovu činjenicu potvrđuju i misionari naše škole koji odlaze u misiju.

Na primer, oni koji su uzimali učešće u radu misionarskih stanova u republici Tuva. Tamo imamo dva misionarska stana, jedan u gradu Šagonar, drugi u gradu ak-Dovurak. Neki od naših misionari su odlazili tamo zabrinuti, neki su se susretali sa teškoćama, nije sve bilo u potpunosti bez problema, ali su svi govorili da nisu želeli da odu odatle. Na misiji Gospod mnogo otkriva čoveku, pre svega o njemu samom. Mnogi su kasnije dolazili i drugi put, a neki su se čak i preselili u Tuvu za stalno. U ovoj republici su teške životne okolnosti, u pitanju je najsiromašniji deo Rusije, tamo je visoki stepen kriminala, to jest, misionare ne privlači udobnost tamo. Međutim, oni su tamo čak u tako kratkom vremeskom periodu osetili blagodat apostolskog služenja koja je tako snažno oduševila.

Kada čovek odlazi u misiju počinje da biva svestan da ništa ne može bez Boga. U svom svakodnevnom životu, u poznatom okruženju, mi, iako i znamo, da Bog upravlja svime, ipak ne možemo da se izbavimo od osećanja da sami vladamo svojim životom, znamo šta i kako da činimo, postavljamo zadatke i dolazimo do rezultata. Na misiji ova iluzija nestaje. Dolaziš do shvatanja da si ništa bez Boga i tada i molitva sasvim drugačije teče i na drugi način se doživljava veza sa Bogom.

Kada se oslobađamo od uzdanja u sebe, nadanja na sopstvene snage, znanja i umeće, onda počinjemo da zaista verujemo Bogu i Bog na poseban način ulazi u naš život i deluje kroz nas čak i bez obzira na naše nedostojanstvo. To donosi sreću sa kojom se malo šta može uporediti. Sreću da vidiš zadivljujuće delovanje Promisla Božijeg među narodom koji sedi u tami i seni smrtnoj. Sreću da vidiš kako se duhovno rađa novi hrišćanin, kako Pravoslavna vera preobražava čoveka. Kao što je pisao Sveti Nikolaj Japanski: „Moja sreća na zemlji je dobro stanje misije… to je za mene jedina istinska sreća na zemlji.“[1] Ova sreća daje snage misionaru da izdrži sve teškoće na svom putu.

Jedan iskusni arhimandrit mi je jednom prilikom ispričao nešto što mu se dogodilo devedesetih godina: „Ponekada mi na ispovest dolaze žene koje su izvršile abortus i govore: ‘Baćuška, već mnogo godina se kajem za taj greh, ispovedam se, molim se, pričešćujem. Međutim, težina zbog onog što sam učinila svejedno ne odlazi. Šta da uradim da bi mi Gospod otpustio, da ne bi bilo više težine na duši?’ Jednom prilikom sam rekao nekolicini takvih žena, najozbiljnijim među njima:

‘Postoji način’.

‘Koji?’

‘Eto, ubila si jednog. Rodi umesto njega drugu dvojicu za Boga.’

Vidim zaprepašćenje: ‘Kako da rodim baćuška, nemam muža, a i da imam, već sam stara’.

Ja im govorim: ‘Reč Božija govori: „Neka zna da će onaj koji obrati grješnika sa puta zablude njegove, spasti dušu od smrti, i pokriti mnoštvo grijehova“ (Jk. 5:20). Da li si shvatila šta znači ‘roditi za Boga?’

Rekao sam im to, otišle su, prošlo je dosta vremena i iznenada mi dolaze, tako radosne i govore: “Baćuška, rodile smo!’ Ja sam već zaboravio na taj razgovor, gledam ih i ne shvatam. Nastavljaju: ‘Ja sam rodila dvadesetoricu, a ona – skoro trideset!’ Ja sam već u potpunoj nedoumici. ‘Pa, uradile smo kako ste nas savetovali. U Kazahstanu postoji mesto gde nikada nije bilo sveštenika. Otišle smo tamo, počele sa ljudima da govorimo o Bogu, veri, da ih pripremamo za krštenje, zatim smo se dogovorile sa sveštenikom, dovele ga i on ih je sve krstio. I znate, takva radost i lakoća na duši i više nas ne opterećuje ništa. Niski poklon za savet oče! Ali, znate, nama se dopalo i mi još želimo da rađamo za Boga.’“

Takva je blagodat, sila i radost misionarskog služenja“.

[1] Sveti Nikolaj Japanski, Dnevnici, tom 1, str. 97.

„Svetootačko shvatanje misije, Sreća  misionara“, Sveštenik Georgije Maksimov

Ključne reči:

Rubrika: Iz iskustva misionara, Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *