Pakistan: misija je ostvariva – Đakon Georgije Maksimov

Pakistan: misija je ostvariva – Đakon Georgije Maksimov

Iz sveg srca Vašoj pažnji predlažemo da se u ovom kratkom tekstu upoznate sa apostolskom ličnošću oca Jovana iz Pakistana. Mnogi od nas pravoslavnih će se zastideti kada vide njegovu neverovatnu želju za Istinom, čvrstinu vere i ljubav prema Hristu. U sred Pakistana, u sred zemlje gde se o Pravoslavlju ne može čuti ništa, on gori revnošću Svete vere. Iako nemaju ni za najosnovnije, oni su čvrsti i nepokolebivi u Pravoslavlju. Međutim treba im pomoć. I molitvena i materijalna…
U septembru ovaj Hristov vojnik dolazi u Moskvu kao gost autora teksta, oca Georgija Maksimova. Pravoslavni misionarski centar „o.Danil Sisojev“ organizuje sakupljanje priloga kao pomoć misionarskoj zajednici u Pakistanu. Hajde da damo makar od našeg suviška, pomognemo ovom savremenom Apostolu da bi se na nama ispunile Hristove reči: „Koji prima proroka u ime proročko, platu proročku primiće; i koji prima pravednika u ime pravedničko, platu pravedničku primiće. I ako neko napoji jednoga od ovih malih samo čašom studene vode u ime učeničko, zaista vam kažem, neće mu plata propasti“. (Mt. 10:41-42).
Priloge možete uplatiti na paypal račun. Uputstvo je ovde. Možete poslati pismo na [email protected] da se dogovorimo oko slanja i preuzimanja priloga. Sve je od značaja, makar i najmanji prilog. Prilogom „sabirajte sebi blaga na nebu, gdje ni moljac ni rđa ne kvari, i gdje lopovi ne potkopavaju i ne kradu“ (Mt. 6:20).
Sakupljene priloge ćemo proslediti našem poznaniku i savetniku u pitanjima misionarenja, đakonu Georgiju Maksimovu.

* * * * *

U poslednje vreme, nakon ubistva Osame bin Ladena iz Pakistana stižu samo zabrinjavajuće vesti. Međutim, ni ranije nismo čuli baš radosne vesti. Redovno smo slušali o progonima koje trpe hrišćani u toj većinskoj muslimanskoj zemlji. Na tom tlu, čini se, nema osnova nadati se bilo kakvom širenju Pravoslavlja među lokalnim stanovništvom.
Međutim, upravo sada u Pakistanu deluje pravoslavna misija koju vodi sveštenik – Pakistanac i koja okuplja oko pet stotina novoobraćenih Pakistanaca. Centar misije je u Lahoru, gde otac Jovan Tanaver redovno služi u svom domu. To je jako mlada misija, stara svega nekoliko godina i za svoje pojavljivanje duguje … bivšem rimokatoličkom svešteniku.

Otac Jovan se rodio u rimokatoličkoj porodici, i nakon dobijanja odgovarajućeg obrazovanja bio je rukopoložen u rimokatoličkoj crkvi. Od 986. godine služio je u parohiji Lahorske dijeceze, a takođe predavao i u lokalnoj seminariji.
1990. godine u hramu gde je otac Jovan služio ušao je grčki general koji je u Lahoru tražio Pravoslavni hram . koga tada, naravno, nije bilo. Među njima se poveo razgovor o Pravoslavlju koji je dao usmerenje ocu Jovanu za mnogo godina. Kako je govorio kasnije: „taj susret je u meni rodio želju, pa čak i žudnju da sve više saznajem o Pravoslavlju. Međutim, u Pakistanu nisam mogao da nađem literaturu o njemu. Čak nisam ni shvatao zašto mi se srce tako otimalo Pravoslavlja, jer eto, ja sam bio rimokatolički sveštenik“.
U maju 1993. godine ocu Jovan je boravio u Australiji:

„Bio sam u rimokatoličkom okruženju, ali sam osećao da će mi Bog na neki način dati šansu da se susretnem sa Pravoslavljem. I uveče, dok sam šetao sa grupom ljudi po Melburnu jedna žena me je pitala da li želim da budem na pravoslavnoj Liturgiji. Odmah sam odgovorio: da. Ona je rekla da treba da se pripremim za sutra ujutro u osam sati.
Sledećeg dana je krenula sa mnom i odvela u hram Petra i Pavla, ukrajinsku parohiju Carigradske patrijaršije. Svetost Božanske Liturgije izazvala je u trepet u mojoj duši – pevanje hora, miris tamjana, plamičci sveća, likovi na ikonama – sve to je kod mene izazvalo osećanja da sam pronašao svoj istinski dom.
Kada su ljudi krenuli da se pričeste ja sam takođe krenuo, ali me je poznanica zadržala rekavši mi da rimokatolici nemaju prava da se pričeste. Nakon službe sam želeo da se susretnem sa sveštenikom, ali mi nije pošlo za rukom“.

Vrativši se kući, Jovan Tanaver je sa velikim nadahnućem govorio o Pravoslavlju svojim prijateljima, parohijanima i studentima u seminariji. On je sakupljao sve više informacija o Pravoslavnoj Crkvi. To je bilo jako teško, a uprava uopšte nije odobravala njegova interesovanja.

Što je više otac Jovan saznavao o Pravoslavlju tim više je o njemu govorio u propovedima i predavanjima. 1996. godine to je dovelo do zategnutosti u odnosima sa biskupom, kome je o.Jovan rekao da je otkrio mnogo razlika u učenja rimokatoličke i Pravoslavne Crkve, i da upravo Pravoslavnu Crkvu on smatra Jednom, Svetom, Sabornom i Apostolskom Crkvom.
Nakon toga otac Jovan je ostavio služenje predavanje, pa i rimokatolicizam uopšte.
Morao je da traži posao. Postao je novinar lahorskih novina „International Press“. 1997. godine se oženio, kasnije je dobio troje dece. Sve to vreme otac Jovan je tražio mogućnost da primi Pravoslavlje.

Pisao je svojim prijateljima u Australiju sa molbom da nešto više saznaju o tome, ali nije dobio odgovor. Na kraju, leta 1998. godine on je uspostavio kontakt sa onim grčkim generalom koga je video pre osam godina i zamolio ga da prosledi njegovu molbu Grčkoj Crkvi. General je poslao pismo mitropolitu Hongkonga i Južne Azije Nikiti (Carigradska patrijaršija).
Na jesen te godine, došao je odgovor od mitropolita sa pozivom da se pokrene dijalog kako da postane pravoslavan. „Radosno sam pristao, ali sam sledeži odgovor dobio tek nakon tri godine. Bog je bukvalno igrao žmurke sa mnom“, govori otac Jovan.

„2001 godine došao je sveštenik Danil Toinbi iz Singapura sa ukazom od mitropolita da sazna da li postoji mogućnost da se otvori parohija u Lahoru. Na oproštajnoj večeri on je rekao meni i mojim istomišljenicima da će obavezni govoriti sa Njegovim visokopreosveštenstvom od primanju nas u Pravoslavlje. Otac Danil je otišao i ponovo je nastupilo dugo ćutanje, dok me u septembru 2003. godine nije pozvao sekretar episkopa Nikite i rekao da će Njegovo visokopreosveštenstvo lično doći u Pakistan“.

Mitropolit Nikita je došao i između njih se poveo iskren razgovor. Činilo se da su vrata Pravoslavlja široko otvorena za porodicu Tanaver. Ali nakon odgovora episkopa nikakvog odgovora ni na jedno pismo nije bilo.
„Za sve to vreme skoro da sam izgubio nadu i razočarao se“, priznaje otac Jovan, „shvatao sam da je mitropolit jako zauzet čovek, ali nisam razumeo zašto mi se put ka Bogu toliko teško daje. U tim mračnim trenucima moja žena Rozi me je podržavala govoreći: ne brini se, Gospod je sa nama, nastupiće dan kada će nam dati mogućnost da postanemo pravoslavni hrišćani“.

Taj dan je bio 27. juni 2005. godine kada je mitropolit Nikita opet posetio Lahor i primio porodicu oca Jovana i njegove istomišljenike u Pravoslavlje, a takođe i blagoslovio da se propoveda drugim Pakistancima.

Otac Jovan, tada još mirjanin stao je ne čelo Pravoslavne misije i razvio aktivnu delatnost. On je istupao sa predavanjima i seminarima, štampao tekstove o Pravoslavlju i medijima – ovde mu je dobro došlo novinarsko iskustvo i poznanstva – ukazivao je pomoć potrebitima. Kroz neko vreme je već bilo tri stotine pravoslavnih Pakistanaca a njihov broj je nastavio da raste.
Uskoro su vlasti u zemlji zvanično registrovali pravoslavnu misiju u zemlji.

Misionarskoj zajednici je najviše nedostajao sveštenik. Za najboljeg kandidata bio je priznat Jovan Tanaver. Po blagoslovu mitropolita Nikite počeo je da se priprema za upis u pravoslavnu seminariju Svetog Krsta u SAD, ali nije mogao da se upiše ni 2005. ni 2006. godine jer mu nisu da li američku vizu.
Tim ne manje, on je proučavao materijale za školovanje sa daljine i 2007 godine poslat je u Sveto-Nikoljski manastir u Grčkoj za obuku i pripremu za rukopoloženje. Međutim, zbog premeštaja mitropolita Nikite sa katedre Hongkonga na drugo mesto, rukopolaganje je odloženo i izvršio ga je mitropolit Nektarije na jesen 2008. godine u Atini.

Nakon povratka otac Jovan je počeo da služi u svom domu u Lahoru, gde svake nedelje dolazi oko 45-50 parohijana – za više jednostavno nema mesta. Broj pravoslavnih raste i ne samo u Lahoru, već i u nekim najbližim mestima. Prevedeno je i izdano na urdu (zvanični jezik u Pakistanu) nekoliko pravoslavnih knjiga koje se dele besplatno zbog siromaštva parohijana.
Uopšte stanovništvo u Pakistanu nema visok nivo standarda, a kod hrišćanske manjine je još niži. Međutim, kod rimokatolika koji su odavno tamo, ipak se stvorila nekakva socijalna sredina, unutar koje postoje neke mogućnost za posao, obrazovanje, itd.
Međutim, kada rimokatolik Pakistanac postane pravoslavan, on često postaje stranac i za tu sredinu, pa čak oseća i određeni pritisak. Tako je popadija Roza, supruga oca Jovana, do nedavno radila u rimokatoličkoj školi kao profesor engleskog jezika. Međutim, pred početak nove školske godine dali su joj otkaz, a decu ispisali iz škole. Nisu uspeli da ih upišu ni u jednu drugu rimokatoličku školu. Pošto to nije jedinstveni slučaj, otac Jovan je sa pomoćnicima napravio domaću školu za decu pravoslavnih, a zatim još jednu u gradiću nedaleko od Lahora.

Pravoslavni su najsiromašniji deo siromašnog društva u Pakistanu. Međutim na tim ljudima se ispunjavaju reči apostola Jakova: „ne izabra li Bog siromahe ovoga svijeta da budu bogati vjerom, i nasljednici Carstva koje obeća onima koji Njega ljube“ (Jak .2:5). I oni su toliko čvrsti u novootkrivenoj veri da čak i pred licem nezgoda koje im donosi njihov izbor, ostaju verni Pravoslavlju. Otac Jovan živi životom svojih parohijana, trudi se da im pomogne u sticanju obrazovanja, medicinske pomoći, čak i hrane – ali mogućnosti su jako male.

Ranije je parohija izdavala mesečni pravoslavni časopis, takođe organizovao i nastupe sa javnim besedama o Pravoslavlja. Međutim, zbog nedostatka finansija sada je to moral oda se prekine.
Najveći problem, po rečima oca Jovana, za pravoslavne je nedostatak sopstvenog hrama. To suštinski ograničava razvoj parohije i celokupne misije. Sada čak ni novca za kupovinu zemlje za budući hram u Lahoru nema (u pitanju je 6000 dolara). Nema takođe ni crkvenih utvara, odeždi, ikona, kandila. Mnogo ima potreba vezanih za sticanje obrazovanja za decu i mlade iz siromašnih pravoslavnih porodica.

Međutim, pravoslavni Pakistanci ne zapadaju u čamotinju, oni se raduju jer je zadovoljena njihova najvažnija potreba – da poznaju istinu.

http://www.pravmir.ru/pakistan-missiya-vypolnima/

Rubrika: Pravoslavlje u..., Savremena misija Crkve

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Komentari (1)

Povratni Link | RSS Feed Komentari

  1. Aleksandar Pavlović kaže:

    Pomaže Bog draga braćo i sestre u Hristu!

    Mene je baš oduševilo da saznam da u Islamskoj Republici Pakistan postoji jedna pravoslavna misija. Uz Božiju pomoć našao sam vebstranicu Pravoslavne Crkve u Pakistanu. Ocu Jovanu Tanviru (Fr. John Tanveer) mogu da se pošalju direktno donacije pod:

    http://orthodoxpakistan.org/donate/

    Dokaz da je Otac Jovan zaista pravoslavni sveštenik (zertifikati):
    http://orthodoxpakistan.org/fr-john-tanveer/

    Fotogalerija:
    http://orthodoxpakistan.org/galleries/

    Slava Bogu! :DDDDD

    ICXC+NIKA
    Aleksandar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *