Савремена православна чуда у Африци – II део

„Мора бити да они поседују велику силу…“

У селу Кизамба налази се храм посвећен Светом Мини. Ипођакон Апостолос, вероучитељ, говорио је о чуду које се догодило са њим:
„Од јануара до маја 2002. године у нашем насељу су владали бандити. Сви становници су се сакривали са својим покућством у шуми. А моја супруга Деспина и ја смо урадили следеће: пренели смо иконе Богородице и Светог Мине из нашег светог угла на улазна врата, у соби смо упалили свећу испред иконостаса и покупивши нешто од ствари, напустили дом. Разбојници су дошли у село заједно са вођом наше заједнице. Прилазећи нашем дому они су га питали: „У овом дому гори свећа, а улазна врата не видимо. Ко живи овде?“ Они и нису могли да отворе врата да би ушли у дом.
И још су питали: „Кров је сламнат, унутра је упаљена свећа – а дом не гори. Како је то могуће? Чији је то дом? Каква је то велика и тајанствена сила која га чува од пожара?“
Они тако нису ни дотакли наш дом. И вративши нашли смо наш дом цео и нетакнут.“

„Светлост се распламсала сама од себе…“

О овом чуду је говорио отац Фотије, свештеник храма Светог Јована Претече у селу Фугурума. Ево његове приче: „Субота. Вече. Седео сам, као и обично, припрема се за недељну проповед, читао делове из Светог Писма, која се читају на служби сутра. Керозинска лампа је још увек горела. Керозин се истрошио, али сам могао да нађем свеће. Наставио сам да читам, али се свећа ускоро угасила. Свећа у дому више није било, све се утопило у мрак. Мој дом се налази на два километра од најближе радње, али тако касно су свеједно, све радње биле затворене. Био сам веома изнервиран и ускликнуо са жалошћу: „Свети Јоване Богослове, желео бих да прочитам Јеванђеље, Апостолске посланице – али како? Немам ни керозина, ни свећа. Какву ћу проповед сутра изговорити пред парохијанима? Шта да радим?“ са тим мислима сам отишао да спавам.
Одједном је нешто почело да се догађа. Негде на врху, одмах испод крова је блеснула нека светлост. Поражен тиме, скочио сам са кревета, не схватајући где је извор светлости. Пробудио сам жену. Она је такође видела светлост и захвалила Господу и Светом Јовану Богослову. Тада сам сео над књиге, прочитао све неопходно и заспао кано увече, око три ујутро. Ујутро те светлости више није било.“

„Чули смо појање“

А ево четири приче оца Јоакима из храма Ваведења у храм Пресвете Богородице у граду Луена, који се налази на 300 километара од Колвезија.
1. Петак. Око три сата поподне. Ђакон Јован и ја смо се налазили око храма, у дворишту. Одједном смо јасно чули појање. Оно је допирало из храма. То су били стихови 141 псалма.„Гласом мојим мојим ка Господу виках, гласом мојим ка Господу помолих се…“

„Хлеб се није потрошио…“

2. 21 маја 2002. године се обележио празник – празник равноапостолних цара Константина и његове мајке царице Јелене. Учитељ наше школе Константин и његова супруга Јелена су тог дана принели 15 хлеб ова на освећење.
На крају службе свештеник је почео да дели нафору – тих 15 хлебова пресечених на пола. Али у тај да се сакупило више од 650 људи. Само ученика из школе је било 500. ствештеник је ипак поделио свима нафору. И хлеб се није потрошио.
Такво исто чудо догодило се у том храму 21 новембра 2000 године – на храмовни празник Ваведења у храм Пресвете Богородице. Тог дана је стигао руководилац православне мисије архимандрит Мелетије (Григориатис). По његовој одлуци купили смо скоро две стотине хлебова, да би на крају службе поделили свим страдалницима. Људи је било не мање од седам стотина! Али његово високопреподобије је благословио, и хлебне само да се није потрошио, већ је и остао.

Богородица је у граду Луена исцелила оболелу од шизофреније

3. У марту 2002. године догодило се још једно Богородичино чудо. Хришћанин, по имену Георгије, (био је директор аутомобилске компаније у Хекамину) имао је ћерку која је боловала од шизофреније. Водио је кћи по лекарима, али су они мало чиме могли да помогну. Једном му је учитељ у нашој парохији, Лука, рекао: „Твоју кћер неће излечити лекари. Ти би најбоље урадио ако би је одвео да се поклони Пречистој…“
И у најближу недељу дошао је у храм са ћерком. Два његова брата су је водила под руку. Они су одвели девојчицу икони Пресвете Богородице. Тек што је савила колена пред иконом, тог тренутка је била исцељена. Немогуће је описати свеопшту радост. Сви су се још више оснажили у Вери, са свих страна су се чули повици: „Православна Црква је истинска Црква Христова!“ Кроз шест месеци након тога девојчица је била крштена са именом Марија – Пантелејна.

„Донеси дете Богородици у град Луена“

4. Становници града Луена су били сведоци још једно сличног чуда исцељења шизофреније. Шеф градске полиције имао је болесног сина. Обративши се где год је било могуће и потрошивши не мало новца, он је био засићен од обећања. Лечење није давало резултата.
Наш учитељ Лука, чувши за његову несрећу, посаветовао га је да донесе дете у храм. И заиста, након одређеног времена дете ду довели у храм. За једну руку га је држао отац, за другу – брат. По Лукином савету, они су га довели до самог иконостаса и чим је целивао икону – добио је исцељење. Парохијани су оживели, из масе су се чули победнички узвици: „Живели!“, чули су се женски узвици. Брзо након службе у храм је дошло много локалних полицајаца. Сви су дошли да сазнају која је то црква у која се догађају слична чуда.
Отац Јоаким је говорио да је и отац детета и многи полицајци почели да се припремају за Крштење. По чудима Христовим, Његове Пречисте Мајке и свих Светих, Вера се шири свуда. Воља Божија је у томе да људи познају истинску светлост – Христа, Који их је ослободио од греховне таме и вечне смрти.

Христос је лупио шамар

Мисионар, по имену Михаил, из парохије храма Светог Никодима у сеоцу Кизот говорио је од следећем догађају:
„Догађај се одиграо 1977. године. Једна жена, нека Марија Никувина, дошла је на недељну службу. За време Причешћа, она, као и други парохијани почела је да се приближава иконама. Приближивши се икони Спаситеља, она је неочекивано осетила велики страх. Други парохијани су је извели из храма немоћну, обливену хладним знојем.
Следеће недеље догодило се то исто, само ој се сада учинило да су јој са иконе пљунули у само лице. У ужасу се одмакла, спремна да падне ничице.
Поново је посетила храм. Пре чак није ни помишљала на своје грехе и ни једном у животу се није исповедила. Те недеље, када се усудила да се приближи Спаситељевој икони, Христос јој је очигледно ударио шамар!
Била је толико утучена да су јој парохијани помогли да некако дође кући. Жена је затражила да разговара са свештеником. Отац Серафим, који је дошао до ње, одмах је схватио да има посла са врачаром. Он је замолио да му преда све предмете за врачање које је користила. Све то је било спаљено на гробу њеног брата, који је својевремено и њу укључио у магију. Затим је отац Серафим уразумио врачару и дао јој одређену епитимију.

Жена која је страдала од бесплодности добила је дете

Тајисти мисионар из села Кизот, Михаил, говорио је још о једном задивљујућем догађају, који се догодио 1976. године.
„У то време у Колвезију је мисионарио отац Амфилохије (Цукос). Један становник нашег места је замолио да почне да спрема за Крштење. У претходном животу имао је мноштво деце са разним женама. Пред Крштење морао је да призна само једну од њих за своју жену. Мушкарац је изабрао најмлађу од њих. Њих двоје нису имали децу. Крстили су се и венчали. Али се показало да изабраница страда од бесплодности. Сазнавши за то, отац Амфилохије је заповедио да се моле и још – да свако јутро пију свету воду.
Временом, по молитвама оца Амфилохија, Господ се смиловао. Жена је затруднела и родила кћер – Анастасију. Касније су добили још једног сина – Амфилохија, названог у част њиховог духовног оца.

Исцељење поседнутог

При храму светих Бесребреника Козме и Дамјана у селу Кауажионго радила је основна школа. Директор школе био је православни хришћанин, а његова супруга припадала је пентакосталцима. Временом је постала очигледно поседнута. У време напада почела би чудно да се креће, тресла је главом и испушта неразговетне крике. Забринути муж је довео свештеника. Оца Тимотеја Ниемба. Он је прочитао молитве над њом и благословио часним крстом. Жена је почела снажно да се тресе, пала је и дуго лежала без покрета, као да је умрла. Муж и деца су били веома уплашени.
По милости Божијој, жена је оздравила и већ следећег дана отишла на посао. Временом са децом је почела да посећује православни храм и крстила се 12 јула 2002. године.
Овај догађај испричао нам је о.Тимотеј, локални свештеник.

Свештеник, отац Козма из Казашија сведочи о другом чуду, које се догодило у том истом селу, Кауажионго.

2000. година. Дешавају се масовна крштења и венчања оглашених. Код једног новообраћеног жена је парализована. Пред Крштење, многи становници села су му саветовали да се избави од такве жене и нађе себи нову, јер који је смисао да гради нови живот са парализованом? Али он није обраћао пажњу и само одговорио: „То је жена која ми је дана од Бога. Немогуће је одбацити је у таквој несрећи.“ Тако су се заједно крстили и венчали. Буквално неколико дана након венчања жена је почела да устаје и хода, на дивљење свих. Тако је Господ на очиглед свих јавно узвратио том човеку за његову доброту и трпљење.

„Њихов баћушка је – велики маг…“

Друге године у нашем селу се распламсала епидемија колере. Умирали су и одрасли и деца. Многи велики медицински центри у округу су били упозорени и слали су лекове.
Ја и други хришћани смо одлучили да се предамо вољи Божијој. Свако јутро смо се сабирали у храму, служили јутарњу службу, пили Свету воду и затим ишли на посао.
Лекови су долазили у село са кашњењем, нередовно –и то је био разлог многих смрти. Када се епидемија завршила, испоставило се да нико од хришћана није умро. И шта? Сви који су припадали другим конфесијама, били су задивљени Православним хришћанством? Не. „Њихов баћушка је моћни маг, ето зашто нико од њих и није умро…“, говорили су о нама.

Трогодишњи Акакије

Апођакон Апостолос је причао: „Имам шесторо деце: Марину, Козму Григорија, Тому, Васу и Акакија – најмлађег, он има само три године, а међутим, неки његови поступци нас веома задивљују.
Свако јутро у пет сати идемо у храм – тако је код нас. Чим малиша чује први петлов крик, он почиње да буди браћу и сестре. Затим долази до родитеља, он узима свеће, шибице и сам одлази у храм. Путем он још пробуди и породицу наших блиских рођака. Они живе одмах поред храма.
Када почне служба он стане са упаљеном свећом близу аналоја. Са супругом сам веома узбуђен због таквог понашања малишана. Деспина и ја верујемо да то није случајно, да ће он када одрасте, неизоставно бити служитељ Господа нашега Исуса Христа и Његове Цркве“.

„Ја сам православни свештеник – отац Козма…“

Ипођакон Апостолос ми је говорио о сну једно од становника свог села, који сада живи у Бутумбеу:
„То се догодило у нашем селу. Некако ми се обратио неки Кипазула, који није био крштен. Он је желео да исприча како је у сну видео оца Козму:
„Некако сам отишао у риболов. Вративши се кући легао сам болестан у кревет. Лежао сам непокретан, нисам могао чак ни да се померим. Уснио сам: неки ауто нагло зауставља у близини куће. Излази Европљанин са дугом брадом, одевен у бело а у рукама ташна. Баш сам се уплашио. Он отвара ташну, вади марамицу и пита:

– Не познајеш ме?
– Не.
– Ја сам православни свештеник, отац Козма, онај што се упокојио пре неколико година. Иди у православни храм и реци да се свештеник са паством помоли за тебе – и оздравићеш. А ако се поново разболиш, обрати ми се – помоћи ћу ти.

И ја са себи поставио питање – говори ипођакон Апостолос – како се некрштени удостојио да види у сну оца Козму? И почео сам да му говорим о оцу Козми и о његовим делима у Конгу.
Затим ми е испричао и ово: „Једном сам вапио оцу Козми. Моја жена је чекала дете. Неопходан је био царски рез, за који није било могућности. Била је осуђена и ја сам се молио: „Козма, Козма, Козма, помози ми!“ Дошла је ноћ. Он ми се јавио, као и прошли пут и у сну одговорио: „Иди у храм, тражи молитве…“
Супруга је добро родила сина. Крстили смо дете и назвали га Козма. Ја сам почео да се припремам за Крштење. Када се отац Мелетије вратио у Бутумбе, крстио ме је са именом Тома.“

Анђео?

Град Луена се налази на 300 километара од Колвезија. Од тренутка како су нам у храм Ваведења Пресвете Богородице послали оца Јоакима, живот парохије постао је пребогат.
Последњи пут, архимандрит Мелетије, руководилац мисије дошао је у наш храм окотбра 2002. године. Она је имао овде много посла: желео је да види како стоје ствари у недавно откривеној богословској школи, како теку послови у изградњи катехизаторске школе, а такође и да поразговара са онима који се тек припремају за крштење.
Прескочићемо детаље радосног пријема са цвећем, песмама и аплаузом. Маса је пратила архимандрита Мелетија до самог храма. Након службе благословио је све и почео да говори о свом програму. На крају проповеди приближио му се малишан од пет година. Отац Мелетија је стајао код царских двери. Малишан је ставио свој прст у његову леву руку и питао:

– Оче, ти си дошао да би нас привео Христу?
– Да, драго дете, управо сам зато и дошао – махинално је одговорио отац Мелетије, не удубљујући се превише у питање.
– Значи ти ћеш нас данас исповедити, а сутра крстити?
– Да, малиша, тако ћемо урадити.
– А након крштења можемо примити Христа кроз Свето причешће?
– Да, мили мој, управо тако учи и наша Света Црква…
– А чим се крстимо, треба да будемо пажљиви, да не би грешили?
– Па анравно, синок, неопходно је да бити пажљив.
– Одлично, оче, захваљујемо ти што си дошао. Ми смо тако чекали…

Тај разговор ми је препричавао сам архимандрит. Њега је изузетно задивило како је такав малишан задавао слична питања. Он је претпоставио да је малишан био тако научен од стране свештеника или учитеља, и зато није потпуно до себе и говорио.
Дете је отишло до других малишана. У то време архимандрит Мелетије је сазвао сабрање парохије и учитеља – катехизатора, да би се договорили о плановима за следећи дан. Између осталог он је замолио да му доведу и тог малишана. Њему су одговорили да таквог детета нема у парохији. Тражили су га али га нису нашли. Почели су да питају другу децу, али они нису видели где је отишао. Тада се отац мелетије још више узбудио и запитао: „Можда је Сам Господ послао Свог Ангела да би оснажи паству?“

Звезда је осветила оца Симеона

То се догодило у данима великог Поста. Отац Симеон се припремао да оде у храм да служи. Његов пут је по обичају ишао из села у храм Светог Герасима у суседном селу Циамбула.
Служба је почињала у 6 сати ујутро. У то време је још мрачно и он је обично са собом носио џепну лампу да би осветљавао пут. Отац Симеон је заборавио да купи нове батерије, а то јутро је било кишовито. Тако је баћушка био принуђен да иде по киши и мраку. Али Сам Господ му је дошао на помоћ. Послао му је малу звезду која му је осветљавала пут до самог храма Светог Герасима. А затим је нестала…

Свети Јован Рус

Јула 2002. године одржавао се богословски семинар за свештенослужитеље и ђаконе наше мисије након пола дана вратио се отац Никодим. Он је био послом у селу Циала и испричао о једној хришћанки, некој Евангелији. Он је лежала у болници у Хекамину у порођајном одељењу. Приближио се њен термин, међутим почели су проблеми са здрављем и порођај је почео непредвиђено да прети како њеном, тако и животу детета.
Те исте вечери са оцем Нектаријем и оцем Силвестром прочитали смо канон Духу Светом који је саставио Свети Јован Рус и отишли у болницу. Молили смо се Светитељу на бројанице. И Светитељ нам је на свој начин дао до знања да ће помоћи несрећној жени. Заиста кроз два дана она је подарила живот предивном малишану – на велико дивљење лекара и медицинског особља. Особље је било убеђено да би само царски рез могао дати бар неке шансе детету да преживи.

http://www.pravoslavie.ru/cgi-bin/sykon/client/display.pl?sid=247&did=2296

Рубрика: Православље у..., Савремена мисија Цркве