Savremena pravoslavna čuda u Africi – I deo

Savremena pravoslavna čuda u Africi – I deo

U dvadesetom veku Pravoslavna Crkva je započela aktivnu misiju među starosedelačkim stanovništvom Afrike. Ta misija koja se pokazala kao veoma uspešna, nastavlja se i do danas. 2002. godine Misionarski centar u Kolveziju (Republika Kongo) objavio je niz svedočenja u kojima naši savremenici, pravoslavni Afrikanci, govore o svom putu ka Pravoslavlju i o čudima koja među njima čine Gospod i Njegovi Svetitelji.

* * * * *

Kako je otac Atanasije poznao Hrista

– Rodio sam se u provinciji Kananga (na jugu Konga) 1948 godine. Otac je bio neznabožac, majka – protestan. Ja sam bio rimokatolik i učio sam u katoličkoj školi. 1966. godine uspešno davši ispite, zaposlio sam u železničko agenciji i devet godina kasnije postao njen upravnik.
Često sam se molio Gospodu da mi pokaže istiniti put spasenja duše i omogući mi da uđem u život večni.
Za potrebe službe sam prebačen u drugi grad – u Likaši. Kupujući neke stvari u jednom od kvartova neočekivano sam naišao na hram. Njega je okružavalo mnoštvo ljudi. Zainteresovao sam se šta je u pitanju i dobio odgovor da je to hram osvećen u ime tri Svetitelja, koji pripada pravoslavnoj grčkoj zajednici. Do tog trenutka sam znao samo za rimokatoličku crkvu koju sam i smatrao jedino istinitom. Neka sila sviše me je povukla da uđem unutra. Duša se istog trenutka ispunila radošću i likovanjem. Počeo sam da se molim pred ikonom Spasitelja. Odmah sam jasno osetio uverenost iznutra da to i jeste istinska Crkva Hristova, koju je On osnovao radi spasenja ljudi. Tada nisam poznavao ni jedno pravoslavnog sveštenika, malo sam znao o Pravoslavlju uopšte. Blagodaću Duha Svetoga moje srce je odmah poznalo istinitost naše Vere.

– Oče Atanasije kaži nam nešto o svom duhovnom ocu – jeromonahu Kozmi iz svetogorskog manastira Grigorijat.

– On je bio jedan od prvih misionara u provinciji Katanga. Podizao je hramove, propovedao i krštavao. Neprestano je služio Bogu do same smrti. Pomagao je siromasima, bolesne je sam vozio u bolnicu, plaćao za njihovo lečenje. Često ih je posećivao. Išao je da teši zatvorene u tamnicama. Pravio im je drvene krevete, jer su bili prinuđeni da spavaju na kamenom podu. Putujući, uvek je pred sobom imao kuku da na svoj auto zakači tovare koji su seljaci vozili u Kolvezi, prelazeći ogromna rastojanja.
Cela moja porodica us njegova duhovna čeda. Upravo je sa nama i vodio prve razgovore o pravoslavnoj veri, a zatim i krstio u crkvi proroka Jovana Preteče u gradu Likaši 1985. godine. Govorio nam je o suštini Pravoslavnog učenja, govorio o jeresima, o smislu Velikog posta, o istoriji i surovim progonima naše Crkve.
Napori i život oca Kozme javili su nam živu reč Božiju. On je bio istinski misionar. Verujem da je on sa Svetima. Za nas j eon živ. Upokoj Gospode dušu njegovu.

„Tri sveće su se iznenada same upalile …“

O ovom čudu je govorio otac Kozma, sveštenik sela Kasazi, koje je oko grada Lualaba u provinciji Katanga (Šaba).
„Veče Velikog Petka. Služba se služi u novom hramu apostola Pavla. Nastao je trenutak kada Plaštanicu u litiji nose oko hrama. Svim imaju zapaljene sveće: tri sveće su pričvršćene za krst. Ali čim smo izašli na ulicu iz hrama, jak vetar gasi sve sveće. I evo, kada je do ulaska u hram ostalo još oko 40 metara, događa se čudo: pred očima svih tri sveće iznad krsta se pale same od sebe. Plamen sveća snažno osvetljava krst i ne gasi se, bez obzira na veoma snažan vetar. Svi: i parohijani i radoznali su bili – zadivljeni. Krenuo je glas: „Vidi kakvom blagodatnom silom vlada Pravoslavna Crkva!“neznabošci koji su bili svedoci ovog čuda govorili su: „Treba se držati dalje od ove Crkve. U njoj je skrivena ogromna sila koju joj je Gospoda darovao da bi nas uništio!“
Međutim to čudo je donelo svoj plod. Već kroz šest meseci krstili smo 170 obraćenih.“

