„Nezgodni“ intervju đakona Georgija Maksimova

„Nezgodni“ intervju đakona Georgija Maksimova

Predlažemo intervju koji je đakon Georgije Maksimov dao novinaru jednog liberalnog časopisa a koji je pripremao veliku količinu materijala o ruskim muslimanima, islamu, „razočarenju u Crkvu“. Broj tog časopisa je izašao ali… bez intervjua sa ocem Georgijem: ispostavilo se da njegovi odgovori  ne „odgovaraju“ pravcu konkretnih novina. Pitanja koja je postavljao novinar ne prestaju da budu „goruća“ za medije, a same okolnosti sa „nezgodnim“ intervjuom značajne su kao primer dijaloga sa predstavnikom liberalno-svetovnog dela našeg društva. Zato smo i odlučili da upoznamo naše čitaoce sa intervjuom.

 * * * * *

– Koliko mi je poznato, Pravoslavna Crkva se negativno odnosi prema prelasku pravoslavnih hrišćana u islam. Koji su osnovni argumenti za ovakav negativni odnos? Skrenuo bih pažnju da osoba ne prestaje da veruje u Boga i drži zapovesti koje postoje i u hrišćanstvu i u islamu.

– Hrišćanstvo ne predstavlja prosto priznavanje nekakvog apstraktnog Boga i skup moralnih propisa. Hrišćani veruju u Isusa Hrista, Boga Koji je postao Čovek, Koji ne spušta direktive „sa vrha“ kako da se pravilno živi, već Koji je postao jedan od nas, živeo među ljudima i Svojim životom, smrću na krstu i vaskrsenjem iz mrtvih otkrio put spasenja. U takvog Boga čovek, koji je postao musliman, ne veruje. U Koranu se direktno negira učenje da je Hristos Bog i Sin Božiji (5.17, 9.30). Ako hrišćanin primi islam znači da se odriče Hrista koji je rekao „Ja sam Sin Božiji“ (Jn. 10:36). Za takvu osobu važe Isusove reči: „A ko se odrekne Mene pred ljudima, odreći ću se i Ja njega pred Ocem Svojim Koji je na nebesima“ (Mt. 10:33). „Ko vjeruje u Sina, ima život vječni; a ako je neposlušan Sinu, neće vidjeti života, nego gnjev Božiji ostaje na njemu“ (Jn.3:36). Eto zašto je u pitanju duhovna tragedija zbog koje Crkva tuguje. Što se zapovesti tiče, one su različite u različitim religijama; podudaranja naravno postoje, ali ih nije toliko puno.

– Da li je za Rusku Pravoslavnu Crkvu danas aktuelan problem prelaska u islam od strane hrišćana? Da li se preduzimaju neki koraci za sprečavanje toga ili vera predstavlja lični izbor svake osobe u koji Crkva nema prava da se meša?

– U lični izbor u principu nije moguće mešati se. To je odlično pokazao primer Novomučenika ruskih u nedavna vremena. Oni su sačuvali veru bez obzira na to što su ih ateisti podvrgavali ponižavanjima, mučenjima, zatvorima i ubistvima. Naravno, Crkva tuguje zbog ljudi koji su napustili Hrista Spasitelja i otišli u neku drugu religiju, između ostalog i u islam, jer smatra da je njihov izbor pogrešan. Međutim, to ne spada u aktuelne crkvene probleme jer je ta pojava marginalna. Imao sam prilike da čujem da su ponekada sveštenici na molbu rođaka razgovarali sa osobama koje su počele da se zanimaju za islam. Neki autori su pisali apologetske tekstove koji bi omogućili takvoj osobi da se zamisli. Međutim, sve to su lične inicijative, a ne nekakav sveobuhvatni poduhvat Crkve.

– Da li je lakše popularisati ideje islama u poređenju sa hrišćanstvom. Da li se može tvrditi da je islam „udobniji“ za misiju?

 – Pojedine ideje islama lepše izgledaju u očima savremenog sveta – na primer, dozvola na mnogoženstvo. Međutim, ako se uzme islam u celini, nije baš lako popularisati ga jer se u društvu formirala prilično negativna slika islama na šta se često žale i sami muslimanski propovednici. Ovo se ne tiče samo terorizma, već i recimo, položaja žene, kao i agresivnog imidža koji je stvoren zahvaljujući ponašanju nekih predstavnika omladine sa Kavkaza. Naravno, muslimanske apologete se trude da razore ovu negativnu sliku ali teško da mogu priznati da se njihov napor uvenčao uspehom.

– Zar Vam se ne čini da su skandali oko RPC jedan od razloga gubitka poverenja hrišćana prema svojoj Crkvi što i dovodi do traganja za novom verom?

– Meni se čini da je to upravo rezultat koji žele ljudi koji razgorevaju takve skandale. Međutim, u stvarnosti se ne zapaža gubitak poverenja hrišćana u Crkvu. Broj parohijana nije postao manji. Anti-crkvena raspoloženja su porasla među osobama koje su bile samo nominalno hrišćani, dok crkvene ljude to ne može da dotakne iz prostog razloga što temelj vere čine živi odnosi čoveka sa Bogom koje je stekao u Crkvi. Ovo lično iskustvo života sa Bogom nikako ne može biti opovrgnuto informacijom da je neki sveštenik ili neki visoki crkveni čin učinio neki greh jer u Pravoslavlju ne postoji učenje o bezgrešnosti sveštenika i vera u sveštenike ne predstavlja temelj duhovnog života. Naša vera se zove hrišćanstvo, a ne „sveštenijanstvo“. Hlađenja i otpadanja od vere se naravno događaju ali su uzroci za to mnogo složeniji i retko da sam čovek o tome govori otvoreno. Ne postoji takva banalnost da duboko verujući hrišćanin pročita vest o skandalu u novinama, pokida svoj krst sa grudi uz reči: „Dosta je, odlazim u muslimane!“ Sem toga, u medijima postoji mnoštvo skandala koji su povezani sa islamom i muslimanskim duhovnim licima i zato za prelazak u islam skandali očigledno ne mogu biti razlog, čak ako i sama osoba to imenuje kao razlog. Pravi uzrok leži dublje.

– Verovatno ste upoznati sa sadržajem Korana i druge islamske literature. Šta po Vašem mišljenju najviše ubeđuje ljude da ispovedaju ovu religiju?

– Većina ispoveda islam po tradiciji. Za one koji dobro poznaju svoju religiju glavni stimulans je, po mom mišljenju, osećanje sopstvene izabranosti koje muslimanima daje njihova vera.

– Da li to utiče na socijalno-životno uređenje muslimana: zajednicu gde su svi braća i sestre što privlači, na primer, usamljene osobe?

– U ogromnoj većini slučajeva razlog za primanje islama je želja devojke da se uda. Iako postoje i devojke koje obraćaju svoje izabranike-muslimane u Pravoslavlje. Što se mladića tiče u nekim slučajevima, ne zajednica u celini, već konkretno društvo drugova-muslimana stvara privlačnu sliku takve prijateljske zajednice. U nekim slučajevima to može imati svoju ulogu, posebno u regionima ili kolektivima gde je većina muslimana, ali to ne bih nazvao tipičnim. Tu nije sve tako jednostavno. Znam ruskog mladića koji je primio islam i dok je bio uspešan u životu imao je mnogo drugova iz džamije. Međutim, kada je izgubio posao, auto, porodicu, izgubio pređašnji život, svi drugovi-muslimani su postali jako zauzeti, nestali negde. U svakom moskovskom hramu mogu da vam ispričaju o muslimanima koji dolaze i mole za pomoć u teškoj životnoj situaciji, govore da im u džamiji nisu pomogli. Da je muslimanska zajednica onakva kakvom ste je opisali, mislim da ne oni ne bi morali da traže pomoć od hrišćana. Znam za ne jedan primer kada je musliman primao Krštenje, govoreći da nigde nije video takvu ljubav prema sebi kao u pravoslavnom hramu. Još više bivših muslimana ćete naći na nekim protestantskim skupovima u Moskvi pošto oni vode aktivnu misiju među emigrantima, što se za sada ne može reći za Pravoslavnu Crkvu.

– Zašto postoji toliko mnoštvo tumačenja Korana? Često u susednim džamijama ljudi mogu čuti dva potpuno različita učenja. Teško je zamisliti tako nešto među rimokatolicima, Jevrejima ili pravoslavnima. Da li je to povezano sa ogromnom ulogom i autoritetom duhovnog lidera?

– U islamu postoji nekoliko struja. Većina muslimana (oko 90%) ispoveda sunitsku struju. Umma sunita nije centralizovana. U njoj ne postoji svojevrsni rimski papa ili Vaseljenski sabor koji bi mogao da donese odluku: pravilno je upravo takvo razumevanje Korana, a ovo je nepravilno – i da svi suniti poslušaju. U prvim vekovima islama takve figure su bili kalifi. Oni su se smatrali namesnicima „proroka“. Oni su sastavljali Koran, definisali šta je istina i šta laž, progonili jeretike. Kada je kalifat bio uništen, takva figura nije ostala. Sada postoji prosto mnogo autoritetnih poznavalaca islama koji su u principu međusobno jednaki po statusu. Jedan, na primer, može izjaviti: napadi šahida protiv mirnog stanovništva predstavljaju greh i za muslimana je to neprihvatljivo. Drugi će reći: u pitanju je predivna borba na putu Allaha i svaki musliman je u obavezi da tome pomogne. Prosečni musliman treba sam da odluči koga će od njih dvojice poslušati. Ne postoji danas u sunitskom islamu takav mehanizam koji bi ga primorao da prizna da je potrebno slušati samo jednog muftiju, a drugog uopšte ne treba slušati. Kao što vidite, ovakva situacija jako pomaže ovoj raznolikosti mišljenja o kojoj pitate.

– Po mišljenju protojereja Vladimira Vigiljanskog, doktrina muslimanske vere izgrađena je na tome da je pravoverni musliman apriori „bezgrešan i izabran“ za razliku od grešnika – hrišćanina. Upravo zato je, smatra otac Vladimir, muslimanima lakše manipulisati, sledeći ponekada strašne ciljeve. Da li se slažete sa njegovim stavom?

– Možda i to ima udela ali se meni čini da je glavni uzrok u drugom. Figura Muhameda se smatra idealom, obrascem za podražavanje. Ono što je on činio, govorio i posebno čemu je prizivao – sve to je obrazac u islamu. U Koranu se govori: „U Allahovom Poslaniku imate divan uzor“ (33.21) A šta vidi musliman kada čita tradicionalni opis Muhamedovog života? Ratove „poslanika“ sa nevernima, pohvalu džihada kao najvećeg podviga i pozive na učestvovanje u njemu. Neko možda kada pročita može da kaže: ovo nije za mene, ja želim jednostavno da živim, podižem decu, brinem o porodici. A neko će poželeti da oponaša, poželeti da postane šahid. Takvog čoveka treba samo obučiti i usmeriti u „pravom smeru“.

– U čemu je koren činjenice da se islam, ne bez osnova, povezuje sa terorizmom? Kako se dogodilo da muslimani u mnogome imaju „monopol“ na terorističku delatnost, krijući se i koristeći veru?

– Uzrok takve povezanosti je u tome da većinu religiozno motivisanih terorističkih napada sa ljudskim žrtvama upravo i vrše muslimani. To je činjenica. Može se pročitati i izveštaj Nacionalnog kontraterorističkog centra SAD koji vrši monitoring situacije u celom svetu. Za 2011. godinu se ukazuje da „sunitski ekstremisti već tri godinu uzastopce vrše najviše terorističkih napada sa žrtvama. Više od 5700 incidenata je povezano sa sunitskim ekstremistima koji su odgovorno za skoro 56% svih napada i oko 70% svih žrtava u napadima“. Po statistici ovog centa, 43% je učinjeno iz nereligioznih motiva (nacionalistički, separatistički, ekološki, itd.). Od 57% religiozno motivisanih – 56% su izvršili muslimani. Među religiozno motivisanim teroristima ima i hrišćana, budista, ali je njihov broj mizeran, nalik na statističku grešku. To nije za iznenađenje ako se setimo da ni Hristos ni Buda nikada u životu nisu uzeli mač u ruke. Muhamed je imao devet mačeva i oni mu nisu služili za ukrašavanje enterijera.

– Postoji rašireno mišljenje o netrpeljivosti muslimana. Ali zar prilično agresivna reakcija pravoslavne zajednice na nastup pank grupe „Pussy Riot“ nije otkrila sličnu netrpeljivost?

– S jedne strane krvavi napada sa hiljadama žrtava, a sa druge strane mnogo vike i jedna pokidana majica – po Vašem mišljenju je umesno da se govori o sličnosti? Meni se čini da agresivnom treba nazvati upravo reakciju sledbenika pank grupe. Ko je pisao „Free Pussy Riot“ krvlju ubijenih ljudi? Ko je sekao krstove, oskvrnio hramove, ikone zalivao mastilom? Sa pravoslavne strane mnogo uznemirenih reči i jedna pokidana majica. Tim ženama nije sudila Crkva, već građanski sud. Želeo bih da one koji govore da je Crkva trebala da ih pusti i da im oprosti podsetim da je Crkva tako i postupila. Prvi put su svoj nastup želele da sprovedu u Jelohovskom hramu. Radnici u hramu su ih prosto izveli napolje i pustili ih u miru. Ni policiju nisu zvali, ni prijave nisu pisali. Kako su odgovorile ove žene? Još izazovnijim nastupom u hramu Hrista Spasitelja. Zašto su naši mediji „zaboravili“ ovu okolnost. Uzgred, kada je u Nemačkoj sledbenik ove pank grupe pokušao da sprovede akciju u njihovu podršku u hramu u Kelnu, predstavnici rimokatoličke crkve su odmah pozvali policiju i prijavili ga sudu. I to je normalno. Verujući su takođe ljudi, imaju pravo da budu zaštićeni od situacije da, kada dođu u hram, budu prinuđeni da slušaju bogohulstva i ruganja svojoj veri. Nemački sud je upravo i doneo presudu da je taj čovek kriv za narušavanja prava verujućih.

– Da li ste lično upoznati sa pravoslavnim hrišćanima koji su primili islam?

– Pošto sam specijalizirao hrišćansko-muslimanske odnose u raznim periodima mi je pisalo mnogo ljudi koji su mi govorili da su iz hrišćanstva prešli u islam. Sa nekima sam se i lično susretao. Skoro svi nisu znali čak ni osnove hrišćanstva, najosnovnije stvari. Izuzetak su slučajevi kada su bivši sveštenici primali islam. Na primer, imao sam prilike da govorim sa Ali Polosinom. On je, naravno, poznavao hrišćansko učenje. Stekao sam utisak da nije primio islam iz religioznih motiva. Ovo je moje lično mišljenje. Sećam se kako sam sa iznenađenje na jednom od muslimanskih foruma pre nekoliko godina pročitao optužbu iznesenu u ozbiljnom tonu da je Polosina tobož posebno poslala Ruska Pravoslavna Crkva da bi razorio ruski islam iznutra. U pitanju je naravno apsurd, koji ipak pokazuje da spektar reakcija na „obraćenike“ može biti jako širok. Poznati su mi i primeri ljudi koji su se, obrativši se u islam, zatim sa pokajanjem vratili u Crkvu.

– Šta biste preduzeli ako biste saznali da neko od vaših parohijana planira da postane musliman?

– Porazgovarao bih sa njim. Dao literaturu da pročita. Molio bih se za njega.

– Ako bi vam prišao musliman koji bi želeo da postane pravoslavan, da li biste se složili da izvršite Tajnu Krštenja? Da li ste u vašoj praksi imali takve slučajeve?

– Kao đakon ja ne mogu da krštavam, to radi sveštenik. Ali sam, na primer, imao prilike da držim besede za oglašene (pripremu za Krštenje) sa bivšim muslimanima koji su želeli da postanu pravoslavni. Ništa tu nije čudno – u svakoj moskovskoj parohiji ćete među parohijanima naći bivšeg muslimana i svaki sveštenik u manje ili više većoj gradskoj parohiji ima iskustvo krštavanja muslimana koji su sami prišli Hristu i zamolili da budu primljeni u Crkvu.

http://www.pravoslavie.ru/put/71036.htm

Ključne reči:

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.