Savremena pravoslavna čuda u Africi – II deo

Savremena pravoslavna čuda u Africi – II deo

„Mora biti da oni poseduju veliku silu…“

U selu Kizamba nalazi se hram posvećen Svetom Mini. Ipođakon Apostolos, veroučitelj, govorio je o čudu koje se dogodilo sa njim:
„Od januara do maja 2002. godine u našem naselju su vladali banditi. Svi stanovnici su se sakrivali sa svojim pokućstvom u šumi. A moja supruga Despina i ja smo uradili sledeće: preneli smo ikone Bogorodice i Svetog Mine iz našeg svetog ugla na ulazna vrata, u sobi smo upalili sveću ispred ikonostasa i pokupivši nešto od stvari, napustili dom. Razbojnici su došli u selo zajedno sa vođom naše zajednice. Prilazeći našem domu oni su ga pitali: „U ovom domu gori sveća, a ulazna vrata ne vidimo. Ko živi ovde?“ Oni i nisu mogli da otvore vrata da bi ušli u dom.
I još su pitali: „Krov je slamnat, unutra je upaljena sveća – a dom ne gori. Kako je to moguće? Čiji je to dom? Kakva je to velika i tajanstvena sila koja ga čuva od požara?“
Oni tako nisu ni dotakli naš dom. I vrativši našli smo naš dom ceo i netaknut.“

„Svetlost se rasplamsala sama od sebe…“

O ovom čudu je govorio otac Fotije, sveštenik hrama Svetog Jovana Preteče u selu Fuguruma. Evo njegove priče: „Subota. Veče. Sedeo sam, kao i obično, priprema se za nedeljnu propoved, čitao delove iz Svetog Pisma, koja se čitaju na službi sutra. Kerozinska lampa je još uvek gorela. Kerozin se istrošio, ali sam mogao da nađem sveće. Nastavio sam da čitam, ali se sveća uskoro ugasila. Sveća u domu više nije bilo, sve se utopilo u mrak. Moj dom se nalazi na dva kilometra od najbliže radnje, ali tako kasno su svejedno, sve radnje bile zatvorene. Bio sam veoma iznerviran i uskliknuo sa žalošću: „Sveti Jovane Bogoslove, želeo bih da pročitam Jevanđelje, Apostolske poslanice – ali kako? Nemam ni kerozina, ni sveća. Kakvu ću propoved sutra izgovoriti pred parohijanima? Šta da radim?“ sa tim mislima sam otišao da spavam.
Odjednom je nešto počelo da se događa. Negde na vrhu, odmah ispod krova je blesnula neka svetlost. Poražen time, skočio sam sa kreveta, ne shvatajući gde je izvor svetlosti. Probudio sam ženu. Ona je takođe videla svetlost i zahvalila Gospodu i Svetom Jovanu Bogoslovu. Tada sam seo nad knjige, pročitao sve neophodno i zaspao kano uveče, oko tri ujutro. Ujutro te svetlosti više nije bilo.“

„Čuli smo pojanje“

A evo četiri priče oca Joakima iz hrama Vavedenja u hram Presvete Bogorodice u gradu Luena, koji se nalazi na 300 kilometara od Kolvezija.
1. Petak. Oko tri sata popodne. Đakon Jovan i ja smo se nalazili oko hrama, u dvorištu. Odjednom smo jasno čuli pojanje. Ono je dopiralo iz hrama. To su bili stihovi 141 psalma.„Glasom mojim mojim ka Gospodu vikah, glasom mojim ka Gospodu pomolih se…“

„Hleb se nije potrošio…“

2. 21 maja 2002. godine se obeležio praznik – praznik ravnoapostolnih cara Konstantina i njegove majke carice Jelene. Učitelj naše škole Konstantin i njegova supruga Jelena su tog dana prineli 15 hleb ova na osvećenje.
Na kraju službe sveštenik je počeo da deli naforu – tih 15 hlebova presečenih na pola. Ali u taj da se sakupilo više od 650 ljudi. Samo učenika iz škole je bilo 500. stveštenik je ipak podelio svima naforu. I hleb se nije potrošio.
Takvo isto čudo dogodilo se u tom hramu 21 novembra 2000 godine – na hramovni praznik Vavedenja u hram Presvete Bogorodice. Tog dana je stigao rukovodilac pravoslavne misije arhimandrit Meletije (Grigoriatis). Po njegovoj odluci kupili smo skoro dve stotine hlebova, da bi na kraju službe podelili svim stradalnicima. Ljudi je bilo ne manje od sedam stotina! Ali njegovo visokoprepodobije je blagoslovio, i hlebne samo da se nije potrošio, već je i ostao.

Bogorodica je u gradu Luena iscelila obolelu od šizofrenije

3. U martu 2002. godine dogodilo se još jedno Bogorodičino čudo. Hrišćanin, po imenu Georgije, (bio je direktor automobilske kompanije u Hekaminu) imao je ćerku koja je bolovala od šizofrenije. Vodio je kći po lekarima, ali su oni malo čime mogli da pomognu. Jednom mu je učitelj u našoj parohiji, Luka, rekao: „Tvoju kćer neće izlečiti lekari. Ti bi najbolje uradio ako bi je odveo da se pokloni Prečistoj…“
I u najbližu nedelju došao je u hram sa ćerkom. Dva njegova brata su je vodila pod ruku. Oni su odveli devojčicu ikoni Presvete Bogorodice. Tek što je savila kolena pred ikonom, tog trenutka je bila isceljena. Nemoguće je opisati sveopštu radost. Svi su se još više osnažili u Veri, sa svih strana su se čuli povici: „Pravoslavna Crkva je istinska Crkva Hristova!“ Kroz šest meseci nakon toga devojčica je bila krštena sa imenom Marija – Pantelejna.

„Donesi dete Bogorodici u grad Luena“

4. Stanovnici grada Luena su bili svedoci još jedno sličnog čuda isceljenja šizofrenije. Šef gradske policije imao je bolesnog sina. Obrativši se gde god je bilo moguće i potrošivši ne malo novca, on je bio zasićen od obećanja. Lečenje nije davalo rezultata.kongo_baptism_orthphoto
Naš učitelj Luka, čuvši za njegovu nesreću, posavetovao ga je da donese dete u hram. I zaista, nakon određenog vremena dete du doveli u hram. Za jednu ruku ga je držao otac, za drugu – brat. Po Lukinom savetu, oni su ga doveli do samog ikonostasa i čim je celivao ikonu – dobio je isceljenje. Parohijani su oživeli, iz mase su se čuli pobednički uzvici: „Živeli!“, čuli su se ženski uzvici. Brzo nakon službe u hram je došlo mnogo lokalnih policajaca. Svi su došli da saznaju koja je to crkva u koja se događaju slična čuda.
Otac Joakim je govorio da je i otac deteta i mnogi policajci počeli da se pripremaju za Krštenje. Po čudima Hristovim, Njegove Prečiste Majke i svih Svetih, Vera se širi svuda. Volja Božija je u tome da ljudi poznaju istinsku svetlost – Hrista, Koji ih je oslobodio od grehovne tame i večne smrti.

Hristos je lupio šamar

Misionar, po imenu Mihail, iz parohije hrama Svetog Nikodima u seocu Kizot govorio je od sledećem događaju:
„Događaj se odigrao 1977. godine. Jedna žena, neka Marija Nikuvina, došla je na nedeljnu službu. Za vreme Pričešća, ona, kao i drugi parohijani počela je da se približava ikonama. Približivši se ikoni Spasitelja, ona je neočekivano osetila veliki strah. Drugi parohijani su je izveli iz hrama nemoćnu, oblivenu hladnim znojem.
Sledeće nedelje dogodilo se to isto, samo oj se sada učinilo da su joj sa ikone pljunuli u samo lice. U užasu se odmakla, spremna da padne ničice.
Ponovo je posetila hram. Pre čak nije ni pomišljala na svoje grehe i ni jednom u životu se nije ispovedila. Te nedelje, kada se usudila da se približi Spasiteljevoj ikoni, Hristos joj je očigledno udario šamar!
Bila je toliko utučena da su joj parohijani pomogli da nekako dođe kući. Žena je zatražila da razgovara sa sveštenikom. Otac Serafim, koji je došao do nje, odmah je shvatio da ima posla sa vračarom. On je zamolio da mu preda sve predmete za vračanje koje je koristila. Sve to je bilo spaljeno na grobu njenog brata, koji je svojevremeno i nju uključio u magiju. Zatim je otac Serafim urazumio vračaru i dao joj određenu epitimiju.

Žena koja je stradala od besplodnosti dobila je dete

Tajisti misionar iz sela Kizot, Mihail, govorio je još o jednom zadivljujućem događaju, koji se dogodio 1976. godine.
„U to vreme u Kolveziju je misionario otac Amfilohije (Cukos). Jedan stanovnik našeg mesta je zamolio da počne da sprema za Krštenje. U prethodnom životu imao je mnoštvo dece sa raznim ženama. Pred Krštenje morao je da prizna samo jednu od njih za svoju ženu. Muškarac je izabrao najmlađu od njih. Njih dvoje nisu imali decu. Krstili su se i venčali. Ali se pokazalo da izabranica strada od besplodnosti. Saznavši za to, otac Amfilohije je zapovedio da se mole i još – da svako jutro piju svetu vodu.
Vremenom, po molitvama oca Amfilohija, Gospod se smilovao. Žena je zatrudnela i rodila kćer – Anastasiju. Kasnije su dobili još jednog sina – Amfilohija, nazvanog u čast njihovog duhovnog oca.

kongobaptism_orthphoto

Isceljenje posednutog

Pri hramu svetih Besrebrenika Kozme i Damjana u selu Kauažiongo radila je osnovna škola. Direktor škole bio je pravoslavni hrišćanin, a njegova supruga pripadala je pentakostalcima. Vremenom je postala očigledno posednuta. U vreme napada počela bi čudno da se kreće, tresla je glavom i ispušta nerazgovetne krike. Zabrinuti muž je doveo sveštenika. Oca Timoteja Niemba. On je pročitao molitve nad njom i blagoslovio časnim krstom. Žena je počela snažno da se trese, pala je i dugo ležala bez pokreta, kao da je umrla. Muž i deca su bili veoma uplašeni.
Po milosti Božijoj, žena je ozdravila i već sledećeg dana otišla na posao. Vremenom sa decom je počela da posećuje pravoslavni hram i krstila se 12 jula 2002. godine.
Ovaj događaj ispričao nam je o.Timotej, lokalni sveštenik.

Sveštenik, otac Kozma iz Kazašija svedoči o drugom čudu, koje se dogodilo u tom istom selu, Kauažiongo.

2000. godina. Dešavaju se masovna krštenja i venčanja oglašenih. Kod jednog novoobraćenog žena je paralizovana. Pred Krštenje, mnogi stanovnici sela su mu savetovali da se izbavi od takve žene i nađe sebi novu, jer koji je smisao da gradi novi život sa paralizovanom? Ali on nije obraćao pažnju i samo odgovorio: „To je žena koja mi je dana od Boga. Nemoguće je odbaciti je u takvoj nesreći.“ Tako su se zajedno krstili i venčali. Bukvalno nekoliko dana nakon venčanja žena je počela da ustaje i hoda, na divljenje svih. Tako je Gospod na očigled svih javno uzvratio tom čoveku za njegovu dobrotu i trpljenje.

„Njihov baćuška je – veliki mag…“

Druge godine u našem selu se rasplamsala epidemija kolere. Umirali su i odrasli i deca. Mnogi veliki medicinski centri u okrugu su bili upozoreni i slali su lekove.
Ja i drugi hrišćani smo odlučili da se predamo volji Božijoj. Svako jutro smo se sabirali u hramu, služili jutarnju službu, pili Svetu vodu i zatim išli na posao.
Lekovi su dolazili u selo sa kašnjenjem, neredovno –i to je bio razlog mnogih smrti. Kada se epidemija završila, ispostavilo se da niko od hrišćana nije umro. I šta? Svi koji su pripadali drugim konfesijama, bili su zadivljeni Pravoslavnim hrišćanstvom? Ne. „Njihov baćuška je moćni mag, eto zašto niko od njih i nije umro…“, govorili su o nama.

Trogodišnji Akakije

Apođakon Apostolos je pričao: „Imam šestoro dece: Marinu, Kozmu Grigorija, Tomu, Vasu i Akakija – najmlađeg, on ima samo tri godine, a međutim, neki njegovi postupci nas veoma zadivljuju.
Svako jutro u pet sati idemo u hram – tako je kod nas. Čim mališa čuje prvi petlov krik, on počinje da budi braću i sestre. Zatim dolazi do roditelja, on uzima sveće, šibice i sam odlazi u hram. Putem on još probudi i porodicu naših bliskih rođaka. Oni žive odmah pored hrama.
Kada počne služba on stane sa upaljenom svećom blizu analoja. Sa suprugom sam veoma uzbuđen zbog takvog ponašanja mališana. Despina i ja verujemo da to nije slučajno, da će on kada odraste, neizostavno biti služitelj Gospoda našega Isusa Hrista i Njegove Crkve“.

„Ja sam pravoslavni sveštenik – otac Kozma…“

Ipođakon Apostolos mi je govorio o snu jedno od stanovnika svog sela, koji sada živi u Butumbeu:
„To se dogodilo u našem selu. Nekako mi se obratio neki Kipazula, koji nije bio kršten. On je želeo da ispriča kako je u snu video oca Kozmu:
„Nekako sam otišao u ribolov. Vrativši se kući legao sam bolestan u krevet. Ležao sam nepokretan, nisam mogao čak ni da se pomerim. Usnio sam: neki auto naglo zaustavlja u blizini kuće. Izlazi Evropljanin sa dugom bradom, odeven u belo a u rukama tašna. Baš sam se uplašio. On otvara tašnu, vadi maramicu i pita:

– Ne poznaješ me?
– Ne.
– Ja sam pravoslavni sveštenik, otac Kozma, onaj što se upokojio pre nekoliko godina. Idi u pravoslavni hram i reci da se sveštenik sa pastvom pomoli za tebe – i ozdravićeš. A ako se ponovo razboliš, obrati mi se – pomoći ću ti.

I ja sa sebi postavio pitanje – govori ipođakon Apostolos – kako se nekršteni udostojio da vidi u snu oca Kozmu? I počeo sam da mu govorim o ocu Kozmi i o njegovim delima u Kongu.
Zatim mi e ispričao i ovo: „Jednom sam vapio ocu Kozmi. Moja žena je čekala dete. Neophodan je bio carski rez, za koji nije bilo mogućnosti. Bila je osuđena i ja sam se molio: „Kozma, Kozma, Kozma, pomozi mi!“ Došla je noć. On mi se javio, kao i prošli put i u snu odgovorio: „Idi u hram, traži molitve…“
Supruga je dobro rodila sina. Krstili smo dete i nazvali ga Kozma. Ja sam počeo da se pripremam za Krštenje. Kada se otac Meletije vratio u Butumbe, krstio me je sa imenom Toma.“

Anđeo?

Grad Luena se nalazi na 300 kilometara od Kolvezija. Od trenutka kako su nam u hram Vavedenja Presvete Bogorodice poslali oca Joakima, život parohije postao je prebogat.
Poslednji put, arhimandrit Meletije, rukovodilac misije došao je u naš hram okotbra 2002. godine. Ona je imao ovde mnogo posla: želeo je da vidi kako stoje stvari u nedavno otkrivenoj bogoslovskoj školi, kako teku poslovi u izgradnji katehizatorske škole, a takođe i da porazgovara sa onima koji se tek pripremaju za krštenje.
Preskočićemo detalje radosnog prijema sa cvećem, pesmama i aplauzom. Masa je pratila arhimandrita Meletija do samog hrama. Nakon službe blagoslovio je sve i počeo da govori o svom programu. Na kraju propovedi približio mu se mališan od pet godina. Otac Meletija je stajao kod carskih dveri. Mališan je stavio svoj prst u njegovu levu ruku i pitao:

– Oče, ti si došao da bi nas priveo Hristu?
– Da, drago dete, upravo sam zato i došao – mahinalno je odgovorio otac Meletije, ne udubljujući se previše u pitanje.
– Znači ti ćeš nas danas ispovediti, a sutra krstiti?
– Da, mališa, tako ćemo uraditi.
– A nakon krštenja možemo primiti Hrista kroz Sveto pričešće?
– Da, mili moj, upravo tako uči i naša Sveta Crkva…
– A čim se krstimo, treba da budemo pažljivi, da ne bi grešili?
– Pa anravno, sinok, neophodno je da biti pažljiv.
– Odlično, oče, zahvaljujemo ti što si došao. Mi smo tako čekali…

Taj razgovor mi je prepričavao sam arhimandrit. Njega je izuzetno zadivilo kako je takav mališan zadavao slična pitanja. On je pretpostavio da je mališan bio tako naučen od strane sveštenika ili učitelja, i zato nije potpuno do sebe i govorio.
Dete je otišlo do drugih mališana. U to vreme arhimandrit Meletije je sazvao sabranje parohije i učitelja – katehizatora, da bi se dogovorili o planovima za sledeći dan. Između ostalog on je zamolio da mu dovedu i tog mališana. Njemu su odgovorili da takvog deteta nema u parohiji. Tražili su ga ali ga nisu našli. Počeli su da pitaju drugu decu, ali oni nisu videli gde je otišao. Tada se otac meletije još više uzbudio i zapitao: „Možda je Sam Gospod poslao Svog Angela da bi osnaži pastvu?“

Zvezda je osvetila oca Simeona

To se dogodilo u danima velikog Posta. Otac Simeon se pripremao da ode u hram da služi. Njegov put je po običaju išao iz sela u hram Svetog Gerasima u susednom selu Ciambula.
Služba je počinjala u 6 sati ujutro. U to vreme je još mračno i on je obično sa sobom nosio džepnu lampu da bi osvetljavao put. Otac Simeon je zaboravio da kupi nove baterije, a to jutro je bilo kišovito. Tako je baćuška bio prinuđen da ide po kiši i mraku. Ali Sam Gospod mu je došao na pomoć. Poslao mu je malu zvezdu koja mu je osvetljavala put do samog hrama Svetog Gerasima. A zatim je nestala…

Sveti Jovan Rus

Jula 2002. godine održavao se bogoslovski seminar za sveštenoslužitelje i đakone naše misije nakon pola dana vratio se otac Nikodim. On je bio poslom u selu Ciala i ispričao o jednoj hrišćanki, nekoj Evangeliji. On je ležala u bolnici u Hekaminu u porođajnom odeljenju. Približio se njen termin, međutim počeli su problemi sa zdravljem i porođaj je počeo nepredviđeno da preti kako njenom, tako i životu deteta.
Te iste večeri sa ocem Nektarijem i ocem Silvestrom pročitali smo kanon Duhu Svetom koji je sastavio Sveti Jovan Rus i otišli u bolnicu. Molili smo se Svetitelju na brojanice. I Svetitelj nam je na svoj način dao do znanja da će pomoći nesrećnoj ženi. Zaista kroz dva dana ona je podarila život predivnom mališanu – na veliko divljenje lekara i medicinskog osoblja. Osoblje je bilo ubeđeno da bi samo carski rez mogao dati bar neke šanse detetu da preživi.

http://www.pravoslavie.ru/cgi-bin/sykon/client/display.pl?sid=247&did=2296

Rubrika: Pravoslavlje u..., Savremena misija Crkve

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *