Po čemu se Pravoslavlje razlikuje od monofizitstva, rimokatolicizma i protestantizma? – Đakon Georgije Maksimov

Po čemu se Pravoslavlje razlikuje od monofizitstva, rimokatolicizma i protestantizma? – Đakon Georgije Maksimov

Živimo u vreme kada su ljudi različitih hrišćanskih veroispovedanja skoro neprestano u kontaktu, razgovaraju, žele da dođu do zajedničkog cilja – jedinstva u Hristu Isusu Gospodu našem. Međutim, da bi se uspešno došlo do kraja tog puta potrebno je da se i sam početak usmeri u pravom smeru. Da bismo dostigli krajnji cilj – jedinstvo vere i spasenje u jedinoj Crkvi – moramo pre toga da znamo koje su razlike koje nas dele – da znamo šta treba da se prevaziđe da bi se do cilja i stiglo. Iskrenost želje da se bude u Lađi Spasenja se jedino tako proverava. Kada se vide koje su razlike biće jasno i ko treba da ih ispravi da bi došao u okrilje Istine. Jasan i za razumevanje vrlo dostupan tekst đakona Georgija Maksimova je i napisan sa tim ciljem.

 


 

ISTINSKA CRKVA

Gospod Isus Hristos je rekao: „sazidaću Crkvu Svoju, i vrata pakla neće je nadvladati“ (Mt. 16:18). Svi ljudi koje u Svoj zagrljaj sabira Otac Nebeski sastavljaju čine tu Crkvu. Oni postaju jedinstvena duhovna zajednica, novi narod svetih.

Crkva je porodica Božija, sazdana Rečju i Krvlju Isusa Hrista, kojom rukovodi Bog Otac i koja je nadahnuta Duhom Svetim. Glava Crkve je Sam Hristos Koji je obećao: „Ja sam sa vama u sve dane do svršetka veka“ (Mt. 28:20).

Članovi Crkve su ljudi koji drže istinu koju je Hristos otkrio Svojim apostolima, iskreno Mu veruju, smatraju neophodnim da žive po Njegovom zakonu, uzimaju učešće u sveštenim Tajnama koje su predali apostoli i poslušni su duhovnim naslednicima apostola – episkopima.

U tu porodicu može ući svaki čovek, nezavisno od pola, uzrasta i nacionalnosti.

Crkva Hristova je Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska. Kao što u jednom telu postoje različiti delovi – ruke, noge i drugo, tako i u jednoj Hristovoj Crkvi postoje različite Pomesne Crkve. One se ponekada razlikuju po jeziku bogosluženja i nekim običajima, ali u svemu što je glavno imaju potpuno jedinstvo – u veri, u moralnom zakonu, molitvi i svetim Tajnama koje je ustanovio Hristos.

Danas postoje sledeće Pomesne Crkve: Konstantinopoljska, Jerusalimska, Aleksandrijska, Antiohijska, Ruska, Kiparska, Grčka, Srpska, Bugarska, Rumunska, Gruzijska, Albanska, Poljska, Češka i Slovačka, Američka.

Svojim obećanjem da „vrata adova neće nadvladati Crkvu“ Gospod je dao na znanje da Crkva nikada neće nestati i da niko neće moći da je uništi, kao i da ona nikada ne može ni da otpadne od vere, ni da pogreši u istini, jer je Duh Sveti, Koji uvek deluje kroz oce i učitelje Crkve koji verno služe, čuva od svake zablude.

Kako govori sveti Filaret Moskovski: „Crkva je sveta, iako u njoj postoje i ljudi koji greše. Ljudi koji greše ali se čiste istinskim pokajanjem ne sprečavaju Crkvu da bude sveta; nepokajani grešnici se ili vidljivim postupkom crkvene vlasti ili nevidljivim dejstvom suda Božijeg odsecaju kao mrtvi članovi od tela Crkva. Na taj način, ona i u tim okolnostima ostaje sveta“.

Među onima koji su na taj način odsečeni od Crkve, bilo je ljudi koji su želeli da izvitopere veru koju su dobili od apostola i da umesto Istine druge uče sopstvenim izmišljotinama. Sam Gospod Isus Hristos je predskazao pojavu takvih lažnih učitelja. I eto, oni – svi oni kojima je sopstvena laž bila draža od božanske Istine – u različitim vekovima odlazili su od Crkve Hristove i stvarali sopstvene zajednice koje su takođe nazivali „crkvama“. Da bi se razlikovala od svih lažnih „crkava“ koje su stvorili smrtni ljudi, istinska Crkva, osnovana od Bogočoveka Hrista, usvojila je odrednicu – „Pravoslavna“, što znači „ona koja pravilno slavi Boga“.

Kako su se dogodila odvajanja od Crkve

Pravoslavna Crkva je sačuvala nepovređenu Istinu koju je apostolima otkrio Gospod Isus Hristos. Sam Gospod je, međutim, upozorio Svoje učenike da će se među onima koji će biti sa njima pojaviti ljudi koji će poželeti da izvitopere Istinu i pomute je svojim izmišljotinama: „Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u odijelu ovčijem, a iznutra su vuci grabljivi“ (Mt. 7:15).

I apostoli su takođe upozoravali na to. Na primer, apostol Petar je pisao: „A bilo je i lažnih proroka u narodu, kao što će i među vama biti lažnih učitelja, koji će unijeti jeresi pogibli, i odricaće se Gospodara koji ih iskupi i dovešće sebi naglu pogibao. I mnogi će poći za njihovim nečistotama, zbog kojih će se pohuliti na Put istine… Ostavivši pravi put, zalutaše… za njih se čuva mrak tame zauvijek“ (2 Pet. 2:1-2, 15,17).

Jeres predstavlja laž koju čovek svesno sledi. Put koji je otkrio Isus Hristos od čoveka zahteva samoodricanje. Čovek koji ljubi Istinu spreman je radi nje da se odrekne svake laži u svojim mislima i u svom životu kako bi Istina ušla u njega, očistila ga i osvetila.

Međutim, ne stupaju svi na taj put sa čistim namerama. Nakon određenog vremena nečiste namere takvih ljudi izlaze na videlo i oni otpadaju od Crkve.

Postoji greh postupkom – kada čovek delom narušava zapovesti Božije, a postoji i greh umom – kada čovek pretpostavlja svoju laž božanskoj Istini. Ovo drugo se i naziva jeres. Među onima koji su sebe u razna vremena nazivali pravoslavnim hrišćanima pojavljivali su se ljudi predani i grehu delom ali i ljudi predani grehu umom. I jedni i drugi, ako su napravili čvrsti izbor u korist greha, ne mogu ostati u Crkvi i otpadaju od nje. Tako su tokom cele istorije iz Pravoslavne Crkve odlazili svi oni koji su izabrali greh.

Apostol Jovan je za njih govorio: „Od nas iziđoše, ali ne bijahu od nas; jer da bijahu od nas, ostali bi s nama; ali da se pokažu da nisu svi od nas“ (1 Jn. 2:19).

Njihova sudbina je nezavidna, jer je u Pismu napisano da oni koji se predaju „jeresi… neće naslijediti Carstva Božijega“ (Gal. 5:20-21).

Kada su se pojavljivali jeretici koji su donosili i zastupali laž, Sveti Oci Pravoslavne Crkve su im najpre objašnjavali u čemu se sastoji njihova zabluda, zatim ih pozivali da se odreknu tih izmišljotina i obrate se Istini. Neki su to i učinili jer su ih reči Svetih Otaca uverile da su u zabludi. Međutim, daleko da su svi postupali tako. Za one koji su bili uporni u ostajanju u laži, Crkva je iznosila svoj sud, svedočeći da oni nisu istinski Hristovi sledbenici niti članovi zajednice vernih koju je On osnovao. Tako se ispunjavao apostolski savet: „Čovjeka jeretika po prvome i drugome savjetovanju kloni se, znajući da se takav izopačio, i griješi; samoga sebe je osudio“ (Tit. 3:10-11).

Takvih ljudi je tokom istorije bilo mnogo, tako da ćemo sada ukratko opisati samo najrasprostranjenije i najbrojnije „crkve“ koje su osnovane, a koje su opstale i do naših dana. Takođe, pokazaćemo u čemu se sastoji razlika između njihovog puta od puta Pravoslavne Crkve.

MONOFIZITSTVO

(tzv. Istočne crkve)

Pravoslavna Crkva je od najdrevnijih vremena čuvala istinu da je Gospod Isus Hristos istovremeno i istiniti Bog i istiniti Čovek. To podrazumeva da je nakon Ovaploćenja, On u Svom Licu sjedinio dve prirode – i Božansku i čovečansku. Na taj način, On je bio iste prirode sa Ocem po Božanstvu i iste prirode sa nama kao čovek, tako da je u neslivenom i nerazdeljivom jedinstvu sačuvana osobenost svake prirode. Upravo zato Sam Gospod Isus Hristos Sebe naziva i „Sinom Božijim“ (Jn. 10:36) i „Sinom Čovečijim“ (Mk.2:10). Kao Bog, On isceljuje bolesne (Mt. 2:15), vaskrsava mrtve (Jn. 5:21), zapoveda buri (Mk.4:39), a kao čovek, On spava (Mk-4:38), jede i pije (Mt.11:19), oseća glad (Mt.21:18), trpi stradanja i smrt (Mk. 15:25-37).

Međutim, u petom veku su se pojavili ljudi koji su počeli da tvrde da Isus Hristos ima samo jednu prirodu – Božansku, koja je, tobož, u potpunosti progutala čovečansku prirodu. Prema njihovom mišljenju, ljudska priroda koju je primio Bog Sin izgubila se prilikom Ovaploćenja i samo umom može da se razlikuje od božanske.

Ova zabluda je dobila naziv „monofizitstvo“ (to jest vera u jednu prirodu) i njeni sledbenici su, odvojivši se od Pravoslavne Crkve, krenuli takođe da se međusobno dele na različite struje.

Mnogi Sveti Oci su ubeđivali monofizite da se odreknu svojih zabluda i pokazivali zablude tog učenja. Na primer, sveti Nikita Stitat je pisao da iskreni hrišćanin ne može da priznaje samo jednu prirodu u Isusu Hristu jer je u tom slučaju u pitanju ili samo Božanska priroda i tada On nije postao čovek, nije spasio i nije očistio našu prirodu od iskvarenosti; ili je u pitanju samo čovečanska priroda i tada je On pri Ovaploćenju prestao da bude Bog što je apsurdno; ili je u pitanju nekakva nova Bogočovečanska priroda, sastavljena iz dva dela, ali to onda znači da On nije iste prirode sa Ocem i Duhom, i nije istovetne prirode sa Djevom Marijom i drugim ljudima, i „na taj način on neće biti priznat ni kao Bog ni kao čovek“.

Na žalost, daleko da su svi želeli da čuju glas Pravoslavne Crkve i mnogi su nastavili da se drže monofizitstva. U ovu zabludu je od samog početka upala većina hrišćana Egipta i Etiopije, ali i Sirije. Jermenski hrišćani su se nekoliko vekova kolebali, čas prelazeći u monofizitstvo, čas se vraćajući u Pravoslavlje dok na kraju nisu konačno otpali u devetom veku. Poslednji su se monifizitstvu priključili hrišćani u Indiji nakon što su u sedamnaestom veku odbacili potčinjenost rimskom papi (na tu potčinjenost su ih primoravali portugalski osvajači) i obratili se za podršku Sirijskoj istočnoj crkvi, primivši od njih monofizitsku veru.

Danas ovu zabludu ispovedaju članovi takozvani Istočnih crkava: koptske, jermenske, etiopske, sirijske i malankarske crkve u Indiji. Oni se ne nazivaju monofizitima, ali u svojim ispovedanjima vere, kao i monofiziti pre njih, pišu o tome da je u Hristu jedna priroda i ljude koji su izmislili monofizitsku zabludu smatraju Svetiteljima.

RIMOKATOLICIZAM

U jedanaestom veku od Vaseljenske Pravoslavne Crkve otpala je Pomesna Rimska Crkva. Otpala je jer njeni članovi nisu želeli da se odreknu zabluda koje su se raširile među njima.

Postoji nekoliko zabluda po kojima se razlikuje rimokatolička crkva od Pravoslavne Crkve, od kojih su dve najvažnije – jedna u vezi sa učenjem o Crkvi, a druga u vezi sa učenjem o Bogu.

Papizam

Apostol Pavle je, govoreći o Hristu, rekao da Bog Otac „sve pokori pod noge Njegove, i Njega postavi iznad svega za Glavu Crkvi, Koja je tijelo Njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu“ (Ef. 1:22-23). Zato Pravoslavna Crkva od apostolskih vremena čuva neizmenjeno učenje da je glava Crkve koju je osnovao Hristos – Sam Hristos.

Rimokatolici uče da je glava Crkve tobož glavni episkop Rima – papa rimski i nazivaju ga namesnikom, to jest, zvaničnim zamenikom Hrista na zemlji. Zato, po njihovom mišljenju, on mora posedovati neposrednu vlast nad svim članovima Crkve.

Sveti Oci su govorili da je u suštini glavna zabluda rimske crkve upravo to „gordo zahtevanje vladavine episkopa Rima nad drugim istočnim patrijarsima“ (sveti Amvrosije Optinski), njihova „pretenzija na liderstvo i samovoljno upravljanje celokupnom Vaseljenskom Crkvom“ (sveti Jovan Kronštatski).

Na početku su svi episkopi, između ostalog i patrijarsi Pomesnih Crkava, sebe doživljavali samo kao služitelje, kao saradnike apostola i obraćali se jedan drugom kao braća jedne velike porodice. Ali, vremenom, nažalost, papa rimski je zbog svoje ljubavi prema vlasti poželeo da u Crkvi bude „ne prvi među braćom… već gospodar nad robovima“ (sveti Ilija Minjati).

Zato su ljudi koji su krenuli za ovom zabludom rimskih papa i nazvali sebe rimokatolicima počeli da veruju da je Gospod Isus Hristos dao apsolutnu vlast upravljanja celom Crkvom jednom čoveku – rimskom papi. Međutim, pravoslavni hrišćani se čvrsto drže prvobitne istine koja se sastoji u tome da nije jednom čoveku, ma ko bio taj čovek, Gospod dao takvu vlast, već celoj Crkvi, koja se izražava kroz Sabor apostola ili njihovih naslednika – episkopa.

Upravo zato, govoreći o tome šta treba činiti prilikom rešavanja sporova između hrišćana, Hristos je kao vrhovni autoritet ukazao, ne na jednog čoveka, već na Crkvu: „kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik“ (Mt. 18:15-17).

Upravo zato je Gospod rekao: „gdje su dva ili tri sabrana u ime Moje, ondje sam i Ja među njima“ (Mt. 18:20). Tim rečima On Sam obećava da će prisustvovati tamo gde će se okupiti dvoje ili troje u Njegovo ime, to jest na Saboru. Znači da su reči Sabora reči Isusa Hrista, to jest, reči kojima treba da veruju i povinuju se svi, ne izuzimajući ni rimskog episkopa.

Upravo zato je Gospod samim apostolima rekao: „vi ste svi braća“ (Mt. 23:8). Zato su se i apostoli, kada su se javljala neka crkvena pitanja koja su zahtevala rešenja, okupili u Jerusalimu na saboru i opšteći rešili ih delovanjem Duha Svetoga, kako su sami i rekli: „ugodno bi Svetome Duhu i nama“ (Dela ap. 15:28).

Iz pomenute zablude o liderstvu potekla je i druga zabluda rimokatolika u vezi sa tim. Kasnije su počeli da tvrde da rimski papa ne može da pogreši kada govori o veri i moralu i zato ga nazivaju nepogrešivim.

Međutim, pravoslavni hrišćani znaju da je jedino Crkva „stub i tvrđava istine“ (1 Tim. 3:15). Pojedinac uvek može da pogreši u veri i da iznese pogrešan stav. Zato se Pravoslavna Crkva od drevnih vremena kada bi se pojavljivali jeretici i počinjala rasuđivanja o veri nikada nije oslanjala na glas pojedinca, već je sazivala Vaseljenske Sabore po primeru apostola koji su sazvali prvi Sabor u Jerusalimu.

Na nekim Vaseljenskim Saborima (drugom i petom) čak nije bilo ni samog pape rimskog niti njegovih predstavnika, a ipak su nakon njihovog održavanja pape poslušno priznavale neophodnost poslušnosti odlukama tih Sabora iz čega se jasno vidi da Sabor, kao predstavnik celokupne Crkve, i bez rimskog pape ima vlast da istinski reši svako crkveno pitanje po nadahnuću Svetog Duha.

Iako je među rimskim papama bilo svetih i pobožnih ljudi, posebno u prvih hiljadu godina dok je rimska crkva bila deo Pravoslavne Crkve, istorija zna za mnoge primere kada su pape upadali u zabludu, činili grehe i protivrečili jedan drugom, tako da sam život opovrgava rimokatoličku zabludu – papinu nepogrešivost i njegovo liderstvo. Svetoj Crkvi glava ne može biti grešni čovek, njena Glava je bezgrešni Bogočovek Isus Hristos.

U proteklim vekovima rimokatolici su takođe verovali da papa rimski ima ne samo vrhovnu duhovnu vlast nad arhijerejima, već i svetovnu vlast nad carevima. Međutim, i tu je sam život opovrgao to učenje, kada su evropski kraljevi odbili da priznaju tu vlast, a sopstvena država rimskog pape se smanjila na majušnu državu Vatikan.

Svoju zabludu rimokatolici pokušavaju da odbrane time da je, tobož, Gospod Isus Hristos umesto Sebe za Glavu Crkvi postavio apostola Petra, koji je, tobož, postao prvi episkop grada Rima, a da je nakon njegove smrti ta vlast na neki način prešla na sledeće episkope Rima.

Međutim, ovde tvrdnje su pogrešne. Apostoli Hristovi su Petra smatrali sebi ravnim bratom, a ne svojim vrhovnim liderom. Ovo se, na primer, vidi iz toga što su na saboru u Jerusalimu apostoli dali Jakovu, a ne Petruda predsedava. (vidi. Dela ap. 15:13)

I apostol Petar nije bio rimski episkop, pošto su episkopi naslednici apostola, a sami apostoli nigde sebe nisu nazivali episkopima. Oni su prelazeći iz grada u grad, postavljali episkope za zajednice koje su nastajale. Poznato je da je apostol Petar postavio prvog episkopa u Antiohiji.

Na kraju, pouzdano je poznato da u drevna vremena hrišćani nisu smatrali rimske episkope glavom cele Crkve, a još više, nepogrešivim u pitanjima vere, već su predstojatelji svih Pomesnih Crkava sebe smatrali jednakim u služenju pod jedinim Isusom Hristom.

Rimokatolici se trude da opravdaju svoju zabludu, pozivajući se na Hristove reči: „A i Ja tebi kažem da si ti Petar, i na tome kamenu sazidaću Crkvu svoju, i vrata pakla neće je nadvladati„(Mt.16:18). Međutim, kako svedoči sveti Jovan Kronštatski: „svi Sveti Oci, prvih i kasnijih vekova su smatrali da pod osnovnim Kamenom treba razumeti Samoga Isusa Hrista – „stijena bješe Hristos“ (1 Kor. 10:4).

Ove reči je Gospod rekao apostolu Petru jer je ispovedio istinsku veru u Hrista kao Sina Božijeg i one se u istoj meri odnose na svakog nosioca istinske vere. Po mišljenju Svetih Otaca Pravoslavne Crkve, rimokatolicizam ovom svojom zabludom „prisvaja papi Hristove osobine i time odbacuje Hrista“ (sveti Ignjatije Brjančaninov).

„Rimokatolici su, priznavši papu za glavu Crkve, papu podigli na presto umesto Hrista i obogotvorili ga, a Hrista gurnuli u zadnji plan. Papu su učinili Hristovim namesnikom, dok Hristos sa nama „prebiva u sve dane do svršetka veka“ (Mt. 28:20)… priznajući papu za glavu Crkve, izgubili su istinsku Glavu Crkve – Hrista – i ostali bez Glave… Prosveti, urazumi i spasi ih, Gospode!“ (sveti Jovan Kronštatski).

Filiokve

Gospod Isus Hristos je posvedočio da Sveti Duh „Duh Istine… od Oca ishodi“ (Jn. 15:26). Zato Pravoslavna Crkva od najdrevnijih vremena pa do danas uči o tome da Sveti Duh ishodi od Oca.

Rimokatolici su izmislili učenje o tome da, tobož, Sveti Duh istovremeno ishodi i od Oca i od Sina, i u jedanaestom veku je, pod pritiskom germanskih imperatora, rimska Crkva unela ovaj dodatak u tekst drevnog hrišćanskog Simvola Vere, iako su se ranije i same rimske pape borile sa sledbenicima ovog dodatka, koji protivreči rečima Gospodnjim.

Kroz dodavanje ove novine u veru događa se izvitoperenje same predstave o Bogu. Saglasno istini, Bog Otac je jedini Uzrok Božanskih Lica, tako da su i Sin i Duh od jednog Oca. Prvi se rađa, Drugi ishodi. I kao što je nemoguće reći da se Sin rađa od Oca i Duha, tako je nemoguće reći da Sveti Duh ishodi od Oca i Sina. Na taj način u jednom Bogu postoji jedan Uzrok pri jednakosti Lica – savršena harmonija koju narušava katolički dodatak. Jer taj dodatak u Trijedinom Bogu pretpostavlja ne jedan zajednički, već dva uzroka – jedan za Sina (Otac), a drugi za Duha (Otac i Sin) i time unosi nejednakost Lica Sina i Duha.

Druge razlike

Sem toga, postoje i druge razlike: pravoslavni hrišćani uče da se svaki čovek koji je potekao od Adama na prirodan način rađa u grehu, tako da je i Sama Bogorodica nasledila istu tu grehom izopačenu prirodu kojoj je bilo potrebno spasenje. Zato i Ona naziva Boga Svojim Spasiteljem (vidi Lk. 1:47). Rimokatolici su uprkos toj istini izmislili i 1854. godine potvrdili učenje da je, tobož, Bogorodica bila neporočno začeta, to jest, da se iz nekog razloga posledice grehovnog pada Adama i Eve nisu raširile na Nju. Saglasno tom rimokatoličkom dogmatu Majka Božija je, još pre Svog rođenja, bila oslobođena od vlasti prvorodnog greha i zato nije mogla da greši.

Pravoslavni hrišćani nisu saglasni sa takvim preuveličavanjem, zato što sa njim nije saglasna Sama Djeva Marija koja je nazvala Hrista Svojim Spasiteljem, a On je upravo i spasavao od vlasti greha. Štaviše i Pismo jasno govori da „svi sagriješiše i lišeni su slave Božije“ (Rim. 3:23).

Pravoslavna Crkva pobožno poštuje Djevu Mariju zbog Njene svetosti i neporočnog života, a ne zbog toga što je, tobož, Ona bila izuzeta od sveopštih posledica grehovnog pada.

Lažna misao obično za sobom vuče niz drugih lažnih misli. Zato, po rečima svetog Amvrosija Optinskog: čim je na Zapadu uspelo da se javi lažno mudrovanje, da Duh Sveti ishodi i od Sina, to je sa sobom malo-pomalo uvelo druge novine koje protivreče zapovestima našeg Spasitelja kao: kropljenje umesto pogružavanja u tajni Krštenja, uklanjanje mirjana od božanske Čaše i upotrebu beskvasnog umesto kvasnog hleba, isključivanje prizivanja Svetog Duha iz Liturgije. Takođe je uvelo novine koje narušavaju drevne apostolske obrede Saborne Crkve kao: uklanjanje krštene dece od Miropomazanja, oženjenih muškaraca od sveštenstva i drugo“.

PROTESTANTIZAM

Ako se neka grana odlomi od drveta ona će neizbežno pošto je izgubila vezu sa životnim sokovima života iz drveta početi da se suši, gubi svoje lišće, postane krta i lako se slomi na prvi pritisak.

Ovo se vidi i u životu svih zajednica koje su se odvojile od Pravoslavne Crkve. Kao što odlomljena grana ne može da zadrži na sebi lišće, tako i oni koji se odvajaju od istinskog crkvenog jedinstva ne mogu više da sačuvaju ni svoje unutrašnje jedinstvo. Tako se događa jer oni, odlazeći iz porodice Božije, gube vezu sa životvornom i spasavajućom silom Duha Svetoga dok grehovna želja koja se protivi Istini i postavlja sebe iznad drugih, koja je i dovela do otpadanja od Crkve, nastavlja da deluje među samim otpalim ljudima okrećući se protiv njih i stvarajući nove i nove podele.

Dakle, u jedanaestom veku od Pravoslavne Crkve se odvojila pomesna Rimska Crkva, a od nje same početkom šesnaestog veka odvojio se veliki broj ljudi koji su počeli da slede ideje bivšeg rimokatoličkog sveštenika Lutera i njegovih jednomišljenika. Oni su stvorili svoje zajednice koje su počeli da smatraju „Crkvom“. Ovaj pokret nosi uopšten naziv protestantizma, a samo njihovo odvajanje naziva se Reformacija.

Sa svoje strane, protestanti takođe nisu sačuvali unutrašnje jedinstvo već su još više počeli da se dele na različite struje i pravce od kojih je svaka tvrdila da je istinska Crkva Hristova. Protestanti nastavljaju da se dele i do danas i sada u svetu ima više od dvadeset hiljada protestantskih zajednica.

Svaka od protestantskih struja ima svoje osobenosti u veroučenju što bi zahtevalo dosta prostora za opisivanje tako da ćemo se ovde ograničiti razmatranjem samo osnovnih crta koje su svojstvene svim protestantima i koje ih razlikuju od Pravoslavne Crkve.

Osnovni razlog pojave protestantizma bio je protest protiv učenja i religiozne prakse rimokatoličke crkve. Kako primećuje sveti Ignjatije (Brjančaninov): „u rimsku crkvu su se uvukle mnoge zablude. Luter bi učinio dobro da je, odbacivši zablude Latina, zamenio te zablude istinskim učenjem Svete Hristove Crkve; međutim, on ih je zamenio sopstvenim zabludama; nekim jako važnim zabludama Rima je potpuno sledio, a neke je i pojačao“; „Protestanti su ustali protiv izopačene vlasti i božanstvenosti papa; međutim, pošto su delovali pobuđeni strastima, daveći se u razvratu, a ne sa pravim ciljem stremljenja ka svetoj Istini, nisu se ni pokazali kao dostojni nje.“

Odbacili su pogrešnu ideju da je papa rimski glava Crkve, ali su sačuvali rimokatoličku zabludu da Duh Sveti ishodi od Oca i Sina

Međutim, i u svom odbacivanju pogrešnog rimokatoličkog učenja o rimskom papi nisu se približili Pravoslavlju jer po rečima svetog Ilariona (Trojickog): „Protestantizam je predstavljao protest u istoj dimenziji; nije uspostavio drevne hrišćanstvo, već je jedno izopačenje hrišćanstva zamenio drugim… Istina i spasenje su darovani Crkvi. Latinstvo je, otpavši od Crkve, izdalo tu svest i objavilo: istina je data pojedinačnoj ličnosti – papi – neka i samo papi, ali ipak pojedinačnoj ličnosti – i papa vlada spasenjem svih. Protestantizam je samo objavio: zašto je istina data samo papi? – i dodao: Istina i spasenje su otkriveni svakoj zasebnoj ličnosti nezavisno od Crkve. Svaki čovek je bio uzveden u nepogrešivog papu. Protestantizam… sa svojim beskonačnim brojem papa potpuno je uništio ideju Crkve, zamenio veru razumom zasebne ličnosti i spasenje u Crkvi zamenio umišljenom uverenošću u spasenje kroz Hrista bez Crkve, u egoističkoj izolovanosti… Principi protestantizma su jako prijali samoljublju i najrazličitijim samovoljama ljudskog srca. Samoljublje i samovolja… otkrivaju se u beskonačnoj podeli i drobljenju samog protestantizma.

Sveto Pismo

Protestanti su formirali princip „samo Pismo“ (Sola Scriptura). On označava da kao autoritet priznaju samo Bibliju i odbacuju Svešteno Predanje Crkve.

I u tome oni protivreče sami sebi – jer samo Sveto Pismo ukazuje na neophodnost poštovanja Svetog Predanja koje potiče od apostola: „stojte čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom riječju, bilo poslanicom“ (2 Sol 2:15) – piše apostol Pavle.

Ako čovek napiše neki tekst i podeli ga različitim ljudima, a zatim ih zamoli da objasni kako su ga razumeli onda će se zaista ispostaviti da je neko razumeo tekst pravilno, a neko nepravilno, unevši svoj smisao u te reči. Poznato je da za svaki tekst postoje moguće različite varijante razumevanja. Mogu biti tačne, a mogu biti i pogrešne. Isto je i sa tekstom Svetog Pisma ako se otkine od Svetog Predanja. I zaista, protestanti misle da je potrebno razumeti Pismo kako ko bude želeo. Međutim, takav prilaz ne može pomoći u sticanju Istine.

Evo kako je o tome pisao sveti Nikolaj Japanski: „“Prilaze mi Japanci protestanti i mole me da im objasnim neko mesto Sveto Pisma. „Pa vi već imate svoje učitelje – misionare, pitajte njih“, govorim im ja, „Šta mi kažu?“ – „Pitali smo ih, govore nam: shvataj kako želiš; ali, meni je potrebno da znam istinsku misao Božiju, a ne moje lično mišljenje“…

Kod nas nije tako, kod nas je sve svetlo i pouzdano, jasno i čvrsto jer osim Svetog Pisma mi primamo još Sveto Predanje koje predstavlja živi, neprekinuti glas … naše Crkve od vremena Hrista i Njegovih Apostola do sada, koji će i trajati do kraja sveta. Na njemu se i utvrđuje u celini Sveto Pismo“.

Sam apostol Petar svedoči da „nijedno proroštvo Pisma ne biva po ličnom tumačenju. Jer nikad proroštvo ne nastade čovječijom voljom, nego pokretani Duhom Svetim govoriše sveti Božiji ljudi“ (2 Pet. 1:20-21). Sledi da samo Sveti Oci, pokretani tim istim Duhom Svetim mogu čoveku da otkriju istinsko razumevanje Reči Božije.

Sveto Pismo i Sveto Predanje sastavljaju jedno nerazdeljivu celinu i tako je bilo od samog početka.

Nije pismeno već usmeno Gospod Isus Hristos apostolima otkrio kako da razumeju Sveto Pismo Starog Zaveta (vidi Lk. 24:27), koji su tome usmeno naučili prve pravoslavne hrišćane. Protestanti žele da u svom uređenju podražavaju ranim apostolskim zajednicama, dok u prvim godinama hrišćani uopšte nisu ni imali novozavetno Pismo, već se sve predavalo iz usta u usta kao Predanje.

Bibliju je Bog dao Pravoslavnoj Crkvi i upravo je u saglasnosti sa Svetim Predanjem Pravoslavna Crkva na svojim Saborima utvrdila sastav Biblije, upravo je Pravoslavna Crkva mnogo pre pojave protestanata sa ljubavlju sačuvala Sveto Pismo u svojim zajednicama.

Protestanti, koristeći se Biblijom koju nisu napisali, nisu sakupili, nisu sačuvali, odbacuju Sveto Predanje i samim tim sebi zatvaraju istinsko shvatanje Reči Božije. Zato često spore o Bibliji i često izmišljaju sopstvena, ljudska predanja koja nemaju nikave veze ni sa apostolima, ni sa Duhom Svetim i upadaju, po apostolskim rečima, u: „praznu prijevaru, po predanju ljudskom … a ne po Hristu“ (Kol. 2:8).

Svete Tajne

Protestanti su odbacili sveštenstvo i sveštene radnje, ne verujući da preko njih može delovati Bog i ako su čak i ostavili nešto slično, sam njihov naziv označava da su u pitanju samo simboli i podsećanja na događaje koji su se zbili u prošlosti, a ne sveštena realnost sama po sebi. Umesto episkopa i sveštenika oni su uveli pastore koji nemaju nikakvu vezu sa apostolima, nikakvo prejemstvo blagodati kao u Pravoslavnoj Crkvi, gde se na svakom episkopu i svešteniku nalazi blagoslov Božiji koji se može pratiti od naših dana pa sve do Samoga Isusa Hrista. Protestantski pastor je samo govornik i administrator zajednice.

Po rečima svetog Ignjatija Brjančaninova: „Luter je sa vatrenošću odbacujući bezakonitu vlast papa odbacio i zakonitu vlast, odbacio sam episkopski čin, samu hirotoniju, bez obzira na to što ustanovljenje i jednog i drugog pripada samim apostolima… odbacio je i Tajnu Ispovesti, iako celo Sveto Pismo svedoči, da je nemoguće zadobiti oproštaj grehova bez njihovog ispovedanja“. Protestanti su odbacili i druge sveštene radnje.

Poštovanje Bogorodice i Svetitelja

Presveta Djeva Marija Koja je rodila Gospoda Isusa Hrista, proročki je rekla: „od sada će Me zvati blaženom svi naraštaji“ (Lk. 1:48). Ovo je rečeno za sve istinske Hristove sledbenike – pravoslavne hrišćane. I zaista, od tada i do sada, iz naraštaja u naraštaj svi pravoslavni hrišćani poštuju Presvete Bogorodicu Djevu Mariju. A protestanti ne žele da je poštuju i slave uprkos Svetom Pismu.

Djeva Marija, kao i svi Svetitelji, to jest, ljudi koji su do kraja prošli put spasenja koji je Hristos otvorio, sjedinila se sa Bogom i prebiva uvek u saglasju sa Njim.

Bogorodica i svi Svetitelji postali su najbliži i najvoljeniji prijatelji Božiji. Čak će se i obični čovek kada ga nešto zamoli njegov voljeni drug potruditi da obavezno ispuni tu molbu. Tako i Bog rado sluša i brzo ispunjava molitve Svetih. Poznato je da se još za vreme zemaljskog života kada su Ga molili za nešto On uvek odazivao. Tako je, na primer, na molbu Djeve Marije, pomogao siromašnim mladencima i učinio čudo na svadbi da bi ih izbavio od sramote (vidi Jn. 2:1-11).

Pismo govori da „Bog nije Bog mrtvih nego živih; jer su njemu svi živi“ (Lk. 20:38). I zato nakon smrti ljudi ne nestaju bez traga već njihove žive duše drži Bog. Čovek koji je svet zadržava mogućnost opštenja sa Bogom. Sveto Pismo direktno govori da se umrli Svetitelji obraćaju sa molitvama Bogu i da ih On čuje (vidi Apok. 6:9-10). Zato pravoslavni hrišćani poštuju Djevu Mariju i druge Svetitelje i obraćaju im se sa molbama da ih oni zastupaju pred Bogom. Iskustvo svedoči da mnoštvo isceljenja, izbavljenja od smrt i druge pomoći dobijaju oni koji pribegavaju njihovom molitvenom zastupanju.

Na primer, 1395. godine veliki mongolski vojskovođa Tamerlan sa ogromnom vojskom kreće na Rusiju da osvoji i razori njene gradove među kojima i prestonicu – Moskvu. Rusi nisu imali dovoljno snage da se odupru takvoj armiji. Pravoslavni Moskovljani su počeli usrdno da mole Djevu Mariju da se pomoli Bogu za njihovo spasenje od nesreće koja se nadvijala. I eto, iznenada je jednog jutra Tamerlan neočekivano objavio svojim vojskovođama da pripreme armiju i vrate se nazad. Na pitanje za razlog takve odluke on je odgovorio da je noću u snu video veliku planinu na čijem vrhu je stajala predivna žena koja je sijala i koja mu je zapovedila da napusti ruske zemlje. I iako Tamerlan nije bio pravoslavni hrišćanin, on se iz uvaženja prema svetosti i duhovnoj sili Djeve Marije Koja mu se javila, potčinio i nije počeo da osvaja Moskvu i druge ruske gradove.

Ako se neko dobro odnosi prema našim prijateljima, na njega gledamo blagonaklono dok čovek koji ne uvažava naše prijatelje i svesno ih prenebregava, već se obraća molitvom nama, teško da može da računa na dužno raspoloženje. Na žalost, protestanti ne shvataju ovo i odlučili su da odbace poštovanje i molitvu ljubljenim prijateljima Božijim – Djevi Mariji i Svetiteljima.

Molitve za umrle

Pravoslavni hrišćani koji za vreme svog života nisu uspeli da pobede greh i postanu Svetitelji nakon smrti takođe ne nestaju, već su im potrebne naše molitve. Zato se Pravoslavna Crkva moli za umrle, verujući da zbog tih molitava Gospod šalje olakšanje u posmrtnom udelu naših bližnjih koji su umrli. Međutim, protestanti ne žele da priznaju ni to i odriču se molitvi za umrle.

Postovi

 Gospod Isus Hristos je govoreći o Svojim sledbenicima, rekao: „Nego će doći dani kad će se oteti od njih ženik, i tada će postiti u one dane“ (Mk. 2:20).

Gospod je bio otet od Svojih učenika prvi put u sredu – kada Ga je Juda izdao i zločinci uhvatili da bi Ga odveli na sud, a drugi put u petak – kada su Ga zločinci ubili na krstu. Zato ispunjavajući Njegove reči, pravoslavni hrišćani od najdrevnijih vremena poste svake srede i petka, uzdržavajući se radi Gospoda od uzimanja proizvoda životinjskog porekla – mesa, mleka i jaja, kao i različitih vrsta zabava.

Gospod Isus Hristos je postio četrdeset dana i noći (vidi Mt. 4:2), dajući primer Svojim učenicima (Jn. 13:15). I apostoli, kako je rečeno u Bibliji, „služahu Gospodu i pošćahu“ (Dela ap. 13:2). Zato pravoslavni hrišćani osim jednodnevnih postova, imaju i višednevne od kojih je glavni – Veliki Post.

Protestanti odriču post i posne dane.

Sveštene slike (ikone)

Čovek koji želi da se pokloni istinskom Bogu, pritom ne treba da se klanja lažnim bogovima koje su izmislili ili ljudi ili duhovi koji su otpali od Boga i postali zli. Ovi zli duhovi su se često javljali ljudima da bi ih odveli u zabludu i odvukli od poklonjenja istinskom Bogu na poklonjenje sebi.

Zato je Bog zapovedivši: „Nemoj imati drugih bogova uza Me„, dodao: „Ne gradi sebi lik rezani … nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam Ja Gospod Bog tvoj“ (2 Mojs. 20:3-5). Zato pravoslavni hrišćani veruju da se ne smeju praviti slike lažnih bogova i ukazivati im poštovanje.

Međutim, zapovedivši da se sagradi hram Gospod je takođe još u drevna vremena zapovedio da se u njemu naprave i slike heruvima (2 Mojs. 25:18-22) – dobrih duhova koji su sačuvali vernost Bogu i postali sveti anđeli. Zato su od prvih vremena pravoslavni hrišćani pravili sveštene slike Svetitelja koji su se sjedinili sa Gospodom. U drevnim podzemnim katakombama gde su se u drugom i trećem veku hrišćani okupljali na molitvu i sveštenu službu, gonjeni od neznabožaca, slikali su Djevu Mariju, apostole, događaje iz Jevanđelja. Ove drevne sveštene slike su se sačuvale i do dan danas. Isto tako u savremenim hramovima Pravoslavne Crkve postoje te iste sveštene slike – ikone. Pri pogledu na njih čoveku je lakše da se uznese dušom ka prvoliku, da se skoncentriše na molitveno obraćanje njemu. Nakon molitve ispred ikona Bog često šalje pomoć ljudima, često su se događala čudesna isceljenja. Upravo su se prilikom čudesnog izbavljenja od Tamerlanove vojske 1395. godine pravoslavni hrišćani molili pred jednom od ikona Bogorodice.

Protestanti, međutim, u svojoj zabludi odbacuju poštovanje sveštenih slika, ne shvatajući razlike između njih i idola. To se događa zbog pogrešnog razumevanja Biblije kao i odgovarajućeg duhovnog raspoloženja – jedino čovek koji ne shvata razliku između Svetitelja i zlog duha ne može da primeti principijelnu razliku između ikone Svetitelja i zlog duha.

Druge razlike

Protestanti smatraju da ako čovek prizna Isusa Hrista za Boga i Spasitelja, odmah postaje svet i spasen i nikakva posebna dela već nisu potrebna. Pravoslavni hrišćani, kao i apostol Jakov, smatraju da „vjera, ako nema djela, mrtva je sama po sebi“ (Jak. 2:17). Sam Hristos je rekao: „Neće svaki koji Mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko; no koji tvori volju Oca Mojega koji je na nebesima“ (Mt. 7:21). Po mišljenju pravoslavnih hrišćana ovo znači da je neophodno ispunjavati zapovesti koje izražavaju volju Oca i na taj način delima dokazivati svoju veru.

Kod protestanata takođe nema ni monaštva ni manastira, a kod pravoslavnih toga ima. Monasi se revnosno trude da ispune sve Hristove zapovesti. Sem toga, oni na sebe uzimaju još tri dodatna zaveta Boga radi: zavet bezbračnosti, zavet nesticanja (neposedovanja sopstvene imovine) i zavet poslušnosti duhovnom rukovodiocu. U tome podražavaju apostolu Pavlu koji je bio bezbračan, nije imao imovine i bio je potpuno poslušan Gospodu. Monaški put se smatra višim i slavnijim od puta hrišćanina u svetu – porodičnog čoveka. Međutim, i hrišćanin u svetu se može spasiti jer je i među apostolima Hristovim bilo oženjenih ljudi kao što su bili Petar i Filip.

Kada su svetog Nikolaja Japanskog krajem XIX veka pitali zašto se, iako u Japanu pravoslavni imaju samo dva misionara, a protestanti šest stotina, ipak više Japanaca obraća u Pravoslavlje nego u protestantizam, on je odgovorio: „Stvar nije u ljudima, već u učenju. Ako Japanac, pre nego primi hrišćanstvo, temeljno izuči i uporedi: ako u rimokatoličkoj misiji čuje o rimokatolicizmu, u protestantskoj o protestantizmu, kod nas naše učenje on će, koliko ja znam, uvek izabrati Pravoslavlje… Zašto? Pa zato što se u Pravoslavlju Hristovo učenje čuva čisto i celo; mi ništa nismo dodali, kao rimokatolici, ništa nismo oduzeli, kao protestanti“.

Zaista, pravoslavni hrišćani su ubeđeni, kako govori sveti Teofan Zatvornik u tu neizmenjivu istinu: „Onome što je Bog otkrio i zapovedio ne treba ništa dodavati niti oduzimati. Ovo se odnosi i rimokatolike i protestante. Ovi sve dodaju, a oni oduzimaju… Rimokatolici su pomutili apostolsko predanje. Protestanti su uzeli da poprave stvar i napravili – još gore. Kod rimokatolika je jedan papa, a kod protestanata – čim si protestant, onda si i papa.“

Zato svi koje zaista interesuje istina, a ne sopstveno mišljenje i u proteklih vekova i u naše dane, obavezno nalaze put u Pravoslavnu Crkvu, često čak i bez napora pravoslavnih hrišćana. Sam Bog privodi takve ljude istini. Kao primer ćemo navesti dva događaja koja su se dogodila nedavno, čiji su učesnici i svedoci živi do sada.

Slučaj u Sjedinjenim Američkim Državama

1960-ih godina u američkoj državi Kalifornija, u gradovima Ben-Lomon i Santa-Barbara velika grupa mladih protestanata došla je do zaključka da sve protestantske crkve za koje oni znaju ne mogu biti istinska Crkva jer sve smatraju da je, tobož, nakon apostola Hristova Crkva nestala i da su je tek u XVI veku obnovili Luter i drugi protestantski lideri. Međutim, takva misao protivreči Hristovim rečima da vrata pakla neće savladati Njegovu Crkvu. Tada su ovi mladi ljudi počeli da izučavaju istorijske knjige hrišćana, od najranije drevnosti, iz prvog veka, drugog, zatim trećeg i tako dalje, prateći neprekidnu istoriju Crkve koju je osnovao Hristos i Njegovi apostoli. Zahvaljujući svojim dugogodišnjim istraživanjima ovi mladi Amerikanci su se sami ubedili da je istinska Crkva – Pravoslavna Crkva, iako niko od pravoslavnih hrišćana nije razgovarao sa njima i sugerisao im takvu misao. Međutim, sama istorija hrišćanstva im je posvedočila ovu istinu. Tada su došli u kontakt sa Pravoslavnom Crkvom 1974. godine i svi, preko dve hiljade ljudi, primili Pravoslavlje.

Slučaj u Beninu

Drugi događaj se dogodio u Zapadnoj Africi, u Beninu. U ovoj zemlji nije bilo ni jednog pravoslavnog hrišćanina. Većina stanovnika su bili neznabošci, bilo je malo muslimana, rimokatolika i protestanata.

Sa jednim od protestanata, Optatom Behanzinom se 1969. godine dogodila tragedija – njegov petogodišnji sin Erik je teško oboleo od paralize. Behanzin je odvezao sina u bolnicu ali su lekari rekli da je nemoguće izlečiti mališana. Tada se otac, poražen tragedijom, obratio svojoj protestantskoj „crkvi“, počeo da posećuje molitvena sabranja u nadi da će Bog isceliti njegovog sina. Međutim, ove molitve su bile besplodne. Nakon toga je Optat počeo da okuplja neke njemu bliske ljude u sopstvenom domu, zamolivši ih da se zajedno mole Isusu Hristu za Erikovo isceljenje. Nakon njihovih molitava se dogodilo čudo: dečak se iscelio; ovo čudo je ojačalo malu zajednicu. Kasnije su se događala nova čudesna isceljenja po njihovim molitvama Bogu. Zato je k njima prelazilo sve više ljudi – i rimokatolika i protestanata.

1975. godine zajednica je rešila da formira samostalnu crkvu i verni su počeli pojačano da se mole i da poste da bi saznali volju Božiju. U tom trenutku je Erik Behanzin, koji je već imao jedanaest godina imao otkrovenje: na pitanje kako da nazovu svoju crkvenu zajednicu, Bog mu je odgovorio: „Moju Crkvu zovu Pravoslavna Crkva“. Ovo je jako iznenadilo Benince jer niko od njih, uključujući i samog Erika, nikada nije čuo za postojanje takve Crkve, čak nisu ni znali za reč „pravoslavan“. Ipak, nazvali su svoju zajednicu „Pravoslavna Crkva Benina“ i tek nakon dvanaest godina uspeli da se upoznaju sa pravoslavnim hrišćanima. Kada su saznali za istinsku Pravoslavnu Crkvu koju od drevnosti tako zovu i koja potiče od apostola, oni su svi zajedno, u sastavu od preko 2 500 ljudi prešli u Pravoslavnu Crkvu.

Tako se Gospod odaziva na molitve svih onih ljudi koji zaista traže put svetosti koji vodi ka Istini i privodi takve ljude u Svoju Crkvu.

 

 

 

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.