„Misija – organski deo Pravoslavlja“ – Arhimandrit Pantelejmon Jovanović

„Misija – organski deo Pravoslavlja“ – Arhimandrit Pantelejmon Jovanović

Imali smo veliku čast i, slobodno se može reći, privilegiju da o misiji govorimo sa čovekom koji misiju poznaje ne samo u teoriji, koji je svoj život posvetio ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20). Od sveg srca preporučujemo jer se zaista mnogo, mnogo može naučiti iz smirenih saveta Hristovog misionara, oca Pantelejmona…

– Šta je misija? Koliko je uopšte misija sastavni deo Pravoslavlja? Jer navikli smo da na ulici vidimo samo sektaše koji prilaze ljudima i započinju razgovor? Da li propoved Pravoslavlja treba da bude ograničena samo na hram?

– Mislim da je misionarenje upravo sastavni i organski deo Pravoslavlja i da postoje dve vrste misionarenja. Jedna, kada se misionari u svojoj sredini, svojoj svakodnevnici i među svojim narodom, a druga, na koju se češće misli kada se kaže misija, koja se odnosi na misionarenje u stranim zemljama među tuđim narodima uz neizostavnu svest da je prvi preduslov za misionarenje lični trud u duhovnom životu i popravljanju samog sebe uz Božiju pomoć. Oni koji se trude u veri i popravljanju samih sebe i imaju blagoslov Crkve, crkvenih vlasti i duhovnika (bilo među svestenstvom, monaštvom ili mirjanima) oni misionare i propovedaju i u hramu i van hrama i rekao bih nema mesta ni prilike gde ne misionare svojim dobrim primerom, jakom verom i ljubavlju prema Bogu i bližnjima. To bi trebao da je imperativ za sve.

– Po čemu se razlikuje pravoslavna od npr. protestantske misije? Neko bi rekao da obe svedoče o Hristu?

– Moje iskustvo ovde u Africi je da je glavna razlika u tome sto se protestantska i ostale misije zasnivaju najviše na humanitarnom radu (koji nije bez rezultata kada se ima u vidu siromastvo, teski uslovi života i životni standard lokalnih afričkih zajednica), a pravoslavna misija se zasniva zaista primarno na propovedanju reci Božije i upoznavanju članova afričkih zajednica sa verom, ljubavlju Božijom, otkrivenjima i istinama Pravoslavne Crkve i učenjima Crkve o večnom životu, svetim tajnama, sudu Božijem, mitarstvima, našoj grešnosti, iskupiteljskom delu Gospoda našeg i Spasitelja Isusa Hrista, obećanjima budućih dobara… Jednom mi se dogodilo da sam želeo da novokrštenim članovima lokalne afričke zajednice obezbedim prevoz do naše crkve jer nisu mogli to da priušte, ali sam dobio savet od oca Stivena (koji je nadležan za misiju u našoj Mitropoliji) i upućena mi je molba da ne činim to već da trebaju sami da zažele i da se potrude da dođu. Naravno, to nije pravilo i s vremena na vreme i mi po mogućnostima pomažemo materijalno jedno pravoslavno sirotište i školu ali sam naveo ovaj primer da približno predstavim pristup pravoslavnog svestenstva izuzetnom važnom delu misionarenja ovde u Africi. Želja je da ljudi pristupaju Pravoslavnom Hrišćanstvu iskreno i bez nekih svetovnih interesa. Na taj način će novokršteni biti odlučni i istrajni i nećemo imati situacije (koje su ovde ceste) da ljudi svakih nekoliko meseci prelaze iz jedne vere u drugu veru.

– Mnogi misiju video samo kao spoljašnje delo. Koliko je bitno i „unutrašnje delanje“? Kako da čovek svoju reč snabde snagom?

– Već sam rekao da je moje osećanje da je za misiju najvažniji lični trud u veri i popravljanje samog sebe uz Božiju pomoć. Kada se onaj koji misionari, trudi u molitvi, postu, revnosti za bogosluženja i svakom dobrom delu i kada se trudi u ljubavi prema Bogu i bližnjima na delu, tada Gospod daje snagu i silu recima takvog misionara. Takođe, istinski i iskreni osećaj sopstvene nedostojnosti i grešnosti i trud na tom putu, daje čoveku duhovnu snagu, razboritost i smirenoumlje koji su neophodni svima nama, a naročito onima koji imaju blagoslov za misionarenje.

– Kako misionar da napravi ravnotežu između spoljašnjeg i unutrašnjeg? O. Danil Sisojev je govorio o iskušenju da ljudi koji počnu da misionare znaju da zapostave crkveni život – odlazak nedeljom u hram npr?

– Jednostavno je neophodna svest i osećanje da bez unutrašnjeg vođenja duhovnog života i truda u tom delu i truda u sticanju unutrašnjih i spoljašnih vrlina uz Božiju pomoć, ne samo da misionarenje neće uroditi plodom, nego će biti i opasno jer neprijatelj našeg spasenja ne drema već samo gleda kako će koga da upropasti. Opasnost je da se zapadne u gordost, sujetu, umišljenost, osuđivanje, svađalački duh i puno drugih duhovno štetnih navika i osećanja, a krajnje opasnosti su, pretpostavljam, lenjost, neposlušnost Crkvi i prelest (samoobmana). Sigurnost i bezbednost misionaru, upravo donose vrline suprotne navedenim gresima, a to su: svest o svojoj grešnosti i nedostojnosti, poslušnost Crkvi, svakodnevno popravljanje samog sebe, smireno mišljenje o samom sebi (smirenoumlje), trud u svakom duhovnom i dobrom delu.

– Koja misao treba da pokreće čoveka na delo misije? Kako da ne propoveda sebe, već Hrista Raspetog?

– Čini mi se da je među najvažnijim potreba da se misionar trudi iz ljubavi prema Bogu i ljudima, i ne bi li se kako, milošću Božijom, pokrio bar jedan manji deo ličnih grehova i slabosti, i želja da se čine dela suprotna delima koja upropašćuju dušu i pripremaju joj, ne dao Bog, večnu pogibao. Protiv “propovedanja sebe”, misionar bi trebalo da se bori smirenoumljem, poslušnošću Crkvi i duhovniku u svemu, i svešću da je on samo (kako je govorio blaženoupokojeni vladika Danilo: “zarđala žica na truloj banderi ali koji je priključena na Đerdap pa sprovodi struju”), beskorisno i grešno oruđe u savršenim rukama milostivog Boga, koga je vera, ljubav i strah od pomisli kakav će odgovor dati na Sudu Božijem, pokrenula da sa blagoslovom misionari i prenosi reč o ljubavi i istini Božijoj želeći spasenje svakome. i kako je govorio jedan sveti otac Pravoslavne Crkve, da ako u Raju ne bi bilo bližnjih i ljudi uopšte, onda ne bi ni on voleo da se nađe u takvom praznom Raju, a Sveti Vladika Nikolaj piše u svojoj proročkoj pesmi “Nebeska Liturgija”, da Sveti Sava moli Gospoda da spase Srbe i podari im Rajska Naselja, po cenu da on sam ne bude u Raju. To je ljubav koju su sveti ljudi imali i koja je najpribližnija ljubavi Božijoj. Ta ljubav (koliko je moguće grešnom čoveku imati je) treba da pokreće misionara.

– Kako da se osmeli čovek da govori o Hristu? Kako da prevaziđe strah od ljudi koji često sprečava čoveka da govori o Hristu?

– To je individualno iskustvo i zavisi od svakog pojedinca i njegovog duhovnog sklopa, mudrosti, rasuđivanja i spremnosti na žrtvu. Mislim da je neophodna iskrena vera i zaista odlučnost spojena sa ljubavlju prema Bogu i bližnjima. Spremnost na povremene neprijatnosti (ali šta su naše neznatne neprijatnosti i mala i prolazna poniženja u odnosu na stradanja našeg Spasitelja bezgrešnog, radi nas ljudi i našega spasenja). Svest o istinskom dobru na duge staze. Sveti otac nas Justin Popović je govorio da je jedino pravo i istinsko dobro prema bližnjima kada bližnjem mislimo i govorimo ono sto je za njegovo večno spasenje. Tako će se prevazići strah ali je neophodno i rasuđivanje da se ne zapadne u nepotrebna iskušenja. Dakle, moliti se Bogu da se stekne vrlina da se oseti kada, na koji način i kako govoriti sa bližnjima. To nije nimalo lako ali će Gospod pomoći iskrenom trudbeniku.

– Kada nastupa stepen kada neko može i treba da misionari? Da li je to odmah na početku ili kada uznapreduje u duhovnom pogledu? Kako da pravilno propoveda Hrista, a ne sebe, neko ko je tek započeo sa životom u Crkvi? Ko nema još dovoljno znanja?

– Verujem da je u svakom slučaju neophodan blagoslov Crkve (blagoslov nadležnog episkopa, duhovnika, svestenika) u zavisnosti od duhovnog nastrojenja, okruženja, sposobnosti, okolnosti u kojima se živi i potreba. Iz ličnog iskustva mislim da je karakteristično za većinu onih koji su tek započeli život u veri da imaju potrebu i mišljenje da duhovno blago, reč i nauku Božiju koju su otkrili (koje nam je milost Božija i ljubav Božija otkrila) prenose drugima sa najboljom namerom ali uz puno problema usled neiskustva. Većinom se vremenom to ispravlja i stiču se nova duhovna iskustva zbog bezbrojnih iskušenja i duhovnih ispita sa kojima se susrećemo u svakodnevnom životu i ta prvobitna “potreba” splašnjava i pronalazi se približna mera kako se odnositi prema bližnjima u svom okruženju, kako im istinski pomoći uz dobru i slobodnu volju i kako, kada i kome šta govoriti ili ne govoriti. Uostalom, ta nauka se uči ceo život. Konkretno, ja sam u našoj južnoafričkoj parohiji, dao generalni blagoslov svim našim parohijanima koji se trude u veri i redovno dolaze na bogosluženja, da trebaju što više svedočiti istinu (na prvom mestu svojim dobrim primerom) i prenositi reč Božiju i ono što čuju i nauče u svetom hramu ali sa rasuđivanjem. To smo učinili zbog toga što je neka neslavna tradicija u našoj dijaspori među članovima srpske zajednice, da se puno i lako šire klevete i neistine na račun Crkve i sveštenstva i da je hronična bolest naših ljudi (za koje imamo naravno puno razumevanja jer smo većina nas odrastali u ateističko-komunističkoj državi) da su indiferentni prema duhovnom životu, nauci Božijoj i da je puno predrasuda prisutno prema Crkvi i veri. Najviše se borimo protiv štetnih navika, dobrim delima, plodonosnim i iskrenim radom i otvorenošću prema svakome. To je takođe jedna vrsta misionarenja.

– Ako odsustvuje misionarska škola, kako da se organizuju ljudi koji bi želeli da misionare? Koliko je u svemu bitna lična inicijativa? Da li je dozvoljena?

– Lična inicijativa je izuzetno važna i čvrsto verujem da će uvek biti dozvoljena i podržana kada su namere iskrene i blagoslovene. Kada je od Boga i po Bogu. Potrebno je da se ljudi savetuju sa duhovnikom, da se organizuju samoinicijativno (sa blagoslovom nadležnog episkopa koji bi unapred bio upoznat preko duhovnika sa namerama, planom i programom), da se organizuje seminar sa adekvatnim predavačima, sastave ciljevi, plan, program i način rada i funkcionisanja, redovno održavaju sastanci, podnose izveštaji, diskutuje o novim predlozima i idejama… Iz ličnog iskustva smatram da je lakše tako nešto organizovati u Srbiji nego gde mi živimo i gde se vodi potpuno “zapadni” način života u kome ljudi nemaju puno vremena ni za užu porodicu, a da ne pominjemo drugo. Ipak, sa dobrom voljom i iskrenim zalaganjem svugde je moguće doprineti. Na moju inicijativu i uz podršku nekoliko svestenika i đakona, ovde u Johanesburgu smo nedavno održali sastanak na kome smo razmatrali načine da unapredimo misionarski rad u našoj mitropoliji koji je malo utihnuo u poslednjih godinu dana. Razgovarali smo o konkretnim stvarima i sastavili predlog za našeg mitropolita Serafima. Nadamo se, ako ne sve, ali da će bar nešto od naših najiskrenijih i dobronamernih predloga biti usvojeno i da će nas Mitropolit nas podržati kao sto nam je i do sada pružao podršku u skladu sa svojim mogućnostima i po svom rasuđivanju procenivši sta je dobro i korisno i šta će pomoći da se unapredi misionarski rad u našoj mitropoliji.

– Gde steći iskustvo za misionarenje? Čime početi?

– To je Božije i mislim da čovek ne treba to dobro delo puno da planira nego ko dobije priziv za tako nešto i blagoslov u zavisnosti od potreba i mogućnosti. Bogu jedinom je poznato i On priprema svoje sluge na razne načine, ljudima nepoznate a Njemu Jedinom poznate, za to bogougodno delo. U svakome od nas uzrasta duhovni čovek u zavisnosti od ličnog truda u duhovnom životu. Naravno da nema ništa loše u tome da monah, svestenik ili vernik zaželi i zavoli to delo i čak na neki način da izučava to polje duhovnog života i duhovnih aktivnosti ali u isto vreme se usuđujem da kažem da je potrebno i da se na neki način smireno prepuštamo volji Božijoj, nikako nekom pasivnošću, već naprotiv, aktivnim trudom u veri.

– Kakav pristup čovek treba da ima sa ljudima? Kako da zna kada i koji da primeni? Kada biti direktan makar i bilo neprijatno za sagovornika? Koliko je strah od odbijanja čoveka od vere primeren? Gde je granica u blagosti i popuštanju u odnosima?

– To su sve veoma osetljive i suptilne duhovne teme. Sveti otac Justin Popović je govorio da svakoj ljudskoj duši treba pristupati veoma oprezno i pažljivo, takoreći na golubijim nogama. Ja sam daleko od dostojnosti i sposobnosti da o tome govorim. Jedino verujem, moliti se Gospodu da nas nauči i daruje nam rasuđivanje u odnosu sa bližnjima. Rasuđivanje je veliki dar Božiji i samo svetitelji Božiji su se udostojavali tog dara. i mi grešni možemo dobiti po neku mrvicu (ili koliko nam je potrebno i koliko možemo da primimo) tog velikog dara Božijeg, u zavisnosti od našeg iskrenog truda u veri, života u Crkvi, odnosa prema bližnjima, činjenja dobrih dela, odricanja od svoje sebičnosti, gordosti i sujete, udaljavanja od greha i poroka…

– Koliko je poznavanje grčkog jezika bitno? U knjigama koje opisuju susrete i polemiku pravoslavnih misionara i inoslavnih i sektašima, često se dovodi u pitanje pravilan prevod određenog stiha na grčkom jeziku? Npr. u polemici sa Jehovinim svedokom, kako mu pokazati da je prevod „Novog sveta“ lažan, ako ne znate grčki?

– Pretpostavljam da misionaru samo može biti od neprocenjive pomoći poznavanje što više stranih jezika. Naravno i starih jezika biblijskih (grčkog, jevrejskog…) ali i što vise drugih stranih jezika. Ovo verovatno ima mnogo veći značaj ukoliko se misionari u stranim zemljama među stranim narodima. Meni izuzetno puno znači poznavanje engleskog jezika (iako skromno) ali i to je od neprocenjivog značaja u državi i na kontinentu na kome živim.

– Kako prevazići shvatanje prisutno u srpskom narodu da si, čim si Srbin, automatski pravoslavan? Ili ako si Albanac – da si musliman; Hrvat – da si rimokatolik? Da Pravoslavlje nije samo skup nerazumljivih rituala – paljenje sveća, slama za Božić, tucanje jaja za Vaskrs? Da nije samo skup „treba se, mora se, valja se…“ Da je Pravoslavna vera jedinstveno sredstvo koje nas vodi spasenju tj. večnoj zajednici sa Živim Bogom?

– Prevazići ga otvorenošću za istinu i odbacivanjem predrasuda. Potrebna je spremnost na žrtvu sveštenstva, svedočenje svojim primerom i neumorna propoved, ne inertnost, nezainteresovanost, lažna sentimentalnost, strah za ovozemaljski život i dobra koja su nam potrebna za naše porodice i nikako se unapred predavati (što vidim kao problem u našoj dijaspori). Gospod neće ostaviti nikoga od nas ako se iskreno trudimo, verujemo i pošteno i čestito radimo svoj sveti i uzvišeni posao. Članovima srpske zajednice je potrebno da otključaju zaključana vrata svoje duše i dopuste svetlosti Božanskoj da uđe, tada će mrak neverja, besmisla i ateizma nestati. Potrebno je iskreno zaželeti da toplina ljubavi Božije i smisla životnog zagreje srce i dušu. Da se odbace predrasude koje su nam nametnuli lažni usrećitelji i lažni oslobodioci 1945. godine. A ako neko i dalje (po svojoj slobodnoj volji od Boga datoj) nema potrebu za životnim smislom i svojim Tvorcem i Spasiteljem, onda bar da ne ometa druge i ne tovari na sebe još veći greh i prokletstvo. Na žalost, ovo govorim, jer znam koliko je u dijaspori veliki problem jer se, u raznim zabludama, pojedini ljudi lišeni straha Božijeg, ne ustručavaju da ustanu i na sveštenike i druge huškaju protiv sveštenstva što donosi ogromnu štetu svakome ko tako radi.

– Kako Afrikanci reaguju na Blagu Vest o Hristu? Kako reaguju na Pravoslavlje?

– Afrikanci su kao i svi drugi ljudi na svim ostalim kontinentima, a što je karakteristično za savremeni i moderni način života, gladni i žedni Istine, pravde, smisla i Reci Božije. Slični su izazovi i slična iskušenja kao i bilo gde drugo. Primamljivost lažnih zadovoljstava i uživanja, nedostatak ljubavi i smisla, a na ovom kontinentu naročito siromaštvo, visoka stopa kriminala, i bolest modernog doba SIDA (AIDS) koja se na ovom kontinentu brzo širi i poprima razmere epidemije, usled neupućenosti, nedovoljnog obrazovanja i nemoralnog načina života, lišenog porodičnih vrednosti i vernosti. U celokupnoj takvoj atmosferi, Blaga Vest Jevanđelska je nasušno potrebna i jedina koja može rešiti nagomilane probleme u društvu i opasnosti koje prete da pogoršaju kvalitet života u budućnosti. Gospod je jedini pravi i istinski Iscelitelj ljudskih duša. Pravoslavlje je samo po sebi specifično kao nepromenjiva, čista, izvorna hrišćanska vera i verni čuvar Reči Božije i apostolskih predanja, a u svakodnevnici se prepoznaje lako po nenametljivosti, blagosti, svetosti i dubokoj toleranciji svake ličnosti i slobodne volje svakog čoveka. Ljudi sve više to prepoznaju (naročito upoređujući sa drugim hrišćanskim i nehrišćanskim konfesijama) i u tome vidim budućnost Pravoslavlja i na afričkom kontinentu.

– Iz pisama oca Serafima Rouza vidi se da je vrlo pohvalno govorio i pisao o pravoslavnim hrišćanima Afrike – o njihovoj jednostavnosti, smirenosti, trpljenju, o njihovom poštovanju jerarhije – svemu ono me što nedostaje ovde u Srbiji? Da li možete da nam kažete par reči o našoj braći po Veri?

– Iz ličnog iskustva, ja nedostojni samo mogu da se potpuno složim sa zapažanjima velikog oca Serafima Rouza. Potpuno je tačno (da li zbog teških uslova života ili iz drugih razloga, Bog zna) da su lokalni Afrikanci većinom zaista prostodušni, srdačni, iskreni, smireni, trpeljivi, sa puno poštovanja ne samo prema crkvenoj jerarhiji već i prema svim ljudima. Znaju da se raduju malim životnim stvarima i da budu zadovoljni i srećni sa malo, što mislim da izuzetno pomaže svakom čoveku koji usvoji takav pristup životu i mislim da od njih, lokalni beli ljudi imaju puno toga da nauče u vezi sa svakodnevnim pristupom životu. Tačno je da Afrikanci imaju i loših osobina kao što je lenjost (koji mnogi povezuju sa lepom klimom, voćem i povrćem koje rađa na sve strane, više puta u godini i afričkom kulturom) i život “od danas do sutra” bez velike želje za napredovanjem i stvaranjem. Ipak, rekao bih da su po otvorenosti, iskrenosti, srdačnosti, emocijama i društvenom životu, Afrikanci puno bliži nama Srbima, nego što je to “zapadni” beli čovek koji se nalazi u iskušenjima sebičnosti, licemerja, egoizma i hedonizma. Lično bih voleo da lokalni Afrikanci – starosedeoci poprime od belih ljudi dobre osobine, a da nikada ne poprime one loše osobine i da i mi Srbi od svih poprimimo dobre osobine koje nam nedostaju, a da sačuvamo naše vrline koje imamo i da ih ponudimo onima koji ih nemaju. U svakom slučaju, upravo zbog svih sličnosti koje povezuju pravoslavne narode sa afričkim starosedeocima, postoji velika perspektiva za Pravoslavnu veru u Africi i treba da se molimo Gospodu da lokalni Afrikanci sve više otkrivaju čistotu Pravoslavne vere i pristupaju joj iskreno, otvorenog srca i duše.

– Koja su njihova iskušenja? Da li mi možemo nekako da pomognemo odavde?

– Treba se moliti Gospodu za Crkvu u Africi i narod u Africi, a ako neki imaju i druge konkretne prilike da pomognu, ne treba da propuste da pomognu na bilo koji mogući način Pravoslavnu Crkvu i misiju u Africi. Reč Božija i Nauka Božija u budućnosti, samo može doneti mir, radost i ljubav na afrički kontinent i među sve narode koji žive u Africi. Zbog toga mislim da sve Vlade afričkih država i Vlade svih država na svetu, ako žele lepšu i svetliju budućnost svojim zemljama i narodima, trebaju na sve moguće načine da podržavaju Crkvu, misiju Crkve i veronauku u školama (ovo isto i za sve roditelje, a nema roditelja koji ne želi svom detetu samo istinsku sreću i istinsko dobro). Gospod jedini može doneti spasenje, harmoniju, smisao i istinsku sreću na svaki kontinent i među sve narode. Gospod Bog nam je dao svima slobodnu volju i od nas će jedino zavisiti kako i da li ćemo je upotrebiti na našu korist ili, ne dao Bog, na našu štetu.

Rubrika: Iz iskustva misionara, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *