Моја радост није мисија ради мисије, већ мисија јер Ти то желиш… – о.Андреј Конанос
Архимандрит Андреј Конанос се у својој беседи дотиче јако важне теме, онога што мисионар никада не сме да заборави – због Кога се труди и Коме посвећује своје подвиге. Дешава се понекада да мисионар у свом мисионарењу буквално заборави Господа кога жели да јави ближњима. Правилан однос према свом делу не само да задржава на правом путу, већ нам помаже и када наиђу неизбежне тешкоће и препреке. Прочитајте какав је истински поглед који мисионар треба да има у односу на своју лепту на њиви Господњој.
Тамо, у манастиру (на Светој Гори – прим.прев.) срео сам још једног човека који ми је причао о себи нешто што ме је веома дотакло. Са смирењем ми је говорио о свом животу (познавао сам га од раније) и рекао:
– Био сам мисионар (не сећам се где: у Заиру, Африци или још негде). И ето, док сам био у мисији, јавили су ми из манастира да је потребно да се вратим. Зашто? – Био сам потребан у манастиру. А ја сам јако волео мисионарство. Мени се јако допадало моје дело. Међутим, ми, монаси, живимо у послушању. Послушању код свог духовног оца. Немамо своја права да бисмо могли да кажемо: „Ја желим то и то, или захтевам, или ћу се трудити или ћу искочити из своје коже да бих добио нешто“. То јест, таква усрдност представља страсну прилепљеност: ја нешто јако желим и не могу да се растанем са тим. Ето шта значи таква ревност: не могу без нечега. Код нас монаха тако нечег нема, ми све можемо да оставимо ако нам кажу.
Не кријем оче, мени се јако допала мисија: када видиш да те људи слушају широко отворених очију, отворених уста, када видиш како упијају Христове речи, како се људи крсте од малог до великог, спаљују књиге о магији. На твоје очи се догађају Христова чуда. Ти видиш људску жеђ, дејство јеванђелске речи на њиховим душама. И твоје срце се радује. Радујеш се ти сам јер служиш Христовој слави, јер те људи воле и ти волиш њих, везан си за њих јер чак и једеш са њима заједно. И одједном! Из манастира овде у Грчкој, говоре ти да треба да се вратиш назад (!..). Оставио сам све и отишао.
Питао сам га:
– А када поново одлазите у мисију?
Одговорио ми је:
– Више нећу ићи. Рекли су ми да није потребно да се вратим тамо из неких разлога.
Говорио ми је о овоме, а његово лице…
– Оче, немојте се нервирати!
– Не нервирам се, просто ти говорим.
Био сам узнемирен. А он не: био је спокојан и разборит. Замислио сам себе на његовом месту: када би са мном поступили на тај начин, ја бих се страшно узнемирио. Због чега? Зато што су уништили моју машту, разорили моје планове. И затим ми (они који су разорили моје планове) говоре: „Шта желиш – то? Не! Ти ћеш радити то и то.“ И сваки монах одговара: „У реду, ја немам своје планове“.
– „Али зар ти се тамо није допадало?“
– „Допадало ми се, али ми се сада допада на том новом месту где ће ме поставити“.
Када сам се вратио са Свете Горе, звала ме је једна жена и почела да ми говори о њеним свађама са мужем јер не умеју да изађу у сусрет једно другом и измене своје планове ради другог. Свако је желео да поступа по свом. Па зар то није страшно?
Оно што монаси доживљавају као свакодневну вежбу, подвиг и реалност (већина је то окусила на сопственом искуству) – јесте да се ништа не тражи за себе.
Бићеш свештеник. Бићу. Нећеш бити свештеник. Нећу. Ићи ћеш и рецимо, ловићеш рибу за манастиру а затим ће имати послушање у библиотеци. Да, волим да пецам. Допада ми се море, морска пучина. Волим штапове за пецање. Мени се све допада. Одлично, и нека ти се допада све!
Ово смирење, ова спремност на измене ће омекшати твоју душу и бићеш у стању да ускладиш према њима, нећеш бити толико тврдоглав и захтеван. Ако би такво (послушање) било и код нас у градовима, супружници би били веома срећни, а породице радосне. Људи би уступали једно другом. Одрицање тог монаха од своје жеље је била добра лекција за мене.
Рекао сам му:
– Оче, желим да знаш да се твоја мисија наставља… сада на другом нивоу! Твој поступак су видели и оци у манастиру (они су упознати чиме си се бавио) а и други људи, а и у мисији ће такође сазнати за то: вратио си се не зато што си осећао непријатељство према било коме, или си се посвађао са неким или ниси желео да наставиш, већ зато што више од свега желиш да испуниш вољу Божију која ти је објављена преко твог духовног оца. То је велико служење! Ти и мене сада поучаваш и у односу на мене вршиш мисионарско служење. Напустивши мисију у Африци, ти остајеш мисионар. Јер ћутиш када имаш много шта да кажеш. А ако говориш, о чему је то онда?
Твоје речи су: „смирење“, „послушање“, „љубав према Богу“, „жртва“, „ослањам се на Бога“, „поверавам себе Богу“, „умирујем се“. Ти си, као што говоре Светитељи, налик на лопту која, када је гураш по земљи, иде у сваком правду. Лопта нема углове који би јој сметали. Где је гурају, тамо и иде. Ти си такође то научио и сличан си лопти у рукама Божијим. Господ те води где жели, а ти се не противиш. Ти си као јесењи листић који пада на земљу. Ветар подиже суво лишће и ти видиш како се они покрећу, преврћу, окрећу и негде заустављају. И затим их поново налет ветра подиже и носи даље. Ови листићи немају никаквих захтева, не иду насупрот даху Божијем, дувању тог ветрића.
Монаси управо тако живе. Добри монаси. А ако неко не жели да се подвизава, он и у самом манастиру може бити напоран и захтевати: „Не, ја желим то и то“, или ићи околним путем да би достигао свој циљ. Међутим, ми сада говоримо о човеку који жели да се подвизава. И – не обмањујем те – лице овог човека било је потпуно мирно. Мени би сваки пут недостајала таква душевна равнотежа. Зато ме то задивљује. Ја бих такође желео да реагујем као он, када се нешто мења у мом животу. Јер ако ти нешто чиниш Бога ради, онда се не прилепљујеш за оно што радиш већ за оно „друго“ (послушање) о чему смо говорили… Ако желиш да идем у мисију, идем Тебе ради. Моја радост није мисија ради мисије, већ мисија Тебе ради. Кроз мисију ја показујем своју љубав према Теби. Али ако знам да Ти желиш да Те ја љубим кроз повратак, да седнем у авион (ово ми је говорио монах који је спаковао своје ствари и вратио се), ја ћу Те љубити управо тако! Јер за мене је најважније да Те љубим независно од тога како Те љубим!…
Сећам се, једном сам путовао да бих одржао беседу и догодио се неспоразум (људе нису обавестили). Одговорни су све организовали, једино су заборавили да обавесте народ о датуму. Путовао сам и путем сам се радовао – не знам да ли сам се радовао због тога што ћу говорити о Христу или због тога што ћу држати беседу. То су две различите ствари. Једно је када идеш да чиниш нешто баш у славу Божију, а друго – јер теби приноси задовољство то што чиниш. И ето, путујем на ту беседу. Долазим на договорено место, а тамо никога нема! Умирујем себе: доћи ће. Појављује се свештеник и говори:
– Оче, нико неће доћи. Опрости ми, никога нисмо обавестили.
Спустио сам се неба на земљу… и говорим (у себи): „Да ли сте ви нормални? Шта је ово! Прешао сам дуг пут да бих одржао ову беседу, а на њу никога нису звали!“ Споља сам се, наравно, осмехивао и умиривао га:
– Ништа страшно, не брините! Шта да радиш! Догодио се неспоразум.
Изнутра сам био веома изнервиран… А да сам стварно љубио Бога и једино Њега, онда бих требао да помислим: „Господе, Ти си тако желео, тако се и догодило“.
А ево и правог разлога за оно што се догодило. Бог је желео да сачува људе од мојих речи, пуних егоизма, самољубља и самозаљубљености. Боље је вече провести у тишини него слушати проповед несмиреног проповедника. Тако сам и био дужан кажем себи, а не да осуђујем свештеника. Ето, тако и јесте заправо али ми тада то није чак ни пало на памет. Ето о чему ме је покренуо да се замислим монах који је био у стању да се одрекне својих стремљења.
http://www.pravoslavie.ru/put/72691.htm
Рубрика: Из искуства мисионара, Христови мисионари
