„Pokazaćemo brigu o braći koja nam priliči…“ – Sveti Jovan Zlatoust

„Pokazaćemo brigu o braći koja nam priliči…“ – Sveti Jovan Zlatoust

U ovom malom zborniku citata svetog Jovana Zlatoustog mogu se naći odgovori na sve „argumente“ protivnika misije Pravoslavne Crkve. Dok se čitaju misli velikog Jovana neminovno shvatate kolika je zapravo odgovornost na svima nama koji smo u Crkvi – od „najmanjeg“ do „najvećeg“, da smo svi kao „telo Hristovo“ dužni da se trudimo na ispunjavanje Hristove zapovesti. Sveti Zlatoust je mislio na sve i dao odgovor za sve. U jednom od narednih tekstova koje bismo postavili se takođe obrađuje pitanje na koji način se najbolje ispunjava ova zapovest, kako da naš razgovor sa drugima o Hristu zaista bude to, a ne zadovoljavanje naših strasti.

 

* * * * *

I „Svejedno nećeš uspeti sve da ispraviš…“

„Nemoj dakle zbog toga što ne možeš da naučiš mnoge prenebregnuti i pojedince. Željom za velikim nemoj sebe uklanjati od malog. Ako ne možeš da obratiš stotine, pobrini se za desetoro; ako ne možeš za desetoro, nemoj prenebregnuti ni petoricu; ako ne možeš ni o njima, ne prezri ni jednog jedinog. Bog daje vence ne prema broju ispravljenih, već prema nameri oni koji ispravljaju“.

„Ako danas ne možeš da ubediš nekoga, možda ćeš to uspeti sutra; i ako nikada ne uspeš da ubediš, sam ćeš ipak dobiti savršenu nagradu. Ako ne ubediš sve, možeš da ubediš neke. Tako su i apostoli, iako i nisu uvedili sve, dobili nagradu za sve jer su se  obraćali svima rečima propovedi“[1].

II „Ne sme se čoveku reći odjednom sva istina jer ga ona može odgurnuti od Crkve…“

 „Ne izlažem vam sopstvene zakone, već tumačim reči koje su sišle sa nebesa; i onaj kome je povereno takvo služenje, dužan je da ili smelo kaže sve što se sadrži u tim rečima, tražeći svuda samo korist za slušaoce a ne zadovoljstvo, ili, bojeći se neprijateljskog odnosa slušalaca, izgubi kroz takvo neumesno ugađanje i svoje sopstveno ali i njihovo spasenje. A da je vrlo opasno da se nešto iz božanskih zakona skriva kako za onoga koji govori tako i za one koji slušaju i da se nastavnici kada oni malodušno ne govore o svim zapovestima Božijim osuđuju kao krivi za ubistvo – kao svedoka za to navodim vam opet Pavla“.

„Ako budemo govorili samo prijatno, kada ćemo ponovo zadobiti ono što smo izgubili, kada ćemo biti od koristi? Kažeš mi da postoji mnogo jeretičkih sekti i da ljudi prelaze tamo. Uzaludna je to reč. „Bolje jedan pravednik, nego hiljade grešnika“ (Prem. Sir. 16:3)“.[2]

 III „Neće hteti da vas slušaju…“

„Znam da mnogi sa nezadovoljstvom slušaju pouku. Međutim, kakva je korist od ćutanja? Hajde da zaćutim i ne dosađujem vam rečima; takvim ćutanjem će biti nemoguće izbaviti vas od kazne. I naprotiv, potpuno suprotno: takvo ćutanje samo uvećava kaznu i povlači za sobom kažnjavanje ne samo vama, već i meni. Dakle čemu prijatne reči, kada one ne samo da ne odgovaraju delima, već još i nanose štetu? Kakva korist je da veseliš rečima a da žalostiš delom, da naslađuješ sluh i da kažnjavaš dušu? Zato je i neophodno žalostiti u ovom životu da se ne bismo podvrgnuli krajnjoj i nepodnošljivoj kazni u budućem životu. Sledi da ne treba roptati za ono što je rečeno, već pohvaliti i primi sa zahvalnošću“.[3]

IV „To je delo sveštenika, a ne mirjana…“

„Dakle, kada vidiš  nekoga kome je potrebno duševno ili telesno lečenje, nemoj govoriti sebi: zašto se taj i taj nije pobrinuo za njega? Ili: ja sam mirjanin, imam ženu i decu: to je delo sveštenika, delo monaha. Reci mi: ako nađeš negde zlatni dukat, da li ćeš reći: zašto ga taj i taj nije podigao? Nikako; naprotiv, požurićeš da ga uzmeš pre drugih. Tako razmišljaj i o paloj braći i smatraj brigu o njima blagom koje si našao. „Koji izvodi“, kaže se, „dragoceno iz ništavnog… biće kao usta Moja“ (Jer. 15:19).[4]

V „Prethodno je potrebno da i sam postaneš svet“

„Koji izvodi“, kaže se, „dragoceno iz ništavnog… biće kao usta Moja“ (Jer. 15:19). Šta može da se uporedi sa tim? Ono što ne može da uradi ni post, ni spavanje na zemlji, niti bilo šta drugo, postiže se spasenjem brata. Ovo ne govorim ja, već je Sam Bog rekao: ako izvedeš čak samo jednog, bilo kog, govori, tvoja usta će biti „kao usta Moja“. Dakle, nećemo ravnodušno govoriti: „šta smo pogrešili?“, već se potrudimo da ih ispravimo; i nećemo gledati na to koliko je mnogo zabludelih, već se pre pobrinuti o tome kako ih odvući od zablude“.[5]

 VI „Ne smemo ništa da namećemo’…

„Kada dakle vidiš da tvoj brat gine nemoj prestati da ga savetuješ: makar te on vređao, rugao ti se, makar ti pretio da će ti postati neprijatelj ili ti bilo čim drugim bude pretio, sve izdrži hrabro da bi dostigao njegovo spasenje. Ako ti on postane neprijatelj Bog će ti biti drug i nagradiće te u dan Poslednjeg suda velikim dobrima. Veliko dobro je da saosećaš sa onima koje muči siromaštvo; ništa međutim ne može da se poredi sa oslobađanjem od zabluda jer nema ničeg tako vrednog kao što je duša. Čak ni sav svet nije vredan duše. Na taj način, makar razdao siromasima neizmernu količinu novca, nećeš učiniti ništa tako veliko, kao što je obraćenje jedne duše“.[6]

VII „Nije dušekorisno učiti druge…“

„„Niko ne može uspeti u delu sopstvenog spasenja bez spasenja svog bližnjeg. Zato Pavle govori: „Niko neka ne traži što je njegovo, nego svaki ono što je drugoga“ (1 Kor. 10:24), znajući da se sopstvena korist sastoji u koristi bližnjeg“.

„Čovek koji se revnosno bavi poučavanjem bližnjeg, ne samo da ukazuje dobro delo bližnjem, koliko sebi samome priprema veliku nagradu i ima dvostruku korist: i od Boga dobija veliku nagradu i sam, kada krene da uči brata, počinje da se seća i stalno osvežava u sećanju reči (Božijih)“.

„Kao što lekari ne traže da im se u dom donose bolesnici koji su prikovani za postelju, već sami dolaze u njihove domove da ih izleče, tako čini i ti po meri svojih snaga: priloži svaki trud i brigu da bi podigao svoju braću koji su bolesni dušom, sećajući se da je ovaj život kratak. Ako ne budemo tako činili, ni tamo nećemo moći da steknemo nikakvo spasenje. I obrnuto, jedna stečena duša često može sa nas da skine breme bezbrojnih grehova i postane za nas iskupljenje u dan Suda.“[7]

VIII „Ne sme se niko plašiti večnim mukama i kaznom Božijom“

„Pretnja kaznom obično više obraća ljude na ispravljanje od obećanja nagrada“.[8]

IX „Danas nisu apostolska vremena da bi se išlo ulicom i propovedalo…“

„Iz ovoga se vidi da i danas ima mnogo ljudi koji imaju apostolski život kao što su imali i tada tri i pet hiljada ljudi koji su poverovali. Ako ne verujemo tome, to nije zbog toga što nema vrlinskih ljudi, već zbog toga što mi isuviše malo činimo“.

 X „Bog će sam privesti…“

„Reci mi, kada vidiš brata koji stremi u propast, koji je ostavio brigu o spasenju, ne zna šta treba da radi – ti ne pružaš ruke, ne prekorevaš, ne izobličavaš ga? Više želiš da na sebe ne navučeš njegov gnev, ne budeš mu neprijatan, nego da se pobrineš za njegovo spasenje? Da li ćeš imati neki oproštaj od Boga, neko opravdanje? Zar nisi slušao kako Bog Judejcima zapoveda da i zalutalog vola svojih neprijatelja ne prezru i ako padne da ne prođu pored njega?“

„Reci mi, kada bi video da čoveka koji je po zakonu osuđen vode da kazne, a ti možeš da ga oslobodiš iz ruke dželata, zar ne bi uradio sve da ga izbaviš od kazne? Međutim, kada vidiš brata koga ne vodi dželat, već satana u jamu propasti ne želiš da daš čak ni savet da bi ga istrgao od te surove zveri? Da li možeš da zaslužiš neki oproštaj?“

„Kao što lekari ne traže da im se u dom donose bolesnici koji su prikovani za postelju, već sami dolaze u njihove domove da ih izleče, tako čini i ti po meri svojih snaga: priloži svaki trud i brigu da bi podigao svoju braću koji su bolesni dušom, sećajući se da je ovaj život kratak.“[9]

XI „Nije pravilno reći „tako misli Bog“, „ovo je Božije mišljenje“, treba govoriti iz sebe…“

„Dakle, Hristos došavši u telu nije govorio od Sebe, već od proroka. Zbog toga što oni, koji su dolazili pre Hrista, nisu govorili u Hristovo ime, niti od zakona, niti ustima proroka, već rukovodeći se svojim ličnim mišljenjem govorili pogrešne stavove i misli, Spasitelj i govori: „ne govorim od Samoga Sebe“ (Jn. 14:10) kao ti ljudi. „Govoriti od Sebe“ znači govoriti mimo zakona. Zato takođe i mi treba da govorimo. Kada vidiš da jeretici sa svoje strane iznose stavove Aristotela ili Platona, reci: „Mi ne govorimo od sebe; govorimo ono što smo čuli od Hrista“.[10]

XII „Najbolje je sa nepoznatima govoriti o kulturi naroda“

Jevanđelje spasenja vašega“  (Ef. 1:13). Pravilno to naziva blagom vešću spasenja našega, ukazujući time s jedne strane na zakon, a sa druge na buduću kaznu. Šta i stvarno označava propoved ako ne blagovest spasenja, tj. da one koji su dostojni propasti, On više ne pogubljuje?“[11]

Zato vam svjedočim u današnji dan da sam čist od krvi sviju. Jer ne propustih da vam objavim svu volju Božiju“ (Dela ap. 20:26-27). Vidiš li kako plaši i poražava njihove duše opterećene žalošću? I to je dobro, jer je to bilo neophodno. „Ne propustih“, govori, „da vam objavim svu volju Božiju“. Iz ovoga sledi da je onaj ko ne objavljuje kriv za krv, tj. za ubistvo. Ništa ne može biti užasnije od toga. On pokazuje da su i oni, ako to ne čine, krivi za krv. Na prvi pogled, štiti sebe, ali zajedno sa tim plaši i njih.“[12]

XIII „Mnogi nisu zadovoljni time, možete imati probleme…“

„Kao što ljudi koji žive u tuđini sve čine i sve rade da bi se vratili u otadžbinu, svaki dan tuguju želeći da vide rodnu zemlju, tako i čovek koji ljubi buduća blaga ne pada duhom zbog sadašnjih žalosti i ne uznosi se zbog sreće, već prolazi i pored jednog i pored drugog kao putnik na putu. Takvo raspoloženje je neophodno da imamo i mi, i makar živeli i malo godina treba da ih smatramo za mnogo radi želje za budućim dobrima. Govorim to međutim, ne zato što mrzim sadašnji život – ne! jer i ovaj život je delo Božije – već da vas ojačam u ljubavi prema budućim dobrima, da se ne biste zalepili za sadašnja dobra, da se ne prilepite telu i ne budete nalik na većinu malodušnih koji makar živeli i hiljadu godina govore da im je to malo. Šta može biti nerazumnije od toga? Dok nam predstoje nebo i nebeska dobra koje oko nije videli i uho nije čulo, oni se prilepljuju za senke i ne žele da preplivaju more ovog života, podvrgavajući se neprestanim talasima, burama i brodolomima. Pavle nije tako postupao: naprotiv, žurio je i hranio se željom (da ode odavde) i samo ga je jedno zadržavalo – upravo, spasenje ljudi i briga da ne otpadnu od carstva Božijeg. Tog (carstva) da se udostojimo i svi mi, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našega Isusa Hrista, Kome slava u sve vekove, amin.“

„Ako se budemo podvrgli uvredama ili udarcima ili pretrpimo bilo šta drugo, sve ćemo učiniti samo da ih opet zadobijemo. Jer i bolesnici nam često nanose udarce i uvrede pa ih trpimo i ne vređamo se na uvredljive reči, već želimo samo jedno – da vidimo zdravima one koji se nepristojno ponašaju“.[13]

XIV „Potrebno je prvo katihizirati „svoje“ (neucrkvenjene, nominalno pravoslavne), a zatim već ići strancima – inovernima…“

 „Neka mi niko ne govori: „nemam ništa zajedničko sa bratom“. Jedino sa đavolom nemamo ništa zajedničko, a sa ljudima imammo mnogo toga zajedničkog: svi imamo jednu i istu prirodu, živimo na jednoj i istoj zemlji, hranimo se jednom i istom hranom, imamo jednog i istoh Gospodara, dobili smo jedne i iste zakone. Nećemo govoriti takve reči, već ćemo pokazati brigu o braći koja nam priliči.“[14]

 

http://orthomission.ru/missioneru/svyatye-ottsy-o-missii/65-otvet-svt-ioanna-zlatousta-protivnikam-missionerskoj-deyatelnosti


[1] Slovo 6 Ob učenii i nastavlenii. Zlatoust, T.12, Č.2.

[2] Slovo 6 Ob učenii i nastavlenii. Zlatoust, T.12, Č.2.

[3] Slovo 6 Ob učenii i nastavlenii. Zlatoust, T.12, Č.2.

[4] Slovo 6 Ob učenii i nastavlenii. Zlatoust, T.12, Č.2.

[5] Slovo 6 Ob učenii i nastavlenii. Zlatoust, T.12, Č.2.

[6] Slovo 6 Ob učenii i nastavlenii. Zlatoust, T.12, Č.2.

[7] Slovo 6 Ob učenii i nastavlenii. Zlatoust, T.12, Č.2.

[8] Beseda 55 na Evangelie ot  Matfeя.

[9] Slovo 6 Ob učenii i nastavlenii. Zlatoust, T.12, Č.2

[10] „Beseda o Svяtom Duhe“, Glava № 1, paragraf 13

[11] Beseda 2 na poslanie k Efesяnam. Zlatoust, T.11, Č.1.

[12] „Besedы na Deяniя Apostolьskie“, Glava № 44, paragraf 2.

[13] Slovo 6 Ob učenii i nastavlenii. Zlatoust, T.12, Č.2

[14] Slovo 6 Ob učenii i nastavlenii. Zlatoust, T.12, Č.2

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.