„Od mormona sam postao Pravoslavni hrišćanin…“

Ovo pismo nam je napisao ipođakon Talalej iz mestašca pod imenom Garkazembe.
„Nekada sam bio sledbenik takozvanih mormona. Osnivač tog pokreta je bio Džozef Smit. On se rodio 1805. godine. Sama „crkva“ je počela aktivno da se ubacuje među nas od 1987. godine. Uskoro sam bio uvučen u grupu i sledstveno – „kršten“. Moju revnost su cenili. Bio sam priznat za istinskog sledbenika i postao služitelj „crkve“.
1997. godine sam završio pedagoški fakultet. Dobio sam specijalizaciju da učim početne razrede ali nigde nisam mogao da nađem posao. Na kraju sam bio primljen u radnju čiji je vlasnik bio Grk. On je živeo u gradu Lubumbaši, a rukovodilac i radnici radnje su bili lokalni stanovnici.
Ovde je često dolazio otac D. Iz pravoslavne misije u Kolveziju, da bi promenio novac.Autom nas je dovozio do centra. Putem nam je sve vreme govorio po nešto o Pravoslavlju i davao knjige na francuskom jeziku. Čitao sam ih bio zadivljen posebno Žitijima Svetih Otaca. Sećam se izuzetan utisak je na mene ostavilo Žitije Prepodobnog Serafima Sarovskog.
Godinu dana sam radio u radnji. Zatim sa postao učitelj početnih razreda u pravoslavnoj školi u gradu Garkazembe. Počeo sam da posećujem bogosluženja u najbližoj crkvi Apostola Tome. Na kraju sam poželeo da budem primljen u Crkvu. Počeo sam da posećujem katihizatorske časove. 20 jula 2001. godine cela moja porodica se krstila, a kasnije sam se venčao sa suprugom. Veoma bih želeo da sva deca postanu pravoslavni hrišćani. I počeo sam da držim deci časove zakona Božijeg. U hramu sam držao nedeljnu školu za odrasle.
U aprilu 2002. godine sam krenuo na bogoslovski kurs. Krajem meseca otac Meletije me je pozvao da i rekao da vidi volju Božiju u tome da postanem služitelj Gospodnji. Tako me je 12 jula 2002. godine sam mitropolit Centralne Afrike postavio za ipođakona.
Podvući ću glavnu stvar: upravo je jeromonah D. Posejao seme u moju dušu, koje je je naišlo na živo odazivanje i dalo svoj plod.
Svim srcem ljubim Hrista i zato imam samo jednu želju – da se neprestano trudim u nedeljnoj školi kako za decu, tako i za sve hrišćane našeg sela. Odrasli dolaze kod mene ponedeljkom. Vozeći ih kući svaki put ih ubeđujem da ne odustaju od ovih časova.
Veoma bih želeo da otac D. bar jednom mesečno držao časove zakona Božijeg deci naše škole. Još bi želeo da držim krojačke kurseve za devojke i žene. Neka nam svima pomogne Gospod molitvama otaca misionara.“

„Sin Božiji te je iscelio…“

Hariton, jedan od katihizatora parohije Rođenja Presvete Bogorodice pričao je o čudu koje se dogodilo sa njegovom suprugom Ksenijom.
„U to vreme moja žena je veoma zanemoćala. U nedelju smo otišli zajedno u hram da se pomolimo. Kući joj je postalo gore bolovi su se pojačali.
Noću su joj se u snu javila tri stranca. Oni su stali kod glave i počeli da čitaju molitve. Zatim je jedan do njih stao pred njom i rekao. „Gledaj, Sin Božiji je došao da te isceli…“ U tom trenutku žena se probudila i u krajnjem uzbuđenju skočila sa kreveta. On mi je ispričala šta je videla. Uveravala me je da su bolovi prošli i da ona oseća potpuno zdravlje. I zaista. , već sledećeg dana zajedno smo otišli da radimo na njivi.“

Posuda sa svetom vodom

Otac Spiridon, đakon parohije Svetih Mučenica vere, Nade, Ljubavi i njihove majke Sofije u Kapučiju, pripovedao nam je sledeće.
„Jedan hrišćanin, Vasilije, polagao je ispite. Nije znao odgovor skoro ni na jedno od zadatih pitanja. „kako ću položiti ispite“ – razmišljao je sve vreme. Razmislivši otišao je u hram. Zamolio je da mu damo svetu vodu, ne rekavši za šta mu je potrebna. Ušavši u amfiteatar, pre nego su objavljeni zadaci, pokropio je glavu svetom vodom, moleći se: „Gospode Isuse Hriste, pohitaj na pomoć. Prosveti um moj da bi mogao da odgovorim dobro“. Profesor je napisao zadatke na tabli. I Vasilije je, uz pomoć Božiju sve zadatke rešio i prvi predao rad. Predavač se zadivio: kako je on, koji retko posećuje predavanja, uspeo da tako brzo odgovori? Pogledao je odgovore i bio još više zadivljen: sve je bilo tačno. Tada ga je pitao:

– Kako si rešio sve ovo, ako nisi učio?
– Ništa ja nisam ni uradio – odgovorio je učenik.

Učitelj ga je pitao u koji hram ide. Vasilije je odgovorio:

– Pravoslavni!

– Nastavi da ideš tamo – odgovorio je predavač – jer zaista, tamo slave istinito Boga.

Kako je Sveti Nikola upozorio ženu

Otac Spiridon nam je ispričao još jedan događaj.
„To se dogodilo 1988. godine. Doneo sam u naše selo ikonu Svetog Nikolaja Mirlikijskog Čudotvorca, i postavio je u dvorištu. Tog dana nisam izlazio iz dvorišta. Jedna žena, koja je kretala na posao sa drugim ljudima, videla je tu ikonu i počela sa prezirom da govori: „Pa ko je to? Tako liči na zločinca“ samo pogledajte njegovo odvratno lice!“ a drugi ljudi, iako i nisu bili pravoslavni hrišćani, odgovarali su joj: „Ne vređaj tako Svetitelja čiju ikonu je doneo otac Spiridon“. Ali ih ona nije poslušala i nastavila da vređa Čudotvorca. Noću u snu je videla dostojnog sedog starca u prelepim odeždama. On ju je molio sa prekorom.

– Zašto si me vređala?
– Nisam te vređala, odgovorila je ona.

Tada joj je Svetitelj rekao:

– Ja sam onaj kome si se rugala juče. I evo sam sam ti se javio, a ti si opet, kao i juče, gruba sa mnom.

Žena je pala na kolena pred njim i rekla:

– O Svetitelju! Oprosti mi, neću te više vređati.
– Čuvaj se, ne ismevaj me nadalje – rekao je Svetitelj i nestao“.

Javljanje Svetog Pantelejmona

„To se dogodilo 1997. godine. Supruga Marina je bila trudna i veoma teško podnosila to. Prva tri meseca je bila prinuđena da provede u postelji ništa ne radeći. Lekari su malo čime mogli da joj olakšaju stanje. Shvatajući koliko joj je teško, da on možda može umreti, uzeo sam molitvenik i počeo da čitam akatist Bogorodici. Zatim sa uzeo svoje brojanice i počeo sam da se molim: „okrenuo“ sam sto brojanica Spasitelju, sto – Bogorodici i još sto – iscelitelju Pantelejmonu. Sa jakom verom i bolom sam molio Svetitelja za isceljenje supruge, jer sam znao koliki je on Čudotvorac. Zatim sa legao na suvi zemljani pod naše kolibe. Tonući u san iznenada sam osetio veliku radost u srcu. U to vreme su se napolju čuli koraci. Podignuvši se, pogledao sam ženu: ona je ležala spokojno. Izišavši iz kolibe, susreo sam se lice u lice sa mladićem u blještavim odeždama. Bio sam zadivljen, čak sam se uplašio, jer sam shvatio da je preda mnom Sveti Pantelejmon. Nekoliko sekundi je stajao na mestu, ništa ne govoreći, a zatim je nestao pred mojim očima. Požurio sam kući da zahvalim Gospodu i Njegovom Svetitelju. Od tog dana stanje moje supruge je počelo bitno da se poboljšava i u određeno vreme je dobro rodila našeg mališana. Sveti Pantelejmon je učinio čudo i mi smo sina nazvali po njemu. Zahvaljujem Gospodu za Njegovu milost“.

Spiridon, đakon i katihizator,
parohije Svetih Mučenica vere, Nade, Ljubavi i njihove majke Sofije,
U Kipučiju (oblast Lubumbaši, provincija Katanga,
Demokratska republika Kongo)

Evropljanin je dolazio!

Ovaj događaj je ispričan od strane jednog učitelja naše osnovne škole:
„Sa suprugom Irinom sam bio u braku više godina, ali još nismo imali dece. Na kraju nam je Gospod darovao naslednika – mališana Angelosa – tako je dobio ime na krštenju. Jednom se razboleo, i povezli smo ga u bolnicu. Tamo su ga izlečili. Uskoro smo se vratili kući. Ali, kroz nekoliko dana je bolest počela opet da se pogoršava. Tog dana, pročitavši malo povečerje, sa suprugom smo pevali tropar Svetom Nektariju. Molili smo se Svetitelju na brojanice za našeg mališana Angelosa. Odjednom smo čuli kako je sin jako povikao. Otrčali smo da vidimo šta se dogodilo. Uplašeni mališan je vikao: „Evropljanin je dolazio“ ovde se pojavio neki Evropljanin!“ shvatili smo da je to Sveti Nektarije: on je posetio našeg Angelosa.
Te noći je sin spokojno zaspao. Sedeli smo okolo, brinući se da se ne podigne temperatura, neće li početi da plače. Ali do samog jutra je mirno spavao, nije bilo temperature. Ujutro se mališan probudio radostan i otrčao da se igra sa drugom decom.
Sve ovo je zaštita Svetog Nektarija, koji se javio, blagoslovio i iscelio naše dete“.

Pevao sam „Dostojno jest…“

2002. godina, Veliki post. Sa suprugom sam se u četvrtak vraćao sa bdenja. Pošto sam bio veoma umoran, rekao sam ženi da idem odmah da legnem. Ne čitajući večernje pravilo, požurio samu krevet. Oko ponoći supruga me je probudila rečima: „Slušaj, nešto se događa sa našom ćerkom Paraskevom!“ Ćerka je bila beživotna, iako uveče nije bilo nikakvih znakova nemoći. Bio sam jako uznemiren. Ubrzo je postalo jasno da ima malariju. Bolest je smrtno opasna, posebno za decu, jer pretvara njihovu krv u vodu. Dete „izgori“ od nje veoma brzo. Žena je počela da plače neutešno, govoreći da kćer neće preživeti. Uzeo sam devojčicu na ruke i stavši pred ikonom Majke Božije, pojao „Dostojno jest“. Plač su čuli susedi i došli. Sa detetom na rukama sam otvorio vrata. „Paraskeva“, zvao sam je. Ona je otvorila oči. Bila je već ponoć. Svi zajedno smo otišli u najbližu ambulantu. Temperatura je spala. Nakon vraćanja kući kćer je oživela i čak počela da igra. Presveta Bogorodica ju je iscelila!

„Presveta Majko Božija, isceli moje dete!…“

Taj isti otac je ispričao još jedan događaj u vezi sa svojim drugim detetom.
„Kod mog sina Petra se nekako takođe razvila malarija. Te noći smo ga odmah odveli u bolnicu. Supruga je sa njim bila u bolnici, a ja sam ostao kod kuće. Stojeći pred ikonama, obratio sam se Presvetoj Bogorodici: „presveta Majko Božija, nečestivi Te vređaju dan i noć, ali ja verujem u Tebe, pripadam Tebi i molim. Dozvoli mi da sutra proslavim preslavno Ime Tvoje Tvojim čudima. Ne ostavi mog sinčića u bolnici. Stojim pred Tobom u tuzi.“
Ujutro sam doneo čaj sinu i odmah otišao na posao. Već u podne lekar ga je otpustio iz bolnice. Nakon vraćanja kući sa suprugom sam zahvalio Presvetoj Bogorodici za Njeno brzo zastupništvo.“

„Moli Sina Mog da ti pomogne…“

U školi pri našem Misionarskom centru u Kolveziju matematiku predaje hrišćanin koji se zove matej. Evo šta nam je on govorio o svom isceljenju.
„To se dogodilo 21 jula 2002 godine, u nedelju. Dobio sam tako veliki bol u stomaku da sam čak pao na pod. Supruga je dovela bolničara iz Misionarskog centra. Pogledavši me on je rekao da je to napad slepog creva. Kolima su me odvezli u kliniku u Mulolu. Tamo su mi dali neke lekove, ali su se napadi samo pojačavali. Bol je postao toliko nepodnošljiv da sam čak zaplakao. Uskoro je jastuk bio potpuno mokar od suza. Mislio sam da umirem i počeo da se molim Presvetoj Bogorodici za oproštaj grehova i za zastupanje kada moja duša napusti telo. Noć je prošla u molitvama. Celivao sam Njenu ikonu i molio za pomoć. Odjednom je bol utihnuo i video sam Bogorodicu. „Moli Mog Sina da ti pomogne“, rekla mi je Ona. Izmučen, već tonući u san, molio sam se Isusu Hristu. Ujutru sam se probudio potresen tim čudesnim događajem. U toku dana su došli sveštenici iz Misionarskog centra:otac Damaskin sa ocem Nektarijem i ocem Silvestrom. Molili su se za mene. Molili su zastupništvo Svetog Nektarija, Svetog Arsenija Kapadokijskog i Jovana Ruskog. Pojali su tropar svakom od ovih Svetitelja i pomolili se njima. Poželevši mi ozdravljenje vratili su se u centar.
Noću, dok sam padao u san, iznenada sam osetio neku silu. Bukvalno je struja prostrujila kroz mene od glave do pete. To se ponovilo tri puta. I tog ternutka su bolovi prestali.
Ujutro se doktor interesovao kako se osećam. Ostalo mi je samo da odgovorim da sam potpuno zdrav. Bez suvišnih pitanja lekar me je pustio kući, čak ne proveravajući da li sam zaista ozdravio. Tog istog dana sam otišao u pškolu da držim časove kao da se ništa nije dogodilo…“

„Lanac je bio pokidan na dva mesta…“

Evo još jednog čudesnog događaja koji je ispričao taj isti učitelj matematike. Ono se dogodilo sa njim ubrzo nakon njegovog krštenja u pravoslavlje.
„Krstili su me u januaru 2000. godine zajedno sa trojicom kolega iz škole. Otac meletije je odmah stavio na nas krstiće na uskim kožnim ogrlicama. Sledećeg dana sam otišao u radnju i kupio sebi zlatni lančić, jer mi se nije dopao kožni. Nisam uspeo da stavim novi lančić, jer se istog trenutka ona pokidala na dva mesta u isto vreme. Raspao se na tri dela, od kojih su mi dva ostala u rukama, a treći je pala zajedno sa krstićem na zemlju. Tada sam shvatio da je kožna ogrlica bila osvećena nakon Tajne. Gospod je to popustio posebno za moje urazumljenje.

Injekcija Anđela

Kao odgovor na molbe da se ispričaju neki poučni događaji iz života svoje parohije, Efrosinija Songa, pobožna hrišćanka parohije Svetog Georgija u Kolveziju, napisala nam je sledeće pismo.

„Zahvaljujem Majci Božijoj za čudo koje se dogodilo po Njenoj milosti. Sada sam zdrava i puna radosti. Jednom sam se razbolela. Odmah sam počela da se molim Presvetoj Bogorodici. Prizivala sam Njenu milost i pomoć. U snu mi se javila Prečista sa Anđelom Gospodnjim. Ona se obratila Anđelu i gestom pokazala da mi on da injekciju. Ujutro sam se probudila potpuno zdrava. O tog dana sam se još više ubedila da je pravoslavna Crkva – istinska Crkva. Pravoslavna vera je istinita vera i ko god se obrati, ko god pribegne Bogu našem neizostavno će dobiti Njegovu milost.
Zahvaljujem Gospodu što me je priveo u Pravoslavnu – istinsku – crkvu. Ostaću verna hrišćanka do kraja mog života“.

„Samo čuvajte Veru Pravoslavnu…“

Ovaj događaj odigrao se u parohiji Svetog Kirila, koji se nalazi u selu Kapolue. Govori ipođakon Avraam.
„Razboleo se jedan naš parohijan, po imenu Joakim Kipanga. Iz grla mu je krenula krv. Supruga Ana, tešeći ga govorila je da je spremna da umre za muža. Njega su odveli u bolnicu, ali kroz tri dana je umro. To se dogodilo 13 septembra 2001. godine. Njegova supruga, iscrpljena, slomljena tugom, upala je u težak san. Odjednom se probudila zaprepašćena. Ana je govorila da je videla oplakivanog supruga. Odeven u belu odeću, išao je putem koji je odlazio u daljinu. U rukama je držao knjigu Novog Zaveta, koju su im poklonili na dan venčanja.
Kroz tri dana nakon sahrane pokojni Joakim se javio sestri svoje supruge i rekao: „Idi, reci svojoj sestri Ani, da je nisam napustio. Ne želim da ona toliko tuguje. Neka ostavi svoju žalost i suze jer sam ja – živ. Samo čuvajte Veru Pravoslavnu!“

„Neki pravoslavni sveštenik je pročitao molitve…“

Ipođakon Kalinik iz parohije Svetog Jovana Preteče, koja se nalazi u jednom od sela provincije Katanga, govori nam kako se obratio u Pravoslavlje:
„Moj otac je umro 1986. godine. Odmah nakon toga sam bio teško bolestan četiri godine. Lečio sam se u bolnici ali bez rezultata. Dosadilo mi je idem po lekarima. Jednom sam susreo druga. Primetivši moje žalosno stanje, rekao je: „Obrati se ti pravoslavnom svešteniku, neka on pročita molitve Svetom Kiprijanu – biće ti bolje“. Ja sam već bio toliko iscrpljen da sam jedva hodao. Međutim moja majka i supruga su insistirale i krenuli smo u hram. To je bilo 1990. godine. Susreo me je otac Avgustin iz Likašija. On se pomolio i moje stanje se značajno poboljšalo. Do 1994. godine sam već dva puta postao otac. Te godine je cela moja porodica krštena u reci, koja je blizu našeg sela od strane oca Varnave iz svetogorskog manastira Grigorijat.“

„Oslobodio sam se satanskih lanaca…“

Naš otac Akvila, sveštenik tog istog hrama Svetog Jovana Preteče govorio nam je kako se on obratio u pravoslavlje:
„Tokom dugog vremena sam bio teško bolestan. Nade na ozdravljenje nije bilo. Roditelji su me odveli kod vrača. On je zapovedio da se naoružam trpljenjem, da gladujem. Međutim, poboljšanja nije bilo. Zatim su me odveli kod rimokatoličkog sveštenika. On je pročitao nekakvu molitvu, ali mi je postalo samo gore. Neki hrišćani iz mog sela su govorili o tome kakvom blagodatnom silom raspolaže Pravoslavna crkva. Tada smo pozvali pravoslavnog sveštenika. On je pročitao nada mnom molitvu Svetog Kiprijana. Ja sam prosto osetio kako sam se oslobodio satanskih lanaca. Bez bilo kakvih lekova kod mene se dogodilo vidno poboljšanje. Upravo tog dana sam se ispunio nepokolebivom verom Pravoslavnog ispovedanja spasenja. Krstio sam se sa celom porodicom i danas sam sveštenoslužitelj u našem selu.“

http://www.pravoslavie.ru/cgi-bin/sykon/client/display.pl?sid=247&did=2269

Rubrika: Pravoslavlje u..., Savremena misija Crkve

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *