Pitanje koje protestanti nikada ne postavljaju – Đakon Georgije Maksimov

Pitanje koje protestanti nikada ne postavljaju – Đakon Georgije Maksimov

Predlažemo veoma koristan tekst đakona Georgija Maksimova koji rasvetljava suštinu nesporazuma u dijalogu pravoslavnih hrišćana i protestanata.  U pitanju je učenje o Crkvi, učenje koje predstavlja „žilu kucavicu“ u crkvenoj svesti pravoslavnog hrišćanina, a koje protestant često uopšte ne može razumeti. Od umeća da se našem sagovorniku sa ljubavlju objasni šta je Crkva u velikoj meri zavisi i uspeh u daljem rasvetljavanju pravoslavnog učenja. Toliko je važno da se razume šta je Crkva.

* * * * *

Kada mi, pravoslavni hrišćani, razgovaramo o veri sa protestantom, sa njegove strane možemo čuti najrazličitija pitanja: i o ikonama, o krštenju dece, poštovanju Svetitelja i tako dalje. Međutim, postoji jedno pitanje koje oni sami nikada neće dotaći, iako je ono najvažnije, iako se u njemu krije suštinska razlika između nas. To pitanje je – učenje o Crkvi.

Šta je Crkva Hristova? Svaki protestant će odmah reći da je denominacija kojoj on trenutno pripada i predstavlja Hristovu Crvu. Onda sledi pitanje: a kada se pojavila vaša denominacija? Dijapazon odgovora će biti od prošle godine pa do početka Reformacije. Odlično. A gde je bila Crkva Hristova do tog trenutka?

Kod mnogih protestanata pogled na crkvenu istoriju je sledeći: postojala su apostolska vremena i tada je postojala i apostolska Crkva. A zatim, tobož, već od drugog veka pojavila su se izopačenja u učenju Crkve. Mnogi direktno govore da je Crkva izgubila apostolsko veroučenje jer je prihvatila svakakve lažne prakse i ideje. Mogu čak reći i da je „istinska Crkva bila uništena od strane neznaboštva“.[1] I eto, počevši sa šesnaestim vekom, od vremena Reforme, upravo su oni, protestanti, tobož vratili to čisto apostolsko učenje. Ali, od šesnaestog veka važi ako su u pitanju „stari“ protestanti: luterani, kalvinisti. A „novi“ protestanti, kao recimo baptisti, adventisti, pentakostalci, javili su se još kasnije.

Pošto protestanti, kao što je poznato, vole da govore da upravo oni i jedino njihova denominacija u svojoj veri tačno slede Bibliju, mi ćemo razmotriti njihove predstave o Crkve upravo kroz prizmu Svetog Pisma. Hajde da vidimo da li je sa Biblijom saglasna protestantska ideja o Crkvi koja je nestala.

Gospod Isus Hristos je rekao: „sazidaću Crkvu Svoju, i vrata pakla neće je nadvladati“ (Mt 16:17), to jest, Gospod obećava da sile zla neće izvojevati pobedu nad Crkvom, između ostalog i kroz iskrivljenje veroučenja. Ona će zauvek ostati ta ista „slavna Crkva, koja nema mrlje ni bore, ili što tome slično, nego … sveta i neporočna“ (Ef. 5:27), „dom Božiji, koji je Crkva Boga živoga, stub i tvrđava istine“ (1 Tim. 3:15) kako je opisuju apostoli u Pismu.

Naravno, ako poverujemo protestantima da se, sazdana Hristom, Crkva oskvrnila neznabožačkim praksama, izgubila istinu i skrenula u zablude, onda u tom slučaju mi objavljujemo da su vrata pakla pobedila Crkvu. A kroz to govorimo da je Gospod Isus Hristos lažov, pokazujući da je On obećao ali da nije ispunio Svoje obećanje.

Postoji i drugo obećanje koje je dao Gospod. On je rekao: „Evo, Ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka“ (Mt. 28:20). Gospod ne samo da obećava da će sama po sebi Crkva biti nepobediva, On obećava da će On Sam biti sa Crkvom u sve dane do svršetka veka. Ovde, kao što vidimo, nema ni reči o tome da se Gospod priprema da napravi pauzu od drugog do šesnaestog veka, ili još više, do devetnaestog.

I apostol Pavle sa svoje strane piše da će se Bogu uznositi „slava u Crkvi u Hristu Isusu kroz sve naraštaje u vijekove vijekova“ (Ef. 3:21), to jest, Hristom sazdana i preko apostola rasprostranjena Crkva će postojati tokom svih kasnijih pokoljenja i proslavljati Boga. Protestantska uverenja da je ta Crkva tobož nestala na čitavih hiljadu i pet stotina godina direktno protivreče biblijskim rečima.

Takođe je potrebno podsetiti da je Hristos obećao da će apostolima dati Duha Svetoga i rekao: „A kada dođe On, Duh Istine, uvešće vas u svu istinu“ (Jn. 16:13), „On će vas naučiti svemu i podsjetiće vas na sve što vam rekoh“ (Jn. 14:26). Kada je Duh Sveti došao apostolima mi znamo – na dan Pedesetnice koji se i smatra danom rođenja Crkve. to jest, Gospod daje Duha Svetoga i Duh Sveti čuva Crkvu. Čuva je od iskrivljenja, od uklanjanja od istine. Zato apostol Pavle i naziva Crkvu „stubom i tvrđavom istine“ (1 Tim. 3:15). Zato što je Duh Istine uči, zato i Sam Hristos Koji je Istina (Jn. 14:6) nevidljivo prebiva u njoj. Pojedinac ili čak grupa ljudi naravno mogu da skrenu u zabludu i tako je oduvek bilo. Još su apostoli upozoravali na to (vidi 2 Petr. 2:1; Gal. 1:6-9). Ali da cela Crkva skrene u zabludu – tako nešto nije moguće jer to znači da je Crkva prestala da postoji.

Tu se javlja još jedno interesantno pitanje za protestante. Eto, vi govorite da vam je sveta samo Biblija i da ste tobož upravo oslanjajući se na Bibliju vi došli do ubeđenja da je od drugog veka istinska Crkva nestala budući zaražena neznaboštvom. A i kada je utvrdio kanon Novog Zaveta? Ko je doneo odluku da iz mnoštva spomenika drevnog hrišćanstva upravo te knjige predstavljaju Sveto Pismo, deo Biblije? Odgovor: to se dogodilo 364 godine na Laodikijskom Saboru te iste Crkve koju vi smatrate otpalom u neznaboštvo, čiji istorijski nastavak i predstavlja Pravoslavna Crkva. Niko ne može dati raniji datum za utvrđivanje kanona Novog Zaveta onakvog kakvim ga mi znamo danas. Međutim, ako istinske Crkve u to vreme nije bilo onda se lišava autoriteta i sama Biblija koja je zapisana, sastavljena i sačuvana od strane te iste istorijske Crkve od koje su je kasnije, preko rimokatolika, i dobili protestanti.

Pomenute protestantske ideje ne samo da protivreče Bibliji kako je već pokazano, one se još i istorijski ne mogu potvrditi.

Na primer, kada sam prilazio veri, imao sam prilike da i lično proverim to. Pročitao sam na početku Novi Zavet. Nakon toga sam počeo da čitam druge hrišćanske dokumente koji su se sačuvali od kraja prvog veka. Na primer, poslanicu učenika apostola, Svetog Klimenta Rimskog.

Zatim sam prešao na dokumente koji su napisani u drugom veku. I pročitao ih, između ostalog i one koji su napisani od strane neposrednih apostolskih učenika kao što su Sveti Polikarp Smirnski, Sveti Ignjatije Bogonosac. To jest, naglašavam, ovi tekstovi su napisani od strane onih ljudi koji su lično znali apostole i od njih primili hrišćansko učenje.

Nakon toga sam prešao na treći vek i pročitao sve hrišćanske tekstove tog vremena. Zatim sam prešao na četvrti vek i tako dalje. I ja sam se uverio da je tokom svih ovih vekova Crkva u svom učenju ostala jedna i ista. Mogle su da se menjaju formulacije u veroučenju ali samo veroučenje do danas prebiva u Pravoslavnoj Crkvi onakvim kakvo je bilo od vremena apostola i njihovih učenika.

Naravno, ja ne zahtevam da mi se veruje na reč. Kada imam priliku da govorim sa protestantima ja im predlažem da i sami provere. Uzmite tekstove i proverite. Sve je dostupno. Kao po pravilu, skoro svi protestanti se jako slabo snalaze u istoriji Crkve i praktično je uopšte ne poznaju. Ono što se događalo nakon opisanog u Delima Apostolskim do trenutka pojave njihove denominacije za njih predstavlja – terra incognita. Iako je u pitanju ogroman deo istorije i crkvene, i hrišćanske i uopšte ljudske.

Ako protestanti nalaze u sebi smelost da bez predubeđenja razmotre ovo pitanje onda će naravno videti ovu istinu. Nije teško primetiti da Crkva opisana u dokumentima prvog i drugog veka uopšte nije nalik na ono što sada vidimo na protestantskim skupovima i u celini upoznajući se sa savremenim protestantizmom.

Crkva apostolskih vremena je objektivno nalik na Pravoslavnu Crkvu. I to nije samo moj utisak. Navešću kao primer jedan slučaj koji se šezdesetih godina prošlog veka dogodio u američkim gradovima Ben Lomon i Santa Barbara.

Grupa mladih protestanata je došla do zaključka da sve njima poznate protestantske crkve ne mogu biti istinska Crkva… Tada su ovi mladi ljudi odlučili da prouče istoriju Crkve od apostolskih vremena do naših dana da bi razjasnili gde je otišla Crkva koja je opisana u knjizi Dela. Oni su pošli istim onim putem kojim sam kasnije išao i ja. To jest, oni su dosledno proučavali sve istorijske dokumente. Pritom je tokom istorije bilo mnogo podela. I u Drevnoj Crkvi su postojale različite jeresi koje su se odvajale od Pravoslavlja. I na svakoj takvoj raskrsnici ovi protestanti su bez predubeđenja posmatrali i poredili: koje od tih učenja – učenje Pravoslavne Crkve ili učenje onih koji su se odvojili – najviše odgovara učenju kome su verovali pre njih? Ko je upravo čuvao apostolsku veru a ko je unosio novinu?

Kao rezultat istraživanja koje je bilo dugo i sporo i u kome ni na koji način nije učestvovala pravoslavna strana, zajednica se ubedila da je Bibliju stvorila upravo pravoslavna Crkva. Upravo je ona sačuvala Bibliju za svet. Prvi koraci ove Crkve opisani su u knjizi dela Apostolskih. 1974. godine celokupna ova protestantska zajednica, više od 2000 ljudi pisala je molbu da uđe u Pravoslavnu Crkvu i bila primljena. Postoje pisani opisi njihovog puta u Pravoslavlje, ko želi može da se upozna sa njima, na primer, sa knjigom oca Petra Gilkvista „Povratak kući“. Dozvoliću sebi da navedem odlomak iz nje:

„U svom putovanju kroz istoriju pažljivo smo ispitali prvih hiljadu godina neprekinutog prejemstva u Crkvi. Isuvišno je reći da smo potvrdili predstavu o Crkvi koja ja bila izložena na stranicama Novog Zaveta. Otkrili smo istu onu Crkvu u drugom i trećem veku koja je podvrgnuta žestokim progonima, koja je služila Liturgiju u domovima, katakombama, čak i na grobljima i rukovođenu episkopima koji su često svoj životni put završavali kao Mučenici. Našli smo je u četvrtom veku kako brani veru u Nikeji i u petom veku u Halkidonu.

Išli smo za njom do osmog veka, izučili njene velike Sabore, zavoleli njene apologete, Svetitelje, učitelje, način na koji su propovedali Jevanđelje, borili se sa jereticima i potvrdili poštovanje svetih ikona. Bili smo poraženi smelim otporom Crkve na etička i dogmatska iskrivljenja veroučenja i kako im je neprestano polazilo za rukom da izbegnu moguće razrušenje. Bog je bio sa Crkvom u devetom i desetom veku…

Međutim nastupila je 1054. godina i našli smo se pred izborom. Dogodio se raskol. Do sada se sećam fizičkog osećanja koje je bilo u meni kada sam rekao svojim jednomišljenicima: „Istok je u pravu kada se protivi papizmu i odbacivanju dodatka Filioque“. Nakon toga sam duboko uzdahnuo: „Mislim da nas ovo čini… pravoslavnima“.[2]

Poznati su mi i dugi primer, iako i manji po razmerama, kada su ljudi upravo kroz izučavanje istorije hrišćanstva bili ubeđeni u istinitost Pravoslavlja.

Naravno, nisu svi ljudi spremni da pristupe tako ozbiljno istorijsko istraživanje, nemaju svi takvu mogućnost. Međutim, u tom slučaju biće im dovoljno ono što o Crkvi govori Gospod Isus Hristos i Njegovi apostoli da bi shvatio da istinska Crkva nije mogla nestati. I sledstveno sa tim, da shvate i da sve protestantske crkve koje direktno određuju svoj raskid sa prethodnom hrišćanskom tradicijom i računaju sopstvenu istoriju od trenutka osnivanja njihove denominacija od strane smrtnih ljudi, očigledno ne mogu biti ona Crkva koja neprekidno postoji od apostolskih vremena i koja će postojati do Drugog Hristovog Dolaska.

Neki protestanti shvataju ovaj problem. Da bi se zaštitili govore na drugi način: da, naravno, u svim vekovima je postojala Crkva. Međutim, istinska Crkva je bila nevidljiva. Ona se sastojala iz pravednika pojedinaca koji su mogli formalno da se nalaze u različitim hrišćanskim denominacijama, mogli su da se nalaze među pravoslavnima, nestorijancima, monofizitima, rimokatolicima, itd. ali su u duši verovali pravilno (to jest, kao savremeni protestanti) i eto, od svih njih se i sastojala ova nevidljiva Crkva. A nakon te i te godine ona je postala vidljiva u licu naše denominacije. Mnogi protestanti mogu reći da je Crkva i danas nevidljiva i da svi „ispravni“ sa tačke gledišta ove struje ljudi iz drugih konfesija tobož ulaze u nju. I da je tobož upravo za tu nevidljivu Crkvu Hristos i govorio da je vrata pakla neće nadvladati i da će On biti sa njom.

Dozvolio bih sebi da pretpostavim da je „teorija nevidljive Crkve“ bila stvorena takođe i da bi se objasnila kriza nesaglasnosti fenomena koji se danas vidi u protestantskom svetu sa njegovim neprekidnim drobljenjima na nove i nove denominacije sa onim što je opisano u knjizi Dela Apostolskih gde se Crkva vidi kao jedinstven organizam, jedna realnost, jedna struktura koja sebi može da dozvoli održavanje apostolskog Sabora u Jerusalimu i preduzima sprovođenje odluka sa tog Sabora (vidi Dela 15:6-31). U savremenom protestantskom svetu je prosto nezamislivo da se sprovede tako nešto za sve denominacije. I sami protestanti to priznaju.

Da li se Sveto Pismo slaže sa koncepcijom „nevidljive Crkve“? setimo se reči Gospoda Isusa Hrista u kojima On ukazuje na koji način se izobličuje čovek ako je učinio greh. „Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik“ (Mt.18:17). To je savet koji Gospod daje svim hrišćanima, svima koji žele da budu Njegovi učenici. Ovaj savet podrazumeva da će Crkva uvek moći da se pronađe. Crkva nije nešto amorfno, neodređeno, nevidljivo, nije određena umna predstava. Ne. Crkva predstavlja nešto konkretno, vidljivo, što se jasno razlikuje od drugih zajednica. U pitanju je zajednica sa svojim poretkom koji dozvoljava mogućnost obraćanja radi rešavanja pitanja koja izazivaju nedoumicu. Tako je oduvek bilo u Crkvi. Kao što se u drevna vremena održao prvi apostolski Sabor, tako su i kasnije sva sporna pitanja u Crkvi rešavali Sabori. I crkveni sud je takođe postojao, on je ostvariovao vlast Crkve da sudi „vezuje i razrešuje“ (Mt.18:18). Jedino se takvoj vidljivoj Crkvi i može obratiti radi rešavanja parnica. A kako ćeš se obratiti „nevidljivoj Crkvi“? To je isto kao i da čoveka koji je postradao od razbojnika šalješ da se obrati „nevidljivom sudu“ o kome niko ne zna ni gde se nalazi, ni ko ga sačinjava.

I u drugim mestima Svetog Pisma vidimo istu tu realnost kada se, na primer, govori da „Gospod svaki dan dodavaše Crkvi one koji se spasavahu“ (Dela 2:47). U pitanju je potpuno konkretna, vidljiva Crkva. Ljudi su znali da ako želiš da budeš hrišćanin onda si dužan da priđeš toj zajednici i krstiš se, dužan si da budeš sa svima. I kako se tamo takođe lepo opisuje, svi hrišćani „bijahu postojani u nauci apostolskoj, i u zajednici, u lomljenju hljeba i u molitvama“ (Dela 2:42). I uzgred, upravo zatošto je apostolska Crkva bila vidljiva, ona je mogla da bude i gonjena: „A u taj dan postade veliko gonjenje na Jerusalimsku Crkvu“ (Dela 8:1) i još uvek neobraćeni Pavle je „gonio Crkvu Božiju i pustošio je“ (Gal. 1:13). Kako se može progoniti nevidljiva Crkva?

Treba podsetiti i na reči Pisma o pričešćivanju Telom i Krvlju Hristovom: „Jer kad god jedete ovaj hljeb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe“ (1 Kor. 11:26). To jest, Evharistija će se u Crkvi služiti od apostolskih vremena sve do Drugog Hristovog Dolaska, „dokle ne dođe“. A lomljenje hleba, kako se Evharistija naziva u Pismu, predstavlja nešto što se vrši na vidljiv način. I čaša i vino i hlev koji su postavljeni rado presuštastvljenja, i samo pričešćivanje Telom i Krvlju Hristovom događa se na vidlji i opipljiv način. U „nevidljivoj Crkvi“ sve to je prosto nemoguće.

Treba reći da u protestantskom svetu postoji još jedna teorija koja pokušava da reši problem o kome govorimo. U pitanju je „teorija grana“. Za razliku od „teorije nevidljive Crkve“ koja pokušava da smisli nekakvo mistićko jedinstvo pojedinaca uprkos razlikama među crkvama kojima oni mogu pripadati, „teorija grana“ objavljuje da su same po sebi razlike i podele između hrišćanskih konfesija nevažne i tvrdi da svi koji sebe nazivaju hrišćanima: i protestanti različitih struja i rimokatolici i pravoslavni i monofiziti – svi zajedno čine tu jedinstvenu Crkvu Hristovu kao grane jednog drveta.

Međutim, nije moguće složiti se ni sa ovom koncepcijom pošto je Sam Gospod govorio da će On imati „jedno stado“ (Jn. 10:16). Čak pri velikoj želji nije moguće nazvati sve gorepomenute zajednice jednim stadom. Pošto one realno – i to ni za koga nije tajna – nemaju međusobno nikakvo jedinstvo. Nemaju ni jedinstvo vere, ni jedinstvo u Tajnama, ni jedinstvo u crkveno-administrativnim i kanonskim pitanjima, ni jedinstvo u moralnim pogledima. Čak se među samim protestantima često čuju direktno suprotstavljene stvari.

Na primer, postoje protestanti koji tvrde da homoseksualizam predstavlja greh, a postoje i protestanti koji govore: uopšte nije tako, nikakvog greha tu nema. I čak imaju i pastore koji su otvoreni homoseksualci i koji sklapaju takozvane homoseksualne brakove. To je samo jedan od primera, a postoje i druge ozbiljne odlike, između ostalog i dogmatsko-moralnog karaktera. Gde je tu jedinstvo? Međutim, sledbenici razmatrane ideje uporno govore: „Pa sve to nije važno, naravno da postoje i razlike. Ali, zar su one toliko važne? Najvažnije je da imamo nešto što nas objedinjuje“.

Međutim, po rečima Svetog Jovana Zlatoustog, sa svakim čovekom, čak i neverujućim možemo naći nešto što nas objedinjuje – jedino sa satanom nemamo ništa zajedničko. Ali ovo ne znači da sa svakim čovekom pripadamo istoj Crkvi. Ideju da tobož nije važno ko u šta veruje sve dok ljudi sebe nazivaju hrišćanima mi uopšte ne srećemo kod apostola. Štaviše, nalazimo direktno suprotne misli.

Na primer, apostol Pavle govori: „Po odlasku mome ući među vas grabljivi vuci koji ne štede stada; I između vas samih ustaće ljudi koji će govoriti naopako da odvlače učenike za sobom“ (Dela. 20:29-30). Na drugom mestu apostol govori: „Molim vas pak, braćo, da pazite na one koji čine razdore i sablazni protiv nauke koju vi naučiste, i klonite ih se; Jer takvi ne služe Gospodu našemu Isusu Hristu nego svojemu trbuhu, i blagim i laskavim riječima varaju srca nezlobivih“ (Rim. 16:17-18). I još piše: „Kao što smo već rekli, i sada opet velim: ako vam neko propovijeda jsvanđelje drukčije nego što primiste, anatema da bude!“ (Gal. 1:9).

Kao što vidimo, razlike u veroučenju mogu biti toliko ozbiljne da apostol dikretno zapoveda da se takvi ljudi predaju anatemi, odvoje od crkvenog tela. On opisuje da samo unošenje podela predstavlja posledicu greha. Na drugom mestu apostol govori da oni koji se predaju jeresima neće naslediti Carstva Božijeg (vidi Gal. 5:21-22).

Zato nije moguće reći da je svejedno u šta verujemo i da, eto, ako sebe nazivamo hrišćanima mi svi smo jedna Crkva. Nije tako. Mi tada nismo jedindtveni ni u veri, ni u moralnom učenju, ni u Evharistiji. Pismo govori da kod hrišćana mora biti „jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje“ (Ef. 4:5). A u postojećim konfesijama i denominacijama vera nije jedna, vera je različita, zato su se i dogodile podele: na jednom mestu o nečemu uče ovako, a na drugom drugačije, a u trećoj „crkvi“ još na neki svoj način.

Sa činjenicom da sve takozvane „grane“ nemaju istu veru ni protestanti neće sporiti jer je u pitanju sama po sebi očiglednost. Ali je neophodno detaljnije govoriti o jedinstvu Evharistije. Ovaj važni momenat, na žalost, naši protestantski sagovornici uopšte ne shvataju, jer ne veruju da im obred koji oni vrše i nazivaju pričešćem zaista daje istinsko Telo i Krv Hristovu. Oni govore da su u pitanju samo simboli. I oni su u pravu kada kažu da kod njih to nije Telo i Krv Hristova, kod njih je zaista samo hleb i vino. U tome su u pravu, ali nisu u pravu kada misle da uopšte nije moguće sjediniti se u Pričešću sa istinskim Telom i Krvlju Hristovom.

Naš Spasitelj je o tome govorio ne prosto kao o mogućem, već kao o neophodnom delu: „Ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi NJegove, nemate života u sebi. Koji jede Moje tijelo i pije Moju krv ima život vječniu Meni prebiva i Ja u njemu“ (Jn. 6:53-54,56). Gospod je rekao da bez pričešća Telom i Krvlju Njegovom nije moguće u sebi imati život večni, to jest, nije moguće spasiti se. I kasnije je pokazao kako da se ispune ove Njegove reči, pokazao je na poslednjoj Tajnoj večeri kada je, kako Jevanđelje govori: „Uze Isus hljeb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: Uzmite, jedite; ovo je tijelo Moje. I uze čašu i zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi; Jer ovo je krv Moja Novoga zavjeta koja se prolijeva za mnoge radi otpuštenja grijehova“ (Mt. 26:26-28). Hristos nije rekao: „uzmite, jedite; ovo je simbol Mog tela“ i „simbol krvi Moje“. On je jasno rekao: „ovo je telo Moje“ i „ovo je krv Moja“. Iako su apostoli i nastavili da vide taj isti hleb i vino, silom Božijom oni su postali onim čime ih je nazvao Svemogući Gospod za Koga Pismo govori: „Jer On reče, i postade; On zapovedi, i pokaza se“ (Ps. 33:9).

I Gospod je učinio ovo čudo za apostole ne samo jednom. Kao što znamo, On je zapovedio: „Ovo činite za Moj spomen“ (Lk. 22:19). Radi ispunjenja ovih reči hrišćani su počeli da služe Evharistiju od prvih dana Crkve. U istoj glavi u kojoj se opisuje početak propovedi apostola na dan Pedesetnice, kada se obratilo tri hiljade ljudi, dalje je napisano da „bijahu postojani… u lomljenju hljeba“ (Dela 2:42), to jest, u služenju Evharistije.

Protestanti govore: da, da, i mi sve to radimo. Naravno, mi lomimo hleb i pijemo vino ali za nas to predstavlja prosto sećanje na Hristova stradanja, ništa više. Ali čemu uopšte onda taj ritual? Jer moguće je sećati se Hrista i bez hleba i vina. Hajde da pogledamo da li je za same apostole Evharistija bila prosto sećanje na Hrista? Apostol Pavle govori: „Čaša blagoslova koju blagosiljamo nije li zajednica krvi Hristove? Hljeb koji lomimo nije li zajednica tijela Hristova?“ (1 Kor. 10:16). Kao što vidimo, apostol ne govori: nije li ovo simol krvi Hristove? Ili nije li ovo sećanje na Hrista? Za apostole je u pitanju pričešćivanje istinskim Telom i Krvlju Hristovom.

I eto u tom slučaju Pričešće zadobija posebno duboki smisao o kome govori apostol: „Jer jedan je hljeb, jedno smo tijelo mnogi, pošto se svi od jednoga hljeba pričešćujemo“ (1 Kor. 10:17). I „tako smo mnogi jedno tijelo u Hristu, a pojedinačno udi smo jedni drugima“ (Rim. 12:5). I sama Crkva je takođe telo Hristovo (vidi Ef. 1:22-23). Za apostola je sve to predstavljalo realnost – i to da je Crkva telo Hristovo i da je pričešće telo Hristovo. I mi postajemo delovi tog Tela kroz pričešće, kroz Evharistiju. Tako postajemo deo jedine Crkve Hristove.

U Pravoslavlju se dve hiljade godina čuva ova neprekidna veza kroz Evharistiju. Na primer, pre pola godina na svečanostima u Hong Kongu za vreme bogosluženja sam se pričestio iz iste Čaše sa ocem Mihailom Lijem. U pitanju je kineski pravoslavni sveštenik koji sada ima 90 godina. Sam o. Mihail se kao mlad pričešćivao iz jedne Čaše sa Svetim Jovanom Šangajskim. A Sveti Jovan Šangajski se sa svoje strane, u vreme svog detinjstva, pričešćivao iz iste Čaše sa Svetim Jovanom Kronštatskim. I tako iz pokoljenja u pokoljenje, u dubinu vekova, ova živa veza dolazi do vreme apostola koji su se pričešćivali iz ruku Samoga Gospoda Isusa Hrista. Kroz Evharistiju Crkva predstavlja jedinstven bogočovečanski organizam koji živi bez prekida tokom dve hiljade godina, počevši od samih apostolskih vremena.

I zatto nije za iznenađenje kada naši Svetitelji govore: granice Crkve su granice Evharistije. Ko se ne pričešćuje u Crkvi Pravoslavnoj, ko nije u opštenju sa Pravoslavnom Crkvom i ne pričešćuje se u njoj, nalazi se van Crkve Hristove.[3]

Vraćajući se „teoriji grana“ i sa te strane vidimo njenu nedoslednost – pošto ne može biti da zajednice koje su međusobno potpuno odvojile i koje sebe nazivaju crkvama, sve u jednakoj meri poseduju istinsku Tajnu Tela i Krvi Hristove. Kako piše apostol: „Zar se Hristos razdijeli“ (1 Kor. 1:13). Hristos je jedan i Njegovo Telo je jedno. Zato je i Evharistija jedna, koja se služi neprekidno dve hiljade godina u jedinstvenoj pravoj Crkvi Hristovoj. naš zadatak je da pronađemo Crkvu koju je osnovao Gospod Isus Hristos i koja od vremena apostola neprekidno čuva i apostolsku veru i Tajne, uljučujući i Evharistiju.

Ta Crkva je istinita. Ostale zajednice koje sebe nazivaju crkvama u slučaju da su od nje odvojene – nisu istinite. Ne možemo reći da su sve crkve sazdane Hristom, jer je Gospod rekao: „Sazidaću Crkvu Svoju“ (Mt. 16:18) a ne: „Sazidaću Crkve Svoje“. I apostol je napisao „Crkva je stub istine“ (1 Tim. 3:15) a ne „crkve su stubovi istine“. Crkva je jedna, ona čuva svoje jedinstvo tokom vekova na ispunjenje reči Spasitelja: „da svi jedno budu“ (Jn. 17:21) i „biće jedno stado i jedan Pastir“ (Jn. 10:16).

O jedinstvenosti i neuništivosti istinske Crkve Hristove više puta govori i Sveto Pismo i naravno, Sveto Predanje. To nije nešto što mi prosto deklarišemo. U pitanju je istorijska činjenica. Svaki protestant može da se obrati svedočanstvu istorije da bi uvideo gde je istina.

I upravo ovo osećanje Crkve, nažalost, nedostaje našim protestantskim sagovornicima. Oni ne shvataju realnost Crkve, šta uopšte predstavlja tako nešto. Oni je zamišljaju kao prosto sabranje ljudi: „Eto, došao sam u neki grad, pronašao nekoliko istomišljenika, počeli smo da se okupljamo zajedno i čitamo Bibliju, molimo se – eto, to je crkva“. Međutim, to nije Crkva, već kružok ljudi sa istim interesovanjem koji si sam stvorio. A gde je Crkva koju je stvorio Hristos? Dođi i vidi da je u pitanju Crkva koja je danas poznata pod imenom Pravoslavna, to jest Crkva koja pravilno slavi Boga.

[1] „Baptisti, njihovi zadaci i ciljevi“. Rostov-na-Donu, 1909. S. 8. Ove iste ideje iznose i savremeni protestantski autori.

[2] http://waytohome.narod.ru/texts/witness/tohome/.

[3] Navešću dve misli. Prepodobni Justin Popović piše o tome kao o „sveistini“: „Sveta Evharistija predstavlja svepunoću Crkve; ona je živi, svesavršeni Bogočovek Gospod Hristos Koji u Svojoj Bogočovečanskoj svepunoći Sav obitava u Crkvi u sve vekove… On je uvek Onakav Kakav je u svetoj Evharistiji, uvek Takav za svakog pričasnika i u svakom pričasniku… I kroz sve to On – naše osvećenje, naše preobraženje, naše spasenje… i sve ovo se stiče u Bogočovečanskom telu Crkvi kroz pričešćivanje Ssvetim Evharističkim Telom i Krvlju Spasitelja. Kao što je Telo Hristovo – Evharistija Crkva, tako je i Crkva Evharistija, jer njome i u njoj mi se nalazimo u sabornom svejedinstvu sa svima Svetima“. (Justin Popović, prepodobni, Sabrana dela, t. 3, M. 2006, s.519). Isto to govori i Sveštenomučenik Ilarion Trojicki: „Smisao Tajne Pričešća je u njenoj crkvenosti. Van crkvenog jedinstva nema ni Pričešća. Vrlko je značajno da je u svetootačkoj književnosti crkveno jedinstvo postavljeno u neraskidivu vezu sa Tajnom Tela i Krvi Hristove“ (Ilarion Trojicki, sveštenomučenik, Hrišćanstva nema bez Crkve)

 

http://www.pravoslavie.ru/put/72693.htm

Ključne reči:

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *