O Svetom Pismu i Svetom Predanju (II deo) – Đakon Georgije Maksimov

O Svetom Pismu i Svetom Predanju (II deo) – Đakon Georgije Maksimov

Sveto Predanje: jedini život

Čak i porodično predanje uključuje ne samo priče već i određeni način delovanja, zasnovan na životnim primerima. Odavno je poznato da dela uče bolje od reči, a da svaka reč ima silu samo ako se ne razilazi, već potvrđuje životom roditelja. Dakle porodično predanje nije samo prenos određene informacije, već i predavanje određenog načina života i delanja koji se primaju samo uz lični kontakt i zajednički život…

Isto tako i Sveto Predanje Pravoslavne Crkve nije samo prenošenje reči i misli, već i prenošenje svetog načina života, ugodnog Bogu i saglasnog sa istinom. Prvi Svetitelji Pravoslavne Crkve, kao naprimer, Sveti Polikarp, bili su učenici samih Apostola i primili to od njih. Sveti Oci iza njih, kao naprimer Sveti Irinej, bili su njihovi učenici.

Eto zašto proučavajući opis života Svetih Otaca (Žitija Svetih) vidimo u njima iste podvige i izraz iste ljubavi prema Bogu i ljudima kao i u životu Apostola.

Sveto Predanje: jedan Duh

Svako zna da kada se obično ljudsko predanje prenosi u porodici, neretko se vremenom nešto zaboravlja, i obratno, dodaje nešto novo što nije postojalo u realnosti. I ako neko iz starijeg pokoljenja čuvši kako mlađi član porodice nepravilno iznosi događaj iz porodičnog predanja može da ga popravi, u slučaju kada umru poslednji očevidci takve mogućnosti nema. Tokom vremena porodično predanje, prenošeno usmeno postepeno gubi neki deo istine.

Međutim, Sveto Predanje se i razlikuje od svih ljudskih predanja upravo time što nikada ne gubi ni jedan delić istine, koji je dobila na početku. To je zato što u Pravoslavnoj Crkvi oduvek postoji Onaj, Ko zna kako je sve bilo i kako jeste u stvarnosti – Sveti Duh.

U vreme oproštajne besede Gospod Isus Hristos je Svojim Apostolima rekao: „I ja ću umoliti Oca. i daće vam drugog Utješitelja da prebiva s vama vavijek, Duha Istine… On sa vama prebiva, i u vama će biti… Utješitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje, On će vas naučiti svemu i podsjetiće vas na sve što vam rekoh… On će svjedočiti za mene“ (Jn. 14: 16-17, 26; 15:26)

On je ispunio to obećanje. Duh Sveti je sišao na Apostole i od tada svih 2000 godina prebiva u Pravoslavnoj Crkvi – sve do sada. Drevni proroci, a kasnije Apostoli mogli su da iznose reči istine, jer su bili u dodiru sa Bogom i Duh Sveti ih je urazumljivao. Međutim, nakon Apostola se to uopšte nije prekinulo i nestalo, jer su se Apostoli i trudili da to omoguće drugim ljudima. Zato uopšte nije za iznenađenje što su naslednici Apostola – Sveti Oci – takođe bili u dodiru sa Bogom i urazumljivani Tim istim Duhom Svetim kao i Apostoli. I zato, kako svedoči Sveti Jovan Damaskin jedan „otac ne protivreči (drugim) ocima, jer su svi oni bili zajedničari istog Svetog Duha“.

Dakle Sveto Predanje nije samo prenos određene informacije o istini i primer života po istini, već i prenošenje dodira sa Duhom Svetim, Koji je uvek spreman da podseti na istinu i ispuni sve što čoveku nedostaje.

Sveto Predanje je večno sećanje Crkve koje ne stari. Sveti Duh, Koji uvek deluje kroz oce i učitelje Crkve koji verno služe Bogu, čuva ga od svake zablude. Ono ima ne manju silu od Svetog Pisma jer je izvor i jednog i drugog jedan i isti Duh Sveti. Zato živeći i učeći se u Pravoslavnoj Crkvi u kojoj se nasledno nastavlja usmena apostolska propoved, čovek može da izuči istinu hrišćanske vere i postane Svetitelj.

U čemu se izražava Sveto Predanje na vidljiv način

Dakle, Sveto Predanje je istina dobijena od Boga, prenošena usmeno od Apostola preko Svetih Otaca do našeg vremena, čuvana Duhom Svetim, Koji živi u Crkvi.

U čemu se konkretno može saznati izraz tog Predanja? Pre svega, najautoritetniji predstavnik Predanja za pravoslavne hrišćane jesu odluke Vaseljenskih i Pomesnih Sabora Crkve. Takođe i dela Svetih Otaca, njihova Žitija i bogoslužbene pesme.

Kako tačno odrediti Sveto Predanje u ovim ili onim konkretnim slučajevima? Obraćajući se pomenutim izvorima i pritom držeći u umu princip koji je izneo Sveti Vikentije Lerinski: „Ono u šta su verovali svi, uvek i svuda u Pravoslavnoj Crkvi“.

Odnos prema Svetom Predanju

Sveti Irinej Lionski piše: „Apostoli su u Crkvu, kao u bogatu riznicu, položili sve što pripada istini, tako da svako ko želi može da uzima od nje hranu života“.[1]

Pravoslavlje nema potrebu da traži istinu. Ono poseduje istinu, jer Crkva već sadrži svu punotu istine koju nam je predao Gospod Isus Hristos i Duh Sveti kroz Apostole i njihove učenike – Svete Oce.

Obraćajući se svedočanstvu koje su pokazali rečju i životom dostižemo istinu i stajemo na onaj put Hristov po kome su Sveti Oci prošli, sledeći Apostole. Taj put vodi sjedinjenju sa Bogom, besmrtnosti i blaženom životu, slobodnom od svih stradanja i zla.

Sveti Oci nisu bili prosto drevni intelektualci, već nosioci duhovnog iskustva, svetosti iz koje je izviralo njihovo bogoslovlje. Svi Svetitelji su prebivali u Bogu. Zato su imali jednu Veru, kao Dar Božiji, kao sveštenu riznicu i zajedno sa tim – normu, ideal, put.

Dobrovoljno, ispunjeno strahopoštovanjem, poslušno sledovanje Svetim Ocima, prosvećenim Duhom Svetim izbavlja nas od ropstva laži i daje istinsku duhovnu slobodu u istini, po reči Gospodnjoj: „poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi“ (Jn. 8:32).

Nažalost, nisu svi ljudi spremni da tako postupe. Za to je potrebno smiriti se, to jest savladati svoju grehovnu gordost i samoljublje.

Savremena zapadna kultura zasnovana na samoljublju, neretko uči čoveka da sebe smatra za merilo svega. Da na sve gleda sa visine i da sve meri uskim okvirima svog razuma, predstava i ukusa. Takav prilaz međutim čini lošu uslugu onima koji ga prihvataju, jer je sa takvim prilazom nemoguće postati bolji, savršeniji, bolji, pak čak i prosto pametniji. Nemoguće je raširiti okvire svog razuma ako ne priznaš da postoji nešto veće, bolje i savršenije od nas samih. Neophodno je smiriti svoje „ja“ i priznati da ako želimo da postanemo bolji, potrebno je ne ocenjivati sve istinito, sveto i savršeno ocenjivati po sebi. Obrnuto, treba sebe ocenjivati u saglasnosti sa tim. I ne samo ocenjivati, već i menjati.

Tako da svaki hrišćanin treba da potčini svoj um Crkvi, stavi sebe ne iznad i na istom nivou, već ispod Svetih Otaca. Verovati im više nego sebi samome. Takav čovek nikada neće sići sa puta koji vodi u večnu pobedu.

Zato kada pravoslavni hrišćanin otvara duhovnu knjigu, on se moli Gospodu da On blagoslovi to čitanje i daruje da se razume to što je korisno. Da se pri samom čitanju trudi da bude otvoren i poverljiv.

Evo šta piše Sveti Teofan Zatvornik: „Iskrena vera je odricanje svog uma. Treba ogoliti um i kao čistu dasku ponuditi Veri. Da ona sebe nacrta na njoj kakva jeste, bez ikakvih primesa tuđih reči i stavova. Kada u umu ostanu sopstveni stavovi, tada se na njemu, nakon pisanja stavova Vere nalazi mešavina stavova. Nastaće zbrka u svesti, susrešće se protivrečnost između dela vere i mudrovanja uma. Takvi su svi koji sa svojim mudrovanjima stupaju u oblast vere… Oni se gube u veri, i sa njima se ništa ne dešava sem štete“.[2]

NAPOMENE:

  1. Irineй Lionskiй, svяtoй. Protiv ereseй. III. 4.
  2. Feofan Zatvornik, svяtitelь. Mыsli na každый denь goda. 11 aprelя.

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *