Poslednja Spasiteljeva zapovest – Đakon Georgije Maksimov

Poslednja Spasiteljeva zapovest – Đakon Georgije Maksimov

Uoči Svog Vaznesenja Gospod Isus Hristos je Svojim učenicima rekao: „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovjedio“ (Mt. 28:19-20); „Idite po svemu svijetu i propovijedajte jevanđelje svakom stvorenju. Koji povjeruje i krsti se biće spasen, a koji ne vjeruje biće osuđen.“ (Mk. 16:15-16).

Ova zapovest je jedna od najmanje ispunjenih u Pravoslavnoj Crkvi. Još je Sveti Nikolaj Japanski pisao: „Idite, naučite sve narode – kao da toga nema u Jevanđelju. Iako to svi slušaju i znaju napamet. I mi nemamo inostranu misiju! U Kini, Indiji, Koreji, svuda su mora i okeani neznaboštva, sve leži u mraku i seni smrtnoj, a mi šta? Mi smo poput psa na ležaljci! Ne mogu se dotaći Pravoslavlja „ono je sveto“! Pa zašto ga ne javljate svetu?“ (Dnevnik, zapis od 12 juna 1986. godine).

I zaista, ako govorimo o spoljašnjoj, istinskoj misiji čak i sa ucrkvenjenim čovekom, on će, zastanuvši, neizostavno odgovoriti da je naravno, propovedati Reč Božiju svakom Papuancu i Kinezu – delo koje nije loše. Ali eto, treba u početku da sve „svoje“ obratimo Hristu, a potom ćemo već misliti i o „tuđima“.

Nažalost, oni koji govore tako, ne shvataju ili ne žele da shvate dve stvari.

Prvo, to znači da se smi svesno odričemo da ispunimo zapovest Gospoda našega Isusa Hrista o propovedi SVIM narodima. Slušajući Spasiteljevu zapovest mi mislimo ne kako da je ispunimo, već kako da ostvarimo naše odsustvo želje da je ispunimo. Sa svim posledicama po duhovni život koje odatle proističu.

Ko što je poznato, put pod nazivom „uradiću sutra“ vodi na put po nazivom „nikada“. Govoreći da ćemo se propovedanjem drugim narodima baviti samo kada obratimo sve Ruse, samim tim mi govorimo da se njome nikada nećemo baviti – jer je potpuno jasno da, koliko god mi sjajno propovedali „svojima“ oni nikada neće svi odreda postati Pravoslavni, jer u većini slučajeva razlog njihovog neverja nije nedostatak svedočenja o Veri ili neophodnih pravoslavnih primera, već svestan izbor. Upravo tak je i u vreme Apostola situacija bila u jevrejskom narodu. Da su Apostoli rešili tada „prvo da obrate svoje, a zatim da već idu tuđima“, ostali narodu, uključujući i naš, ruski, ginuli bi u neznaboštvu.

Drugo, unutrašnja misija nikada neće biti uspešna bez spoljašnje. Svaki „naš“ nevernik kome počnu da propovedaju Pravoslavlje, može sa punim pravom reći: „Vi mene prizivate da živim po zapovestima Hristovim? A zašto ih sami ne ispunjujete? Hristos govori „propovedajte Jevanđelje svoj tvari“, a vi ne propovedate“. Naravno, tako može reći samo jedan od sto, ali ostalih devedeset devet, iako to ne mogu da izraze rečima, osetiće to na isto na duhovnom nivou. Jer, koga mogu da obrate Bogu oni, koji sami svesno ne žele da ispune Njegove zapovesti?

I naprotiv, ako počnemo da propovedamo nepravoslavnim narodima, kako onima, koji žive u Rusiji, tako i onima, koji žive van nje, postaće uspešnija i unutrašnja misija. I podvižničko služenje misionara, i podvizi Vere među novoobraćenim pripadnicima drugih naroda zapaliće oganj blagočestive revnosti među mnogim „nominalnim pravoslavcima“. Tako da će aktivna propoved Ruske Pravoslavne Crkve među drugim narodima doneti ne štetu, već veliku korist za širenje Vere u ruskom narodu.

Ovde treba pomenuti i takav „argument“ da, tobož mi imamo toliko unutrašnjih problema, da nam nije do misije, već kada se problemi reše, tada ćemo i porazmisliti… U stvarnosti ovde je isprepletan razlog sa posledicom. Naš problem je posledica toga što mi ne živimo po zapovestima Hristovim, od kojih je jedna – „Idite, naučite sve narode, krsteći ih u Ime Oca i Sina i Svetog Duha“. Jedini put za savladavanje problema – da počnemo da živimo po zapovestima, pa i po toj među ostalima.

Na kraju sa temom očuvanja Spasiteljevih zapovesti povezano je još jedno važno pitanje, koje se neposredno dotiče udela naše zemaljske otadžbine i našeg naroda.

Mnogo vekova Pravoslavna Crkva se nije zanimala misijom, ako ne uzmemo u obzir pojedine napore Ruske Crkve. Za većinu Pomesnih Crkava olakšavajuća okolnost bio je turski jaram, koji je veoma otežavalo život pravoslavnih hrišćana. Međutim u 19 veku Grčka, Bugarska, Rumunija, Srbija i Crna Gora dobile su slobodu, ali, avaj, ti pravoslavni narodi uopšte nisu žurili da podele Pravoslavlje sa onima koji ne znaju za njega.

Zbog toga Pravoslavlje je još samo pre sto godina bilo ograničeno pojasom kompaktnog stanovništva tradicionalno pravoslavnih naroda. U svemu ostalom svetu o Pravoslavnoj veri uopšte nisu znali ništa. To se odnosilo i na najobrazovanije ljude Zapadne Evrope, da ne govorimo već o stanovnicima Azije, Afrike, Južne Amerike i Australije.

I u 20 veku su se za članove apsolutno svih Pomesnih Crkava stvorili takvi uslovi, da su i nevoljno morali da napuste svoja mesta i da se nastane po svim onim zemljama gde nisu želeli da idu dobrovoljno. U Rusiji je to bila revolucija, građanski rat i veliki otadžbinski rat, u Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji – dolazak komunizma, u Grčkoj – građanski rat i ekonomski problemi, za Antiohijsku i jerusalimsku patrijaršiju – pojačani pritisak od strane inovernog okruženja.

Na taj način, protekli 20 vek postao je vek najšireg rasprostranjivanja Pravoslavlja po planeti. Pravoslavne dijaspore pojavile su se na svim kontinentima i u ogromnoj većini zemalja. I svuda, gde su se pojavljivale, nicali su pravoslavni hramovi, a u njima sveštenici i episkopi, prevodile su se Liturgije na jezike starosedelaca, izdavala pravoslavna literatura na jezicima nepravoslavnih naroda.

Tako su se javili uslovi da starosedeoci počnu da slušaju o Pravoslavlju, a čuvši mnogi su počeli da se obraćaju u istinski Crkvu Hristovu, i da obraćaju druge. Zahvaljujući tome, u Zapadnoj Evropi i Aziji hiljade su postale pravoslavnima, u Americi – desetine hiljada, a u Africi – stotine hiljada.

U drevnoj verziji Žitija Apostola Tome govori se da je on, dobivši u udeo propoved Indiju, nikako nije želeo da se uputi u tako daleku zemlju. I Gospod mu je pomogao – prodavši ga u ropstvo kapetanu broda koji je putovao u Indiju. Gledajući na gorenavedene činjenice iz tog ugla, stiče se utisak da je Gospod posredstvom nevolja naterao Pravoslavne na propoved drugim narodima, tamo gde oni sami dobrovoljno nisu hteli da idu. Mi smo Ga sami prinudili na to svojom lenjošću i nedelovanjem.

I sada, nakon pada bezbožne vlasti i nakon što je Crkva dobila punu slobodu za svoju delatnost, imamo toliko mogućnosti za uspešnu i delotvornu spoljašnju misiju, koje, zaista, nismo imali ni u jednom od prethodnih vekova. Međutim, mi skoro ništa ne činimo za spoljašnju misiju. Postoji samo nekoliko entuzijasta koji nemaju nikakvu podršku ni od Crkve, ni od države. Sramotno je znati da Ruska Pravoslavna Crkva, najmnogobrojnija Pomesna Crkva, pridaje spoljašnjoj misiji jedva malo veću pažnju od svih ostalih.

Još pre više od 100 godina Sveti Filaret Moskovski je pisao. „Sveta Crkva ima potrebu za propovednicima vere, za njeno javljanje u susednim zemljama – Kini, Japanu, Americi, Tibetu, Persiji, Turskoj i u svim evropskim zemljama latinskog, luteranskog i reformatorskog veroispovedanja”. (Izveštaj Gospodaru o razlozima nepovoljnog položaja Pravoslavne Crkve u Rusiji).

Taj imperativ naše Crkve bio je izražen još pre vek i po, a međutim, u nekim od zemalja koje je nabrojao sveti Filaret do danas nije stupila noga pravoslavnog misionara.

Poslednja Spasiteljeva zapovest i dalje ostaje zanemarena. Kako da znamo, ne spremamo li samim tim na svoju glavu nove kazne, koje će nas naterati da idemo tamo kuda ne želimo da idemo dobrovoljno?

Naravno, ne može svako ostaviti sve i poći u Afriku ili Aziju, da bi tamo propovedao Pravoslavlje. To je posebno služenje, na koje se može odlučiti samo istinski veliki duhom i predani Bogu čovek. Ali apsolutno svaki pravoslavni hrišćanin može po svojim silama da ukaže pojačanu pomoć onim misionarima koji se već trude u drugim zemljama.

Kao primer za to jeste Sveti pravedni otac Jovan Kronštatski, koji je, služeći u Rusiji, svim silama podržavao misiju, žrtvujući se i za izgradnju pravoslavnog hrama u Nemačkoj, i za prvi pravoslavni hram u Južnoj Americi, i za pravoslavnu misiju u Japanu i misionarima u drugim zemljama.

Već sada se mnogi naši ruski misionari sa samoodbacivanjem trude u Tajlandu, Hong Kongu, Mongoliji i drugim mestima. Njima je neophodna naša podrška – kako duhovna, tako i materijalna. A nama je neophodno, da im tu podršku ukažemo, jer ćemo tako ispuniti poslednju zapovest Spasitelja i moći da postanemo saučenicima onoga što je On obećao, govoreći. „Ako zapovijesti Moje održite, ostaćete u ljubavi Mojoj“ (Jn. 15:10).

http://www.radonezh.ru/analytic/articles/?ID=2911

Rubrika: Iz iskustva misionara, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.