„Nositi svetlost u tamu, a sam ne postati tama…“ – Protojerej Nikolaj Pogrebnjak

„Nositi svetlost u tamu, a sam ne postati tama…“ – Protojerej Nikolaj Pogrebnjak


„Teško meni ako ne propovijedam jevanđelje“ (1 Kor. 9:16) ove reči Apostola Pavla se odnose na svakog pravoslavnog hrišćanina, koji je pozvan da svedoči o Gospodu našem Isusu Hristu rečima, delima i celokupnim svojim životom.
Misionari su – posebni ljudi. Biti misionar – znači slediti za Apostolima – Hristovim učenicima kojima je Sam Gospod dao za pravo da uče druge Veri. „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha, Učeći ih da drže sve što sam vam zapovjedio; i, evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka. Amin.“ U isto vreme, u Jevanđelju je rečeno: „Ne budite mnogi učitelji“ (Jak. 3:1).
Eto zašto je biti misionar znači ogromnu odgovornost ored Bogom i ljudima. O naznačenju misije i njenim prikladnim formama razgovaramo sa uvaženim sveštenikom i iskusnim duhovnikom, nadzornikom hramova Balašihinskog okruga Moskovske eparhije, protojerejem Nikolajem Pogrebnjakom.

* * * * *

– Danas se u našoj Crkvi događa cvetanje misionarstva. Oblici misije su najrazličitiji: od originalnih do javno sablažnjavajućih. Rukovode se i misionari i katehizatori rečima Apostola Pavla: „I postadoh Judejcima kao Judejac… slabima postadoh kao slab… svima sam bio sve, da kako god neke spasem“. (1 Kor. 9:20,22). Oče objasnite nam: kako treba razumeti reči Apostola i koliko misionar treba da se utapa u sredinu u kojoj propoveda?

– Koliko duboko možemo da se utapamo u sredinu u kojoj propovedamo, odgovara nam pravoslavna slika Vaskrslog Hrista. Taj ikonografski tip naziva se „Silazak u ad“. Na njemu Gospod – Vaskrsli Hristos – se spušta u pakao, da bi objavio ljudima koji tamo prebivaju vest o spasenju, o tome da je Njegovim Vaskrsenjem pobeđena smrt. Razmislite: Spasitelj, Sin Božiji – u paklu! Ali to je Vaskrsenje Hristovo. On je u bleštavoj odeždi, On nosi tamo, u pakao, svetlost Vaskrsenja. Nikada nećemo pogrešiti gledajući na tu ikonu, ko je Lice Koje dela.
Gospod i nas uči da ulazimo u najteže okolnosti, u kojima mogu da s enađu ljudi; biti snishodljiv prema ljudskim nemoćima i umeti praštati greh, za koji se kaje grešnik, ali sam ne učestvovati u tom grehu. Nositi svetlost u tamu, ali i sam ne postati tama (vidi 1 Jn. 5).
Misionar treba da nosi reč Božiju u svaku sredinu – od dečijeg vrtića do zatvora strogog režima, ali ostajući pri tom ispravan pastir. To znači da i u vrtiću i u zatvoru pravoslavnog pastira prepoznaju i po „odeći“ i po onoj duhovnoj visini, po onoj „istinitoj reči“ (1 Tim. 4:9) koju misionar tamo donosi.

– Nedavno je na televiziji bio prikazan intervju sa sveštenikom – bivšim glumcem. Na palcu baćuške svetleo je prsten karakterističan za subkulturu hevi-metalaca – lobanja i ukrštene kosti. Na pitanje sagovornika za taj, za pravoslavnog sveštenika, čudan detalj on je odgovorio da je to poklon – koji mu se dopada, i zato ga nosi. Još jedna reportaža je bila o svešteniku – bajkeru, koji slobodno vreme od bogosluženja koristi da obuče kožnu jaknu u kacigu i vozi motor sa svojim potčinjenim – bajkerima. Propovedi na rok-koncertima su sada „klasika“ na sajtu „jerej-rok“ koji je napravio sveštenik – roker. Oci rokeri, oci bajkeri, oci glumci… Kako se oni, po Vama, prihvataju od pastve? Da li to zaista ono što toliko nedostaje našoj omladini?

– Mislim da populizam u misionarstvu, bezuslovno odvodi u ćorsokak i misionara i one, kojima pokušava da donese reč Božiju, ne samo ne pomažući im da savladaju strasti, u koje upada njegova potencijalna pastva, već i sam predajući se pred tim strastima. Ako se spremamo da propovedamo među narkomanima, kategorički se ne slažem da propovednik, da bi pokazao da je „svoj među svojima“ treba da primi dozu.
Što se tiče korišćenja detalja koja je karakteristična za subkulture mladih… A šta posle? Fašistička svastika, a zatim i satanistička simbolika? Smatram da to ne treba raditi. Da pa i juriti putevima bezumnom brzinom, izlažući opasnosti svoj, i što je još strašnije, tuđ život – dar Božiji – nije potrebno, pa čak i nedopustivo je delo za sveštenika. Ako se sveštenik – seoski baćuška, na motoru, na snežnim kolicima odlazi da krsti bebu koju je neophodno krstiti, bolesnom čoveku koji strada, koga je neophodno pomazati i pričestiti, nikakvih ograničenja na sredstvo prevoza nema i ne može biti. A eto, ako je sveštenik – strasni bajker (roker itd) onda se javlja pitanje: da li je pravilan njegov izbor?

– Jedan od najpoznatijih Staraca našeg vremena (Jovan Krestjankin) u jednom od pisama upozorava: „Iz rok muzike koji dolaze ne rukopolagati“. Pošto je to objavljeno u pismima duhovnim čedima,može se pretpostaviti da se savet daje u vezi sa konkretnim slučajem. Kako treba razumeti reči Starca: kao pojedinačni savet ili ipak kao upozorenje svima? Ili može biti da su to sve isprazni strahovi? Jer misija, sam po sebi je neobična, i zaista, tu je kao u ratu: sva sredstva su dobra. Ili ipak nije tako?

– Pre svega, za pravoslavnog čoveka i u ratu nisu sva sredstva dobra. Eto izdaja, predaja, podlost – te pojave u ratu, avaj, nisu retke. Ali nikada neće pobediti čovek, ako je podao, surov i nečovečan.
Što se tiče saveta oca Jovana koji ste pomenuli, mislim da je njegov značaj širi od saveta konkretnom licu. Poredio bi zanimanje rok muzikom – ne samo njome, međutim, već i drugim „jednodnevnim“ muzičkim pravcima – rep, hip-hop, trans itd. – dečijim bolestima. Zaista svojevrsna dečija bolest: dostupna, zarazna, dovoljno primitivna. Ali glavno je da ovladava svešću čoveka u potpunosti. Može se preboleti, može e biti upoznat sa tim tokovima, ali da bi išao dalje, da bi napredovao duhovno, sve te zabave moraš savladati. Složićete se, ako čovek u odrasloj dobi boluje od dečije bolesti, njemu je zabranjen rad sa decom – jer ih može i zaraziti! Ako čovek sam još nije savladao strasno zanimanje rok muzikom i sličnim pojavama, da li će on uspeti, postavši pastir, da nađe ubedljive reči da bi vaspitao svoju pastvu, da im pomogne da se bore sa grehovnim strastima?

– Oče Nikolaj, hram u kome ste starešina jeste centralni hram Balašihinskog okruga. U parohiji ima mnogo mladih. Ali nije malo i onih „starica sa maramama“. U poslednje vreme u misionarskoj sredini su počeli da govore o tome da „starice sa maramama“, tobož, smetaju ucrkvenjenju mladih, smetaju ljudima da dolaze u hram, koji su daleko od vere… Koliko je veliki taj problem: mladi i bakice?

– Ne vidim u tome nikakav problem. Iz jednog jednostavnog razloga: većina onih koje nazivaju „bakicama sa maramama“ jesu i u samoj stvarnosti bakice u pravom smislu te reči, koje su svoje unuke dovele u hram. Za to im svaka čast i hvala. Ali neretko se dešava da deca i unuci počinju da dolaze u nedeljnu školu, a za njima se ocrkvenjuju i bake i deke. Tako da sve te uzrastne kategorije predivno koriste i pomažu jedna drugoj. A svirepa „starica sa maramom“ koja goni omladinu zbog šorceva, „bez marama“ i drugo – nema u hramu.

– U poslednje vreme mnogo govore o neophodnosti prevoda bogosluženja sa crkvenoslovenskog na ruski jezik, o bogoslužbenoj reformi. Zagovornici reforme i pojednostavljenog, kako oni govore, savremenom čoveku dostupnog bogosluženja smatraju da je teško razumeti crkvenoslovenski jezik. Iako, ako se zamislimo, tu postoji neki paradoks. Po rečima protojereja Dmitrija Smirnova, ljudi veoma brzo i sa interesovanjem savladaju najteže strane jezike, a da nauče i shvate jezik svojih predaka (slovenski) koji je u određenoj reči „u krvi“ kod Rusa, ili ne žele, ili ne mogu. Koliko je po Vašem mišljenju, teško necrkvenim ljudima da se uključe u liturgijski život? Koliko često se žale na neshvatljivost jezika?

– Čim čovek počne da se ucrkvenjuje problem se rešava sam od sebe. Molitveno pravilo, učestvovanje u bogosluženju – eto to je „ključ razumevanja“ kojim se može i treba da se rukovodi svaki čovek koji dolazi u Crkvu. U Jevanđelju postoje značajne reči: „Carstvo nebesko s naporom se osvaja“ (Mt. 11:12). Ne prinuđavajući sebe, ne trudeći se, u Carstvo Nebesko nećeš dospeti. I ako čovek želi da mu se spasenje u Crkvi daje na „srebrnom tanjiru“, u vidu lako svarljive hrane, nekakvog jogurta, onda umesto „hleba života“ rizikuje da dobije neki falsifikat.
Crkvenoslovenski jezik je jedna od onih osnovnih vrednosti Pravoslavlja, koje mi naravno, treba da čuvamo. Jer to nije samo neki jezi, to je – jezik opštenja sa horom Svetih koji su u Carstvu Božijem.

– Forumi informacione agencija „Ruska linija“ su već nekoliko meseci bave temom neo-obnovljenaštva. Članci koji su napisani od različitih ljudi, aktivno se razmatraju kako od strane sveštenika, tako i od strane mirjana. Interes prema njima ne opada što govori o neravnodušnosti ljudi. Ali evo šta izaziva tugu. Sa jedne strane, liberalne, nikakvih stremljenja prema pozitivnom dijalogu nema, samo gomilu kitnjastih govora o tome da „misiju guše“ i pretnja da se svi koji nisu saglasni predaju crkvenom sudu. Sa druge, konzervativne, strane u vatri emocija dolaze do optužbi pojedinih sveštenika za jeres i direktnu osudu. Ljudski je moguće razumeti i jedne i druge. Ali drugo je sud ljudski, a drugo sud Božiji. A šta da rade prosti vernici, koji ne vladaju bogoslovskim znanjima i ne shvataju šta se događa između braće i sestara? Da li zaista postoji pretnja neo-obnovljenaštva i da li o tome treba mirjani da govore?

– Prvo, „pazite dobro kako živite“ postupajte oprezno, „ne kao nemudri. nego kao mudri“, govori Apostol Pavle (Ef. 5:15). Svaki pokušaj obnove, koji ide nasuprot iskustvu crkve, naravno, pre ili kasnije osuđena je na propast. Ali setimo se i naše nedavne istorije. Koliko štete su naneli u godinama progona takozvani obnovljenci! Iz novije istorije crkve znamo da su obnovljenci najviše postajali ljudi u velikom delu iz pobuda koristi, častoljublja. Ili su u obnovljence išli oni koji su se zapetljali u svojim gresima i koji su pokušavali ne da ispune zakon Božiji, već da reformišu taj zakon u saglasju sa svojim grehovnim stanjem. Tako se događa. Ako je u našoj crkvenoj istoriji obnovljenstvo bila istinska tragedija, danas je to prosto farsa.
Crkva je bogozdana institucija našeg spasenja. Ono što se čuva kao predanje – istradano je, krvlju Novomučenika je plaćeno. To je ona dragocenost od koje se ne sme odustati!
Raspravljati na te teme mogu i mirjani, ali raspraljati ne osuđujući i glavno, ne odstupajući od učenja crkve i Njene žive prakse radi neke mode, radi „pojedinačnog mišljenja“ (često pogrešnog!), onih „mlado-staraca“, kojih sada ima nemalo, kako među „super-pravoslavnima“, tako i među „neoobnovljencima“.
Uopšte reformisanje Crkve jeste ono što je Zapad odavno preboleo. Pročitajte istoriju zapadnih konfesija i postaće jasno da su te ideje – zakasneli prepevi onoga što je dovelo u žalosno stanje hrišćanstvo na Zapadu. Stidljivi pokušaji rimoaktoličke crkve da se rvati tradicionalizmu, avaj, sada već nisu u stanju da spasu zapadni svet od onoga što tamo nazivaju „posthrišćanskim društvom“.
A neka Gospod spasi Rusiju od toga.

http://www.pravoslavie.ru/guest/4808.htm

Rubrika: Iz iskustva misionara, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *