O pravoslavnoj misiji – Sveštenomučenik Danil Sisojev

O pravoslavnoj misiji – Sveštenomučenik Danil Sisojev

Na četvorogodišnjicu mučeničke smrti oca Danila Sisojeva želeli smo da vam poklonimo njegovu besedu o pravoslavnoj misiji, delu koje je toliko voleo, kome je posvetio ceo svoj život i zbog koga je primio mučenički venac od Gospoda Isusa Hrista. Vidimo da Hristov „svedok verni“ koji je za svog života u Pravoslavlje obratio 500 protestanata i 80 muslimana i nakon svoje smrti nastavlja to isto da čini. I zaista, ako neko ima šta da kaže o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20), to je on – sveštenomučenik Danil Sisojev.

* * * * *

Želeo bih da vas sve pozovem na delo Hristove misije. Mnogi ljudi žele da se bave pravoslavnom propovedi Jevanđelja, žele da nekako služe Gospodu Hristu ali ne znaju kako?

Kao prvo, šta je zapravo pravoslavna misija? Jer kada govorimo o misiji mi imamo neke najčudnije predstave o misiji – ljudi misle da, ako je čovek, recimo, otišao na neko pravoslavnu manifestaciju, razvio je pravoslavnu misionarsku delatnost. Ili, ako je otišao i popio čaj sa svojim drugovima on je takođe – misionar. To naravno u realnosti nije misija u pravom smislu ove reči. Misija predstavlja objavu nepovređenog Jevanđelskog učenja ljudima koji se nalaze van granica Pravoslavne Crkve. I jedino to.

Jer ako govorimo sa ljudima koji su kršteni ali nisu ucrkvenjeni, ljudima koji sebe smatraju pravoslavnima, to još uvek nije misija, već katehizacija. Potpuno druga reč, sasvim drugi rad, sasvim druga nagrada od Gospoda za to delo, drugačija od nagrade za misiju.

Misionar je čovek koji se obraća ljudima koji su van Crkve. Kada govorimo o tome, treba odmah da razumemo šta znači to „van granica Crkve“. Čime se to misionari bave, zašto da se bavimo time? Najvažnije je da shvatimo da na zemlji postoje samo dve vrste ljudi: homo sapiens i homo christianus. Potpuno dva različita stvorenja koja se međusobno razlikuju u meri u kojoj se razlikuje živ čovek od mrtvog. Živi hrišćanin se razlikuje od običnih, ne-živih ljudi, po rečima apostola Pavla: „I vas koji bijaste mrtvi zbog prijestupa i grijehova svojih, u kojima nekada hodiste po duhu ovoga svijeta, po knezu koji vlada u vazduhu… I nas, koji bijasmo mrtvi zbog grijehova, oživi sa Hristom“ (Ef. 1-2,5).

Kada misionar ide da propoveda – gde on ide? On ide na mesto koje se u Delima apostolskim naziva „vlašću satane“, „tamom“ (Dela ap. 26:18). Apostol to naziva i mestom gde žive „čeda gneva Božijeg“ (Ef. 2:3), „u oblasti i seni smrti“ (Mt. 4:16), ljude koji su porobljeni i uhvaćeni đavolskom silom.

I naravno, misionar zato ide u potpuno drugačiji svet. Ide u svet koji živi po drugim zakonima. Hrišćanski zakoni i zakoni običnog sveta su potpuno različiti zakoni. I štaviše, kada čovek dolazi u taj svet on se susreće sa svojevrsnom duhovnom reakcijom. Kada misionarimo mi se nalazimo na granici tri sveta. Nalazimo se u svetu ljudi, duhovno najrazličitijih ljudi, nalazimo se na granici sa nebom, i to u pravom smislu, jer smo mi direktni Hristovi poslanici, kako kaže apostol Pavle „poslanica Hristova“ (2 Kor. 3:3)  – jer objavljujemo nepovređenu vest Otkrovenja ljudima koji ne znaju Istinu, koji ne znaju za spasenje. I na kraju, stupamo u direktnu borbu sa Luciferom, jer se satani uopšte ne sviđa kada misionar otima plen iz njegovih šaka.

Na početku je vrlo važno razumeti da su danas, nažalost, zahvaljujući razvoju potpuno necrkvenih, tačnije demonskih učenja poput humanizma, ljudi došli do bezumnog zaključka da svi mogu da se spasu, nije važno da li si hrišćanin ili ne, važno je da je čovek dobar i samo „pravo u raj, pravo u raj, nimalo me ne diraj“. Ovakvi stavovi, naravno, protivreče Svetom Pismu, učenju Vaseljenske Crkve, štaviše protivreče i zdravom razumu i iskustvu, jer realno, ni jedan čovek koji živi van Crkve, koji živi u drugim religioznim tradicijama, nikada ne računa da će dobiti ono spasenje kojem se nada hrišćanin. Štaviše, kada na primer, razgovarate sa muslimanima, vest o tome šta može da dobije hrišćanin za njih predstavlja skandal. Sećam se razgovora sa jednim Turčinom u Turskoj…  On mi govori: „Najviše na svetu maštam da Boga vidim licem u lice. Ja znam da to nije moguće, jer kada je Muhamed poželeo da vidi Alaha, Alah mu je rekao da se popne na planinu. Kada se on okrenuo, video je da je planina nestala. Zato znam da nije moguće da vidim Boga licem u lice.“

A šta je naša glavna nada? Spasenje iz zagrljaja prokletstva i smrti, mi dobijamo oproštaj grehova, večni život, postajemo deca Božija i susrećemo se sa našim nebeskim Ocem – licem u lice. Kako govori Gospod: „Blaženi čisti srcem jer će Boga videti“ (Mt. 5:8). I ta glavna hrišćanska nada na spasenje kao na opštenje sa Bogom, kao na oboženje, kao na večni život u vaskrslom telu pred licem Božijim predstavlja potpuno nepoznatu vest za sve ostale ljude. I zato, uzgred rečeno, kada hrišćani govore da „van Crkve nema spasenja“ oni govore nešto sa čime se u realnosti slažu svi ljudi. Zanimljivo je da ni u jednoj od religioznih tradicija ljudskog roda do hrišćanstva nije bilo nikakve nade na „dobri kraj“. Manje-više nesrećni ili možda malo bolji ishod, ali dobar kraj susreta sa Tvorcem niko i nikada nije obećao. I realno, bili su u pravu.

To isto se događa i danas. Ljudi koji nisu primili Krštenje, šta se dešava sa njima nakon smrti, znate? Realno? Idu u pakao. Drugog puta za njih nema. Mogu se smišljati bilo kakve teorije, svejedno. Hristos ih ne čeka u paklu, On je tamo sišao u konkretnom trenutku, u Veliku Subotu, On je iz pakla oslobodio one ljude koji su Ga tražili za vreme svog života, i svi oni ljudi koji sada, za vreme života, nisu poželeli da budu sa Hristom – ginu zauvek.

Shvatate, misionarstvo je direktna posledica žalosti prema ljudima. Kako možete onda spokojno da živite ako znate da vaši bliski ljudi, rođaci, poznanici, vaša sabraća po Adamu i Evi u ogromnom broju silaze u dolinu seni smrtne zauvek? Da li će vam biti interesantno da li su u pitanju „tradicionalne“ ili „netradicionalne“ religije – da li će vam to biti važno? Potpuno je nevažno. Shvatate, ako se neko ubio na tradicionalan način, recimo obesio ili na netradicionalan način, npr. skočio na granatu – kakva je razlika? Svejedno je poginuo. Čovek ide u pakao. Nije važno da li ide u pakao držeći se islama ili recimo sekte „Jehovini svedoci“ – on gine. To je najstrašnije što može čoveku da se desi.

Upravo zato što nam je žao, neopisivo žao tih ljudi mi i pokušavamo da ih spasimo. Međutim, možemo da spasimo samo znajući vrlo važnu stvar – ko smo mi? Mi smo izabranici? Ko nas je izabrao? Bog. „Vi ste rod izabrani, carsko sveštenstvo, narod sveti, narod zadobijen, da objavite vrline Onoga koji vas dozva iz tame na čudesnu svjetlost svoju“ (1 Petr. 2:9). Shvatate? Nama je dana punoća istine, mi znamo apsolutnu Istinu, mi „znamo da smo od Boga, i da svijet sav u zlu leži“. Sećate se odakle je ovaj citat? Apostol Jovan Bogoslov o tome govori, sećate se – (1 Jn. 5:18).

I upravo zato smo mi trijumfalisti, mi se ne stidimo da svima napomenemo da mi posedujemo apsolutnu Istinu. Ali, zapazite da mi nemamo nikakve zasluge u tome. Nismo je mi osvojili, nama su je poklonili. I mi želimo da podelimo ovaj poklon, želimo da ljudi koji se nalaze u tami pronađu svetlost. Da ljudi koji su u zabludi nađu istinu. I zato nikako nismo u jednakom položaju sa onima kojima idemo. Mi smo vesnici Božiji, mi smo izabranici Božiji i prizivamo u to izabraništvo sve ostale, da i oni postanu kao i mi. I upravo zato nikakav ravnopravni dijalog misionar nema prava da vodi. On nema prava da kaže: „Vi imate prava na svoje mišljenje, a mi imamo prava na svoje mišljenje“. Jer misionar uopšte nema prava na svoje mišljenje, znate?

Znate, postoji jedna organizacija u svetu koja ni za jedan  problem nema svoju tačku gledišta? Čuli ste za nju? Zove se Pravoslavna Crkva. Ona uopšte nema svoju tačku gledišta ni na šta. Ona uvek gleda sa tačke gledišta Gospoda Boga. I sa nama mora biti isto. Mi ne treba da imamo svoju tačku gledišta, mi treba da gledamo sa tačke gledišta Boga. Kako govori sveti Maksim Ispovednik: „Bog i ja smo već većina“. I to ogromna. Zašto ovo naglašavam? Zato što, nažalost, kada ljudi pokušavaju da otpočnu propoved, oni počinju da govore: „Hajde da izgradimo prioritetne odnose sa predstavnicima drugih religija, da uvažavamo njihove stavove…“ To je moguće samo pod uslovom kada čovek ne shvata šta se sa njime događa. Razumete?

Vi ćete uvažavati stav narkomana koji smatra da ima prava na heroin? Da li ćete uvažiti njegovo mišljenje? Ne. Lažna religija je stvar koja je gora od heroina u stvarnosti. Shvatate? To je stvar koja ubija čoveka u bukvalnom, realnom smislu te reči. Normalna, hrišćanska, Hristova ljubav zahteva nepoštednu netrpeljivost prema lažnim mišljenjima, praćenu nepoštednom (prema sebi nepoštednom) ljubavlju prema onima koji ginu. Ne sme se osećati netrpeljivost prema onima koji ginu, ali se istovremeno ne smeju štedeti lažna mišljenja drugog čoveka, upravo zato što ona ubijaju dušu.

Misionarski princip glasi: „uvek uvažavaj čoveka, nikada ne uvažavaj njegova ubeđenja“.[1] Razumete? Treba da odvojimo greh od grešnika – mi ljubimo bludnika, ali mrzimo blud; ljubimo pijanicu, ali mrzimo pijanstvo. Pri čemu isto tako ljubimo jeretika, ali mrzimo jeres; ljubimo neznabošca, ali mrzimo neznaboštvo; ljubimo muslimana, ali mrzimo islam.

Granica mora da bude vrlo jasna. Neophodno je da stalno proveravamo sebe, jer je danas velika naša nesreća što ljudima ne govore o ovim stvarima. I upravo zato nisu sposobni ni za kakav dobar trud. Kada se čovek smatra jednostavno, ne znam, nekakvim informatorom, onda naravno da ništa neće uraditi. Misionar nosi misiju, on je oruđe spasenja koje se vrši preko njega. Štaviše, ako želite da postanete misionari, ulazite u vrlo drevnu zamisao, znate to? Znate kada je misija bila osmišljena? Kada još nije bilo sveta. Još pre stvaranja sveta Bog Otac je želeo da stvori svet kao poklon Svom Sinu: „sve je za Njega sazdano“, kako govori Sveto Pismo (Kol. 1:16). On je želeo da Sin Božiji postane prvorodni među mnogom braćom, sećate se kako apostol Pavle govori u poslanici Rimljanima. A mi ljudi postajemo služitelji dela Boga Oca u privođenju nove braće Njegovom Sinu. Vidite kako je drevna zamisao misije. Naš zadatak je da nađemo u ovom svetu, prođemo sa sitnim sitom i pronađemo ljude kojima je Istina važnija od njih samih. Razumete? I ako ih nađemo, činimo ih decom Božijom. Mi to ne radimo svojom snagom, već onim neshvatljivo snažnim oružjem koje posedujemo. Najstrašnije oružje u Vaseljeni je – Reč Božija. Nepovređena, najsnažnija reč Božija je oružje koje je snažnije od nuklearne bombe. Ona podriva svu đavolsku silu i zato reč Božija mora da se predaje maksimalno čistom.

Zato je misionar obavezan da govori sa vlašću, ali samo sa Božijom vlašću. Upravo zato misionar ima ograničenja. Misionar je ograničen onim što govori. Misionar mora da govori ovako: Ne želim da „znam među vama išta sem Isusa Hrista, i to raspetoga“ (1 Kor. 2:2). Ovo su predivne reči. Misionar nema prava da govori ni o čemu drugom sem o svetom Jevanđelju.

Misionar nema prava da bude vesnik nacionalne kulture, tradicije, kosmopolitizma, patriotizma, liberalizma, društvenih vrednosti – ove stvari treba da su mu potpuno po strani. Misionar mora da bude, kako svet govori, „zatucani fanatik“, a u realnosti širokogrudi mudrac. Misionar je dužan da govori samo reč Božiju, neoslabljenu, čistu. „Bog je rekao – izvolite da ispunite“, razumete? I tako će ta neshvatljiva sila reči Božije delovati kroz njega. Zanimljivo je da upravo kada misionar počne tako da propoveda, onda i njegov život počinje da se menja. Sećate se šta je rekao apostol Jakov: „Neka zna da će onaj koji obrati grješnika sa puta zablude njegove, spasti dušu od smrti, i pokriti mnoštvo grijehova“. (Jak. 5:20) Možda za većinu vas to nije aktuelno, možda ste vi pravednici, nemate grehova za praštanje? Ako ipak neko ima grehove na duši, ako je nekome spasenje ipak potrebno onda je ovo predivan i brzi način da se pokrije mnoštvo grehova. I zbog toga postoji misija. Učešće u ovom apostolskom delu je neophodno, ono daje mogućnost da se postignu neobične visine svetosti.

Želeo bih ovde da kažem da iz ovakvog shvatanja misionarenja proističe vrlo važna stvar – misionarenje ne može da bude kulturološko. U kom smislu? Ako ja nosim kulturu ruskog naroda, onda nisam vesnik Isusa Hrista, već vesnik ruskog naroda. Ako ja govorim da je neophodan povratak svojim korenima, ja sam vesnik – zemlje. Gde je koren? U zemlji. U realnosti moramo da se vratimo ne svojim korenovima, već nebeskom Ocu. „Svoji korenovi“ su vrlo apstraktan pojam, a nebeski Otac je Ličnost. I misionar treba da priziva čoveka ličnom kontaktu sa ličnim Bogom, što je mnogo više od kulture, tradicije i svega ostalog. I upravo zato misionar je dužan da upamti da sve što radi pred Bogom radi za Boga i za spasenje duše. Ako postoji neki element neispravnosti, misionar će odmah biti ispravljen. To je tako dobro u realnosti. Jedan propovednik je primetio da čim pomisliš „oh, kako sam ja dobar čovek“, misija odmah kreće da se raspada.

Kada, saglasno Svetom Pismu, čovek može da misionari? Šta mislite, u kom trenutku ima pravo na misionarenje? U kom trenutku crkvenog života? Sveto Pismo govori o jednom oglašenom koji je bio izuzetan misionar – Apolos. On je bio oglašen, „upućen na put Gospodnji“ (Dela ap. 18: 25) kako je napisano u Delima Apostolskim. Budući oglašen, on je učio o Gospodu ne znajući čak do kraja učenje o Gospodu, znao je samo za krštenje Jovanovo. Njega su ispravili, ali mu pritom nisu zabranili da misionari. Želeo sam ovo da govorim o ovome, jer mnogi ljudi govore: „Ja treba prvo duhovno da uzrastem, da se usavršim, podignem se na visine svetosti a zatim ću već, kada budem dostojan, ići da misionarim“. Jel razumete šta ovo znači? To znači da čovek nikada neće krenuti da misionari.

Kao prvo, ne znam kako će neko dostići visine svetosti ako mu nije žao ljudi, a drugo ako i sam zaboravi kako je on sam prišao Hristu, razumete? I zato smatram da ako čovek oseća prizvanje u svom srcu da javlja Jevanđelje o Carstvu, on to treba da čini odmah, treba da čini onda kada je Bog pozvao, ne ranije i ne kasnije. Ne treba čekati. Jer, kada govore da nisi dostojan – da, naravno da nisam dostojan. Kako uopšte možeš da budeš dostojan da budeš oruđe Božije? Kako možeš da budeš dostojan da budeš pomazanik Svetoga Duha i vesnik Isusa Hrista? Razumete? Kako možeš da budeš dostojan da budeš „usta“ Boga Oca? Niko toga ne može da bude dostojan, ti si grešan, „čovek nečistijeh usana, i živiš usred naroda nečistijeh usana.“ (Is. 6:5)

Međutim, ti nisi dostojan, ali si prizvan. Tako i kaži „nisam dostojan, ali idem jer me je Bog pozvao. Žao mi je ljudi koji ginu.“ Upravo je to put koji daje mogućnost ljudima da deluju. Ja nisam dostojan, nisam zaslužio, ali mi je žao ljudi. Želim da budem sa Hristom.

Postoji još jedan važan momenat. Stvar je u tome što mnogi ljudi ne mogu da dobiju stostruki plod u Carstvu Nebeskom. Zar ne? Svi ste devstvenici, sačuvali ste svetu i časnu devstvenost nakon svetog Krštenja za Carstvo Božije? To je stostruki plod, sećate se? Tridesetostruki plod su oni u braku, šezdesetostruki časne udovice i udovci, a stostruki – devstvenici. Sećate se priče iz Jevanđelja, o dobroj zemlji koja je donela tridesetostruki, šezdesetostruki i stostruki plod? To je zajedničko, tradicionalno tumačenje svih Svetih Otaca Crkve. Međutim, sveti Amvrosije Milanski govori: „nemoj da misliš da Bog daje samo jednu nagradu.“ Kod Boga se nagrade sumiraju. I vi možete da dobijete veću nagradu u Carstvu Nebeskom.

Zamislite, kakva će nagrada biti misionaru? On se nalazi u časnom braku – tridesetostruki plod, plus obraća mnoštvo ljudi Hristu – još stostruki plod, već stotridesetostruki plod, više od monaha. Još ako čini i podvige milosrđa, nagrada se još uvećava, razumete? Nažalost, mi smo sebe naučili jednoj lažnoj premisi – iz nekog razloga smatramo da hrišćanstvo uči da je korist loša. Odakle nam to? Kako govori jedan moj poznanik koji je poslovni čovek, naš veliki problem se sastoji u tome što mi isuviše često ne čitamo Jevanđelje onako kako je napisano. On govori: „Jevanđelje je napisano kao sjajan trgovački projekat“. Zašto ne sabirati blago na zemlji? Jel rečeno da se uopšte ne sme sabirati blago? Ne. Zašto ne sabirati? Zato što lopovi kradu, rđa kvari, sećate se? Šta sledi iz toga – da je potrebno da sabiramo blaga. Ali gde? Gde je normalno da se blaga čuvaju i gde ćemo imati dobru kamatu? Na Nebesima. Razumete? I ovo je normalni, dobri prilaz normalnog hrišćanina. On govori: „Meni je ovo malo. Zašto samo da budem dobar porodični čovek? To je sjajno, ali mi je malo. Želim veću nagradu.“

„Samo da uđem u raj, makar i sa strane“, ovo, izvinite, nije hrišćanska izreka. Hrišćanin nikada ne staje na onome što je dostigao, već uvek želi više. Sećate se kako govori apostol Pavle: „Braćo, ja za sebe ne mislim još da sam to dostigao; jedno pak činim: što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom.“ (Fil. 3:13) Takav je misionarski prilaz. Misionar govori. „Obratio sam jednog – odlično! Hajde makar još jednog.“ Zašto tako? Zato što želi još. Želi da Hristu privede još više i više ljudi. On govori: „želim da Bogu Ocu privedem još nove dece Božije, preko njih ću se opravdati, preko njih ću dobiti nagradu“.

Nažalost, nama su u glavu usadili jednu potpuno lažnu stvar. Komunistička škola je za to zaslužna. „Hrišćanin treba da bude nalik na brvno. On ne treba ništa da želi, ništa da radi, ne treba da stremi ničemu, sebe treba da smatra budalom i idiotom i bude miran.“ To nije hrišćanstvo, to je stoicizam. Hrišćanstvo traži da čovek dobije što je veću nagradu od Boga.

Na primer, da li treba tražiti slavu? Naravno da treba. Koji normalan čovek ne želi slavu? Samo, šta će nam privremena slava? Slava treba da bude večna. I ko može da daruje večnu slavu osim večnog Boga, zar ne? Logično. Kako proveriti slavu? Bog je rekao: „proslaviću one koji Mene proslavljaju“ (Sam. 2:30). Kako je najbolje proslaviti Boga? Ako ga ne proslaviš sam, već obratiš još na primer sto ljudi da zajedno proslavite Boga. I šta mislite koliko će veća nagrada biti? Sto puta veća nagrada! I ti možeš da dobiješ slavu od Boga i da spasiš ljude, jer ćeš biti oruđe spasenja i u Carstvu Nebeskom nikako nećeš biti najmanji. Biće to vrlo visoki uzlet. Kada budeš izlazio iz ovoga sveta odmah ćeš na Nebesa da se uspneš. I tu postoji još jedan faktor koristi. Zamislite da ste obratili Bogu sto ljudi i umrli. I tih sto novoobraćenih ljudi je počelo da se za vas moli Bogu. Šta mislite, kako ćete prolaziti pored demona? Bićete okruženi svojevrsnim molitvenim pokrivačem, ta molitva će vas i podići na Nebesa. Zato je i rečeno da kada čovek obrati čoveka sa lažnog puta spasava svoju dušu od smrti (Jak. 5:20). On i drugoga spasava i njegova sopstvena duša oživljuje.

Postoji još jedan momenat. Kada se čovek bavi pravoslavnom misijom, on se bori sa đavolom i sam postaje sve snažniji i snažniji. I hajde da objasnimo još na jedan jednostavan način. Ko bolje zna učenje Crkve – misionar ili običan čovek? Naravno, misionar, jer je stalno u dodiru sa učenjem Crkve. Štaviše, misionaru uopšte nije lako da živi. Zašto? Pa na primer, poželiš da narušiš neku zapovest Božiju, neko je u međuvremenu prišao i biva neophodno da propovedaš. I upravo će Bog tako da uredi da ćeš morati da propovedaš o zapovesti koju si hteo da narušiš. Vidite kako je neprijatno? Vrlo neprijatno.

Zato mnogi ljudi i ne čitaju Jevanđelje jer ono često upravo u pravom trenutku govori: „Želiš neku gadost da učiniš? Upravo ti sada o tome i govorim.“ Zato ga ljudi drže na policama što dalje od sebe, da im ne ulazi u vidno polje. Da ih ne izobličava, „seče na živo“, kako se kaže. U tom smislu, misionaru je teško. Sa druge strane, ako misionar poželi da učini dobro delo, da poseje vrline i ako čak i nema talante, ako ne zna kako da učini to dobro delo, Bog će mu obavezno poslati čoveka koji će ga tome naučiti. Tako se obavezno događa, razumete? Gospod čini tako da te preko ljudi koje si obratio podučava, podiže te sve više i više.

Međutim, postoji jedan obavezan uslov. Misionar mora da se moli. I uopšte, misija tome vrlo dobro uči. Ako se čovek ne moli, on počinje da pada duhom jer mu ništa ne polazi za rukom. Da li shvatate zašto je tako? Ako čovek pokušava da bude „ustima“ Boga Oca a pritom se Bogu Ocu ne obraća, ništa se neće ni dogoditi. Upravo zato misionarenje i primorava ljude da se mole. Znate kada posebno? Kada upada u „ekstremne“ situacije. On se nalazi između svetova. I upravo zato je njegov život izuzetno ispunjen, izuzetno snažan. Misionar stiče naviku da se neprestano oslanja na Gospoda Boga. Razumete zašto? Jer ako si na neki način otišao od Boga, protivnik će te odmah poraziti. On je pored i vidi te. Upravo zato čovek stiče naviku da živi u potpunom poverenju u Boga.

Često ljudi pitaju: „a kako zaista istinski poverovati?“ Vrlo jednostavno. Priznaješ Nikejski Simvol, priznaješ da je Isus naš Gospod, ušao si u Crkvu, primio Sveto Krštenje, Sveto Pričešće, živiš Telom i Krvlju Gospodnjom, moliš se i počinješ da nosiš reč Božiju drugom čoveku. I čim počneš da nosiš tu reč, primećuješ da i sam počinješ da se oslanjaš na Boga. Jednostavno na iskustvu vidiš kako te Bog pomaže, podržava. Razumete? Nije slučajno jedan hrišćanski pisac napisao da ako želiš da vidiš čuda neophodno je da budeš ili Mučenik ili misionar. Jer zaista, desna ruka Božija deluje upravo tamo gde se čovek nalazi „na prvoj liniji“, gde se neprijatelj nalazi ispred, kada je čovek u napadu protiv sila tame. Zato misionara prati molitva, prati ga takođe reč Božija. On treba da „pliva“ u reči Božijoj. Sećate se reči svetog Serafima Sarovskog: „tvoj um treba da pliva u Svetom Pismu“. I misionarenje će te naterati da to i radiš. Kako? Vrlo jednostavno.

Počinje polemika. I ti se u polemici obrukaš, osramotiš kako kažu. Naši misionari znaju za takve momente… Dešava se tako, zar ne? (pita svoje misionare sa osmehom). Sećam se putovanja u Kirgiziju. Tamo smo zaista imali jedan smešan trenutak. Izlazimo na prvu misiju. Ja govorim: „Dobro, ovde ima nekoliko sekti, hajdemo odmah tamo.“ Moji misionari govore: „Ah, mi ionako sve znamo, svi smo obrazovani, ništa nam više ne treba.“ Dolaze uveče nakon posete sektama, crveni kao rakovi, puše se. Otvaraju Bibliju i traže po njoj „a gde je to, a gde je ono“. (smeje se.) Sve je vrlo jednostavno, na iskustvu može da se proveri. Govore ljudima tamo: „Napisano je u Bibliji…“, sledi pitanje: „a gde je napisano“? Muk. Kraj. (smeje se)

I zato čovek počinje odmah da traži reč Božiju. On shvata da njegovo umišljeno odlično poznavanje reči Božije, nije baš toliko odlično, razumete? Čovek počinje u realnosti da shvata da reč Božiju ipak ne zna dobro, da je potrebno da zna još više, i tako hteo ili ne, učićeš se u reči Božijoj. A kada saznaš nešto, nikada nećeš biti odvojen od toga što ti je reč Božija rekla i obratila se tebi, od onoga što nikako ne želiš da čuješ. O tome smo već govorili.

Reč Božija počinje da menja tebe samoga, da te prožima  kvascem (Lk. 13:21), zato u realnosti misionarstvo i jeste put ka svetosti na koji smo svi prizvani. Znate, kada krstim čoveka, kada krstim nečije dete, ja kažem: „Evo ti si sada pred Bogom – pred krstom i Jevanđeljem se zakuni da ćeš se truditi da budeš svet.“ Kod nas u hramu, hvala Bogu, novac za Krštenje ne uzimaju, koliko prilože – prilože, i zato govorim: „pazi, ako se složiš sa time, bićeš i odgovoran“.

Ako ne želiš da budeš svet, izvini, ali ti nemaš šta da tražiš u Crkvi, jer za koga je „svetinja“? Sećate se – „svetinja svetima“ objavljuje sveštenik za vreme Liturgije. Svi mi smo obavezni da budemo sveti. Ne da je svetost „poželjna“, „da bi to bilo dobro“, ne, postoji direktna zapovest Božija, sećate je se: „Budite sveti, jer sam ja svet.“ (1 Petr. 1:16) Gospod nije dao prava hrišćaninu da ne bude svet, upravo zato je misionarenje dobar i udoban put svetosti, put koji te sam i ispravlja. Ovde je vrlo važno da se ne upadne u još jednu grešku, kada misionar počinje da misli: „da bi postao dobar misionar, šta treba da uradim?“ Nije potrebno napuniti razum argumentima, tako da ću sve da udavim oko sebe. Po sebi znam da često su svi ti argumenti prosto priča, ti misliš da kada čovek to čuje on prosto treba da padne na kolena, pospe glavu pepelom, a čovek ti govori: „ti si budala!“ Reklo bi se odlični argumenti, a ne rade. To su svetski argumenti.

Potpuno je prosto. Da bi čovek postao misionar, u kom pravcu treba da ide? Misionar radi na samim dubinama ljudskog duha. Reč koju mi donosimo ona dolazi do dubine srca, „prodire sve do razdiobe duše i duha, zglobova i srži, i sudi namjere i pomisli srca.“ (Jevr. 4:12) Ako čovek pokušava da kaže svoju reč umesto reči Božije, makar bila i vrlo dobra, vrlo pametna, logična, ostaće samo u glavi. Glava može da razume sve, a srce da kaže „neću!“. I šta ćete onda? Da li ste se susreli sa tim? Sigurno ste se sreli. Čovek sve detaljno objasni, obrazloži, čovek govori: „sve razumem, ali neću da činim, zato što neću!“ I ti sediš i razmišljaš koliko si se trudio i potom shvataš u čemu je problem – oslonio si se na sebe. I tu se desilo ono o čemu je govorio sveti Grigorije Palama: „svaka reč prepire se sa drugom reči. Ko će međutim opovrgnuti život?“ Niko.

Upravo tu čovek počinje da shvata da je njegov zadatak da seje upravo reč Božiju, čistu, svetu, u nepromenjenom vidu, oslanjajući se na silu same reči Božije. Sećam se, imao sam jedan slučaj – razgovarao sam sa vahabitom, Čečenom. Došao je da prokune moje mnogoboštvo, itd., kao što je uobičajeno. Ja sam mu sve razložio do detalja, dogovorili smo se da prosto govorimo logično: ko je Bog, da govorimo o suštini predodređenja. Na početku smo se dogovorili da nema nikakvog obraćanja, već ćemo sve logično razmatrati. Razmatramo, razmatramo, ja razmišljam: „pa dobro, neka čuje makar za hrišćanstvo“, kad on meni iznenada: „oče Danilo, a što ti meni ne predlažeš da se krstim?“

Eto tako se dešava i Bog tako upravo i uređuje da ne bi mogao čime da se pohvališ. Ja za svoj život nisam obratio ni jednog čoveka. Ni jednog čoveka u svom životu nisam obratio. Razumete? Video sam mnoštvo obraćenja, ali sam nikoga nisam obratio. Razumete? Kada sam se JA trudio, ništa se nije događalo. Kada sam govorio reč Božiju, reč Božija je SAMA menjala čoveka. Bog je upravo tako uredio znajući moju hvalisavost, da ja ne bih mogao ni jednom da se pohvalim.

Apostol Pavle govori: „A ovo blago imamo u zemljanim sudovima, da preizobilje sile bude od Boga, a ne od nas“ (2 Kor. 4:7). Upravo tako i jeste. Bog tako uređuje da nikada ne bi mogao da se pohvališ: „ja sam to uradio“. Bog uvek Sam to čini kroz tebe, ali tako da se ti ne uzneseš. Najstrašnija greška misionara je preuznošenje. Neki govore „ne treba da idem u misionare jer ću da umislim da sam značajan“. Na ovo mogu da odgovorim rečima svetog Jovana Lestvičnika: „Preuznošenje, sujeta je takva stvar koja će se pojaviti šta god radio.“ Postim i gordim se zbog toga, razrešavam sebi post i opet se nadimam. Na taj način, možeš da se gordiš i time što ne misionariš. (smeje se) To je lako uraditi. Vrlo lako i jednostavno. „Eto, tamo postoji misionar koji se loše ponaša, nije kao ja“. I dalje bukvalno kao reči iz Jevanđelja: „Bože, hvala ti što nisam kao drugi ljudi. I kao onaj… misionar“.

Sujeta, gordost su stvari koje slama jedino Bog. A slama ih onda kada služiš Samom Bogu. Tada se sve to i događa. Nema boljeg načina da se izbavite od sujete nego da se obrukate u nekoj polemici. Takva sramota, ideš kao pokisao, a eto, računao si, kako ćeš biti srećan, kako ćeš govoriti: „eto, sve sam ih pobedio“. I onda kažeš Bogu: „Bože, zar ti nije žao što će toliko ljudi da pogine“. I Bog ti odgovara, delom ti odgovara: „Da, žao Mi ih je, ali Mi je i tebe žao. I ne dam ti da pogineš“. Razumete?

Kako mi je govorio jedan stari, iskusni sveštenik: „Hrišćaninu nije tako lako da pogine. Bog neće tako lako dozvoliti da hrišćanin pogine. On je čedo Božije, Bog će svim sredstvima gledati da ga spasi, ne dotičući se njegove slobode volje.“ Tim pre se ovo tiče onoga ko pokušava da služi Bogu. Međutim, ako se čovek pobuni protiv Boga i kaže: „svejedno, ja ipak hoću da bude po mome“ – tu se krije glavna tragedija misionara. Ako kaže: „ja hoću po svome, a ne po Božijemu. Da, pošlo mi je za rukom, ali sam to ja SAM uradio, SVOJOM snagom.“ Događa se isto kao i sa Navuhodonosorom koji je rekao: „Evo, veliki grad Vavilon koji sam izgradio u svoju slavu, u čast velikog imena svog.“ Čime se to završilo? Sedam godina je bio kao životinja, dok nije shvatio Ko vlada narodima. Tako je isto i sa misionarom. Iskušenje preuznošenja nije samo iskušenje misionara.

Misionaru je u tom smislu teže. On mora baš jako da želi da propadne da bi uspeo u tome. Jer budući blizu Gospodu Bogu misionar se nalazi pod Njegovom posebnom brigom. Misionara Bog očišćuje. Ko se bavi misijom primetio da je misionaru teško da živi kao drugi. Kako je govorio apostol Pavle:u opasnosti od razbojnika, u opasnosti od svoga roda, u opasnosti od neznabožaca, u opasnosti u gradu, u opasnosti u pustinji. u opasnosti na moru, u opasnosti među lažnom braćom“ (2 Kor. 11:26). Sve je to činio za spasenje sopstvene duše, (i Bog dopustio) da bi se istakla njegova plemenitost, ljubav i on zaista postao veliki pravednik i svetitelj.

Vidite da je misija delo za spasenje duše. Zašto? Ljudi sve vreme odvajaju, dele dve stvari. Jedno je spasenje duše, drugo delo je misija. Nije istina. Te dve stvari su neodvojive. Misija je upravo i data radi spasenja duše. Misija je instrument spasenja duše i to jedan od najvažnijih, jer je za misionara rečeno da će se nazvati sinom Božijim:blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati.“ (Mt. 5:9) Šta radi misionar? Miri Boga i ljude. Miri grešnika sa Tvorcem. Obara satanu. I upravo zato misionaru pripada ogromna nagrada na nebesima. Da ne govorim da će misionar sigurno da dobije i nagradu devete zapovesti Blaženstva. „Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave riječi, zbog mene. Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima, jer su tako progonili i proroke prije vas.“ (Mt. 5:11-12) U grčkom originalu to glasi ovako. „Blaženi ste kada vas vređaju i progone radi Moga Imena. Radujte se kada se sa vama ovo dogodi, radujte se i igrajte od radosti jer vas čeka velika nagrada na nebesima, jer su tako postupali sa istinskim prorocima oci njihovi“.

Zaista je velika nagrada u pitanju i to takva nagrada koja može da se oseti i ovde. Ako ste doneli nekom reč Božiju i čovek je napravio izbor protiv i vas uvredio, vi se nećete osetiti uvređenim, budite sigurni. Zaista postoji razlika. Kada vas uvrede zbog nekog vašeg postupka, to je uvredljivo, a ako su vas uvredili zbog Boga to nije uvredljivo. Nije uvredljivo, već radosno, jer se dah večnosti može osetiti od strane ljudi koji ga iz iskustva znaju. Razumete, to je istinski ukus Carstva koji se može probati. Istinski ukus Neba koji ti daju oni koji su te uvredili. Štaviše, ode je potrebno izbeći jednu opasnost, opasnost da žigošeš čoveka koji te je uvredio. Ne treba to raditi. Predajte ga Bogu i vrlo je moguće da će ti nakon određenog vremena reći: „izvini, uvredio sam te, a ti si me tako dirnuo da nisam mogao da spavam noćima, dok nisam otišao i krstio se.“ Znam iz iskustva ovakve slučajeve, to je vrlo realna situacija. Ispostavlja se da vas je uvredio Lucifer. Mislim da nema veće časti nego da budete uvređeni od strane đavola. Ako vas đavo smatra ličnim neprijateljem, to je realno visoka ocena.

Čovek hoće da se takmiči u boksu. Šta mislite da li će prvak sveta u boksu pristati odmah da se bori sa njim? Ne baš. Ako na tebe ustaje satana, to nešto govori, razumete? Znači da te je Bog postavio na ogromnu visinu. Samo pamti da te je Bog postavio, ne zato što si ti to zaslužio, već zato što je Bog tako želeo. Da niko ne bi mogao reći: „ja sam to zaslužio, ja to mogu“, itd. Naravno, vrlo važan princip koji je neophodno da zapamtimo.

Neki ljudi pitaju: „šta je više – misija ili, recimo, dobrotvorni rad? Šta je više – pomagati bolesnima ili misionariti?“ U realnosti, neće vam poći za rukom da odvojite jedno od drugog. Ako budeš misionar istovremeno ćeš pomagati i nesrećnim ljudima. Kako je govorio prepodobni Makarije Gluharev, apostol Altaja: „Ja sam najniži sluga narodima kojima propovedam“. A prepodobni German Aljaski je govorio: „Svim ovim narodima (na Aljasci) sam dadilja“. Tako se i dešava – počinješ da propovedaš i bivaš prinuđen da pomogneš čoveku. Srce će ti se smekšati. Uzgred govoreći, srce se omekšava od misije više nego od dobrotvornog rada. Zašto? Zato što misionar stupa u lični kontakt sa čovekom. Drugom čoveku se može pomoći i spolja, ne dotičući se njegove duše. Sami znate. Može se pomoći „bez da se oseti smrad, bez nekog skandala…“

A toga u misiji nema. Ako budeš prosto donosio drugom čoveku nekakav šablon, niko te neće slušati, razumete? Tu je potrebno graditi lične odnose. I u takvim, ličnim odnosima, možeš se obraćati samoj iskri obraza Božijeg koja je zapečaćena u srcu svakog čoveka. I to je jako lepo, viđenje koliko je čovek lep kada počinje da se okreće Istini. Nešto najlepše, to je najveća radost za misionara nakon radosti bogoopštenja – videti čoveka koji počinje da se budi. Sveštenici to znaju, čovek je bio kao balvan i odjednom vidiš kako se pojavljuje interesovanje, živo interesovanje i srce se budi. Zadivljujuća unutrašnja, duhovna lepota, predivna, neopisiva lepota duha i radost koju daje Bog. Videti u čoveku Hristov obraz, živi Hristov odraz.

Sećam se jednog slučaja, govorim sa čovekom, savremenim „biznismenom“, zlatni lanac oko vrata, rečnik da i ne pominjem. I odjednom, počinješ da razgovaraš sa njim o Bogu, spasenju i iznenada vidiš, njegove reči postaju tečne, oči počinju da sijaju, one više nisu fiksatori deviznog kursa. Počinje živo interesovanje, oči oživljuju, postaje zaista interesantno, očigledno vam je da se duša probudila, najdivniji trenutak. I pritom to nisi očekivao, zato što nisi ti uradio, razumete? To je na neki način slično trenutku kada se dete rađa, prvom kriku novorođene bebe. Ti kao da prisustvuješ ovom rođenju za večnost koje se događa pred tvojim očima i shvataš da to nisi uradio ti, osećaš da je Neko pored tebe delovao. I ne možete da zamislite koliko je predivno i prelepo kada vidite delo Božije pred svojim očima. Ova slika je mnogo uzvišenija od bilo kog dostignuća ljudske umetnosti. Najlepša ikona, živa ikona koja svetluca, eto takva lepota! Shvatate kakva je stvar kada se čovek budi. I zaista anđeli se na nebesima raduju zbog jednog grešnika koji se kaje. Takav čovek živi i hoda pod potpunom zaštitom Božijom, zaštićen je od Tvorca i Gospod gleda na njega da ne upadne u zlo.

Poslednje što sam želeo da kažem o misionarenju – kakva nagrada će biti u Carstvu. Govorio sam da je misionar kolekcionar. On dobija nagradu za način života koji vodi: tridesetostruku ili šezdesetostruku ili stostruku – zavisno da li je porodičan čovek, udovac ili devstvenik. Dobija nagradu misionara – stostruku ili više, dobija nagradu kao onaj koga progone zbog imena Gospodnjeg, veliku nagradu, sećate se? Dobija nagradu kao mirotvorac. I zaista, misionar tokom vremena postaje sličan ogromnoj gori. Kako je govorio sveti Jovan Zlatoust: „Šta će se dogoditi u dan Vaskrsenja? Šta će se dogoditi sa Rimom u dan Vaskrsenja? Kada se nebesa saviju kao svitak, ognjene stihije se raspadnu, iz ognjenog Rima će se podići dve velike gore – apostoli Petar i Pavle koji će se podići kao dve ognjene gore na Nebesa“.

Ove gore su slika tih visina, nevidljivih visina na koje se uspinje misionar. To nije visina običnog zemnog života, to je natprirodna, nezamisliva radost večnosti koju možeš da osetiš i sada. Sećam se jednom sam razgovarao sa svojim prijateljem-misionarem i on mi govori: „znaš oče Danilo, ja sam ozbiljno bolestan. Već ne mogu više da živim bez misionarenja“. Zaista, na misiju se i „navučeš“ jer tu radost, neopisivu radost koju Bog daje misionarima jednostavno ne možeš da pomešaš ni sa čim na zemlji. Neki ljudi misle da tu radost nekako mogu da izmisle, da se zabave kada su u depresiji i slično. Kada izlaziš na propoved, počinje drugi život, počinje nešto potpuno drugačije, mislim da naši misionari ovde to znaju, tako? Dospevaš u drugi svet, zar nije tako? Dolaziš u potpunu drugu realnost, u Carstvo, to jest, ti si već u realnosti Carstva Božijeg, počinješ da predosećaš Carstvo Božije dok si na zemlji. A zatim te obuhvata večnost.

Znate za izraz koji postoji, kada su ljudi „zemljaci“. Oni se međusobno pomažu, guraju jedan drugog napred. Jel znate da postoji i nebesko „zemljaštvo“ da ga tako nazovem? Misionar ima ogroman broj drugova na Nebu. Jer što više misionariš to ti je više potrebna pomoć svetih misionara: svetih apostola, ravnoapostolnih, prepodobnih i velikih prosvetitelja. Oni ti postaju srodni, razumeš? Oni se srodnjavaju sa tvojom dušom, potpuno realno osećaš njihovu podršku, na nivou iskustva. Kada čitaš dela velikih misionara prošlosti, vidiš da tvoj problem koji ne možeš da rešiš, eto, rešava se, upada ti u oči. Ti shvataš da je to lični poklon od Svetog.

Eto, sveti Makarije Gluharev govori: „evo, oče Danilo, ti razmišljaš o tome, a eto, treba uraditi ovo.“ Apostole čitaš i apostol Pavle kaže: „a evo treba uraditi to.“ I tako u svemu. Svetitelji su sa tobom, pored tebe. I mislim da će misionara, čim izađe iz tela, susresti sveti apostoli da bi ga odveli kod sebe, u svoj deo Raja. I nisam siguran u Raj. Prepodobni Justin Popović govori: „Apostola Pavla nema u Raju“. On je još više. On je tamo gde je Bog. On se nalazi ispred prestola Gospodnjeg. To jest, imate mogućnost da nakon smrti budete i iznad Raja. Tamo gde Gospod useljava Svoje apostole. Kako apostol Pavle govori: „imam želju umrijeti i sa Hristom biti, (čak ne u Raju, već sa Hristom) što je mnogo bolje“ (Fil. 1:23). Štaviše, što čovek više propoveda Jevanđelje, to se manje boji smrti, upravo zato što oseća nebeski, besmrtni život koji se postepeno pojavljuje pred njegovim očima. On to vidi u očima drugih ljudi i neprimetno vidi i unutar sebe. On se pokriva tom silom. Šta će biti u budućnosti? Znate da se u temeljima Novog Jerusalima nalaze misionari: Petar, Andrej, Tom i drugih apostoli Jagnjeta. To jest, mesto misionara je na nesagledivim visinama.

Ko hoće na te visine, molim, dođite ovde u misionarsku školu. Neki govore: „nemoguće je naučiti se misionarstvu“. Nije tačno. Moguće je naučiti se misionarstvu. Moguće je naučiti se reči Božijoj? Moguće je. Moguće je naučiti kako govoriti sa ljudima? Opet – moguće je. Sve to je moguće. Potrebno je učiti. Glavno je naravno da će učiti Onaj Koji je došao u dan Pedesetnice, za Koga je napisano „podsjetiće vas na sve što vam rekoh“ (Jn. 14:27).  Duh Sveti, Utešitelj Koji daruje sile koje pokreću naše misionare. Eto šta sam danas hteo da kažem.

 

„Daniil Sыsoev. Lekciя dlя pravoslavnыh missionerov.“


[1] Sveti Jovan Zlatoust govori: Jeretička učenja, nesaglasna sa učenjima koja smo primili treba proklinjati i razobličavati lažne dogmate. Međutim, ljude je neophodno štedeti na svaki način i moliti se za njihovo spasenje.“ (Sabrana dela, t.1. str. 766, Sankt-Peterburg, 1898.)

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.