Nekoliko razmišljanja o misiji… – Đakon Georgije Maksimov

Nekoliko razmišljanja o misiji… – Đakon Georgije Maksimov

U poslednje vreme često govore pa čak i spore o metodama misije, o tome kako je pravilno, a kako nepravilno propovedati. To je važno pitanje, ali mnogo bitnije je pitanje – šta propovedati. Treba pamtiti da „mi propovedamo Hrista Raspetoga“ i propovedamo Ga na način kako Ga zna i o Njemu uči Pravoslavna Crkva – ne svoja umovanja, ukuse i pretpostavke…Treba se truditi da naša ličnost ne zaseni Hrista u očima onih kojima propovedamo. Treba se učiti smiravanju svog uma pred učenjem Crkve, to jest, pred istinom. Onaj, ko ne želi ili ne ume to da radi, teško da će biti dobar misionar, kakve god metode – stare ili nove – on koristio. Treba shvatiti da pravoslavno misionarstvo – nije «lov na duše» u kojoj je količina obraćenih bitna po svaku cenu, već svedočenje o Hristu, u kome je važan kvalitet i adekvatnost tog svedočenja.

A dobiti takav kvalitet i adekvatnost moguće je samo jednim sredstvom – svaki misionarski rad mora biti praćen strpljivim duhovnim naporom misionara na očišćenju svog srca od strasti i dovođenju svog života u sklad sa zapovestima Hristovim. Do trenutka kada se to ne dogodi, reči misionara, kako god bile gromke, inteligentne i krasnorečive, ostaće prazne i neće dotaći srca onih kojima su te reči upućene.

Važno je sećati se i saveta koji je Sveti Inokentije Aljaski dao mladom Svetitelju Nikolaju Japanskom: «U početku zavoli one kojima želiš da govoriš o Hristu, zatim učini da i oni tebe zavole, a zatim im govori o Hristu». To ne znači da treba čekati do starosti dok se sve to ne dogodi – i Sv. Inokentije i Sv. Nikolaj su počeli da propovedaju budući veoma mladi. To znači da upravo takvo raspoloženje treba steći prilikom namere da propovedaš, da se duhovno ustremljuješ prema tome, i čak ako je čovek na samom početku puta, za pravilan pogled i samu odlučnost, Gospod će mu dati silu i razum, kako sve to učiniti na najbolji način. Ako ne ljubimo one kojima propovedamo, nas niko neće početi da sluša, i ako se sami ne trudimo da iznutra popravimo sebe, i svojim delima opovrgavamo ono što govorimo –niko nam neće poverovati.

Neretko govore: eto kod nas, u Pravoslavnoj Crkvi to i to nije tako, postoje takvi i takvi nedostaci, i tobož iz nekog razloga nama ne dolaze ljudi, upravo zato se po meri rasta Crkve ne umanjuje, već raste u društvu broj onih koji je mrze. I da ako bi, tobož, napravili neke reforme, ako bi preduzeli neka dejstva, ako bi postali drugačiji, bolji hrišćani, onda bi svi ti ljudi, koji se ravnodušno, pa i neprijateljski odnose prema nama, izmenili svoj odnosi došli u hram.

Mislim da je to najveća zabluda. Zaista mi, sadašnji Pravoslavni, koji živimo u Rusiji imamo mnogo toga nepravilnog u životu, i treba da se ispravljamo, kajemo se i menjamo. Ali, mi treba da se ispravljamo ne pred spoljašnjim svetom, već pred Bogom i ne iz razloga što nam spoljašnji ne dolaze, već zato što nam gresi smetaju da idemo ka Bogu; a treba da se menjamo ne u saglasnosti sa zahtevima sekularnog društva, već u saglasnosti sa zapovestima Hristovim.

Ali kada se mi upravo na takav način pokajemo, ispravimo i izmenimo, ljudi, ravnodušni prema Bogu, uopšte neće postati dobri prema nama i uopšte neće bežati u crkvenu ogradu. Oni će početi da nas mrze još više, kao što su mrzeli Apostole, kao što su mrzeli Hrista. Činjenica da raste u društvu anticrkvenih ljudi, koji mrze Pravoslavlje, jeste ispunjenje Gospodnjih reči: «I svi će vas omrznuti zbog imena Mojega» (Mk. 13:13). «Ako vas mrzi svijet, znajte da je mene omrznuo prije vas. Kad biste bili od svijeta, svijet bi svoje ljubio, a kako niste od svijeta nego vas Ja izabrah od svijeta, zato vas mrzi svijet». (Jn. 15:18-19).

Ogromna većina ljudi, koji su daleko od Crkve, ne idu u hram ne zato što kod nas nečega nema ili što nešto nije tako, ili što smo mi takvi loši, što smo nedostojni da prihvatimo njih, tako dobre, ili zato što im nešto malo objašnjavamo, ili zato što objašnjavam nepravilno – već pre svega zato što su ti ljudi svesno napravili izbor, oni svesno ne žele da se odreknu od greha. Na to nas  je Gospod upozorio. «A ovo je sud što je svjetlost došla na svijet, a ljudi više zavolješe tamu negoli svjetlost; jer njihova djela bijahu zla. Jer svaki koji čini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka svjetlosti, da se ne razotkriju djela njegova, jer su zla». (Jn. 3:19-20)

Upravo zato među savremenom omladinom ima više ljudi koji su anticrkveno raspoloženi, da oni imaju mnogo više mogućnosti da saznaju o veri u odnosu na ljude starije generacije. Oni su saznali i napravili izbor. Oni mogu da opravdaju svoj kako god žele: «imate zle babe, sveštenici su pohlepni, služba je nerazumljiva, itd.» ali ako im kažete: «evo, molim vas, hram gde su bake dobre, gde su sveštenici nesebični, služba je razumljiva, hajde da večeras pođemo na bdenije, a u nedelju na Liturgiju» – videćete da će oni, zamislivši se na sekund, početi da izmišljaju nove razloge i opravdanja. To su samo reči, ali treba gledati na ono što je iza njih. Nisu svi toliko pošteni da bi direktno rekli (makar sebi): «ja ne želim da budem pravoslavan, jer onda neću moći da bludničim, lažem, kradem i tako dalje.»

Otac Benedikt, iguman Optine pustinje opisivao je karakterstičan slučaj. Došao mu je činovnik, domah rekao da je neverujući, ali se držao pristojno, bez agresije. Oni su razgovarali, baćuška mu je govorio o pravoslavnom životu, o čudiima i na kraju, pitao: «Šta vi mislite o tome?» Činovnik je odgovorio: «Znate, u dubinama teku podzemne reke, koje izazivaju posebna polja, i ta polja utiču na ljude tako da oni izmišljaju religije i postaju verujući». Otac Benedikt je pitao: «ali, ako je tako, kako da ta polja ne utiču na vas?» Ateista je na sekundu zbunio a zatim rekao: «Da?… pa, znači da je onda u pitanju nešto drugo.» i to je to! I ako se neko susretne sa takvim ljudima, misli da im je za uverenje jednostano nedostaje nekakav argument, ili poznanstvo sa svetim ljudima, ili viđenje čudesa, on greši: «Ako ne slušaju Mojseja i proroke, ako neko i iz mrtvih vaskrsne, neće se uvjeriti“ (Luka 16:31).

I oni koji prave izbor da žive bez Boga, uvek će biti većina, „jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu. Jer su uska vrata i tijesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze.» (Mt. 7:13-14).

Ona devojka koja sada govori da, tobož, ne ide u Crkvu jer će je tamo zle babe osuditi, često ne ide jer jednostavno ne želi da živi hrišćanski. Proći će vreme, godine gubitaka, bolesti, poniženja, raspadnutih brakova i svih gorkih plodova greha, i nevoljno će je učiniti mudrijom, uvenula lepota i oronulo telo će joj pomoći da se otrgne od telesnih zadovoljstava, i ta devojka, setivši se šta je čul od misionara, sama će preći prag hrama, kada shvati, da ne može više bez Boga, i kada se opitom uveri da Hristos zaista ispunjava reči: «Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti.“ (Mt. 11:28). Da, tada ona neće biti „omladina“, ona će sama postati „zla crkvena baba“ koja će morati još mnogo da radi na sebi pre nego postane „dobra starica“ – ali to će biti ta ista duša, taj isti čovek. Nisu svi spremni da priđu Bogu u mladosti – neko doraste do toga tek u zrelom uzrastu, neko tek u starosti, a neko na samrtnoj postelji, ali treba tugovati samo za onima koji nisu prišli ni na samrtnom odru.

Gospod nas neće pitati, zašto oni koji su nas slušali nisu poverovali, već će pitati da li smo im govorili o Njemu i da li smo mi to dobro radili.

Ali čak i shvatajući to, bude žao, veoma žao, svih onih koji, ne znajući tu radost, kojom Gospod ispunjava srce verujućeg čoveka, te osmišljenosti i veličine, koju u Crkvi zadobija život svakog Njenog člana, te dubine premudrosti koja se nalazi u riznici Pisma i svetootačkih reči, tih visina savršenstva i čistote, koje se otkrivaju pred pravoslavnim čovekom pri učešću u isceljujućim Tajnama Crkve, te slobode, koju čoveku daje život po zapovestima Hristovim. Bude do suza žao svih onih koji ne znaju za to; i onaj koji je makar malo poznao, pun je želje da podeli to znanje sa svima ostalim.

Takav čovek postaje misionar. I on propoveda Istinu radi ljubavi prema Hristu i ljubavi prema onima sa kojima želi da podeli svoju radost, a ne zbog želje da učini što više ljudi kopijama sa identičnim pogledom na svet.

http://mission-center.com/index.php?option=com_content&view=article&id=136:2009-11-09-20-25-53&catid=34:2009-11-04-14-33-44&Itemid=61

Rubrika: Iz iskustva misionara, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *