Nekoliko reči o pravoslavnoj misiji… – Đakon Georgije Maksimov

Nekoliko reči o pravoslavnoj misiji… – Đakon Georgije Maksimov

Pre nekoliko dana na sajtu Pravoslavie.ru objavljene su izjave jeromonaha Spiridona (Balandina) u vezi sa dopustivim granicama u potrazi oblika pravoslavne misije. To je na internetu izazvalo burnu polemiku, od koje su utisci prilično mučni.
Iako nisam dostojan visokog imena „misionar“ tim ne manje, deset godina sam dao delu, koje ima neposredan odnos sa propovedi Pravoslavlja među nepravoslavnima i, po milosti Božijoj, ti napori nisu bili besplodni. A pošto prema delu misije imam ne malo interesovanje, i ova diskusija me nije ostavila ravnodušnim i prinudila da kažem nekoliko reči.
Naravno, sam intervju koji jednostavno predstavlja rezove iz drugih izjava autora, bez njegovog znanja poslat od strane potpuno drugih ljudi, razabravši se uklonili su sa sajta Pravoslavie.ru. Međutim u izjavama po tom povodu, i sam o.Spiridon je priznao da se njegov stav nije izmenio, a i redakcija sajta je isto to izjavila u vezi sa svojom pozicijom, tako da tema za razgovor i dalje postoji.
Prvo, nikako mi se nije dopalo to kako su agresivno neki aktivisti krenuli da „zapušavaju usta“ o.Spiridonu. a pri tom izjavljujući o neophodnosti „multikulturalnosti“ i „trpljenja prema drugačijem“ u Crkvi,. Ali, molim vas, ako ste spremni da trpite ljude u „crnim kožnjacima“ u hramu – i to je značajno – zašto ne želite da istrpite to što neki jeromonah može da ima mišljenje drugačije od vašeg? Ono što govori o.Spiridon ne treba izrugivati i zabranjivati, već sa spokojem i pažljivo razmotriti i analizirati. Zašto se bojati misli i mišljenja, tim više – u pitanjima drugostepenim (u poređenju sa veronaučnim)? Kako je pisao sveti Filaret Moskovski, „ako je delo ugodno Bogu, ljudi ga neće zaustaviti“. Ako je delo propovedi na rok koncertima ugodno Bogu, da li javno iznesene sumnje jednog sveštenika mogu da ga ugroze?
Ranije me je smućivala tendencija kada je neko od crkvenih ljudi bio spreman da se izruguje rok muzici i ljudima koji je slušaju. Sada vidimo obrnutu sliku – počeli su da klevetaju nekog ko je samo izrazio sumnju u neka sredstva takozvane „rok misije“. Kako se kaže – iz jedne krajnosti u drugu. Umesto promišljene diskusije po ozbiljnom pitanju –krici, optužbe i smutnje.
A zaista, pitanje o granicama misije nije isprazno jer postoji ne samo u našoj Pomesnoj Crkvi, već i u Grčkoj, naprimer. Kod nas se, pretpostavimo, ograničavaju propovedanjem sa scene u prekidima između nastupa. A eto, rok grupa grčkih monaha, gde solista sa bradom i u rasi nastupa na sceni sa zapaljivom pesmom o sprovođenju devica sa plesnog podijuma u svetlosti koja treperi – to je normalno? A bugarski sveštenik koji radi privlačenja interesovanja neverujuće publike dolazi na vodoosvećenje čas na konju, čas na oklopnim kolima, čas se spuštajući sa građevinskog krana, čas služeći „liturgiju sa mobilnog“ – to je normalno?
Ako nije – zašto? Ako jeste – šta onda nije normalno, i gde je uopšte ta granica, kada se pred nama već nalazi ne ispunjenje zapovesti: „Idite po svemu svijetu i propovijedajte jevanđelje svakom stvorenju“ (Mk. 16:15), već narušavanje druge zapovesti Gospodnje: „Ne dajte svetinje psima; niti bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim, i okrenuvši se ne rastrgnu vas.“ Pitanje o granicama dozvoljenog u propovedi, kao što vidimo, postavio je ne o.Spiridon, već Gospod Isus Hristos!
Vole da, i kada je prikladno i kada nije, spominju propoved Apostola Pavla u Areopagu – tobož ne primećujući da jedinstvenu paralelu atinskom Areopagu u savremenom svetu predstavljaju naučno-filosofske konferencije. I eto, naprimer, na dionisije misterije u vreme bahanalija Apostol Pavle nije išao da propoveda.
Drugo, po mom mišljenju, ostaje otvoreno pitanje uopšte o tome da li je prikladno propoved na rok koncertima i izgradnja rok klubova pri hramovima – nazivati visokim imenom „misije“?
Misija je pre svega propovedanje Hrista onima koji ne znaju za Njega. Stalni posetioci rok koncerata su u većini kršteni ljudi koji o hrišćanstvu imaju neku predstavu (iako i ne uvek istinitu i potpunu). Tako da se ovde pre može govoriti o katehizatorskoj propovedi među nedovoljnom uckrvenjenom omladinom. Ispravljanje nedostataka među ljudima koji su i ovako zbog činjenice Krštenja članovi Pravoslavne Crkve.
Nisam protiv toga da neko ide na te koncerte da bi propovedao. Teško je zauzeti stav u vezi sa takvim oblicima propovedi. Mislim da će vreme pokazati. Spasitelj je rekao: „po plodovima njihovim poznaćete ih“ (Mt. 7:20). Nije mnogo vremena prošlo da bi se moglo videti i oceniti plodove takozvane „rok misije“ ili „bajkerske misije“? Iako bi mi lično bilo interesantno da saznam: koliko je ljudi ozbiljno primilo Pravoslavlje čuvši za njega na rok koncertu? Sećam se samo jedno „rok misionara“ u rasi, koji je pre godinu dana prešao u islam.
Ali neka su propovedi na koncertima – dobra dela – ipak stvari treba nazivati svojim imenom i razlikovati gde je – propoved na koncertu, a gde je – misija.
I eto, prave, istinske misije u pravom smislu reči kod nas ima veoma, veoma malo. Imao sam prilike da čujem da se instrukcije za sprovođenje „rok misije“ već spuštaju kao preporuka u krajnjoj meri za neke eparhijalna misionarska odeljenja.
Pred nama je već pravo falsifikovanje. Jer umesto istinske misije ljude zovu da prisustvuju rok koncertu i to nazivaju misijom!
Ako se to naziva misijom – zašto onda ne bi nazvali misijom i sve ostalo? Jer kod nas ima ne malo delatnika koji iskreno govore: eto, prošao sam gradom u rasi – to je misija; evo, stoji hram sa krstom – to je misija; eto, u hramu služim svake nedelje – eto misije! Možemo doći i to toga da sam, eto, zevnuo na javnom mestu i prekrstio usta – i to je misija!
Takvih „misionara“ kod nas ima kao peska. A eto, ko propoveda Kinezima, Vijetnamcima, Tadžikistancima, Azerbejdžancima itd? Zaista čak sada ne treba ni učiti njihov jezik i slati misionare u njihove zemlje – oni su sami došli i naučili naš jezik. Gde ćete bolje uslove za misiju? Otac Sergije (Ribko) ide i propoveda na rok koncertima – odlično, neka mu Bog pomogne. Ali zašto niko ne ide na primer na vijetnamsku pijacu, da bi propovedao vijetnamskim trgovcima? Ili kineskim studentima? Ili tadžikistanskim gastarbajterima? Hajde makar da uzmemo Moskvu – ovde je premnogo onih koji nemaju nikakvu predstavu o Pravoslavnoj veri. Tu su i daleko ne najgori sinovi i kćeri Ruske Crkve. Zašto se onda niko od njih ne bavi istinskom misijom u punoj i istinskom smislu te reči? U poslednjim godinama se čuje samo za oca Danila Sisojeva, koji vrši i službe na tatarskom i izdao je molitvenik na tatarskom. Nije se uplašio da ode i propoveda i na sabantui . A gde su ostali?
Da, mnogi odlaze bolesnima, mnogi istupaju u amfiteatrima, drugi odlaze u zatvore i rade sa veoma problematičnim ljudima. Treći prehranjuju dečije domove, četvrti mnogo godina odgovaraju na pisma ljudi, nastupaju na radiju, televiziji, peti drže katehizatorske besede, šesti organizuju poklonička putovanja – slava Bogu! To je veliki trud. Neizostavno sve to treba činiti. Ali, to nije – misija.
Zašto dakle U Moskvi ima toliko malo istinskih misionara i istinske misije? A u celoj Rusiji? A van nje? Zašto Grci mogu da pošalju misionara na Madagaskar i nakon pet godina ima 12 hiljada obraćenih, a mi ne možemo? Zašto ti isti Grci ili pravoslavni Amerikanci mogu da formiraju istinske misije u Africi, Južnoj Americi, Indoneziji, Albaniji . a mi, Rusi, ne možemo? Svi naši malobrojni primeri spoljašnje misije – o.Dionisije Pozdnjejev u Hong Kongu, o.Oleg Čerepanin na Tajlandu, o.Aleksej Trubač u Mongoliji – jesu slučajevi isključivo njihove lične inicijative, koja u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi nikakvu podršku nema. Sem u najboljem slučaju na rečima. Zaista ako bi naši pravoslavni aktivisti malo više o tome razmislili i malo više učinili – i mi bi sada imali istinsku misiju, dostojnu slave naših velikih podvižnika prošlosti – Svetog Nikolaja Japanskog, Svetog Inokentija Aljaskog, Prepodobnog Makarija (Gluhareva), dr.
Eto još pre nekoliko godina Aleksandrijski patrijarh se obratio nama, aktivnim čedima Pravoslavne Crkve (uzgred i to je bilo objavljeno upravo na Pravoslavie.ru) govoreći: „Obraćamo se duhovništvu, monasima i svim pravoslavnim vernicima, koji osećaju da mogu pomoći misionarskom radu i doprineti olakšanju života našoj afričkoj braći i sestrama. Molimo ih da dođu kod nas u Patrijaršiju i učestvuju u tom predivnom i složenom delu. Svako ko je u stanju da oseti bol svog sabrata može pomoći razvoju u jačanju delatnosti naše Misije. To je mesto za svakog. Mi se uvek molimo za one koji pomažu naš misionarski rad… Uopšte može se reći ovako – ako se nazivaš misionarom moraš doći u Afriku.“
I šta, da li se makar jedan od onih koji kod nas voli da rasuđuje o misionarstvu – odazvao i otišao? Koliko znam – ne. I ne treba samo neznabošcima i muslimanima propovedati. Recite ko kod nas propoveda Jevrejima? Niko! K propoveda rimokatolicima? Niko! Ko propoveda raskolnicima? Nema ni misli nalik na to,, iako je pre revolucije u Rusiji misija protiv raskola bila jedan od glavnih misionarskih pravaca! I ti isti ljubitelji takozvane „rok misije“ zašto ne idu naprimer u SAD, Evropu ili Japan da bi tamo propovedali na rok koncertima ljudima koji ništa ne znaju o Pravoslavlju? Nešto nismo čuli ni za sistematsku propoved svim rokerima strancima koji dolaze na gostovanje u Rusiju. Tu jednostavno istinske misije nema!
Eto o tome treba govoriti. I ne samo govoriti već i delati – jer to je zapovest Samog Gospoda: „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovjedio; i, evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka. Amin.“ (Mt. 28:19-20). Ako u celoj Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi nisu samo pojedinci koji ne ispunjavaju to, već čak prosto bivaju svesni neophodnosti ispunjenja te zapovesti – to je priznak da su naš crkveni život i svest bolesni. Kod nas vole da govore da je Ruska Pravoslavna Crkva najveća i najmnogobrojnija iz Pomesnih Crkava. Zar to onda nije najveća sramota što se najveća Crkva manje od svega bavi spoljašnjom misijom? Mene kao Rusa bilo je sramota kada sam saznao pre nekoliko godina da misionarsku inicijativu o.Dionisija Pozdnjejeva finansiraju pravoslavni Amerikanci, a ne Rusi. Da misiju u Africi podržavaju čak pravoslavni Finci, ali ne i Rusi.
I mislimo da omladinu koja dolazi u Crkvu možda ima smisla orijentisati ne samo na „pravoslavne rok klubove“ i „pravoslavne borilačke sekcije“, koliko na pravoslavnu misiju – posebno na spoljašnju. Tu je i egzotika i romantika i mesto podvigu, i molitvi, i najjači podstrek za istinska dela i hrišćanski život, lično osmišljavanje vere i poboljšanja realnih odnosa sa Bogom. Zar to nije najbolje ulaganje napora aktivnih mladih ljudi?
Da ne govorim već o tome koliko visoka obećanja se daju misionarima u Svetom Pismu: „Neka zna da će onaj koji obrati grješnika sa puta zablude njegove, spasti dušu od smrti, i pokriti mnoštvo grijehova.“ (Jak. 5:20) i „Razumni će se sjati kao svetlost nebeska, i koji mnoge privedoše k pravdi, kao zvezde vazda i doveka.“ (Dan. 12:3)
Želeo bih da završim sa nekoliko citata.
Sveti Filaret Moskovski u pismu Caru piše: „Sveta Crkva ima potrebu za propovednicima Vere, za objavljivanje Vere u susednim zemljama – Kini, Japanu, Americi, Tibetu, Buharu, Hivi, Kohanu, Persiji, Turskoj i u svim evropskim državama latinskog, luteranskog i reformatorskog ispovedanja.“
Sveti Nikolaj Japanski u svom „Dnevniku“ piše: „Idite u sve narode, propovedajte“ – rečeno je u sadašnje vreme nikom drugom do našoj Pravoslavnoj Crkvi, naslednici Apostolske Crkve. Upravo Ruskoj Crkvi… Neprestano je prisutna misao o tome da pri Sv. Sinodu mora da postoji misionarski komitet: 1. za rađanje i vaspitavanje misionarske „misli“ (da ne govorimo već o „stremljenju“ – to treba čekati još sto godina) u duhovnim institucijama; 2. za rađanje i razvoj misija van zemlje. Koliko je već ovde bilo „kvazi“ misionara! Da li je od oca Grigorija do oca Sergija bio makar jedan istinski misionar. Nijedan. Zato su svi i otišli. Zašto? Očigledno zato što u duhovno-školskim ustanovama nema ni misli o misionarstvu. Idite, naučite sve narode – kao da toga u Jevanđelju nema. Iako to čuju svi i znaju napamet. Nema kod nas misija u inostranstvu! U Kini, Indiji, Koreji, ovde (u Japanu – prim. prevodioca) su mora i okeani neznaboštva . sve leži u mraku i senci smrtnoj – a mi? Mi smo pas na tremu! Ne mogu da se dotaknu Pravoslavlja „ono je sveto“! Pa zašto ga onda ne javljate svetu?“

p.s. Da ovo jednostavno ne bi bio samo još jedan članak, predlažem ljudima koji realno žele da uzmu učešće u pravoslavnoj misiji, ali još ne znaju kako – mogu da mi pišu na [email protected] Razmotrićemo mogućnosti i perspektive.

Rubrika: Iz iskustva misionara, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.