„Наши богомољци – не одбацујте их…“ – (једна напомена свештеницима) – Свети Николај Жички

„Наши богомољци – не одбацујте их…“ – (једна напомена свештеницима) – Свети Николај Жички

У сваком хришћанском народу осетио се после рата по неки особити религиозни покрет. Ови покрети махом су поникли у простом народу, но овде-онде и међу ученим светом. Сељачка Француска, у време рата и после овога, толико се приближила поново цркви, да је нерелигиозна Влада Француске похитала, да обнови дипломатске односе са Ватиканом.

У Великој Британији, у Велсу, појавио се међу рударским радницима један необичан проповедник, прост угљарски радник, по имену Смит. Изјутра, пре уласка у рудокопе и увече по изласку из истих, многе хиљаде радника стицале су се око овога Смита, да чују његову ватрену реч о Христовом Јеванђељу, као једну основу за решење и радничког питања и свију других питања, која потресају велику империју енглеску.

Русија је, изгледа, прави вулкан од религиозних покрета. Самозвани господари Русије, који су обећали претворити и камен у хлеб и који су успели да изврше обратно чудо, тј. да претворе хлеб богате Русије у камен, још су више затресли тај огњени вулкан. На страну са руским мужиком. Он је последњих година убијао и пљачкао, по примеру својих учитеља, и тиме прошао први период живота Раскољникова; у период покајања и поправке. Али религиозни покрети међу интелигенцијом Запада могу се класификовати у спиритизам и теософију. Најинтересантнији религиозни покрет пак међу руском интелигенцијом назива се „Евразија“ (Европа—Азија). Садржина тог покрета садржи се у овоме: Европа представља мању вредност, Азија већу; но уједињене — представљале би пуну вредност. Отуда поклич: натраг ка православној цркви; она је коректура за европски кључ, за мистерију Азије. Алфа и омега руског народа је православље, веле Евразити.

Да ли постоји какав религиозни покрет у српском народу? Међу такозваном, „интелигенцијом“ од тога нема ни трага ни гласа. Но у народу има. Прост народ никад није задовољан само земаљским царством, ма какво и ма колико оно било. По свом неугашеном божанском инстинкту он увек тежи ка небеском царству. Код нас постоји назаренство, постоји спиритизам, постоје разноврсне секте. У свим тим таборима oceћa се сада живље комешање после рата. Но све то скупа не заслужује имена једног озбиљног религиозног покрета. И у све то умешана је агитација и новац са стране.

Једини озбиљан, спонтан и потпуно идеалистички покрет на пољу религије у нашој земљи јесте покрет богомољски.

Ко су богомољци? то су још неизбројани и неорганизовани људи и жене, од Чуруга до Битоља — на хиљаде и хиљаде њих — који најусрдније посте и моле се Богу: недељу празнују и причешћују се, проповедају покајање и скори долазак Спаситељев. Неки од њих тумаче снове и знаке. Неки остављају кућу и породицу и одлазе у монаштво. Ословљавају се „браћом“ и „сестрама“. На богослужења долазе у групама. На богослужењима клече и уздишу, целивају крст и иконе. Са великом заповешћу очекују, да ли ће се њихов свештеник решити, да им каже реч о Богу, да објасни јеванђеље. — Ах, само да се хоће решити и промолвити бар речицу: браћо и сестре Господ је близу! Но, решење најтеже, најмучније, најређе!

Ако им проговори, они га обасипају похвалама с благодарношћу. Ако ли не, они се после службе, скупљају пред црквом, да „заврше службу“, то јест да чују проповед својих пророка. Ови пророци — прости сељаци, са дугом брадом и косом — ваде из џепа Нови Завет, од употребе већ похабан и умашћен, и читају и говоре, по цео сат чита и говори, док сви не заридају од покајања и умилења; дуже читају и говоре него што је служба трајала. Боје ли се пак враждебне интервенције полиције или — жалости моја — самога свештеника, они после службе журно хитају кући једнога од њих, и ту, без презања и скраћивања „завршавају службу.“

Зашто свештеници, у чијим парохијама има богомољског покрета, а у чијој га нема? — не пишу дописе о то­ме у црквеним листовима? Да би се цео овај стихијни покрет разјаснио. Да би се исправио тамо, где се, ма чијим нехатом, искривио. Да се не би озловољио против цркве тамо где је црква зловољна против њега. Да жетву испред нашег прага, не би пожњели секташи и јеретици.

Тешко је објаснити, зашто се многи свештеници држе резервисано и индиферентно према овим својим најревноснијим посетиоцима храма, према овим молитвеним хришћанима, због којих не би морао да стоји ниједан жандарм на улици, нити да виси и један катанац на кошу. Приликом мојих разговора са овим људима често сам чуо шаптање свештеника: „верско лудило“, или „јуродиви.“ Пре свега верско лудило као болест уистини, постоји.

Но „верско лудило“ може да буде и ствар потпуно релативна. Ја сам чуо за једнога доброг човека у Београду, који је само овда-онда долазио у цркву и чије цело Вјерују састојало се у изјави: „Ја не верујем у Бога“, — чуо сам где се каже: „Он има верско лудило.“ Што се тиче „јуродивих“, треба загледати у Минеје и избројати све јуродиве, које света црква слави као светитеље. Једном приликом неки свештеник учинио је ову примедбу: „Како се они могу сматрати религиозним, кад не знају ни азбуку из теологије?“ На овакву незналачку примедбу може се само одговорити: једно је религија, друго је теологија. Религија је догађај, теологија — опис и коментар тога догађаја. Не може догађај сам себе коментарисати. Они свештеници пак, који су, као поп Туфегџић у Мачви и прота Веља Белопавлић у Чачку, пригрлили овај покрет, осећају се олакшани у својој пастирској служби у нашем народу. Ја бих се више радовао, да је оваЈ покрет захватио наше вароши него села. Јер село брже подржава варош но варош село. Но макар да је и у селу, треба му се радовати а нипошто игнорисати га и одбацивати.

Јер у последње дана Бог увек излива cвoj Дух на синове и кћери, који се држе Њега. А последњи дани су увек они дани, у којим људи чине последње напоре, да својом сопственом снагом и памећу, ван Бога и против Бога, „уреде ствари“, „реше питања“, „установе срећу“, „организују друштво“, „донесу законе.“ То су дани као тешки кораци по дубоком песку. Људима изгледа да путују напред, но песак се мигољи, нога се клиза и враћа увек на исто место. Што год већа напрегнутост чисто земаљске мудрости, то већа дегенерација срца — већа себичност, и гордост, и страх. У те страшне дане помрачености и агоније, Животворни Дух Божји, по сили cвojoj, и милости Оца, и мудрости Сина, тражи отворене душе по земљи, да се улије у њих и да их оживи и осветли.

Богомољци бунцају, то је истина. Нешто небесног вина ушло је у њих, и то их је узбунило и збунило. А трезвени синови земље говоре увек логично, и то је истина. И први су хришћани бунцали, док је Рим био логичан. И логика земљаних поронула је у земљу, док је „бунцање“ хришћана оживело свет у оне мртве дане, у оне „последње дане.“

Старајте се, дакле, да разумете богомољце. Уздржите се од бацања камена на њих, јер можете лако ударити Христа. Не одбацујте их да они вас не одбаце.

(СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ Сабрана дела, књига 15, стр. 11-14 , ГЛАС ЦРКВЕ, 1997)

Рубрика: Из искуства мисионара, Христови мисионари

О Аутору ()

Православни мисионарски центар „о. Данил Сисојев“ покренут је на Богојављење 2010. године са циљем да се православни хришћани што више чују и сазнају о испуњавању последње Спаситељеве заповести (Мт. 28:19-20) коју Његова Црква данас извршава. Предлог за стварање самог центра дао нам је Мученик чије име наш центар носи, на неколико дана пре него што је пострадао за Христа. Наш циљ је да, колико је у нашој моћи, помогнемо како спољашњу тако и унутрашњу мисију Цркве. Зато смо покренули једну акцију под називом „500x100“, која за циљ има да окупи 500 ревносних православних хришћана који би донирали 100 динара месечно за потребе мисије Цркве. Ако желите да детаљније прочитате о нашем подухвату, пријавите се ОВДЕ.

Коментари (2)

Повратни Линк | RSS Feed Коментари

  1. Vojislav zograf каже:

    Помаже Бог.

    Ситуација је и сада слична, само што нема толико богомољаца који су тако организовани.

  2. toma каже:

    Помаже Бог!

    Прелеп текст!
    Читао сам га већ пре и радо га читам и сада.
    А и цитирам његове делове тек да верници виде на какве све акције их Господ Бог позива.

    брат Тома

Оставите одговор на Vojislav zograf Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *