Pravoslavlje na Filipinima – Đakon Georgije Maksimov

Pravoslavlje na Filipinima – Đakon Georgije Maksimov

 

Pročitajte zanimljiv misionarski dnevnik sa Filipina savremenog pravoslavnog misionara – đakona Georgija Maksimova. U njemu se možete upoznati sa pravoslavnom prošlošću Filipina, saznati koja je najveća svetinja na Filipinima, videti sa kakvim interesovanjem Filipinci slušaju o Pravoslavlju. Nakon čitanja ovog dnevnika ostaje utisak da Filipini zaista mogu da budu plodno polje na velikoj njivi Pravoslavne Crkve. Pomolite se da tako i bude! Naš misionarski centar je pokrenuo projekat prevođenja i izdavanja „Vere obrazovanih ljudi“ (Tumačenje Simvola vere) i „Rajske Piramide“ (Tumačenje Blaženstava na Gori) našeg svetog vladike Nikolaja na tagalog i sebuano jezicima kojima govore Filipinci pa koristimo ovu priliku da Vas pozovemo da se priključite projektu „500 x 100“ i svi zajedno pomognemo da se i oni naslađuju duhovnim blagom velikog Oca Crkve, da uz pomoć njegovih saveta i pouka mnogi od Filipinaca pronađu dragoceni Biser – svetu Pravoslavnu Crkvu.

+ + + + +

„Idete na Filipine? Zašto?“

Imao sam prilike da čujem ovakvo pitanje ne mnogo pre mog puta u ovaj deo jugoistočne Azije, ali i mišljenje da ni sama zemlja, ni ljudi koji tamo žive ne zaslužuju pažnju. Koliko je pogrešno to mišljenje bilo!

Filipini su predivna zemlja u kojoj žive zanimljivi ljudi. Za mene je bila posebno zanimljiva jer je to jedinstvena zemlja jugoistočne Azije koja je primila hrišćanstvo. Ogromna većina stanovništva su rimokatolici, ali poslednjih godina sve više ima protestanata. I Pravoslavlje je prisutno ovde. 1930-1940-ih godina je postojala parohija Ruske Zagranične Crkve i oko pola godine je tu živeo sveti Jovan Šangajski (Maksimović). 1990. godine se pojavila parohija Konstantinopoljske patrijaršije, a 2008. godine misija Antiohijske Pravoslavne Crkve. U kontkatu sa pravoslavnim Filipincima je i proteklo nekoliko dana moje privatne posete.

Sa sobom sam poneo džepne ikone Vladimirske Bogorodice sa molitvama na dva glavna jezika – tagalogu i sebuanu. Ova skromna izdanja Pravoslavne misionarske zajednice prepodobnog Serapiona Kožejezerskog su se pokazala jako tražena, kao i naprsni krstići, tamjan i drugi pravoslavni crkveni predmeti koje nije tako lako naći.

Grad Manila

Za iznenađenje je koliko mnogo u prestonici Filipina ima mesta koja su na jedan ili drugi način povezani sa Pravoslavljem. Dok smo prolazili ulicama Manile, profesor Filip Balingit mi je pokazivao: „evo mesta gde se nalazio ruski pravoslavni hram koji je bio razoren od japanske bombe 1945. godine“; „a evo, ovaj ogromni hram i univerzitet su ranije bili pravoslavni, njih je izgradila i održavala bogata grčka porodica. Kada su osiromašili, sve je prodato rimokatolicima“; „ovde se nalazi nekanonska „jedna sveta pravoslavno-rimokatolička crkva“ koju je, kako tvrdi njen lider, tobož osnovao sveti Jovan Maksimović, što je, naravno, laž“.

Uopšte, na Filipinima je zvanično registrovano 190 organizacija koje u svom nazivu koriste ime „pravoslavni“, a pritom sa istinskim Pravoslavljem imaju veze samo jedna ili dve. Za nekoga je stvaranje takvih struktura prosto unosan posao – na primer, bivši rimokatolički sveštenik je registrovao još jednu „pravoslavnu crkvu“ da bi se bavio specijalnom uslugom – venčanjima parova na plaži što je lokalna rimokatolička crkva zabranila. Pravoslavlje se svodi samo na naziv, a sve ostalo je latinsko.

Ali, najneočekivanije za mene je bila činjenica da je glavna svetinja Filipina… pravoslavna ikona! Kada su mi rekli nisam verovao, tako da su me odvezli u taj hram da se i sam uverim svojim očima – u pitanju je bila kopija ikone „Svepomoćnica“ sa grčkim slovima i osmokrakim krstom koji drži jedan od anđela. Govore da ikonu nisu uzeli na potpuno pošten način iz pravoslavne zemlje u prošlosti. Na Filipinima se proslavila ogromnim mnoštvom čudesa i zato je narod i poštuje. U hramu Baklaran ispred nje su neprestano redovi ljudi koji se mole, i svaki čas se služi misa, ali malo ko od ljudi koji su došli znaju da je ikona pravoslavna, kao što u celosti, o Pravoslavlju na Filipinima još uvek znaju retki.

 

Ostrvo Masbat

Rano ujutro smo iz Manile sa Filipom preleteli na ostrvo Masbat – jedno od najlepših mesta u Aziji koje sam ikada video. Kokosove palme su neverovatno lepe, njihove krošnje gusto prekrivaju brežuljke, sa jedne strane puta je morska obala, a sa druge strane protiču rečice koje su isprekidane poljima pirinča. Čitav sat, dok smo putovali ka manastiru, naslađivao sam se prizorom. Došli smo na početak Liturgije. Jedini pravoslavni manastir na Filipinima je ostavljao utisak svojim izgledom. U hramu i na službi je sve „po grčkom“, ali su mnoge ikone ruske. Služe na engleskom jeziku, samo su neki od delova bogosluženja na sebuano jeziku. Poju svi koji su u hramu. Pojanje je prosto, ali se tako iskreno i skladno poje da dolazi do srca. Pričešću prilaze skoro svi u hramu. Lokalni sveštenik – o.Georgije – služi sa velikom pažnjom i strahom.

Nakon Liturgije je bila zajednička trpeza i prigodni program koji su pripremili za goste – mene i profesora Filipa Balingita. Filipinci su prilično emocionalni i neposredni. Starešina crkvenog odbora je počeo pozdravnu reč sa šalom, na kraju se tako uzbudio da su mu suze krenule. Zatim su parohijani – kako stari tako i mali – pevali. Najmanja je bila ćerka starešine crkvenog odbora. Devojčica nikako nije htela da peva, bez obzira na nagovaranje i pritisak odraslih. Već sam hteo da kažem da ako ne želi ne treba da je teraju, ali je tu igumanija našla rešenje – pozvala je starijeg dečaka, očigledno njenog brata. On je uzeo devojčicu za ruku, nešto joj šapnuo a zatim zapevao prvu strofu pesme. Malena je prihvatila i već sama otpevala sa velikom hrabrošću sve preostale stihove.

Filip je doneo veću količinu različitih predmeta za domaćinstvo, a igumanija je to podelila parohijanima, pokazujući stvari i pitajući kome je šta potrebno. Sve tako jednostavno i porodično. Filip odvaja od svoje plate tokom nekoliko meseci da bi kupio i dovezao na Masbat sve to, jer su ljudi ovde jako siromašni. Radosno je videti kako se pravoslavni Filipinci međusobno pomažu.

Za vreme trpeze profesor Balingit mi je ispričao tužnu priču o ocu Vikentiju (Eskarču) koji je stajao na izvorima Pravoslavlja na Filipinima. On je bio benediktanski sveštenik i bio je poznat na ostrvu zahvaljujući strogosti u molitvi i bogosluženju. Takođe je bio osnivač i duhovnik ženskog manastira benediktanskog reda. Boraveći jednom prilikom u SAD, otac Vikentije je video pravoslavni hram i zainteresovavši se njegovim izgledom, ušao i očarao se pravoslavnim bogosluženjem. Počeo je sve više da saznaje o Pravoslavlje i njegovo traganje se završilo 1990. godine ulaskom u Konstantinopoljsku patrijaršiju zajedno sa celim manastirom – dvanaest monahinja. On je bio prvi pravoslavni sveštenik – Filipinac.

Uz zajedničke napore – njegove i mati igumanije Fodotije, bio je izgrađen veliki pravoslavni manastir (iz prethodno su ih oterali čim su saznali za njihovo primanje Pravoslavlja), pojavila se zajednica od novoobraćenog stanovništva. 2004. godine zbog zdravlja otac Vikentije traži umirovljenje i njegova želja biva ispunjena.

Međutim, kasnije je počeo da bude nezadovoljan grčkim mitropolitom, pojavila se i određena ljubomora prema drugim sveštenicima – Filipincima koji su se pojavili nakon njega. Na kraju je stvorio svoju sopstvenu „crkvu“ u koju je uvukao nekoliko parohijana. U svojoj praksi je mešao pravoslavnu tradiciju sa rimokatoličkim (naprimer, služio je na presnom hlebu), a vremenom je uneo i neke okultne elemente. Pre nekog vremena je imao saobraćajnu nesreću, povredio je nogu i našao se u seoskoj bolnici. Tu mu je počela gangrena. Rekli su mi da je nogu nemoguće spasiti. Za vreme priče se i javila ideja da posetimo oca Vikentija i mi smo otišli u bolnicu.

Jadni otac Vikentije je sedeo u sobi „sveti Juda Tadej“ kod kapele. Obe noge su bile otkrivene i bilo je očigledno da se gangrena proširila i na drugu nogu (cela situacija je iskomplikovana i dijabetesom). Sam izgled njegovog stradanja je bio toliko užasan da u prvim trenucima nisam čak mogao da progovorim ni reč. Matušda Teodotija je sumnjala da će on želeti da nas primi, ali nas je otac Vikentije ljubazno primio.

Osmehnuvši se, zamolio je za oproštaj što ne može da nas primi kako dolikuje jer je jako bolestan. Mi smo malo popričali, ja sam zahvalio ocu Vikentiju za sve dobro što je uradio za Pravoslavlje na Filipinima, i predao mu malu novčanu pomoć. Otac Vikentije mi je celivao ruku, kao i ocu Georgiju i zahvalio nam što smo ga posetili. Otac Georgije će ga i dalje posećivati. Koliko god bilo tužno, ali videvši oca Vikentije ne možeš se izbaviti od utiska da je njegova bolest na smrt. Pošto je već ranije izrazio želju da bude sahranjen u manastiru, matuška Teodotija je pitala za njegovu odluku o tome i on je rekao da želi da bude sahranjen u prostom grobu, bez ikakvih suvišnosti. Filip se nada da će se on ipak pomiriti sa Crkvom pre nego što pređe u drugi svet. Molim vas, pomolite se za teško bolesnog, zabludelog oca Vikentija.

Nakon bolnice smo otišli u goste kod oca Georgija. Svo vreme kada nema službe on je prost seljak i hrani svoju veliku porodicu (šestoro dece) svojim rukama. Prolazeći među kolibama koje su se nalazile u palmovoj šumi, gledajući na prost život tih nasmejanih ljudi, i nevoljno sam se divio da i u ovakvoj neverovatnoj zabiti žive pravoslavni hrišćani. Za vreme razgovora uz kokosov sok su se razmatrala različita bogoslovska i kanonska pitanja.

Oca Georgija je brinulo to da za sve četiri godine koliko on služi na Masbatu nije dobio od mitropolita dozvolu da ispoveda (u Grčkim Crkvama se takva dozvola ne daje odmah). Kao rezultat su parohijani sve te godine bez ispovesti. On je objasnio situaciju mitropolitu i molio ga da mu ili da dozvolu da ispoveda ili da pošalje drugog sveštenika koji ima dozvolu, ali nije dobio nikakav odgovor. Ja sam rekao da iako u Ruskoj Crkvi sveštenik počinje da ispoveda odmah nakon hirotonije, otac Georgije treba da sledi tradiciju Crkve kojoj pripada i strpljivo čeka dok mu mitropolit ne da dozvolu da ispoveda, sa vremena na vreme pažljivo podsećajući ga na situaciju. U takvom slučaju će i u budućnosti on moći da očekuje trpljenje i poskušanje od svoje duhovne dece, ako sam sada pokaže primer trpljenja i poslušanja.

U istom duhu su razmotrene i druge nedoumice. Kasnije mi je Filip rekao da se bojao da ću početi da govorim protiv mitropolita pošto on govori protiv Ruske Crkve i što je posebno samom Filipu branio da poseti ruski hram u vreme boravka na Tajlandu. Ispostavilo se, obrnuto, da sam ja štitio njihovog mitropolita i ojačao vezu oca Georgija sa njim. Kada je već pao mrak smo se vratili u manastir i nakon razgovora sa matuškom Teodotijom legli da spavamo. Zapamtio sam priču matuške o reakciji lokalnog stanovništva na njihovo obraćenje u Pravoslavlje – „a, znači postali ste komunisti“. Pravoslavlje su oni povezivali sa Rusijom, Rusiju sa komunizmom, i na kraju se iz toga napravilo nešto neverovatno.

Grad Pasig

Rano ujutro o.Georgije nas je odvezao na aerodrom, tako da smo se vratili na Manilu. Imao sam predavanje na „Philippine Normal University“ koje je organizovao profesor Filip Balingit. Ovo mi je bilo prvo predavanje na engleskom jeziku, tema je bila – „Duhovni život pravoslavnog hrišćanina“. Pošto je u pitanju bio pedagoški fakultet, većina slušalaca su bile devojke. Nakon uvodnog dela, pokazao sam im niz fotografija o pravoslavnom životu uz komentare, a na samom kraju sam podelio ikonice Vladimirske Bogorodice. U nekim trenucima su me studenti slušali sa velikim interesovanjem, ali je u celini teško bilo reći da li je predavanje bilo uspešno. Činilo mi se da bi u rimokatoličkoj zemlji bilo čudno, pa čak i uvredljivo da se govori o neophodnosti vere kao takve, ali iz pitanja koja su usledila, shvatio sam da sam pogrešio – među filipinskim studentima i omladinom u celini sada postoji veliko razočarenje u rimokatolicizam i u religiju uopšte tako da neki ne razumeju u potpunosti religioznost u principu.

Uopšte, rimokatolicizam strašno gubi pozicije na Filipinima. Za poslednjih dvadeset godina broj rimokatolika se smanjio sa 90% na 70%, jako su popularni različiti protestantski pokreti – njihove crkve se mogu susresti bukvalno na svakom ćošku u Manili – pojavile su se takođe i „samostalne“ filipinske nove religije, aktivna je muslimanska propoved, na kraju, porastao je uopšte i broj nereligioznih ljudi. Sa studentima sam se toplo pozdravio iu mnogi su poželeli da se slikamo za uspomenu. Filipinci inače jako vole da se fotografišu i da fotografišu.

 

Sa univerziteta smo otišli u zatvor grada Pasiga da bismo učestvovali u prazničnoj manifestaciji za zatvorenike koje redovno organizuje Filipova sestra koja radi u sudu. Već oko zatvora sam video da su nam se pridružili mnogi od studenata koji su bili na mom predavanju. Od 28 studenata bilo je samo tri muškarca, ostalo su bile devojke.

Dobivši pečat na levoj ruci „VISITOR“ ušli smo u zatvor gde je sedelo skoro sto zatvorenika u žutim majcama. Tu su takođe bili i predstavnici zatvorskih vlasti. Počeo je program sa mnogo tačaka. Nakon zvaničnog pozdrava prepustili su reč meni. Ja sam kratko govorio o Pravoslavnoj Crkvi kao jedinstvenoj Crkvi koja je sačuvala nepovređenu Hristovu veru, zatim o Isusovoj molitvi i podsetio ih da im je Hristos blizu i da će pomoći ako oni samo budu želeli da žive po Njegovoj volji. Na kraju sam objasnio pravoslavno poštovanje Majke Božije (prethodno su me upozorili da među zatvorenicima ima mnogo protestanata), govorio sam o Vladimirskoj ikoni i podelio svakome po ikonicu. Zatvorenici su primili dar sa zahvalnošću, mnogi su dodirivali čelom moju ruku – kasnije su mi objasnili da je kod Filipinaca to znak velikog uvažavanja prema sveštenoslužitelju.

Nakon moje reči počeo je zabavni deo. Izašao je jedan od studenata i počeo dijalog sa publikom. Pri tom je od njega išao neverovatno snažan talas pozitivne energije. On nije bio samo raspoložen, on je izlivao ushićenje, činilo se da je ceo život maštao da nastupa pred ovim zatvorenicima i na kraju se konačno njegova mašta ispunila. Nakon mladića je reč uzela jedna od devojaka i nastupila sa istim takvim žarom. Studenti su pevali pesme, imali grupne igre (ni jednu nikada ranije nisam video), plesali – i sve to je bilo snažno, veselo, prirodno, i pri tom predivno celomudredno – nije bilo čak ni senke nečeg nepriličnog. Nastupali su i zatvorenici, pevali božićne pesme. Bio je pravi praznik. Bio sam potresen. Za ceo život nisam video toliko radosti kod ljudi koliko za ta dva sata u filipinskom zatvoru. I stvar nije samo u količini, već i u kvalitetu te radosti. Gledao sam i shvatio da je tako nešto kod nas nemoguće, mi smo jednostavno drugačiji. Ja čak neću ni pokušati da opišem ono što sam video jer će bilo kakav opis teško biti shvaćen pravilno – to treba prosto videti. Međutim, najviše me je potreslo što je za devojke to bila prva poseta zatvora. Sa takvom prirodnošću, iskrenošću i tako pravilno radovati stotine zatvorenika pokrivenih tetovažama – i sve to po prvi put – prosto neverovatno.

Kada se zabavni deo završio sve ljude su zamolili da ustanu. Ustali smo i jedan od pomoćnika gospođe Balingit je počeo da čita molitvu. Kao pravoslavni hrišćanin nisam učestvovao u njoj. Zbog svog neučestvovanja nisam pravio nikakvu demonstraciju i nisam mislio da će neko obratiti pažnju. Međutim, obratili su. Jedna od studentkinja je pitala kasnije profesora Balingita: „a zašto se pravoslavni sveštenoslužitelj nije molio sa nama?“, na šta joj je on odgovorio: „to je jako žalosno, ali pravoslavni hrišćani ne mogu da se mole sa rimokatolicima dok ne budu rešena principijelna pitanja koja nas dele“. Ona je odmah pitala: „A šta je potrebno da se uradi da bi se ta pitanja rešila?“ Koliko god čudno bilo, upravo je moje neučestvovanje u zajedničkoj molitvi u njoj probudilo veće interesovanje za izučavanje Pravooslavlja od celokupnog mog predavanja tog jutra.

Čovek koji je pročitao molitvu nije imao lak život. On je proveo u zatvoru trinaest godina od petnaest godina kazne, dok na kraju, nije bilo dokazano da nije kriv za ono za šta su ga optuživali. Izašao je na slobodu ali je morao da počne život od nule – njegova žena je odavno imala drugu porodicu, deca su porasla. Sada on pomaže gospođi Balingit u njenom zatvorskom služenju.

Program je takođe uključivao i prazničnu trpezu u vreme koga su zatvorenici i gosti sedeli zajedno. Zatim je ponovo bio zabavni program, i na kraju nekoliko nastupa. Profesor Balingit je napomenuo da je najvažnija sloboda – sloboda od greha. I da je nju moguće zadobiti čak i u zatvoru, dok mnogi koji žive van zidina zatvora nemaju takvu slobodu. Ove reči su zatvorenici ispratili sa aplauzima. Na kraju, kada su zatvorenici izlazili, gosti su svakome davali po poklon (nekoliko neophodnih svakodnevnih stvari). Među njih su pozvani čak i predstavnici zatvorske administracije na njihovo iznenađenje, a zatim i ja sa o.Rodionom, đakonom misije Antiohijske Crkve koji je ceo dan bio zajedno sa nama.

Nakon povratka u zatvor imali smo duži razgovor sa o.Rodionom. Misija Antiohijske Pravoslavne Crkve je u zemlji počela sa prelaskom jedne nekanonske denominacije koju je primio mitropolit Pavle Saliba. Vođe te denominacije su govorile mitropolitu o desetinama hiljada verujućih, ali u realnosti njihov broj ne premašuje nekoliko stotina.  Kasnije je u okrilje Antiohijske Crkve takođe prešao deo parohijana iz Konstantinopoljske Crkve zbog nereda u životu na glavnoj parohiji.

Treba reći da je mitropolit Nektarije zauzeo iuzetno oštar odnos prema Antiohijskoj misiji, objavljujući je za nekanonsku strukturu, odlučivši od pričešća sve mirjane koji su prešli iz konstantinopoljske parohije u antiohijsku i zabranjujući svojim sveštenicima da saslužuju sa antiohijskim. Sve to je znak nepravoslavne ideologije koja tvrdi da je čitav nepravoslavni svet – kanonska teritorija i posed njihove Crkve. Neslaganje sa ovim idejama je bilo izraženo na Arhijerejskom Saboru Ruske Pravoslavne Crkve 2008. godine, ne podržavaju se ove struje ni u Antiohijskoj Crkvi. Upravo je mitropolit Pavle (Saliba) koji upravlja australijskom i novozelandsko, eparhijo, Antiohijske patrijaršije na jednom od svojih izlaganja rekao: „U obrazovanim krugovima je  dobro poznato da patrijarh Konstantinopoljski nema isti položaj u crkvenoj jerarhiji Pravoslavne Crkve kao i rimski papa u rimokatoličkoj crkvi. Konstantinopoljski patrijarh nije rimski papa na Istoku. Još je u pravoslavnim obrazovanim krugovima dobro poznato da su u prošlosti bili slučajevi kada su Konstantinopoljski patrijarsi na Vaseljenskim i drugim Pomesnim Saborima bili osuđeni kao jeretici… Konstantinopoljski patrijarh nije glas Pravoslavlja i ne može formirati standarde u Pravoslavlju. Arhiepiskop ili mitropolit koji se potčinjava Sinodu Konstantinopoljske Crkve još manje može da pretenduje na starešinstvo nad episkopima i arhiepiskopima drugim Pomesnih Crkava. Tokom poslednjih sto godina svima je dobro poznato da Antiohijska patrijaršija i njene eparhije po celom svetu dobijaju ukaze od Svetog Sinoda Antiohijske Patrijaršije i ni od koga drugog. Mi se ne mešamo u unutrašnje stvari drugih jurisdikcija. U isto vreme ne dopuštamo ni jednoj od drugih jurisdikcija da nam govori šta da radimo“.

Na žalost, zbog negativnog odnosa savremenih mitropolita Konstantinopoljske patrijaršije prema parohijama i misijama drugih pravoslavnih jurisdikcija – a taj odnos je često gori nego prema inoslavnima – nema mogućnosti za zajedničko svedočenje o Pravoslavlju na Filipinima i u drugim nepravoslavnim zemljama. Nesređena pozicija pravoslavnih zajednica posebno je žalosna među narodom Filipina koji je jako raspoložen prema Pravoslavlju.

Grad Laguna

Poslednjeg dana mog boravka otišli smo u grad Lagunu da bismo posetili oca Filimona Kastra. On je ranije bio „episkop“ jedne od filipinskih nekanonskih denominacija koja je zloupotrebljavala naziv „pravoslavna“, ali je 1994. godine uz pomoć jeromonaha Vikentija prešao u Pravoslavnu Crkvu. On je izgradio hram u Paranjaku – predgrađu Manile i to je sada najveća parohija na Filipinima. Međutim, pre nekoliko godina rukopoložili su za hram novog sveštenika, a jeromonah su poslali u provinciju. On je jako aktivan kao misionar, i stvorio je u oblasti tri parohije. Sada u njegovoj kućnoj crkvi svetog Savve Osvećenog nema mnogo ljudi jer je radni dan. Za vreme službe otac Filimon neke od vozglasa izgovara na tagalogu. On je preveo na taj jezik celu Liturgiju, ali se čini da su knjižice sa prevodom sada samo kod njega. Setio sam se da nam je jeromonah Vikentije govorio o svom prevodu osnovnih bogosluženja na sebuano, koji je međutim, ostao u rukopisu.

Iskreno govoreći, uopšte nisam očekivao da Grci iz Konstantinopoljske Patrijaršije za dvadeset i dve godine svog boravka na Filipinima nisu izdali čak ni kratki molitvenik na lokalnim jezicima, da ne govorim već o drugoj pravooslavnoj literaturi. Nje jednostavno nema ni na tagalogu, ni na sebuano jezicima. Postoji mišljenje da Filipinci odlično znaju engleski, ali je to u realnosti samo kod ljudi sa visokim obrazovanjem, dok prostim ljudima engleski jezik nije toliko blizak da bi mogli na njemu da čitaju knjige. Odsustvo literature je posebno žalosno ako se uzme u obzir interes za pitanja vere od strane Filipinaca. Boravio sam u mnogim azijatskim zemljama i mogu da kažem da malo gde ima ljudi koji su tako otvoreni za slušanje o veri Pravoslavnoj i njeno prihvatanje.

Kao potvrdu ovoga bih naveo dva primera koji su se dogodili u Manili. Profesor Balingit me je poveo na susret sa svojom poznanicom, imućnom ženom koja je ispovedala protestantizam. Seli smo u malom restoranu. Rekao sam nekoliko uopštenih pozdravnih rečenica, ali je naša sagovornica odmah prešla na pitanja duhovnog života. Počeo sam da odgovoram i iznenada primetio da su radnici restorana (tri ili četiri čoveka) odložili svoj posao, utihnuli preko puta nas i slušaju šta govorim. Takođe i svi koji su sedeli za stolovima, nisu uzimali hranu dok nisam prestao sa odgovorima. Nigde nisam video takvu pažnju prema rečima čoveka u mantiji.

Drugi put sam sa Filipom otišao u jednu kancelariju. Radnica koja je razgovarala sa nama da bi rešila pitanje koje nas je zanimalo je pitala za mene: „Iz koje kongregacije je otac?“, na šta je Filip odgovorio: „nije ni iz jedne katoličke kongregacije, on je pravoslavni hrišćanin“.

„A šta znači „pravoslavni“?“ i nakon tog pitanja je počeo razgovor o Pravoslavlju koji je trajao više od sat vremena. Sa iskrenim interesovanjem je žena slušala o istinskoj hrišćanskoj veri i na kraj rekla: „Moram više da saznam o Pravoslavnoj Crkvi“.

Daj Bože da svi Filipinci, čije je srce otvoreno za istinu, mogu da saznaju za Pravoslavnu Crkvu!

 

Rubrika: Pravoslavlje u..., Savremena misija Crkve

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.