Moja radost nije misija radi misije, već misija jer Ti to želiš… – o.Andrej Konanos

Moja radost nije misija radi misije, već misija jer Ti to želiš… – o.Andrej Konanos

Arhimandrit Andrej Konanos se u svojoj besedi dotiče jako važne teme, onoga što misionar nikada ne sme da zaboravi – zbog Koga se trudi i Kome posvećuje svoje podvige. Dešava se ponekada da misionar u svom misionarenju bukvalno zaboravi Gospoda koga želi da javi bližnjima. Pravilan odnos prema svom delu ne samo da zadržava na pravom putu, već nam pomaže i kada naiđu neizbežne teškoće i prepreke. Pročitajte kakav je istinski pogled koji misionar treba da ima u odnosu na svoju leptu na njivi Gospodnjoj.

Tamo, u manastiru (na Svetoj Gori – prim.prev.) sreo sam još jednog čoveka koji mi je pričao o sebi nešto što me je veoma dotaklo. Sa smirenjem mi je govorio o svom životu (poznavao sam ga od ranije) i rekao:

– Bio sam misionar (ne sećam se gde: u Zairu, Africi ili još negde). I eto, dok sam bio u misiji, javili su mi iz manastira da je potrebno da se vratim. Zašto? – Bio sam potreban u manastiru. A ja sam jako voleo misionarstvo. Meni se jako dopadalo moje delo. Međutim, mi, monasi, živimo u poslušanju. Poslušanju kod svog duhovnog oca. Nemamo svoja prava da bismo mogli da kažemo: „Ja želim to i to, ili zahtevam, ili ću se truditi ili ću iskočiti iz svoje kože da bih dobio nešto“. To jest, takva usrdnost predstavlja strasnu prilepljenost: ja nešto jako želim i ne mogu da se rastanem sa tim. Eto šta znači takva revnost: ne mogu bez nečega. Kod nas monaha tako nečeg nema, mi sve možemo da ostavimo ako nam kažu.

Ne krijem oče, meni se jako dopala misija: kada vidiš da te ljudi slušaju široko otvorenih očiju, otvorenih usta, kada vidiš kako upijaju Hristove reči, kako se ljudi krste od malog do velikog, spaljuju knjige o magiji. Na tvoje oči se događaju Hristova čuda. Ti vidiš ljudsku žeđ, dejstvo jevanđelske reči na njihovim dušama. I tvoje srce se raduje. Raduješ se ti sam jer služiš Hristovoj slavi, jer te ljudi vole i ti voliš njih, vezan si za njih jer čak i jedeš sa njima zajedno. I odjednom! Iz manastira ovde u Grčkoj, govore ti da treba da  se vratiš nazad (!..). Ostavio sam sve i otišao.

Pitao sam ga:

– A kada ponovo odlazite u misiju?

Odgovorio mi je:

– Više neću ići. Rekli su mi da nije potrebno da se vratim tamo iz nekih razloga.

Govorio mi je o ovome, a njegovo lice…

– Oče, nemojte se nervirati!

– Ne nerviram se, prosto ti govorim.

Bio sam uznemiren. A on ne: bio je spokojan i razborit. Zamislio sam sebe na njegovom mestu: kada bi sa mnom postupili na taj način, ja bih se strašno uznemirio. Zbog čega? Zato što su uništili moju maštu, razorili moje planove. I zatim mi (oni koji su razorili moje planove) govore: „Šta želiš – to? Ne! Ti ćeš raditi to i to.“ I svaki monah odgovara: „U redu, ja nemam svoje planove“.

– „Ali zar ti se tamo nije dopadalo?“

– „Dopadalo mi se, ali mi se sada dopada na tom novom mestu gde će me postaviti“.

Kada sam se vratio sa Svete Gore, zvala me je jedna žena i počela da mi govori o njenim svađama sa mužem jer ne umeju da izađu u susret jedno drugom i izmene svoje planove radi drugog. Svako je želeo da postupa po svom. Pa zar to nije strašno?

Ono što monasi doživljavaju kao svakodnevnu vežbu, podvig i realnost (većina je to okusila na sopstvenom iskustvu) – jeste da se ništa ne traži za sebe.

Bićeš sveštenik. Biću. Nećeš biti sveštenik. Neću. Ići ćeš i recimo, lovićeš ribu za manastiru a zatim će imati poslušanje u biblioteci. Da, volim da pecam. Dopada mi se more, morska pučina. Volim štapove za pecanje. Meni se sve dopada. Odlično, i neka ti se dopada sve!

Ovo smirenje, ova spremnost na izmene će omekšati tvoju dušu i bićeš u stanju da uskladiš prema njima, nećeš biti toliko tvrdoglav i zahtevan. Ako bi takvo (poslušanje) bilo i kod nas u gradovima, supružnici bi bili veoma srećni, a porodice radosne. Ljudi bi ustupali jedno drugom. Odricanje tog monaha od svoje želje je bila dobra lekcija za mene.

Rekao sam mu:

– Oče, želim da znaš da se tvoja misija nastavlja… sada na drugom nivou! Tvoj postupak su videli i oci u manastiru (oni su upoznati čime si se bavio) a i drugi ljudi, a i u misiji će takođe saznati za to: vratio si se ne zato što si osećao neprijateljstvo prema bilo kome, ili si se posvađao sa nekim ili nisi želeo da nastaviš, već zato što više od svega želiš da ispuniš volju Božiju koja ti je objavljena preko tvog duhovnog oca. To je veliko služenje! Ti i mene sada poučavaš i u odnosu na mene vršiš misionarsko služenje. Napustivši misiju u Africi, ti ostaješ misionar. Jer ćutiš kada imaš mnogo šta da kažeš. A ako govoriš, o čemu je to onda?

Tvoje reči su: „smirenje“, „poslušanje“, „ljubav prema Bogu“, „žrtva“, „oslanjam se na Boga“, „poveravam sebe Bogu“, „umirujem se“. Ti si, kao što govore Svetitelji, nalik na loptu koja, kada je guraš po zemlji, ide u svakom pravdu. Lopta nema uglove koji bi joj smetali. Gde je guraju, tamo i ide. Ti si takođe to naučio i sličan si lopti u rukama Božijim. Gospod te vodi gde želi, a ti se ne protiviš. Ti si kao jesenji listić koji pada na zemlju. Vetar podiže suvo lišće i ti vidiš kako se oni pokreću, prevrću, okreću i negde zaustavljaju. I zatim ih ponovo nalet vetra podiže i nosi dalje. Ovi listići nemaju nikakvih zahteva, ne idu nasuprot dahu Božijem, duvanju tog vetrića.

Monasi upravo tako žive. Dobri monasi. A ako neko ne želi da se podvizava, on i u samom manastiru može biti naporan i zahtevati: „Ne, ja želim to i to“, ili ići okolnim putem da bi dostigao svoj cilj. Međutim, mi sada govorimo o čoveku koji želi da se podvizava. I – ne obmanjujem te – lice ovog čoveka bilo je potpuno mirno. Meni bi svaki put nedostajala takva duševna ravnoteža. Zato me to zadivljuje. Ja bih takođe želeo da reagujem kao on, kada se nešto menja u mom životu. Jer ako ti nešto činiš Boga radi, onda se ne prilepljuješ za ono što radiš već za ono „drugo“ (poslušanje) o čemu smo govorili… Ako želiš da idem u misiju, idem Tebe radi. Moja radost nije misija radi misije, već misija Tebe radi. Kroz misiju ja pokazujem svoju ljubav prema Tebi. Ali ako znam da Ti želiš da Te ja ljubim kroz povratak, da sednem u avion (ovo mi je govorio monah koji je spakovao svoje stvari i vratio se), ja ću Te ljubiti upravo tako! Jer za mene je najvažnije da Te ljubim nezavisno od toga kako Te ljubim!

Sećam se, jednom sam putovao da bih održao besedu i dogodio se nesporazum (ljude nisu obavestili). Odgovorni su sve organizovali, jedino su zaboravili da obaveste narod o datumu. Putovao sam i putem sam se radovao – ne znam da li sam se radovao zbog toga što ću govoriti o Hristu ili zbog toga što ću držati besedu. To su dve različite stvari. Jedno je kada ideš da činiš nešto baš u slavu Božiju, a drugo – jer tebi prinosi zadovoljstvo to što činiš. I eto, putujem na tu besedu. Dolazim na dogovoreno mesto, a tamo nikoga nema! Umirujem sebe: doći će. Pojavljuje se sveštenik i govori:

– Oče, niko neće doći. Oprosti mi, nikoga nismo obavestili.

Spustio sam se neba na zemlju… i govorim (u sebi): „Da li ste vi normalni? Šta je ovo! Prešao sam dug put da bih održao ovu besedu, a na nju nikoga nisu zvali!“ Spolja sam se, naravno, osmehivao i umirivao ga:

– Ništa strašno, ne brinite! Šta da radiš! Dogodio se nesporazum.

Iznutra sam bio veoma iznerviran… A da sam stvarno ljubio Boga i jedino Njega, onda bih trebao da pomislim: „Gospode, Ti si tako želeo, tako se i dogodilo“.

A evo i pravog razloga za ono što se dogodilo. Bog je želeo da sačuva ljude od mojih reči, punih egoizma, samoljublja i samozaljubljenosti. Bolje je veče provesti u tišini nego slušati propoved nesmirenog propovednika. Tako sam i bio dužan kažem sebi, a ne da osuđujem sveštenika. Eto, tako i jeste zapravo ali mi tada to nije čak ni palo na pamet. Eto o čemu me je pokrenuo da se zamislim monah koji je bio u stanju da se odrekne svojih stremljenja.

http://www.pravoslavie.ru/put/72691.htm

Ključne reči:

Rubrika: Iz iskustva misionara, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.