Misionarski zapisi… Glavni neprijatelj propovednika (XXII deo) – Protojerej Andrej Tkačev

Misionarski zapisi…  Glavni neprijatelj propovednika (XXII deo) – Protojerej Andrej Tkačev

Glavni neprijatelj propovednika je savest koja svezuje jezik. „Čemu ja mogu da naučim ljude, ako sam glup i grešan?“, misli pastir i ćuti. A ako ćuti, znači da lišava pastvu slovesne hrane. Pastir se boji da bude farisej, boji se da njegov život neće opravdati reči koje je izgovorio. U tom strahu postoji pobožnost, ali u njemu je i nerazumnost.
Ne bi bilo loše ako bi propovedali samo Svetitelji. Ali prvo, Svetitelji će odbiti da se priznaju za takve. Drugo, ako se Petar odrekao, a Pavle bio gonitelj, ne znači li to da traganje za apsolutnom svetošću može pre da dovede do greške, nego do trijumfa Pravoslavlja? Šta ako bi Petar odbio da blagovesti i piše poslanice na osnovu toga što je silno pogrešio? Odgovori je, čini se, očigledan.
Ako se mirjaninu zbog prejedanja, osude ili zbog besovske zlobe noću, uoči nedelje dogodi istečenje neophodno mu je da se uzdrži od Pričešća. Ali ako se to isto dogodi sa sveštenikom, on ne može da se ne pričesti, pošto ne može da služi. To isto se tiče i propovedi. Lično savršenstvo je željeni cilj, ali ne treba lišiti službe ljude do trenutka dok se cilj ne postigne.
Pravoslavni hrišćanin je čovek Čaše i Knjige. I Liturgija nije samo prinošenje Beskrvne Žrtve i Njeno kušanje, već u službi postoji i mesto za Liturgiju reči. Liturgija reči pretpostavlja čitanje, pažljivo slušanje sveštenih tekstova i njihovo tumačenje, to jest propoved. Kao što se ne smeju ljudi lišavati Liturgije i Pričešća, ishodeći iz sopstvene „grešnosti“, isto tako ih je nemoguće lišavati slovesne hrane.
Savest će izobličavati i sveštenik će ne jednom u samoći osetiti bol koji se rađa od sudara sa visokim prizvanjem i ličnim nedostojanstvom. I same propovedi sveštenik će govoriti ne odozgo naniže, znalac neznalicama, već će govoriti sa saosećanjem pastve i jedinstva sa njom, kao sebi samom.
Sveštenik koji se oskvrnuo u snu, nije obavezan da služi, treba da čita „Pravilo za oskrvnuće“. Te molitve i smiruju i teše čoveka. Ali o čemu da misli i šta da čita čovek koji treba da propoveda, a savest mu vezuje usta? Ne mislim da ću predložiti lek, ali mene samog teše i borde misle koje želim da podelim.
Ako ja budem svet, ništa neću dodati svetosti Božijoj. Ako sam grešan, kao što jesam i još više, ništa neću oduzeti svetosti Božijoj. Bog je svet bez mene i nezavisno od mene. On je dostojan hvale i treba Ga hvaliti nezavisno od naših ličnih unutrašnjih stanja. U obavezi sam da to činim, ako verujem u Boga. I obavezan sam da propovedam ako sam sveštenik.
Bilo bi čudno ako bi rekli: „Danas se osećam sjajno. Savest me ni za šta ne okrivljuje. Znači hvaliću Boga i (ako sam sveštenik) propovedaću“. Zato bi drugi dan rekli: „Grešan sam i slab. Boli me duša. Savest me je izmučila. Neću se moliti i propovedati.“
Sveštenik nema pravo na takav sentimentalni voluntarizam. On je obavezan da blagovesti iz dana u dan spasenje Božije. Obavezan je da blagovesti sa „mnogom silom“ i to ne treba da zavisi od njegovih ličnih doživljaja.
Starozavetni zakon je zabranjivao svešteniku da cepa odeždu čak u slučaju smrti rođenog deteta. Taj zakon je zapovedao da se prinose svakodnevne žrtve nezavisno od nesreća i teškoća koja bi trpeo sveštenik. Nama takođe nije suvišno da odvojimo sveštene obaveze od sentimentalnih doživljaja. U tome se možda i ostvaruje, jedinstvena razlika sveštenika od mirjanina. Sveštenik ne sme da se odmori, da spušta ruke, zaustavi. Niko ne zna šta se događa u njemu samom. Niko to ne treba ni da zna, jer niko iz žalosti neće skinuti sa njega jedno uzete obaveze. I Nikolaj Srpski govori da niko ne zna koji vetrovi i vatrene kiše padaju na sunce. Glavno je da nam energija svetila dolazi u vidu toplih i životvornih zraka.
Dakle, Gospod je svet. Ako govorimo običnim jezikom, On je objektivno svet. Svet nezavisno od naših poroka i vrlina. Spasenje koje je On „učinio nasred zemlje“ traži neprestano podsećanje i blagovest. Sveštenik nema ni jedan izgovori ako ne propoveda.
Naravno, potrebno je pripremiti se. To jest praviti zabeleške, čitati, sećati se, misliti, moliti se pred propovedanje. Ali glavno je – odbaciti zauvek tu lažnu misao da smo nedostojni da propovedamo. Ne može biti nedostojan onaj koga je Sam Gospod prizvao na taj trud. Težak, ali blagosloven.

http://www.pravoslavie.ru/put/36102.htm

Rubrika: Uncategorized

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.