„Ljubav je žrtva. Koliko žrtvujemo sebe radi drugog čoveka – toliko ga volimo“ (Sveti Oci o misiji) – o. Georgije Maksimov

„Ljubav je žrtva. Koliko žrtvujemo sebe radi drugog čoveka – toliko ga volimo“ (Sveti Oci o misiji) – o. Georgije Maksimov

Na veliki Praznik Bogojavljenja, navršava se četiri godine od kako je naš misionarski centar „o. Danil Sisojev“ počeo sa radom. Želeli smo da kao poklon za Praznik i naš mali jubilej predložimo besedu savremenog misionara Ruske Pravoslavne Crkve, đakona Georgija Maksimova. U svojoj uvodnoj besedi na početku nove školske godine u „Školi pravoslavnog misionara pri Sinodalnom Misionarskom odeljenju Ruske Pravoslavne Crkve“ o. Georgije pokazuje učenje Crkve o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti, iz učenja Svetih Otaca osvetljava i pokazuje koliko je veliko i sveto delo misije – delo objavljivanja istinite i spasonosne Hristove vere ljudima koji još uvek ne znaju za nju. Neka je na zdravlje i spasenje!

* * * * * *

Želeo bih da na početku kažem da se kada se kaže reč „misija“ misli na vrlo konkretnu stvar. U poslednje vreme postoji tendencija da se bilo šta nazove misijom: prekrstili smo se na ulici – to je misija, izgradili hram – i to je misija, uopšte, sve što uradimo, sve je misija. Ja nisam sledbenik takvog prilaza, jer misija predstavlja objavljivanje Pravoslavlja ljudima koji za njega još uvek ne znaju, koji sebe ne povezuju za Pravoslavljem. Misija se razlikuje od važnog i neophodnog rada na katehizaciji ljudi koji sebe smatraju pravoslavnima. Katehizacija je neophodno i važno delo ali – nije misija.

Misionarsko služenje je apostolsko služenje, ispunjenje zapovesti Spasitelja o propovedanju Jevanđelja svakom stvorenju. Gospod je zapovedio Svojim učenicima da uče sve narode bez izuzetka (Mt. 28:19), kako je rekao: „bićete Mi svedoci sve do kraja zemlje“ (Dela ap. 1:8). To što je Gospod ostavio Svojim učenicima tiče se svakoga od nas. Ono što pre svega treba da shvatimo da su ove reči iz Jevanđelja, iz Svetog Pisma, napisane upravo zato što smo dužni da ih ispunjavamo – i to svaki pravoslavni hrišćanin, ne samo čovek kome je to zanimljivo, ili ko oseća prizvanje za misiju u svojoj duši. Svaki hrišćanin treba da se zamisli nad time – kako ispunjava zapovesti Božije, kako između ostalih zapovesti ispunjava i zapovest o propovedi Jevanđelja ljudima koji ne znaju Hristovo učenje.

Postoji još jedna tendencija u naše vreme kada se isuviše često i mnogo buke podiže oko misije, kada misijom nazivaju stvari koje strogo rečeno nisu misija i pod nazivom misije žele da izraze svoju želju da izmene Crkvu, itd. Zato upravo pod pokrovom misije takvi ljudi koji žele da iskvare Crkvu, učenje Spasitelja, Svetih Otaca, žele to lakše da urade sa opravdnjem: „ljudi mogu i da ne shvate kakvo je Pravoslavlje, zato je važno modernisati ga nekako, napraviti light verziju, dostupnu za savremenog čoveka“. Sve ovo nema nikakve veze sa ispunjavanjem Spasiteljeve zapovesti, jer ne samo da nije u pitanju ispunjavanje zapovesti, već je u pitanju i greh.

Zadatak misionara je da propoveda nepovređeno Jevanđelje, nepovređeno učenje Crkve. Upravo iskustvo odlično pokazuje da ako na neki način kvarimo, menjamo Pravoslavlje zbog čoveka – tada Pravoslavlje gubi silu da menja ljudski život. Light Pravoslavlje je prazna stvar, bez blagodati. Možeš biti samo 100% pravoslavan! Ne možeš da budeš 50%, 70%, 80%. Ovo je neophodno razumeti da se ne bi pravile greške.

Znate, sveti Maksim Ispovednik je govorio da Gospod ocenjuje naša dela po našim namerama. Upravo kroz namere sa kojima se dela čine, ta dela i bivaju vredna ili ne u očima Gospodnjim. Zato svaki put kada nešto radimo potrebno je da se zamislimo šta mi u tome radimo za Boga. Zbog čega to radimo? I milostinja se može davati ne radi Boga, ona može čak i da ne bude ugodna Bogu. Možemo i da postimo, molimo se tako da to ne bude ugodno Bogu. Kao što znamo možemo se i pričestiti na osudu. Sve što radimo u Crkvi možemo da radimo tako da bude ugodno Bogu ili ne.

Zato nam je važno da, ako smo se zainteresovali za delo misije, znamo kako da to činimo da bi se Bogu dopalo. Zato je potrebno da čujemo i reči Svetih Otaca i načinu ravnoapostolnog služenja koji su nam ostavili. Oni su podražavali Hristu i mi podražavajući njima možemo da dostignemo ono što su i oni dostigli. Navešću reči naših Svetitelja koji su govorili o misiji.

Počeo bih sa svetim Jovanom Zlatoustom. U njegovo vreme vodila se misija u Finikiji gde su živeli vrlo surovi neznabošci. Tamo su išli sveštenici, monasi. Sveti Jovan Zlatoust se jako trudio na delu misije u Finikiji iako je i sam, kao što znamo, bio oklevetan i prognan. Nalazeći se u dalekom progonstvu, trpeći različite nevolje i lišavanje on se ipak brinuo da podrži misiju koja je u Finikiji imala težak period jer su neki neznabošci postali agresivni, ubijali misionare. U takvom trenutku on piše sveštenicima i mirjanima koji su mu bili verni pobuđujući ih da podrže misiju u Finikiji. Evo dela iz pisma koje je on pisao svešteniku Gerontiju, podstičući ga da ode u Finikiju na mesto ubijenih misionara:

„Usrdno molim tvoju pobožnost, da što je strašnija bura, veće zlo, teže prepreke, mnogobrojniji neprijatelji, to ti odlučnije ustani, i sam i druge ubeđuj da zajedno krenu sa tobom u taj dobri podvig i što pre požuri tamo. Već za sam put ćeš dobiti veliku nagradu. I ako za sam put budeš nagrađen, to ćeš pre kada se budeš zauzeo za delo misije i pokažeš veliku usrdnost. Zašto sedeti kući? Mnogo je korisnije i bolje krenuti na takav put. Budući tamo možeš da imaš sve što i sada imaš: post, bdenje i druge podvige uzdržanja. Sedeći kući ne možeš da dobiješ ono što možeš da dostigneš živeći tamo: spasenje tolikih duša, nagradu za opasnosti, za punu spremnost da ih pretrpiš. Razmisli koliko ćeš novih venaca da pridobiješ i odmah, ne odlažući, molim te, kreni tamo i nimalo se ne brini za neophodno. Ako dobijem vest da si otišao sa odlučnošću da sve to preduzmeš i pretrpiš radi spasenja duše tamošnjih neznabožaca, ja ću biti toliko zadovoljan da ću čak i zaboraviti da živim ovde“.

U pismu svetog Jovana Zlatousta treba da se obrati pažnja na jednu nijansu – da sve što je potrebno za ispunjavanje dobrog hrišćanskog življenja u svom mestu čovek može da ispuni i na misiji. A ono što može da uradi tamo, ovde, u svojoj sredini ne može da ispuni i stekne takve vence. Mnogi naši Svetitelji su pisali o tome, posebno oni koji su se sami trudili na delu misije, koji su na iskustvu osetili blagodatnost misionarskog služenja, na primer, sveti Inokentije Venijaminov: „ostaviti otadžbinu i ići u daleka mesta da bi na put istine obraćali ljude koji su zabludeli u mraku i neznanju i prosvećivati svetlošću Jevanđelja one koji još nisu videli njegovu spasavajuću svetlost jeste delo zaista sveto i ravnoapostolno. Blažen je čovek koga bira Gospod i postavlja na to služenje“.

Sveti Nikolaj Japanski je govorio: „Šta je bolje, uzvišenije, plemenitije od misionarskog služenja. Ono predstavlja najdirektnije i neposredno služenje Gospodu i služenje najvećem dobru bližnjeg, njihovom večnom spasenju“.

Ovde je važno razumeti temelj misije, zašto je ovo delo uzvišeno i sveto? Zašto ga Sveti Oci toliko hvale? Zato što misija predstavlja produženje samog Spasiteljevog dela, radi koga se On i ovaplotio – dela spasenja roda ljudskog. Ako misionar iskreno služi Bogu, na način na koji je dužan da to radi, tada i Sam Spasitelj kroz njega nastavlja delo radi koga se i dogodilo bogoovaploćenje. Misionar to čini zato što to predstavlja jedinstveni put za spasenje drugih ljudi, ljudi koji još ne znaju za Pravoslavlje. To je prirodno osećanje ljubavi koje čovek pokazuje prema drugima ljudima koji još ne znaju za spasenje. Naveo bih reči Svetih Otaca. Svestan sa da ovo možda i nije dobar način da se drži predavanje – da se čitaju dugački citati jer ljudima postaje dosadno, zamaraju se, ali se nadam da razumete da sama tema podrazumeva formu koja zahteva veće učešće od strane slušalaca. Jer kako mogu da govorim o rečima Svetih Otaca ako ne podelim sa vama ono što su oni pisali? Da biste mogli da ih čujete ne u mom prepričavanju, već upravo glas Svetih Otaca, ono što su govorili. Zato molim za oproštaj što će danas biti mnogo citata.

Jako važnu stvar je rekao prepodobni Makarije Altajski: „Hrišćanska vera zasnovana na reči Božijoj predstavlja jedinstveni put ka istinskom blaženstvu za čoveka. Spasitelj govori da On predstavlja vrata ka Ocu, da je On Put, Istina i Život – zato i nema spasenja van Raspetog Isusa Hrista i bez vere u Njega kao istinitog Boga Koji se ovaplotio niko ne može da se očisti od greha, prosveti i uđe u Carstvo Nebesko. Ako je u narodu vladajuća religija – hrišćanska religija, pravednost zahteva da i Duh Gospoda Isusa vlada u duhu tog naroda. Ako iskreno verujemo u Sina Božijeg, Isusa Hrista, u nama, po apostolskim rečima moraju da postoje ista osećanja koja su i u Isusu Hristu. U Isusovom srcu je želja da svi ljudi koje Mu je dao Otac poznaju istinu, da ih istina oslobodi od predrasuda, strasti i sujeverja, da poznaju Jedinog istinitog Boga i Koga je poslao, Isusa Hrista i u tom poznanju zadobiju večni život. Pošto je hrišćanska Crkva u Rusiji Crkva Apostolska nad njom uvek grmi reč Spasitelja: „Idite, naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha, učeći ih sve što sam zapovedio“ (Mt. 28:19-20). Pošto je hrišćanska Crkva u Rusiji Crkva Apostolska, za nju predstavlja najsvešteniji podvig i veliku čast da mnoge narode koji ne znaju za Isusa Hrista a koje je Rusiji pokorio Svedržitelj Isus, koji sede u tami i sjeni smrti, prosvetli verom u Isusa Hrista. Visoko je naznačenje ruskog naroda, Promisao mu je predao plemena Azije da bi im predao isti onaj dar Božiji koji je i sam primio od naroda koji su mu prethodili u Carstvu Božijem.“

Ovde prepodobni Makarije objašnjava mnogo vrlo važnih stvari. Kao prvo, da postoji naznačenje našeg naroda – prosvećivati narode koji ne znaju za Hrista, za Pravoslavlje. Da je naša zemlja sa toliko mnogo nacija sa Promislom tako uređena ne da bismo mi prosto crpeli energetske resurse novostečenih teritorija, već da bismo sa tim ljudima delili vest o spasenju. To je razumljivo ako gledamo na situaciju na način na koji su gledali Sveti Oci, na delo spasenja – da je ono moguće jedino u Pravoslavnoj Crkvi.

Drugi sveti Makarije, sveti Makarije Nevski, propovednik koji se nakon prepodobnog Makarija Gluhareva trudio na Altaju, pisao je: „Braćo hrišćani! Bez obzira na to što je Iskupiteljna žrtva prinesena od Hrista Spasitelja za sve ljude, njenim plodovima mogu da se koriste samo oni koji veruju u Hrista, pripadaju Telu koje je On sazdao, jednoj, svetoj, sabornoj i apostolskoj Crkvi, koji su ušli u zajednicu sa Hristom kroz pričešćivanje Njegovim Telom i Krvlju. Znači da čovek koji ne veruje u Hrista i ne pripada svetoj Pravoslavnoj Crkvi ne može da se koristi plodovima Iskupljenja koje je izvršio Gospod Isus Hristos. Takvih ljudi na celoj zemlji i u našoj otadžbini ima još uvek mnogo. Svi oni imaju potrebu u propovedi o Hristu i Crkvi koju je sazdao“.

Čini mi se da kada bismo živeli u gradu u kome vlada smrtonosna zaraza, između ostalog i mi sami bili zaraženi, i kada bi nam neko iznenada rekao da postoji mesto gde daju vakcinu protiv ove bolesti besplatno, „dođi i dobićeš“, i mi došli i dobili, ozdravili – zar nakon toga, vrativši se u svoju porodicu, ništa o tome ne bismo rekli? Ni rođacima, ni drugovima, komšijama, ni kolegama na poslu da postoji mogućnost da se spasu. Samo dođi, „primi vakcinu“ i spasi se. Mislim da bi svaki čovek to uradio.

Mi sada imamo veliki problem u Crkvi. I pre sto godina sveti Nikolaj Japanski je mnogo, mnogo o tome pisao, da nema misionarske svesti… Taj problem je možda izazvao i neke druge probleme koji su postojali u istoriji našeg naroda. I ne samo našeg. Kada pogledamo na istoriju dvadesetog veka vidimo da je Gospod u tom veku za sve pravoslavne narode, posebno naš, stvorio takve uslove da su svi ti narodi bili prinuđeni da delimično izađu van granica svog življenja, upute se u daleke zemlje i u tim zemljama počnu da grade hramove, imaju delatnost koja će na jedan ili drugi način svedočiti o Pravoslavlju, makar i u malom stepenu, ali da bi se ipak dala mogućnost i ljudima drugih naroda da uđu u Crkvu. To me podseća na događaj iz žitija apostola Tome, kada je on kategorično odbijao da ide u Indiju. Govorio je: „Gde god, samo ne u Indiju“. Gospod se tada javio kapetanu jednog broda koji je putovao za Indiju kao čovek i rekao mu da prodaje Svog slugu Tomu, da radi za njega na brodu. Taj čovek je došao, našao apostola Tomu, pitao ga: „da li si ti sluga Isusa Hrista?“. Kada je apostol odgovorio potvrdno, čovek je rekao: „Tvoj Gospodar mi te je prodao, uzmi svoje stvari i kreći na brod.“ Tako se apostol našao u Indiji.

Nešto slično se dogodilo i sa našim i sa drugim pravoslavnim narodima jer smo „zarđali“ i nismo želeli da ispunjavamo Spasiteljevu zapovest, bilo nam je isuviše lagodno. Velika opasnost postoji u mišljenju da je Pravoslavlje nešto što postoji samo za mene. Ovaj problem je povezan i sa drugim problemom našeg savremenog crkvenog života, potrošačkim odnosom prema duhovnom, crkvenom životu. Čovek dolazi u Crkvu – ne govorim o ljudima koji dođu da zapale sveću, ne govorim o njima – dolazi u Crkvu samo da bi dobio nešto: ili utehu, mogućnost samoostvarenja u nekoj zanimljivoj sferi, npr. nekome se dopada bogoslovlje, želeo bi da postane bogoslov, hoće da stekne nešto, postane poznat, itd., skrene pažnju na sebe, da dobije čak i blagodat, dobre stvari, ali svejedno – sve se svodi samo na dobijanje, dobijanje, dobijanje. A kod Gospoda je sve tako uređeno da nije moguće dobiti ništa ozbiljno ako na početku sam nešto ne daš, deo sebe, da žrtvuješ sebe.

Postoji drevna izreka koje se čuva u Predanju Crkve: „daj krv i primi Duh“. Čovek koji se potrudi, koji žrtvuje sebe u tom trudu će i dobiti blagodat, dobiti nešto istinski dobro. Čovek ne želi da žrtvuje sebe, želi samo da dobija. U takvom slučaju on zaista ne može ništa da dobije i zato se neki ljudi hlade nakon neke crkvene delatnosti, odlaze iz crkve. Prišli su, bilo je entuzijazma, bilo je zanimljivo, zatim prolazi nekoliko godina i oni osećaju da ništa više ne osećaju, ništa ne dobijaju: „Šta ću ja ovde? Ono po šta sam došao ovde mogu da dobijem i na drugom mestu? U nekim lagodnijim uslovima, da se lakše ostvarim…“

Ako ne žrtvujemo i dajemo sebe, ništa nećemo dobiti i naš duhovni život će zamreti. Postoji zanimljiva tendencija, čak i po statističkim istraživanjima, da svake godine po malo i tiho, ali kontinuirano raste broj ucrkvenjenih ljudi u našoj zemlji, ali opada broj ljudi koji upisuju seminariju i opada broj ljudi koji odlazi u manastir jer su obe te stvari – i monaštvo i sveštenstvo – pre svega samopožrtvovanje, prinošenje sebe na žrtvu. Pričali su mi da postoje takvi seminaristi koji se upisuju jer misle da će im sveštenstvo obezbediti dobar položaj, dobru zaradu i slično tome. Ne znam, možda takvi ljudi i postoje, ali mislim da jako greše jer je sasvim drugačije.

I misionarsko služenje je potpuno isto, povezano sa samopožrtvovanjem. Ono ne može da se zamisli bez samopožrtvovanja, bez truda i pomaganja spasenju svojih bližnjih. I to takođe nije popularno. To nije ono što, nažalost, traže mnogi koji dolaze u Crkvu. Odatle i potiču misli da se može spasiti bez Crkve – to je svođenje Crkve na nivo kluba. To potiče upravo od takvog pokušaja da se stvori udobno, komforno hrišćanstvo, hrišćanstvo u kome nema konflikta, u kome ne bismo osećali konflikt sa starim čovekom i sa onim kakav Bog želi da budem ako se nazivam hrišćaninom. Iako sam simbol naše religije – Raspeće Spasitelja – pri samo jednom pogledu treba da nam da do znanja da ovde nema reči o udobnosti, nema mesta za neke naše igre, samoostvarenje i ostale besmislice. Nažalost, ne shvataju svi ovo. Zato nema ni mnogo ljudi koji su spremni da služe delu misije, da žrtvuju sebe uopšte u onome što rade.

Ali naravno, takvi ljudi postoje. Ali ih je jako malo. Naša Crkva (RPC) je najveća po broju ljudi u svetu, ipak ona dva puta manje radi od mnogih drugih Pomesnih Crkava koje su mnogo manje i bave se delom misionarske propovedi. Grka ima deset puta manje od Rusa i više od deset puta manje, a međutim, upravo su Grci u dvadesetom veku nosili i do danas nose pravoslavnu misiju u Africi. Uspešnu misiju. Tamo po nekim podacima sada ima oko sedam miliona pravoslavnih hrišćana na čitavom afričkom kontinentu. Skoro svi oni su starosedeoci koji su se obratili u Pravoslavlje za poslednjih nekoliko decenija. Šta bi se dogodilo kada bismo se mi probudili, kada bismo počeli da se bavimo misijom? Naveo bih reči svetog Nikolaja Japanskog koji je o tome pisao još pre više od sto godina:

„Može se reći da spoljašnje misije kod nas jednostavno nema. Vi kao mornari poznajete ceo svet. Gde god da dođete, posebno u prekookeanskim istočnim zemljama istog trenutka vam u oči upada postojanje različitih konfesija. Sve to su misionari. Ali šta ako bi vaš pogled među njima tražio čoveka u mantiji, ruskog pravoslavnog misionara? Njega nema nigde. Tako vama kao pravoslavnom hrišćaninu ne može da ne bude teško što se Pravoslavlje ne objavljuje u svetu, dok svet zavisi upravo od Pravoslavlja jer nije se za uvođenje rimokatoličkih papa ili za razmnožavanje do beskonačnosti papa među protestantima javio Sin Božiji na zemlji, već za osnivanje jedne, svete, saborne i apostolske Crkve, za spasenje ljudi u Pravoslavnoj Crkvi. Zato se pobrini za javljanje Pravoslavlja svetu. Zbog toga razvoj spoljašnjeg misionarstva jeste naša najneophodnija obaveza koju nam je Bog ostavio. To neće biti na uštrb unutrašnje misije, već naprotiv, na veliku pomoć i njen razvoj. Samo unutrašnja misija bez spoljašnje predstavlja samo jedno ptičije krilo. Ptica može da se nekako baulja samo jednim krilom, ali nije u stanju da brzo i snažno leti u takvom stanju. Spoljašnja misija će dati silu i unutrašnjoj misiji. Reći ću i više – to će pomoći oživljavanju religioznog osećanja samih pravoslavnih hrišćana u Rusiji.“

To je ono što pišu Sveti Oci. Naravno, znam da mnogi, čak i oni koji govore direktno protiv misije u principu, kada govorite sa njima, počinju da govore: „Šta će mi svi ti Papuanci i ostali, nije me briga, ja bih želeo da obratim majku, oca, drugove, sina, ćerku, muža ili ženu“. Neki mogu da kažu i drugačije – da je takvo delo u pravom misionarskom smislu nemoguće i teško, itd. U realnosti, postoje različiti stepeni ispunjavanja Božijih zapovesti i različiti stepeni i zapovesti o misiji. O tome ćemo još govoriti.

Meni se čini da nije potrebno na početku sebi „spuštati lestvicu“. Razumljivo je da samo od Gospoda zavisi da li ćemo uspeti da uradimo nešto zaista pobožno, ali od nas zavisi raspoloženje. Ako u tom raspoloženju odmah budemo „podigli lestvicu“ onda ćemo i postizati rezultate, ne kolosalne, ali rezultate. Sećam se, o. Danil Sisojev je bio čovek ogromne radne sposobnosti, mnogi su ga pitali kako uspeva toliko mnogo da uradi, on je odgovarao. „Treba podići lestvicu visoko. Što više podigneš, to ćeš više uspeti“. Da, možda nećeš uspeti da je dotakneš, podigao si isuviše, ali ćeš ipak da se podigneš više nego da si je spustio nisko. Isto je i u delu misije, delu propovedi.

Prepodobni Makarije Altajski (Gluharev) je pisao. „Zar Duh Crkve nije takav da uvek želi da širi svoje granice, uvek želi da prodre u neprijateljsku oblast, voli da otima plen, slavi nove trijumfe, objavljuje nove pohode. Kada bi se Rusija što usrdnije, iskrenije i revnosnije trudila da obrati plemena Hristu, to bi se izobilnije blagoslovi sviše od Oca Svetlosti izlivali na državu rusku.“

Ovo je istina. Gospod obavezno podržava čoveka koji ispunjava volju Božiju. Ne pokazuje se to obavezno preko materijalnih stvari, to se pre svega tiče blagodatnog, pobožnog života. Sveti Makarije govori da misionari koji odlaze da propovedaju nepravoslavnima nisu izgubljeni za narod kako mnogi znaju da kažu: „eto, otišli su ko zna gde, a mogli su da ostanu i ovde se trude.“ To su ljudi koji zbog svog podviga i samopožrtvovanja privlače Božiji blagoslov na one koji su ostali.

Postoje ljudi koji istupaju protiv misije i čim počnemo da govorimo nekom o misiji među ljudima drugih nacija koje ne ispovedaju Pravoslavlje počinju da govore: „Potrebno je prvo da obratimo svoje, a zatim ćemo da razmišljamo i o drugima, itd“. Ponekada ima čak i bisera – znam jednu pravoslavnu misionarku iz Jakutije koja živi u Moskvi, koja se trudi da učestvuje u misiji. Ona mi je govorila da kada je govorila o misiji sa ruskim pravoslavnim hrišćanima, oni su joj rekli da prvo treba obratiti Ruse. To jest, ona kao Jakutka treba da razmišlja da obraća ne Jakute, već prvo Ruse, koji su inače već 1025 godina obraćeni (smeje se). Moje mišljenje je da je ovo vrlo neozbiljno. I ne samo moje mišljenje, ja ću vam navesti reči naših Svetih koji su govorili o ovome.

Sveti Nikolaj Japanski piše: „Ne sumnjaj pojaviće se otvoreni neprijatelji pomoći spoljašnjoj misiji među pravoslavnim hrišćanima. Zamislite hrišćanina koji tvrdi da nije potrebno da se propoveda hrišćanstvo neznabošcima van Rusije – koliko bi to besmisleno zvučalo za druge?“ U naše vreme nažalost to i mnogima ne zvuči besmisleno. Nastavljam sa rečima svetog Nikolaja: „Pokušali su neki, dok sam još pokušavao da osnujem japansku misiju, da govore da je neophodno prvo obratiti svoje neznabošce, a zatim ići i van granica. Međutim, njih je potpuno razoružavalo jednostavno ukazivanje da uz takvu teoriju hrišćanstva u svetu uopšte ne bi ni bilo sem u judejskoj zemlji. Jer apostoli ne bi trebali da izađu na propoved svetu sve dok ne obrate sve svoje zemljake. A njih je i do danas, kao što je poznato, jako mali broj obraćenih“. Isti Svetitelj govori i da veliku opasnost za delo misije predstavljaju ljudi površni, sa lakomislenim odnosom prema svakom ozbiljnom trudu.

O ovom problemu pisao je i sveštenomučenik Andronik Nikoljski. On je takođe išao na misiju u Japan kod svetog Nikolaja i trudio se tamo više od godinu dana. On je opisao svoj razgovor sa ruskim konzulom Vasiljevim u Japanu: „Dugo sam raspravljao sa Vasiljevim. On govori da uzalud svi mi odlazimo iz Rusije kada i tamo ima dosta posla za misiju. Ja sam odgovorio – da su i apostoli tako razmišljali mi ni do sada ne bismo znali ni reč o Hristu. A on meni: ‘A zašto i da se zna? Neka svako živi po svojoj religiji?’ Ovakve stvari govore ljudi kojima nije stalo ni do Boga ni do đavola. Tužno je i žalosno što i u naše vreme umesto pomoći i potpunog odricanja imamo ruganje. A o saosećanju koje za misiju imaju zajednice iz Amerike i Engleskoj ne treba ni da govorim. Ovakvi ljudi nikakve argumente ne razmatraju, čak ne žele ni da razmisle o njima i zato se nisam posebno ni trudio da produžim spor da bih sve do kraja objasnio.“

Na drugom mestu on piše: „Eto, naša inteligencija umesto umne i delatne, ili u krajnjoj meri, finansijske pomoći misiji, na sve načine se trudi da napakosti i predstavi ovo delu u lošem svetlu“.

U naše vreme nam je došlo jako mnogo ljudi iz drugih naroda, dolaze i nastaviće da dolaze i teško da na druge načine možemo uticati na te procese. Može se naravno tugovati zbog tolike imigracije itd, itd, to je zasebna tema. Ali ako gledamo sa tačke gledišta Promisla Božijeg – postoji Promisao da ti ljudi dođu u Rusiju, žive među nama. Zar samo da bi zaradili novac i poslali svojim porodicama? Ne mislim da je tako. Mislim da tu postoji Promisao Božiji. Neki govore da oni možda dolaze da bi kaznili naš narod zbog grehova koji postoje kod nas, npr. abortusi, razvrat i mnogo toga drugog što imamo, naše muke. Sa tim naravno ne možeš da se ne složiš, ali mi se čini da to ne može biti jedinstveni razlog. Mora da postoji razlog za te same ljude zašto su se ovde našli. Siguran sam da je naše zajedničko življenje Gospod dopustio upravo da bismo mi mogli da im posvedočimo o Hristu, o pravoslavnoj veri, privesti ih veri.

O ovome piše sveti Grigorije Palama koji je u svoje vreme dospeo u zarobljeništvo kod Turaka i živeo prilično dugo. On je video kako su izgledale oblasti koje su još nedavno bile hrišćanske, koje su Turci osvojili. Tamo su hrišćani živeli u vrlo teškim uslovima. Kada sveti Grigorije piše iz zarobljeništva, on govori da je sve to sa Promislom jer su upravo kroz taj događaj muslimani mogli da vide hrišćane, dobiju mogućnost da čuju o veri hrišćanskoj. Danas često i ne treba putovati toliko daleko kao ranije. Danas se kod nas organizuju ekskurzije za strance koji rade u Moskvi. Postoje ljudi koji se trude i streme da nađu misionarski put za rad sa gastarbajterima. Ljudi se trude iako je sve to kap u moru i po mom mišljenju to je, naravno, takođe ispunjavanje zapovesti Spasitelja. Ne navodim slučajno citate u kojima Sveti Oci govore o najpotpunijem ispunjavanju ove zapovesti – da bismo videli svu visinu u meri u kojoj ona postoji.

Najviša lestvica, najpotpunije ispunjavanje Spasiteljeve zapovesti ispunjavaju ljudi koji ostavljaju sve, odlaze u daleku zemlju, žive među starosedelačkim stanovništvom i ceo svoj život, ne neko vreme, niti nekoliko godina, već ceo svoj život posvećuju da bi se potrudili na delu apostola. To su ljudi koji je ispunjavaju 100%.

Međutim, ako ne možemo da je ispunimo 100%, ne znači da uopšte ne treba da je ispunimo. Možemo je ispuniti na 50, 20, 10, 5% – najbolje je tako početi. Ne može svaki čovek ostaviti sve i otići u daleku zemlju, ali da u sopstvenoj meri učestvuje u ispunjenju zapovesti Spasitelja – objavljivanja Jevanđelja – to mogu svi. Naveo bih reči naših Svetitelja o ovoj temi. Sveti Makarije Altajski (Gluharev) govori: „Različite sile su potrebne za ispunjenje zapovesti Hrista Spasitelja o propovedanju Jevanđelja narodima rasejanim po celoj Rusiji, sile koje su podeljene različito članovima Crkve. Kao što se jedni šalju na propoved, drugi se brinu o obrazovanju i vaspitanju propovednika, jedni sakupljaju priloge po celoj Crkvi, podstiču mnoštvo različitih načina za podržavanje misije, uređenju novih misija. Jedni ugađaju Bogu blagoslovenim brakom, drugi Mu prinose devstvenost i udovištvo kao prijatnu žrtvu. U svim ovim delovima Crkva poseduje potrebne sile za uređenje misije“.

Sveti Makarije Nevski takođe faktički ponavlja misao svetog Makarija Altajskog govoreći: „smatram mogućim, korisnim i poželjnim da u misionarskom služenju učestvuju ljudi svakog zvanja, pola i položaja. I da se u misiji, kako pred početak, tako i kasnije, jednako sa mladićem trudi i pobožni starac, brinući se o misionarskom posedu, neguje bolesne, a obrazovana devojka uči decu pismenosti – da svi imaju svoje mesto i svoje obaveze. Ako ne možeš da budeš lovac ljudi, onda lovi ribu za hranu tih lovaca.“

Isti Svetitelj nastavlja: „ako uspeh misije zavisi od sakupljanja sredstava za misiju, sakupljanje sredstava zavisi od broja ljudi koji saosećaju sa uspehom misionarskog dela. Saosećanje se pojavljuje kada se u društvu šire informacije o delatnostima misije, uvodi se u narod svest o važnosti misionarskog dela kao dela Božijeg, dela zbog koga je izvršena Iskupljujuća žrtva Spasitelja sveta. Zato se kao dobrotvor misije može smatrati ne samo onaj koji žrtvuje nešto za delo misije, već i čovek koji širi informacije o misiji, zadacima, potrebama i time budi saosećanje za nju. Ako čovek ne bi imao nikakva sredstva za potrebe misije, može da posluži svojom molitvom za uspeh misionarskog dela.“

Ovde kod svetog Makarija vidimo nivoe ispunjenja – jedan nivo je otići sam u misiju, drugi stepen – ako nisi otišao sam, možeš da izdvojiš sredstva za misiju, recimo redovno izdvajajući određena sredstva. Na primer, otac Danil Sisojev je imao pravilo – izdvajao je desetak od svih svojih prihoda za delo misije.

Takođe je iz istorije misije na Altaju poznat slučaj da je jedan sveštenik, običan sveštenik, ne starešina nekog velikog hrama sakupljao ne velika sredstva sa svoje strane, nadahnjivao svoje parohijane i to redovno slao kao pomoć altajskoj misiji. To nisu bila velika sredstva, ali je to radio redovno, tokom decenija. Za te godine, kroz ta sredstva on je uspeo da učini toliko mnogo da su ga na Altaju poštovali kao jednog od najvećih dobrotvora misije. Isto je bilo i sa svetim Jovanom Kronštatskim. Dok je učio na seminariji, maštao je da bude misionar, pripremao se da ide u Kinu, ali mu je Gospod pripremio drugačiji trud. Međutim, on nikada nije ostavljao misiju bez podrške – kada sam svojevremeno izučavao istoriju Pravoslavlja u različitim zemljama često sam nailazio da je sveti Jovan Kronštatski tamo podržavao početak propovedi Pravoslavlja, obavezno je učestvovao, bilo da je u pitanju prvi pravoslavni hram u Nemačkoj, ili prvi pravoslavni hram u Južnoj Americi, Argentini, bilo da je u pitanju misija u Japanu, Koreji, Kini – svuda, gde god pogledaš vidiš da je sveti Jovan učestvovao – slao odežde, sve neophodno za hram, ukazivao podršku takve vrste.

Zato je to put koji su sami Sveti Oci ispunjavali i ostvarivali u sopstvenom životu. Na kraju, ako čovek nema novca, čovek može pomoći širenjem vesti o misiji, može govoriti drugim ljudima, pisati članke, govoriti, upoznavati ljude sa delom misije da bi drugi ljudi čuli, nadahnuli se i možda neko iz njih bude dobrotvor ili čak i budući misionar. To će biti njegov doprinos u delo misije. Ako uopšte nema novca, može pomoći na ovaj način po rečima svetog Makarija. A ako se čovek nalazi u takvom stanju da ne može ni to da uradi, u krajnjoj meri može da se moli za misionare.

Nama kao da nedostaje upravo to da kada čovek sluša o delu propovedi u Jevanđelju, ne razmišlja o tome kako može u tome da učestvuje. Svaki čovek može da se moli. Na primer – jedna praktična stvar – napišite imena savremenih misionara koji se trude, napišite njihova imena u svoj pomjanik i svaki put ih pominjite na molitvi. Nije teško i to će takođe biti naš doprinos u delu misije, jer koliko god naše molitve bile skromne i one mogu privući pomoć Božiju i pokazati da nam nije svejedno.

Ako se misija vrši bez strasti, ne radi sujete, gordosti, želje da nekome nešto dokažeš, već radi ispunjavanja volje Božije – Gospod daje posebnu radost, blagoslov, blagodat. Za mene samog je misija na početku bila nešto daleko. Misija me je zanimala, ali nije bila deo mog života – kao kada pročitate neki istorijski roman – interesantno je ali se ne dotiče mog života. Međutim, kada sam prvi put, na poziv oca Olega Čerepanina otišao na Tajland i video njegov misionarski trud – sve to me je promenilo, shvatio sam da je u pitanju zaista život, posebni život, u tom služenju sam osetio posebno prisustvo Božije koje se ostvaruje upravo tu, u misiji. Taj život se razlikuje od uobičajenog, svakodnevnog života, života radi sebe samoga. To osećaju i naši misionari koji odlaze na misiju.

Na primer, možda ste i čuli, imamo misiju u Tuvi[1], brat Aleksandar je već dva puta odlazio. Kod nas se misionari smenjuju, odlaze u misionarske stanove u gradovima Šagonar i Ak Dovurak. Neki od njih, kada su odlazili tamo, odlazili su za oprezom. Neki od njih koji su bili tamo suočavali su se teškoćama. Nije uvek bilo lako, ali su svi koji su boravili tamo, apsolutno svi, govorili da nisu želeli da odu, da su mnogo toga razumeli, otkrili, između ostalog i o sebi samima. Gospod im je dao poseban osećaj, bili su oduševljeni, neki su već i više puta odlazili, a neki su čak odlučili da ostave sve i odu u Tuvu da bi se tamo trudili kao misionari za stalno. Kada je jedan od naših učenika, o. Andrej,[2] otišao tamo u Tuvu, susreo je tamo Tuvinca, svog poznanika koji ga je pitao zašto je došao. Kada mu je odgovorio da se preselio tu za stalno, njegov poznanik je počeo da tuguje zbog njega, kao da je umro. U tolikoj meri mu nije bilo jasno. U Tuvi su vrlo teški uslovi za život, u pitanju je najsiromašnija oblast Rusije, vrlo je visok stepen kriminala i teških zločina, tamo uopšte nije lako, ali istovremeno bih hteo i da objasnim zašto su misionari bili toliko oduševljeni i nisu želeli da se vrate. Uopšte nisu u pitanju neke lepote, udobnosti ili nešto slično, već upravo zato što im je Gospod dao, čak i u tom malom periodu vremena u kome su bili, da osete blagodat misionarstva, ravnoapostolnog služenja.

Teško je to uporediti sa nečim. Kada se čovek nađe na misiji dospe u takve okolnosti da shvata da uopšte može da uradi nešto samo ako bude verovao Bogu. Ovde živimo u istom krugu ljudi, naravno, smatramo da smo verujući, verujemo u Boga, znamo da On upravlja našim životima, ali ipak verujemo i razumemo da sve zavisi od naših napora, umeća, u krajnjoj meri u mnogome zavisi. Mi sami vodimo svoj život, znamo kako da reagujemo, kako da se ponašamo u jednom ili drugom slučaju, šta treba uraditi da bismo dobili potreban rezultat. Kada odlazimo na misiju sve to se ruši. Mi shvatamo da smo tu samo mi, Bog i delo koje smo dužni da uradimo Boga radi.

Kada svu tu nadu na sebe, svoje snage, umeća, znanja, navike, talente itd. odbacimo i počnemo da istinski verujemo Bogu, onda i Bog ulazi u naš život sa posebnom silom i deluje kroz nas. Mi to shvatamo i osećamo i to je takva sreća da malo šta sa njom može da se uporedi. Posebno radost kada misionar vidi kako se čovek obraća na njegove oči, kako se rađa novi hrišćanin, kako se to odvija od početka do kraja. To je ono što vrlo oduševljava, sećam se, jedan misionar koji je bio u Tuvi, kada mu je kupljena karta za povratak, rekao je: „molim vas, vratite kartu, želim još da ostanem ovde“. On se trudio mnogo više nego što smo na početku pretpostavljali. To je ono što se događa sada i ovde, ono u čemu možemo da ne zaostajemo od Svetitelja koji su se trudili pre nas.

Takođe je potrebno shvatiti da ne ide sve glatko, o tome Svetitelji takođe pišu. Pišu i o sreći misionarenja, sveti Nikolaj Japanski u svom dnevniku na jednom mestu piše: „Sreća na zemlji je jedna – kada se misija dobro odvija“. On dalje podrobno opisuje upravo tu sreću koju je osećao dok je boravio u Japanu, dok se trudio, propovedao – za taj podvig je govorio da je to za njega jedina istinska sreća na zemlji.

Svetitelji su upozoravali da je delo misije povezano sa mnogim teškoćama. Uzgred rečeno, zanimljivo je da je sveti Nikolaj Japanski, iako je očajno imao potrebu za misionarima-pomoćnicima i mnogo ulagao napora da mu iz Rusije pošalju pomoćnike, ipak kada su mu pisali i pitali ga ko treba da bude misionar, on je govorio da su potrebni ljudi koji su prikladni za delo misije. Ako čoveku to ne dolikuje, najbolje je da ostane kući jer će biti više problema nego koristi. On je govorio da ako čovek dođe i kaže da je spreman da ode u Japan, na godinu, dve, pa čak i na pet godina – takvo raspoloženje ljudske duše pokazuje da misije neće biti, da sa takvim čovekom ne treba čak ni nastaviti razgovor. Zato što čovek koji sebe kalkuliše za delo Božije: „udeliću jedan deo sebe, a onda ću živeti za sebe, svoja zadovoljstva, onako kako želim“ – na taj način već pokazuje da nije prikladan za delo propovedi.

To pokazuje i istorija misije. Prošle godine smo proslavili 300 godina misije Ruske Pravoslavne Crkve u Kini. Zanimljiva je istorija ove misije, kada je formirana pre tri stotine godina, ona je zaista imala takve ciljeve, svi su smatrali da misionari tamo idu da bi obraćali Kineze, propovedali im Pravoslavlje – upravo to je bio zadatak misije. Međutim, prvih 150 godina, do druge polovine 19. veka, sve ove misije, sa malim izuzecima, bile su neuspešne u velikoj većini. Zašto? Zato što je na početku bila napravljena greška – kako su se birali ljudi koji će biti članovi tih misija. Ruska vlast je odlučila da motiviše ljude, govorili su: „eto, idite na određeno vreme, na nekoliko godina se potrudite u Kini na delu misije, a kada se vratite dobićete posebne privilegije, napredovanja u karijeri, itd.“ Shvatate kakvog su se duha javljali ljudi? Ljudi koji nisu želeli da žrtvuju sebe za delo misije. Našavši se u Kini, nisu radili ništa, prosto su čekali da prođe njihovo vreme tamo da bi se vratili nazad. Istinski, uspešni misionar postaje Misionar kada se ne osvrće, kada ne računa koliko mu je još ostalo pre nego se vrati nazad.

Takav je bio i sveti Nikolaj Japanski ali i danas uspešni misionari postaju ljudi koji govore: „ja sam došao, da bih ovde i umro, nemam nameru da se vraćam odavde“. Već sama ova rešenost već privlači posebnu blagodat Božiju, odluka da se bude veran do smrti u delu misije, delu služenja.

Naveo bih reči koje su Svetitelji davali misionaru kao pouku, kao neophodan uslov misionarske delatnosti. Sveti Inokentije, apostol Aljaske je govorio: „najvažnija i istinska priprema za ovo delo je molitva koja je sama može da otvori izvor pouka sviše i da nizvede blagoslov na svaki početak dobrog dela. I zato se uvek i posebno pred razgovor sa ljudima koji ne znaju za hrišćanstvo  koje želiš da prosvetiš rečju istine obraćaj toplom molitvom Bogu“. Ovo je zaista neophodno. Ako se budemo uzdali u sebe, u svoja znanja i ostalo i ne budemo se molili, sve će biti uzalud. I otac Danil Sisojev je takođe govorio da delo propovedi, delo misije treba da počinje, da bude praćeno i da se završi – molitvom.

Vrlo je važno ono o čemu govori sveti Inokentije – da molitva otvara izvore pouka sviše. To je vrlo važno za misionara. Mene često pitaju u vezi sa islamom ili drugim religijama: „Šta treba da im se kaže? Kakvi su metodi misije među muslimanima, koje su metodike razgovora sa muslimanima, budistima, ili bilo kim drugim?“ Ljudi misle da postoje neke magične reči koje kada se izgovore mogu da obrate bilo kog ateistu, protestanta ili muslimana u Pravoslavlje. To je zabluda, pogrešno je da se tako misli. Jer takvih reči nema. Svaki čovek je individualan, ono što deluje na srce jednog čoveka, ostaviće potpuno ravnodušnim drugog. Kako možemo da znamo šta upravo reći konkretnom čoveku? Samo nam Bog to može reći. Mi to nećemo saznati ako ne budemo tražili. Gospod je rekao: „tražite i daće vam se“. Kada počnemo da se molimo i ako se zaista molimo iskreno, usrdno, Gospod nam može otkriti reči koje će biti korisne upravo za čoveka sa kojim govorimo u tom trenutku, koga je Gospod doveo u naš život.

Sveti Inokentije dalje nastavlja: „Imaj uvek skromno i smireno raspoloženje, ne obećavaj sebi samopouzdano neobične i sigurne uspehe u tvom služenju. Takva obećanja potiču od gordosti, a gordom se ne daje blagodat. Svaki put kada se prihvataš ovog dela uspokoj sebe i budi potpuno priseban inače nećeš moći da kažeš ni ono što znaš sigurno i pouzdano.“ Ovo je takođe vrlo važan momenat, koji ne pamte uvek ljudi koji ulaze u razgovore o veri i počinju isuviše oštro da govore. Prepodobni avva Dorotej je govorio da nijedna reč izgovorena po strasti nije ugodna Bogu, koliko god to bile inteligentne, pobožne reči. Ako dok govorimo sa nekim osećamo u duši gordost ili preuznošenje, razdraženost i sa tim ne možemo da se izborimo, potrebno je da prekinemo razgovor, jer neće biti ugodan Bogu. Govoriti se može govoriti samo u skromnom, spokojnom, smirenom raspoloženju duha kao što govori sveti Inokentije Moskovski.

Sveti Inokentije dalje poučava: „Pamti uvek da ako propovednik ne bude u sebi imao ljubavi kako prema svom delu, tako i prema ljudima kojima propoveda to i najlepše i najrečitije izloženje učenja može ostati bez ikakve koristi, jer jedino ljubav izgrađuje. Zato se trudi da u sebi imaš duh svete ljubavi“. Upravo će se misionarska ljubav i tražiti od nas.

Vi svi znate protestantsku karikaturu misije koja uopšte čini protestante da budu podsmeh svetu, koja nije efikasna. Protestantski misionari su, naravno, mnogo više primetniji jer ih ima nekoliko puta više od pravoslavnih, ali uopšte, njihova misija nije efikasna. Ako pogledate kolike napore oni ulažu na misiju i kakve rezultate imaju na kraju to je onda prosto za plakanje. Zašto je neefikasna? Zato što po pravilu, mnogi ljudi u velikoj većini osećaju neiskrenost reči čoveka koji na njima vežba neke misionarske metode, prosto kao na nekim objektima koje treba prevesti iz jednog u drugo stanje, upisati sebi plus i otići dalje do drugog objekta. Ovako nešto je strano pravoslavnoj misiji, to nije svetootački duh, svetootački prilaz.

Neophodna je ljubav prema čoveku kome propovedamo. Razgovarao sam sa jednim sveštenikom, o.Aleksandarom, koji je bio u gostima kod oca Danila tog dana kada je ubijen. o. Danil ga je tog popodneva ispratio na stanicu, vratio se i to je već bio poslednji dan njegovog života na zemlji. Sveštenik Aleksandar nije shvatao, zašto se o.Danil uopšte bavi misijom među muslimanima i tako mu je i rekao: „Zašto traćiš svoj život na te ljude kada postoje mnogo interesantnije oblasti za delanje? Između ostalog i za misionarsku delatnost?“ o. Danil mu je odgovorio: „Ja propovedam ljudima koje volim“. Upravo zato su i ljudi koji su ga slušali, koji su sa njim govorili, mogli da mu veruju, između ostalog i muslimani koje je obratio.

Šta je ljubav? Ljubav nisu neka sentimentalna osećanja, to nema nikakve veze sa ljubavlju. Ljubav je žrtva. Koliko žrtvujemo sebe radi drugog čoveka – toliko ga volimo. Ovo važi i za porodične odnose i uopšte hrišćanski odnos, jer nam je Gospod pokazao primer ljubavi – na Krstu, kada je dao celog Sebe. Isto je i sa nama – kako možemo da se žrtvujemo za čoveka? Kada susrećemo čoveka, počinjemo da ga zasipamo: „otvori svoje uši, sada ću ti izliti iz čaše svoje premudrosti i zato pazi!“ Takav prilaz, da ne koristim teške reči, nije efikasan, ne oraspoložuje čoveka prema tebi, ne otkriva srce čoveka. Misionar je dužan da nauči da sluša druge ljude, pre svega. To je možda i važnije od umeća da govori. Kada slušamo drugog čoveka, žrtvujemo svoje vreme, pružamo mu pažnju, čovek to ceni, počinje drugačije da se odnosi prema nama. I mi počinjemo da imamo drugačiji odnos.

Pozvati čoveka ponovo telefonom na primer, nije veliko delo, ne zahteva da se raspnemo na krstu. A da li znate kako to čoveka može da oraspoloži? Ako vidimo čoveka u nekom problemu, ako vidimo da kod njega nije sve u redu i pružimo mu saosećanje, pomognemo – novcem, poznanstvima ili nečim drugim da pomognemo, ili ako ne možemo to da uradimo – u krajnjoj meri saosećajte sa njim i kažite mu da ćete se moliti za njega. Čoveku koji je u nevolji često nije potreban novac, naravno ima slučajeva kada od novca zavisi sve, ali svejedno, pažnja, neravnodušnost koje mu pružamo je takođe vrlo važno za njega, posebno u velikim gradovima gde su ljudi jako daleki jedan od drugog i gde se oseća nedostatak ljubavi. Posebno to osećaju ljudi koji dolaze u gradove, koji dolaze da rade, često žive u okruženju gde nije baš lako i ako čoveku ukažemo pažnju, ljubav na vrlo jednostavnom nivou onda to već može da se naziva prvim koracima u ljubavi prema čoveku Hrista radi. Kroz to Gospod može da nam otkrije kako da mu propovedamo, kako da kažemo reč.

Dalje sveti Inokentije nastavlja: „Od prvog trenutka od kada stupiš na dužnost misionara svojim ponašanjem i vrlinama koje su prilične tvom činu i zvanju, trudi se da zaslužiš dobro mišljenje i uvaženje kako starosedelačkog naroda, tako i stranaca koji žive tamo. Dobro mišljenje izaziva i uvaženje, a koga uvažavaju, tog i slušaju. Od prvog viđanja sa narodom trudi se da zadobiješ njihovo poverenje i raspoloženje prema sebi, ali ne laskanjem i poklonima, već razboritošću, spremnošću na svaku pomoć dobrim i razumnim savetima i iskrenošću. Ko će inače da ti otvori srce ako ne bude imao poverenja? Kada govori neko iz naroda, slušaj ih pažljivo, sa snishođenjem i strpljenjem, na njihova pitanja odgovaraj razumno, sa posebnim raspoloženjem i toplim rečima, jer su pitanja naroda o duhovnim predmetima vrlo važne stvari za propovednika, ona mogu pokazati stanje duše čoveka koji pita, njegove sposobnosti, želju za prosvećenjem. Ali ako ne odgovoriš čoveku jedan put ili mu odgovoriš sa uvredom, možeš izazvati da on zaćuti za sva vremena.“

Tako je i sveti Nikolaj Japanski govorio da je misionaru neophodno da sa svima govori krotko, razumno, iz ljubavi, tada će njegova reč u velikoj meri imati dobro dejstvo, u krajnjoj meri neće povrediti drugog. Ako bude govorio gnevno, gordo, nestrpljivo, reč će biti trula, ljudi će je primiti takvu i ništa dobro neće proisteći. Ove reči su takođe aktuelne i u naše vreme jer neki ljudi misle da je delo misije upravo delo izobličavanja, da je neophodno seći i levo i desno, izobličavati, govoriti oštro, grubo. Nije tako. To nije ono što će nam pomoći da ispunimo volju Božiju.

Sveti Oci, duhovni ljudi, proroci mogli su da govore reči izobličenja bez strasti. Ako se čovek koji se još uvek nije oslobodio od strasti, bude trudio da spolja podražava tome ljudi će osećati da je iznutra on strastan čovek, to će prosto biti smešno, besmisleno i ružno – njegov pokušaj da oponaša neke svete izobličitelje, da bude oštar, grub, da provocira.

Za misionara je vrlo važna čistota vere. O tome su takođe Sveti Oci govorili. Sveti Inokentije govori: „Dogmata vere i vrlinskog učenja potrebno je držati se tako čvrsto da se ne dopušta da se govori ili dopušta ništa u suprotnosti sa njima, makar ti pretila očigledna smrt“. Tako je i sveti Nikolaj Japanski govorio: „Ni jedan dogmat, ni jednu crtu dogmata ne možemo da prenebregnemo jer sve što držimo do najmanje sitnice jeste Božije učenje, Božiji razum – dat rodu ljudskom za spasenje“.

Zato po mom mišljenju, čovek koji ne drži učenje Pravoslavne Crkve ne može da bude misionar. On nije u stanju da drugima da ono što sam ne poseduje. Ako on sam sumnja u neke delove pravoslavnog učenja, ako spori sa tim i ne slaže se, njemu je samom potrebno da bude objekt misije, da se sam sa sobom razabere i nauči se smirenju pred istinom Božijom. Naravno, misionaru je važno da njegov život bude u skladu sa hrišćanstvom, da ispunjava zapovesti, živi saglasno sa onim čemu uči. Dešava se ponekada prizor koji je besmislen – propoveda se neophodnost posta od strane čoveka koji sam ne posti, itd. Sve to je istovremeno i smešno i žalosno. Sveti Jovan Kronštatski je govorio da čovekovo srce oseća srce drugog čoveka i zato kada govorimo nekome, naši slušaoci intuitivno osećaju da li smo mi sami u skladu sa onim što govorimo, da li sami verujemo u ono što govorimo. U zavisnosti od tog nam čovek veruje ili ne veruje. Ako govorimo predivne i mudre reči koje smo dobro naučili, ali sami ne živimo po njima, čovek to oseća i to ga nimalo ne dotiče.

Prepodobni Justin Popović je govorio: „Podvižnici su jedinstveni misionari Pravoslavlja. Podvižništvo je jedinstvena misionarska škola Pravoslavlja. Pravoslavlje je podvig i život i zato se propoveda jedino životom i podvigom“.

Zato je greška, velika greška, svoditi misiju samo na reči, na govore i slično. Prepodobni Makarije Gluharev je govorio da je važno da srce misionara pripada Gospodu i gde god on stremio da uvek ima osećanje da hoda pred Bogom i živi za Boga, u jedinstvu sa Njim, gledajući na Njega očima svog srca.

Sveti Nikolaj Japanski: „Kakve osobine je potrebno da poseduje istinski misionar. Pre svega, smirenje.“ To je najvažnije, jer se Bog gordima protivi, a smirenima daje blagodat. Ako misionar nema smirenje onda će delovati samo na štetu sebi i ljudima sa kojima govori. Zato je na primer važno da misionarska delatnost ima blagoslov. Sveti Nikolaj Japanski je govorio da je u delu misije opasno biti sam. Potrebno je da imaš čoveka sa kojim možeš da se posavetuješ. Sveti Nikolaj Japanski se savetovao sa svetim Makarijem Nevskim koji je bio stariji od njega, takođe misionar. Sveti Nikolaj mu je verovao, pitao ga za savet, jer čovek koji se ni sa kim ne savetuje već pokazuje da je u njegovoj duši gordost. To je već znak da ništa neće uspeti.

Svetitelji takođe pišu o neophodnosti molitve. Sveti Makarije je govorio: „Ako se misionar bude usrdno molio, poći će mu za rukom da dobije i pomoć od vlasti. Molitva na delo blagovesti nizvodi blagodat koja je u stanju da razori svaku prepreku, ona čini reč propovednika, koja je ponekada samo po sebi jednostavna, snažnom, u stanju da privodi one koji slušaju u poslušnost Hristu“. On je takođe govorio o neophodnosti stalnog čitanja reči Božije. O tome je govorio i o. Danil Sisojev. Da ne prođe ni jedan dan a da vi ne pročitate pravilo iz Jevanđelja i Apostola određeno za taj dan. Ovo čitanje nije potrebno samo da bismo zapamtili reči Jevanđelja, ono nam je neophodno da bismo se napojili duhom tog učenja.

Sveti Oci su takođe pisali i o greškama koje misionar može da napravi. Sveti Inokentije je govorio da se ne smeju koristiti sredstva i mere nesvojstvene jevanđelskom duhu da bismo umnožili broj ljudi koji pristupa Krštenju: ni prinuđivanja, ni pretnje, ni pokloni, ni obećanja koristi, nikakve sujetne obmane, već da se uvek deluje sa apostolskom iskrenošću. Takođe je savetovao: „ne pokazuj prezir prema starosedelačkom načinu života, običajima i ostalom – koliko god se to činilo dostojnim prezira. Jer ništa ne može tako uvrediti i razdražiti te ljude kao očigledan prezir i ruganje svemu što je njihovo.“

Postoji još jedna važna stvar o kojoj Oci govore – zašto ne smemo da iskrivimo istinu koju smo dobili. Mi znamo da čovekova savest izobličava čoveka za učinjene grehe. Međutim savest ima i druge funkcije, druga dejstva. Jedna od tih dejstava je i razlikovanje istine od laži. Sveti Teofan Zatvornik piše: „Zašto je tako malo ljudi izašlo na propoved i pritom su tako puno uspeli. Upravo zato što su govorili istinu.“ Kada govorimo istinu čoveku tada se njegova savest iznutra odaziva i svedoči mu da je u pitanju istina. Unutar njega radi savest, glas savesti koji mu pomaže, koji ga neće ostaviti ravnodušnim. Naravno, sloboda čovekovog izbora se uvek čuva. Zato čovek koji ne želi da sledi taj glas, ne želi da sledi istinu može da počne da se bori sa tim, mogu da se pokažu i znaci agresije od strane ljudi koji slušaju propoved i pritom ne žele da joj slede. Propoved apostola je malo koga ostavljala ravnodušnim, mnogi ljudi su ili verovali ili su počinjali da se suprotstavljaju upravo zato što im savest nije dala mira. To dejstvo savesti, unutrašnje svedočanstvo savesti da je u pitanju istina će postojati samo pod uslovom da zaista propovedamo istinu, jer ako dodajemo Pravoslavlju nešto svoje, menjamo ga na neki način, ništa se neće dogoditi. Ako ga isuviše komplikovano izražavamo, opterećujemo sopstvenim fantazijama, izrazima, isuvišnim dokazima – sve to, po rečima svetog Teofana usporava put istine do čovekovog srca.

Istina pre svega poseduje opravdanje u sebi samoj. Pritom istina, po rečima svetog Justina Popovića: „živi ljubavlju i o svedoči o sebi ljubavlju. Hristova istina se najuspešnije propoveda ljubavlju. Ljubav je najbolji misionar.“ Zato je te dve stvari važno držati zajedno – ljubav i istinu. Tada će i postojati hrišćansko svedočanstvo dostojno Hrista. Ako se nešto od ovoga gubi – ako se gubi ljubav i ostaje istina koja se izražava bez ljubavi – ona ranjava čoveka, razdražuje ga, provocira. Ne događa se čudo rođenja duše za večnost. Ako postoji ljubav a gubi se istina, kao u ekumenizmu recimo, tada opet nema nikakvog ploda naše misije. Samo kada istovremeno postoje i ljubav i istina, tada čovek može da bude probuđen za Hrista.

Na primer, poznajem grčke monahe koji su otišli u Meksiko, oni na početku nisu ni pretpostavljali da će se tamo baviti misijom, oni su otišli na poziv arhijereja tamo da bi pomogli u uspostavljanju monaškog života. Međutim, ispostavilo se da su Meksikanci koji su živeli u njihovoj blizini počeli da dolaze u velikom broju i primaju Pravoslavlje. Grčka tradicija je da krste rimokatolike prilikom njihovog ulaska u Crkvu. Oni su krstili nekoliko stotina ljudi za malo vreme. Meni je ovo bilo zanimljivo, pitao sam ih u čemu je tajna, zašto se dogodilo to?

U principu je sve bilo vrlo jednostavno. Kao prvo, primali su svakoga ko im je dolazio sa ljubavlju i pažnjom. Svakog ko bi im došao bio bi uslužen, doneli bi mu čaj ili kafu, neki kolač, seli bi sa njim, razgovarali, smešili mu se, slušali ga sa istinskom pažnjom. Ljudi su bili jako dirnuti jer su već zaboravili na takvu pažnju od strane rimokatoličkih sveštenika od kojih nisu dobijali ništa tako. Takav odnos je oraspoložio ljude, oni su dolazili, sprijateljili se sa manastirom. Ali pri svemu tome postojala je velika čvrstina u onom što se tiče istine i odnosu prema nepravoslavnima. Ako bi ljudi dolazili i govorili: „Mi želimo da se pričestimo,“ oni su im odgovarali: „Vi niste u Crkvi, zato vam ne možemo dati Pričešće. Niste u Pravoslavnoj Crkvi zbog jeresi“. Ovo je doticalo ljude.

Znam iste primere i kada su se obraćali raskolnici koji su boravili na Svetoj Gori. Bili su primani tamo sa velikom ljubavlju, bili su oduševljeni, ali kada su želeli da dođu na službu da bi u njoj učestvovali rečeno im je da nisu u Crkvi, da ne mogu da učestvuju. Da nije bilo ljubavi koju su na početku ljudi videli, da su čuli samo reči: „Vi ne možete da se pričešćujete, ne možete da se molite sa nama“ oni bi pomislili da ih monasi prosto mrze i zato ne žele da nam dozvole, gledaju na nas kao na neprijatelje. Ali ne, oni su videli da ih primaju sa velikom ljubavlju, sa većom ljubavlju nego što primaju svoje. Znači, nije razlog u tome što ih neko mrzi. Razlog je u tome što su oni zaista van Crkve, da zaista nije nešto u redu sa njihovim stanjem. Isto je bilo i sa njima i sa Meksikancima. Pritom u Meksiku je pored manastira postojao pravoslavni hram u kome su bez problema dopuštali rimokatolicima da se pričešćuju – bez ijedne reči. Iako taj hram mnogo duže postoji nijedan čovek tamo nije primio Pravoslavlje. I zašto bi? Ako ti već sve daju, ako daju Pričešće, šta još imam da primim? To je lažna ljubav koja nastaje kada se istina izgubi, ona nikoga zaista ne može da privede spasenju.

Isto kao i sveti Justin pisao je sveštenomučenik Aleksandar Miropoljski. On je celoga života propovedao među Tatarima, delatni propovednik. On je govorio: „moje dugogodišnja pastirska, propovednička praksa ubedila nas je u to u čemu se kriju uslovi uspeha. U pitanju je ljubav: ljubav i na rečima i u učenju Hristovom. Ljubav kao život Hristov u nama krajnje je neophodna za uspeh u misionarskoj delatnosti“.

Još jedan važni trenutak u vezi sa onim što su Sveti Oci govorili, a što se tiče razgovora u misiji. Sveti Nikolaj Japanski je govorio da ne postoji sredstvo da se ubedi čovek koji se uporno protivi istini. Ovo je vrlo važno jer ponekada ljudi ne shvataju i nastavljaju da se svejedno trude da zadobiju čoveka, da mu još nešto govore, govore, govore, pišu, daju… o.Danil je takođe o tome govorio.

Kada počinjemo da govorimo sa nepravoslavnim čovekom o veri, važno nam je da razumemo da li taj čovek ima ljubav prema istini. Ako je on svestan, kao svoju vrednost ima istinu, ako smatra da je istina važnija od njega samog, da je radi saznanja istine dužan da se žrtvuje, da sledi istinu, da se ponaša u skladu sa istinom – ako ima to osećanje, vrednost i spremnost za ovo – sa njim se može govoriti i trošiti vreme, makar i cela godina dana. Ako čoveku istina u principu nije važna, ako mu nije zanimljiva, ako su mu važnije njegove fantazije, ideje, udobnost u životu, sa takvim čovekom nastavljati razgovor u najboljem slučaju nije korisno, a u najgorem slučaju čak i štetno. To pokazuje i praksa. Sveti apostol je o tome govorio da se nakon prvog i drugog urazumljivanja treba skloniti. Nakon jednog ili dva razgovora treba da shvatimo ko je ispred nas: čovek koji traga, kome je istina važna, ili čovek koji jača u svojoj zabludi i koji uopšte nema osećanje istine: „ono što mi se sada sviđa – eto, to je istina“. Sa takvim ljudima razgovor nema smisla.

Kako odrediti u koju se kategoriju odnosi čovek? Ako čovek sluša ono što govorimo, to znači da mu je istina važna, da ga zanima. Šta znači slušati? Ne znači da će obavezno klimati glavom na sve što kažemo, ne govorim o tome. Mi kažemo nešto i vidimo, on može i da se ne složi, da je čuo, da se zamislio nad tim, da je to propustio kroz sebe, i zatim zadaje sledeće pitanje. Ako vidimo da čovek uopšte ne sluša ono što govorimo, mi govorimo, a on ili preskače na druge teme ili ponavlja jedno i isto, to je znak da mu nije važno ono što govorimo. Njemu je ono što govori prosto sredstvo da nas udalji, on prosto čeka da se pojavi pauza u našoj reči da bi rekao ono što želi.

Isto važi naravno i za ljude koji nam prilaze sa podsmehom i govore: „hajde, reci mi nešto o hrišćanstvu“ ili nešto slično. Ovde takođe nema nikakvog smisla nastavljati takvu vrstu razgovora. Za to je Gospod rekao: „ne bacajte biser pred svinje“. Kada shvatamo da čoveka ne zanima istina, ne znači da nad njim donosimo presudu. Mi jednostavno vidimo da je on sada takav i sada ga ostavljamo Bogu. Možemo da se pomolimo za njega, ali je govoriti sa njim besmisleno. Ali ko zna, sutra, ili za godinu ili za dvadeset godina će se on izmeniti i istina će mu postati zanimljiva, prići će, naučiće, možda ne od nas već od nekog drugog, Gospod će ga privesti i možda će nas i preteći u duhovnom  pogledu. Mi to ne znamo. Ja govorim o tome kakav je čovek sada, dok razgovaramo sa njim, šta je potrebno da radimo u tom trenutku.

o. Danil Sisojev je kao primer svoje greške govorio da kada je govorio sa jednim protestantom, bilo mu je zanimljivo da razgovor dovede do kraja. On je potrošio dvadeset šest sati razgovora s njim, susretali su se nekoliko puta, dao mu je odgovore na sva pitanja, argumente, na sve. Na kraju mu je taj mladi čovek rekao: „da, ja razumem da je istina u Pravoslavlju ali ću ipak ostati u svojoj zajednici jer mi je tamo udobno.“ o.Danil je to navodio kao primer svoje greške, da je potrebno naučiti se da takve ljude prepoznaš odmah. Ako čovek ne traži istinu već komfor, u ovom trenutku nemamo sa njim o čemu da govorimo dok ne izmeni svoj stav.

Možda neko ima neko pitanje u vezi sa našom besedom?

Pitanje: Da li biste mogli da kažete nešto o misiji u Africi?

Odgovor: Nije tako lako reći ukratko o pravoslavnoj misiji u Africi. U Africi je danas delo misije – delo cele Crkve, od Patrijarha, arhijereja, preko sveštenika, monaha, mirjana – svi su na ovaj ili onaj način uključeni u misiju i brinu o tome. Aleksandrijska Crkva je zaista vrlo jaka, preduzima velike napore, koliko joj je moguće, da bi delo misije napredovalo. Uzgred rečeno, ono što smo pominjali, da je podvig najbolji propovednik Pravoslavlja je vrlo važno, jer u misiji u Africi sistematično uzimaju učešće svetogorski monasi. Svetogorski manastiri daju misionare za jednu ili drugu zemlju. Postoje i monasi koji su tamo zasijali kao istaknuti podvižnici, jako je poznat na primer, o. Kozma, apostol Zaira (Konga). On se upokojio osamdesetih godina, poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Njega se sećaju, poštuju ga kao istinskog podvižnika. I drugi oci koji dolaze sa Svete Gore, mnogi dolaze tamo. To je važno Afrikancima, jer vide da im Pravoslavlje propoveda čovek koji se ozbiljno odnosi prema tome da Pravoslavlje učini svojim životom. To je mislim takođe važan momenat. Na severu kontinenta su u većini muslimani, dok su ispod njih hrišćani, neznabošci. Ima zemalja u kojima do danas ima mnogo neznabožaca, ipak takvih zemalja ima relativno malo, misija je vrlo intenzivna. Propovedaju ne samo pravoslavni, ima i rimokatolika, protestanata. Postoje jako dobri uslovi za propoved.

Kada čitam dnevnike svetog Nikolaja Japanskog shvatam da je on živeo u takvim uslovima u kojima se mi više ne nalazimo, ni u Japanu takvih uslova više nema. U to vreme nije bilo ni bioskopa, ni televizije, ljudi su imali dosta slobodnog vremena, imali su zanimanje za nešto što se pojavi novo. Svetom Nikolaju ili njegovim katehizatorima je bilo dovoljno da dođu u novi grad i da postave obaveštenje na trgu da će tamo i tamo biti susret sa pravoslavnim misionarom i sala bi bila prepuna. Ako danas tako nešto uradimo, najverovatnije je da nam niko neće doći. Ljudi rade, imaju mnogo obaveza. Ranije je čovek mogao da isplanira celu godinu unapred. Savremenog čoveka ne zanima da ide i sluša novog propovednika. Šta će mu to? Zato je i u Zapadnoj Evropi i u Rusiji i Japanu sa time jako teško. Više nisu takvi uslovi, nama je potrebno da tražimo mesto susreta sa čovekom da bi nas saslušao, da bi bio spreman da nas čuje.

A u Africi je i do sada tako. U Africi su ljudi jako otvoreni, važno je koristiti se tim uslovima i to naši misionari i rade. Može se jako puno govoriti o misiji tamo. Postoje problemi tamo sa finansiranjem misije. Misija pomoću samofinansiranja nikada ne može da postoji. Nekoliko poslednjih decenija misiju tamo su podržavali pre svega Grci ili sa Kipra ili iz Grčke. Oni su tamo mnogo izgradili.

Jedan od pogodnih uslova tamo za misiju je činjenica da je tamo država u mnogim afričkim zemljama zainteresovana da misionari otvaraju škole. Na primer, vi odete u Afriku, naravno sa blagoslovom Aleksandrijskog patrijarha, dolazite u mesto gde nema pravoslavnog hrama, želite da izgradite pravoslavni misionarski centar, izgradite hram, odete do lokalnih vlasti i zamolite za zemljište, dozvolu za izgradnju hrama, oni će vam reći da nema problema ali uz uslov da izgradite školu za svu decu koja tamo žive. Može da se izgradi i bolnica – to je obavezni uslov od strane vlasti. Sa druge strane, sve to zahteva velika sredstva, ali je i ogromni pokretač misije, jer deca koja se uče u tim školama dolaze iz nepravoslavnih porodica i u velikom procentu, više od 50% tokom školovanja primaju Pravoslavlje. A drugi, čak iako ne primaju Pravoslavlje osećaju simpatije prema njemu jer znaju da im je Pravoslavna Crkva dala obrazovanje. Tako i bolnice postaju zdravstveni centri za sve ljude u okolini. Za državu je vrlo lako, ne troše ni jednu paru na obrazovanje a svake godine kod njih raste broj škola, to jest, tim sistemom su zadovoljni i država i misionari. Zato su tamo potrebna velika sredstva, tamo je mnogo učinjeno, ljudi se vrlo odazivaju. U nekim zemljama ljudi prosto u hiljadama primaju Pravoslavlje i to vrlo čvrsto. Ponekada se javlja pitanje: koliko je to tamo uopšte ozbiljno obraćenje u Pravoslavlje, šta neki crnci mogu da shvate o našoj duboko duhovnoj veri, ali u realnosti iskustvo pokazuje da ljudi pokazuju veliku ukorenjenost u Pravoslavlju, čak i nepismeni ljudi jer i Duh Sveti prosvećuje srca ljudi.

Problem tamo je što je sada u Grčkoj i na Kipru ekonomska kriza, to jest, ljudi više prosto ne mogu da šalju priloge i zato su se afričke misije našle u velikoj finansijskoj opasnosti. Može se čak govori i o krizi naše misije u Africi pošto uopšte nije jasno odakle nabaviti sredstva. U Grčkoj su priloge davali prosti ljudi, tamo je postojao vrlo efikasan sistem, kada su ljudi redovno izdvajali za misiju, Crkva je sakupljala priloge, slala, zatim se isticalo gde je koji novac poslat, sve je bilo transparentno, u celini vrlo efikasno. Sada je u Grčkoj zaista kriza.

Pitanje: oče Georgije, da li biste mogli da kažete nešto o vrlini poslušanja u misiji. To je danas vrlo aktuelno.

Odgovor: Da, moj propust što nisam rekao ništa o tome konkretno. Zaista, ko od nas nije slušao o smirenju. Postoji stav da je smirenje da o sebi misliš: „eto, ja sam najgori“ i tome slično. Smirenje nije u tome. Prepodobni Marko Podvižnik govori da se smirenje ne sastoji u tome da misliš ili govoriš o sebi nisko, već da je istinsko smirenje u tome da kada ti kažu da uradiš nešto, to i uradiš. Imamo veliki problem sa time. I na misiji se susrećemo sa tim. To je smirenje. Čovek tamo počinje da mudruje, dali su mu neki zadatak da učini to i to, a on uzima i nešto ne ispuni, nešto uradi po svome, uradi nešto što mu nisu rekli i kada ga pitaš zašto, on odgovara: „Pa mislim da je ovako bolje“.

Eto, to je gordost, to je problem. Takvoj disciplini misionar sebe treba da uči, da bude u poslušanju, da veruje onome ko je iznad njega više nego sebi. To je nešto što je misionaru neophodno, ako misionar to ne poseduje, on postaje problematičan. Samopouzdanje, samovolja – to su stvari koje u duhovnom životu stvara veliki problem za njega samog. Mi to prosto i ne primećujemo jer ako se nešto kod nas dešava ograničava se na nas same i na naše porodice. A kada čovek kreće na misiju i počinje da se ponaša kako mu padne na pamet, to je onda i veći uticaj takvog ponašanja. Zato naše reči o smirenju nisu prosto lepe reči, već pre svega praksa. Ako počnemo da se bavimo misijom, sa dobrim željama, ali ako se bavimo bez savetovanja, bez poslušanja, to dovodi do problema, nesreća, skandala. To je nešto što je potvrđeno iskustvom.

Imam utisak da neki misionari imaju romantične predstave o misiji: „Ja ću otići tamo, ljudi će se okupiti, govoriću na stadionima, zagrejaću srca ljudska“. I kada se nađu na pravoj misiji dospevaju u stanje šoka, jer je istinska misija nešto drugo. Istinska misija u sebe uključuje i mnoge druge, najjednostavnije stvari, najosnovnije. Niko te neće zvati na stadion govoriš, ljudi neće trčati za tobom, sve je drugačije u realnosti. Ako čovek ima poverenje u Boga, ako je u poslušanju Crkvi koja ga je poslala na misiju, onda je drugačije. Misija je delo ravnoapostolno. Apostoli su ljudi koje šalju. Ako mi nešto radimo bez blagoslova, onda – ko nas je poslao? Sami smo sebe poslali? Misionar ne može a da ne bude poslan. Ako je poslan, onda pokazuje poslušnost onome ko ga je poslao. Kada je na primer, sveti Stefan Permski odlučio da postane misionar, on je otišao do arhijereja, bio je mirjanin i zatražio blagoslov. Govore mu: „Ti znaš da ljudi u Permu nisu jednostavni, divlji su, ubijaju mnoge hrišćane“. On odgovara: „Ja sam odlučan da u tome ostanem do smrti.“ Njegov arhijerej ga je blagoslovio, Crkva ga je poslala i on je postao naš čuveni i veliki ruski misionar. Zar nije mogao sam da ode? Ko mu je smetao? On je mirjanin, nije sveštenik, može da se spakuje, ode u Perm, propoveda, ko bi mu smetao? Međutim, on je imao crkvenu svest i zato je na početku otišao da dobije blagoslov na delo kojim je želeo da se bavi. To je učenje Crkve. Učenik Apostola, sveti Ignjatije Bogonosac je pisao da čovek koji radi nešto bez znanja episkopa, vrši volju satane. Zato je jako važno u delu misije da postoji crkveni blagoslov, blagoslov episkopata, da se sve vrši onako kako je Crkva odredila.

Ako negde želimo da se bavimo misijom, onda to nije na Mesecu već na teritoriji nekog arhijereja. Kod tog arhijereja i treba da tražimo blagoslov. Mislim da nije potrebno da razvaljujemo zatvorena vrata, ako postoji mnogo otvorenih vrata pored. Ako nekom vladici sada nisu potrebni misionari, postoje drugi episkopi koji će primiti misionare sa velikom ljubavlju, podržati, pomoći. Ako u vašem mestu nisu potrebni, treba ići na drugo mesto. Znači da ovde trenutno nije vreme. A praviti nekakav ustanak, protiviti se arhijereju ili još nešto slično tome, razumete, misije neće biti. Ako hoćeš knjigu da napišeš, ili kuću da podigneš, sam si svoj gazda. Ali šta znači misija? Znači da želimo da privodimo ljude Hristu. Kome ćemo privoditi? Recimo neko se od ljudi zainteresovao, mi treba da ih povedemo nekome. Neophodno je da postoji hram, da postoji sveštenik. Bez toga se odmah pojavljuju nesporazumi, smućenost, iskušenja. Postoje nekada problemi, da neke vladike ne podržavaju misionarsku delatnost i u tom slučaju, u toj eparhiji, naravno treba poštovati njegov čin i nasuprot njegovom blagoslovu ne činiti ništa. Da li je on pravilno dao blagoslov ili ne – za to će on dati odgovor pred Bogom.

 

 

Đakon Georgije Maksimov, Uvodno predavanje  na početku nove školske godine u „Školi pravoslavnog misionara pri Sinodalnom Misionarskom odeljenju Ruske Pravoslavne Crkve“

 


[1] Oblast Rusije u južnom Sibiru, na granici sa Mongolijom.

[2] U međuvremenu se o.Andrej zamonašio, u monaškom postrigu je dobio ime Jefrem i rukopoložen je za jeromonaha.

 

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.