Napad na drugog pokazuje da sam imaš problem sa verom… – Mitropolit Atanasije Limasolski

Napad na drugog pokazuje da sam imaš problem sa verom… – Mitropolit Atanasije Limasolski

Vašoj pažnji predlažemo duboko i duhonosno objašnjenje jednog događaja iz Otačnika koji nam pokazuje i obrazac istinskog odnosa prema bližnjem. Mitropolit Atanasije Limasolski, „kiparski Zlatoust“, duhovni sin Svetog Pajsija Svetogorca nas, kako samo on ume, poučava kakav naš stav treba da bude prema ljudima drugih vera, da li ono što može da nam se čini kao „revnovanje za veru“ zaista jeste revnost ili se nešto drugo iza toga krije? Vladika nam pokazuje i koji je pravi put između dve krajnosti koje su danas sobom skoro potpuno zaklonile sve drugo. Na početku se nalazi sama povest iz Otačnika sa Svetim Makarijem Velikim, istinskim obrascem za svakoga ko želi da sa svojim bližnjim podeli ono što mu je najdragocenije – iskustvo života u Crkvi, života u Hristu…

 

* * * * *

„Jednom je avva Makarije išao na Nitrijsku goru sa učenikom i rekao mu da ide ispred njega. Učenik, budući na određenom rastojanju, susreo se sa idolskim žrecom koji je žurio negde noseći drva za potpalu. Učenik mu se obratio: „Gde trčiš, slugo satane?“ Žrec se naljutio i pretukao ga tako da je učenik ostao da leži jedva dišući, a on je žurno nastavio svoj put. Prešavši malo on se susreo sa blaženim Makarijem koji ga je pozdravio: „Zdravo, zdravo, trudbeniče!“

Žrec je, zaprepastivši se, rekao: „Šta si u meni našao dobro da bi me tako pozdravio?“

Starac je odgovorio: „Pozdravio sam te jer sam video da se trudiš i da brižno žuriš negde“.

„Od tvog pozdrava sam došao u umiljenje i shvatio da si ti veliki sluga Božiji. Naprotiv, onaj prokleti monah koji me je sreo, vređao me je i zato sam ga prebio.“

Nakon ovih reči žrec je pao pred Makarijeve noge, zagrlio ih i uskliknuo: „Ne ostavljam te dok me ne učiniš monahom“. Krenuli su zajedno. Došavši do mesta gde je ležao prebijeni monah, podigli su ga i odneli na rukama u hram jer nije mogao da hoda… Žrec je primio hrišćanstvo, a zatim i monaštvo. Njegovim primerom naučeni, mnogi idolopoklonici su se obratili hrišćanstvu. Avva Makarije je rekao: „Zla reč dobre ljude čini zlima, a dobra reč i zle ljude čini dobrima“.

* * *

 „…Ekumenizam je teorija koje se drže mnogi crkveni ljudi saglasno kojoj različite konfesije – protestanti, pravoslavni, rimokatolici predstavljaju grane jednog drveta. Drvo je Crkva, a mi, grane, treba da učinimo sve da bismo se ponovo ujedinili i ne bismo bili podeljeni. U pitanju je jeres koja negira Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu Hristovu. Ako verujemo da smo članovi Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve i istovremeno govorimo da se ona podelila na mnoge crkve – šta znači to? Šta se dogodilo? Gde je ta Crkva? Nestala je? Ili se podelila i ispunila jeresima i ljudskim učenjima? Gde je Crkva koju su osnovali Hristos i apostoli? Gde je Crkva ako su svi grane jednog drveta? Ekumenizam je van Crkve.

Sa druge strane – zilotizam je suprotna krajnost koja tvrdi da Crkva treba da odseče svakog čoveka koji ima bilo kakav dijalog ili je u kontaktu sa nekim od inoslavnih. Ziloti vole da se kriju iza pojedinih izreka Svetih Otaca i kanona da bi zadovoljili svoje bolesno stanje.

Nije prihvatljiva ni jedna, niti druga krajnost. Crkva je dužna da ide srednjim putem. Ona propoveda reč Božiju iz dana u dan, na svakom mestu. Crkva se ne boji dijaloga ni sa kim, Crkva se ne boji za svoju veru. Mi možemo imati dijalog sa svima i svakome ko od nas želi da čuje nešto o našoj veri mi sa radošću dajemo odgovor o našoj nadi. Ne da bismo odbacili, ubili i osudili tog čoveka, već da bismo mu govorili o onome čime živimo svaki dan. Pokazujemo mu da živimo Božijim prisustvom, blagodaću Svetog Duha, iskustvom Crkve. To je svetlost koja „svijetli u tami, i tama je ne obuze“ (Jn. 1:5). Dajte svetlosti da svetli i ljudi čije su oči otvorene će je videti, shvatiti da je u pitanju istinska svetlost i tama će nestati sama od sebe.

Znate za povest o učeniku svetog Makarija Velikog i neznabožačkom žrecu? Ona nam pokazuje čoveka koji nije savršen u Hristu. Takav čovek nije zadovoljan, agresivan je, zao, jer oseća nesigurnost, oseća da je njegova vera u opasnosti. Zašto je tvoja vera u opasnosti? Šta, ti si advokat Božiji? Zar se Bog nekoga boji i potrebna mu je tvoja zaštita? Napad na drugog pokazuje da sam imaš problem sa verom, da još za sebe nisi otkrio tu punoću, tu vest da je Hristos istiniti Bog i da apsolutno nema nikakve mogućnosti da u Njemu postoji bilo šta lažno.

Kako može biti laž to što živi u tebi, u celom tvom biću? I ne samo u meni – jer ja mogu da obmanjujem sebe – međutim, o čemu svedoči hiljadugodišnje iskustvo Crkve? Vidim kako Sveti Duh deluje u Crkvi, čini čuda i znamenja koja svedoče o Hristovom prisustvu. Sledi da nema mesta za sumnju i strah. Agresivni čovek koji vređa i osuđuje drugoga ima problem. Takav je bio i učenik avve Makarija. On nije bio savršen i kada je sreo na putu neznabožačkog žreca nije mu rekao blagu reč kao njegov Starac, već ga je vređao.

Reći ćete: pa zar nije rekao istinu? Zar nije bio u pitanju sluga satane?

Da, bio je, šta je mogao neznabožački žrec da bude nego sluga satane? Međutim, ne smeš na taj način da govoriš sa drugim čovekom. Ljudi Božiji su govorili drugačije. Čak i u slučajevima kada su Svetitelji bili strogi u svojim rečima o drugima, oni su govorili bez strasti i sa ljubavlju. Ako je neko izgubio svest ili je pijan potrebno je ga ošamariti da bi se osvestio. I vi ga udarate, tako? Ali ne iz mržnje, već da bi čovek došao sebi. Ili, na primer, ako si bolestan i dolazi lekar, daje ti injekciju, seče te, šije – on ti ne čini to iz zlobe, već da bi  te spasio. Isto je i na Ispovesti kada dolazi čovek čije je srce bezosećajno kao kamen i zato mu duhovnik daje ćušku bez strasti, bez ikakve ozlobljenosti i razbija taj kamen da bi čovek mogao da otkrije sopstveno srce i izbaci ono što je unutra. To je poput elektro-šoka koji se vrši da bi se pomoglo drugom čoveku. Zato, kada su Sveti Oci koristili stroge reči – kao i Sam Hristos i sveti Jovan Krstitelj – njih nije pokretala strast i ne duh osude bližnjega, već duh čovekoljublja i želja da se čovek spasi.

Zato ne možemo slediti neku određenu formulu koja definiše ono što ćemo reći drugom čoveku. Mi jednostavno treba da budemo slobodni ljudi u Hristu, budemo plemeniti i ne bojimo se. Pravoslavna Crkva se nikada nije bojala. Na Zapadu su rimokatolici spaljivali naučnike jer su se bojali da će neko od njih moći da «opovrgne» Boga. Bili su nesigurni jer se njihova vera nije držala na iskustvu, već na razumu. Tamo gde se vera drži na razumu postoji strah da neko može doći sa jačim argumentima, neko pametniji i sruši te. Međutim, kada se vera zasniva ne na intelektu, već na iskustvu, šta ti može reći čak i najumniji protivnik? Šta god da kaže, nije u stanju da te liši iskustva koje imaš u Bogu.

Sveti apostol Pavle govori: „Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove?“ (Rm. 8:35). Da li postoji nešto što bi moglo da nas odvoji od nje? Vidite, on govori ne o veri u Hrista već o Hristovoj ljubavi, jer u Crkvi pravilna veza nije veza vere, već veza ljubavi, jer „ljubav nikada ne prestaje“ (1 Kor. 13:8). Pravoslavna Crkva nas isceljuje i pomaže nam ne prosto da poverujemo u Boga, već da zavolimo Boga. Zato, ako ljubimo Boga i prebivamo u ljubavi Božijoj, šta nas može odlučiti od nje? „Ni sadašnjost, ni budućnost“ (Rm. 8:38), ni anđeli, ni arhanđeli, apsolutno ništa.

To je najveće iskustvo koje je u čoveku i ono potiče ne od gole vere, od pretpostavki moga uma, već iz iskustva ljubavi. Tu ljubav niko ne može da ugasi, ograniči, niti dovesti u sumnju. Ljubav je iznad svega toga. Kako uhvatiti onoga ko ljubi Boga? On je nalik letećoj raketi koju vidiš, ali je ne možeš rukom uhvatiti. Reci zaljubljenom da je njegova ljubav ružna: da li ćeš ga ubediti? On će ti oči iskopati ako mu kažeš tako nešto. Jer on je voli. Ljudi koji vole Boga, uveravam vas, zaljubljeniji su mnogo više od onih koji su ranije pisali stihove, a sada šalju mejlove svojim devojkama.

Zato, čeda moja, kao pravoslavni hrišćani, mi odbacujemo ove ukazane krajnosti koje su jeresi. Odbacujemo ekumenizam, odbacujemo i zilotizam. Nismo fundamentalisti, niti ekumenisti. Mi smo pravoslavni hrišćani, uravnoteženi ljudi, ljubimo ceo svet i molimo se za ceo svet na Liturgiji. Mi ne želimo da ni jedan jedini čovek nestane od lica Božijeg. Mi ljubimo sve ljude.

Vi znate da su Svetogorci potpuno predani dogmatima vere i Predanju, da se Atos smatra mestom sa najstrožim pravilima. Postoje stvari sa kojima na Svetoj Gori nikada neće biti kompromisa – vera, ljubav prema Presvetoj Bogorodici i zabrana ulaska žena na Svetu Goru. Monasi su spremni da umru ali da ne odstupe od toga. Oni su jako strogi po pitanjima vere. Međutim, istovremeno ukazujemo gostoprimstvo Jevrejima, muslimanima i svim drugim ljudima. I iako neki misle da će na tako strogom mestu ljudi biti uvređeni strogim pravilima, događa se obrnuto. Ljudi se raduju toj ljubavi kao nečem predivnom.

Jednom prilikom smo ukazali gostoprimstvo jednom Nemcu – rimokatoličkom svešteniku koji nas je slučajno posetio. Vi znate da na Atosu postoji velika antipatija prema Vatikanu i rimokatolicizmu. Međutim, ovaj čovek bio je okružen ljubavlju i ovo mesto postalo je za njega skoro lepše i od rođenog doma. On sam je to priznao. Neko ga je pitao:

 – Da li si čitao nešto o Pravoslavnoj Crkvi?

– Pa, nešto malo, odgovorio je.

Preporučili su mu da pročita te i te knjige o Pravoslavlju, a on je odgovorio:

– Znaš, reći ću ti nešto – za mene je Pravoslavlje ono što vidim ovde: ljudi koji me vole, koji su ispunjeni mirom. Oni su strogi u veri, ali su strogi i u ljubavi. Apsolutno veruju i apsolutno ljube i na taj način pomažu drugima.

Mi ne možemo prodavati svoju veru, ali ni slati ljude u pakao. Mislim da je takav istinski pravoslavni odnos koji nam je potreban.

Mi uvažavamo druge ljude, čak bez obzira na to što se čovek moli drvetu. Međutim, to nije zato što verujemo u to drvo. I, nećemo mu reći: „Ti si isti takav balvan kao i to drvo čemu se klanjaš“.

Kada je sveti apostol Pavle bio u Atini i razgledao grad, ispunjen mnoštvom žrtvenika i idola, video je na jednom od žrtvenika natpis: „Nepoznatom Bogu“. Stao je pred Atinjane i rekao im: „Ljudi Atinjani, po svemu vas vidim da ste vrlo pobožni“ (Dela ap. 17:22). Nije im rekao: „Zar vas nije sramota što ste ispunili grad idolima Afrodite i Artemide? Zar mislite da ćete se spasiti na taj način?“

Ništa slično. Rekao im je da su oni pobožni ljudi koji traže Boga i čemu kao dokaz služi oltar sa natpisom o Nepoznatom Bogu. On je došao da bi sa njima govorio o tome Nepoznatom Boga, Koga oni ne znaju ali traže. Vidite kakav je Hristov apostol koji je sa ljubavlju došao tamo ne da ubije, osudi, izgoni, već da ih obgrli i govori im o istini.

Kada uvažavam drugog čoveka, ne znači da prihvatam drvo kome se on moli, ne verujem u drvo, ali uvažavam čoveka koji se moli, ne rugam mu se, ne osuđujem ga, ne činim bilo šta protiv njega, već govorim: „Vidim brate da se klanjaš ovom drvetu. Ako to činiš zato što želiš da ljubiš Boga i tražiš Ga, evo, ja ću ti govoriti o istinitom Bogu“.

Jednom su pitali jednog Starca:

– Starče, pričaj nam o netvarnoj svetlosti? Da li ona oslepljuje?

– Bog ne radi ništa što bi oslepilo čoveka. Čak kada je On Sam postao čovek, to se dogodilo tako tiho, tako lepo, u tišini, da On nikoga nije oslepeo.

Dakle, dilema koju razmatramo – ekumenizam ili zilotizam – jeste lažna dilema. Nije glavna stvar to što oko nas postoje jeresi i globalizacija. Ono što je glavno je da smo mi dužni da budemo zdravi, istinski pravoslavni, da bismo stekli duh Hristov i zavoleli Boga svim svojim bićem. Onda nas niko neće moći postaviti u težak položaj i mi nikada nećemo osetiti da je naša vera u opasnosti, jer „Bog je svetlost“ (1 Jn. 1:5). Jel možeš da ugasiš sunce? Probaj, radi šta hoćeš, sunce se neće ugasiti.

Eto zašto je potrebno da steknemo tu vezu sa Bogom, postanemo radosni ljudi, krećemo se slobodno, lepo, molimo se da svi ljude zavole Boga i niko se ne odvoji od Njega.

 „Glad za Bogom ili Lek za farisejstvo“, str. 97-110, Moskva 2011.

Ključne reči:

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.