Misionarski zapisi… Apostol Pavle u Atini (XXIII deo) – Protojerej Andrej Tkačev

Misionarski zapisi…  Apostol Pavle u Atini (XXIII deo) – Protojerej Andrej Tkačev

17. glava Dela Apostolskih opisuje boravak apostola Pavla u Atini. Tamo se posebno govori da Pavle nije mogao da nađe mir duhu svom videvši grad prepun idola. Duša apostola, vaspitana u pravovernom judaizmu mogla je samo da se gnuša takvog mesta. Jer za Judeja idol nije samo izobraženje paganskog boga, već i svaka statua, posebno ako u rukama ima neki predmet (jabuka, koplje, skiptar). Sve to je idol i gnusoba. Atina je mogla da bude lišena propovedi i ne čuje o Hristu da je Pavle bio čovek koji je stavljao lični ukus i navike iz vaspitanja iznad zadatka objavljivanja Jevanđelja.
Umesto toga, apostol je tražio povod za propoved usred sami statua, koje su ukrašavale javna mesta. On je našao žrtvenik sa natpisom „Nepoznatome Bogu“ i taj natpis iskoristio kao povod za propoved. Svaki pisac, posebno propovednik zna kako je važno ne pogrešiti na početku reči, kako je važno naći povod za dijalog. To je oduvek polovina započetog dela, pa možda i više. Loš početak reči jeste neotvoreni padobran. Propovednik koji nije dobro započeo reč oseća se razbijenim. Pavle je počeo genijalno, lekcija koju nam on daje je zaprepašćujuća.
On, jedva suzdržavajući smutnju iz grla, počinje, nazivajući Atinjane ljudima „posebno pobožnim“, jer ne znajući sve bogove, ali bojeći se da nepažnjom ne uvrede nekog nepoznatog među njima, podigli su bezimeni žrtvenik nekom bogu. „Eto, tog Boga, Koga ne znajući poštujete, javljam vam“, govori apostol. U svetu religioznog pluralizma, gde znaju sve, ali ne znaju glavno, on nalazi povod za propoved o Tvorcu i Iskupitelju.
Ovo nas uči trpljenju i traganju za nitima koje dozvoljavaju da počnemo sa ljudima razgovor o „jedinom potrebnom“. Mi smo često skloni da odmahujemo rukom i pozivamo se na nemogućnost evangelizacije tamo gde nam nije sve po meri. U stvari, gledamo. Svaki narod i svaka zatvorena grupa unutar naroda zahtevaju specifičan prilaz i strpljivu pažnju. Sa Atinjanima je nemoguće govoriti kao sa Jevrejima. Za ove su potrebni dokazi iz proročkih reči, a za prve – filosofska rasuđivanja. Tako je i sa nama: sa lekarima je neophodno govoriti na jednom jeziku, sa vojnicima na drugom, sa mladima na trećem, sa naučnicima na četvrtom. Uvek postoji nit i povod. Međutim, potrebno ih je tražiti, ne dozvoljavajući sebi emocionalno odbacivanje i lažno-pobožnu razdraženost.
Evo, Sveti Nikolaj Srpski o Japancima piše i hvali ih što u njihovom rečniku nema psovanja majke. Ta psovka nije zabranjena. Ona potpuno odsustvuje kod njih. Odsustvuje taj ponižavajući odnos prema telesnom rodu i slovesno prljanje sagovornika, koje se tako uselilo u svakodnevnu reč. Znači da bi Japancima moglo da se kaže: „Nalazim da ste posebno pobožni želim da vam govorim o Reči Božijoj, jer vidim da se razumno i celomudreno odnosite prema reči“. Živeći među narodom koji se brižno odnosi prema starima i uvažava okolinu može se reći da su i oni posebno pobožni jer ispunjuju zapovest o poštovanju roditelja i starijih. Takvi primeri su mnogobrojni. Može se sa strahom, ali ne bez nade pretpostaviti da ti primeri postoje svuda. Moral opravdava ljudski život. I moral se uvek hrani strahom Božijim, čak i ako nema jasnog shvatanja o Bogu nema u narodu.
Sadašnji svet je pluralističan i trpeljiv prema svakom mišljenju. „Govori šta hoćeš. Samo mi ne diraj u gordost i ne smetaj mi da živim“, eto to je simvol današnjeg civilizovanog ljudskog roda. „Ne želimo da vam smetamo da živite“, odgovorićemo. „Ne obećavamo da nećemo dotaći vašu gordost. Ali ako ste spremni da slušate, mi ćemo govoriti. Tim više što ćemo povoda za razgovor kod vas naći u izobilju. Želite da čujete o plemenitosti – govorićemo o Sinu Bogu i Prečistoj Djevi. Želite da znate za bogatstvo – govorićemo o Onome, Koji je bogatiji od svih. Ljubite lepotu – objavićemo vam Najlepšeg iz sinova ljudskih. Poštujete celomudrenost – govorićemo vam o Onome Koji je čist“. Sve moralne osobine koje neizostavno prisustvuju, makar i u maloj meri, u svakom narodu – u Hristu nalaze punotu i kraj. Neophodno je učiti se da to pokažemo.
U priči o milostivom Samarjaninu pominju se dva dinara, koji su dani gostioničaru za negu čoveka koga su razbojnici pretukli. Dva dinara su dva zaveta: Stari i Novi. Iz njih je neophodno crpeti sve što je neophodno za isceljenje ranjenog Adama. Jer „sve je Pismo bogonadahnuto, i korisno za učenje, za karanje, za ispravljanje, za vaspitavanje u pravednosti“. I „svaki književnik koji se naučio Carstvu nebeskome kao domaćin iznosi iz riznice svoje novo i staro“.
Gostionica je Crkva. I tamo u priči gde Gospod Isus obećava da će se vratiti (jer je On milostivi Samarjanin) domaćinu gostionice obećava se plata ako on potroši na negu bolesnog nešto više od dva dinara. Šta možeš potrošiti na lečenje više od Biblije i oba njena Zaveta? Očigledno je da se svako korisno znanje, korišćeno rade pouke u veri, nalazi u dodatnim troškovima. Apostol Pavle je bio široko i duboko obrazovan po merama tadašnjeg jelinističkog sveta. On je znao učenja različitih filosofskih škola (stoici i epikurejci se pominju među njegovim slušaocima u Atini). On se nije stideo da citira neznabožačke autore u svojim propovedima i poslanicama. To je ono što je iznad dva dinara. Zato se i u propovedi Pavle potrudio više od svih, jer se nije borio samo mačem, već je u oružje pretvarao svaku stvar koja bi mu pala u ruke.
To je takođe lekcija za nas, za Pavlove učenike i kasnija pokoljenja. Znaš jednu ili nekoliko nauka – znači da možeš da govoriš sa naučnicima, a i običnu propoved možeš da učiniš ubedljivijom. Služio si u armiji – znači da možeš da razgovaraš sa vojnim licima na razumljivom za njih jeziku. Voliš umetnost – dokaži onima koji te slušaju da ono što je najbolje u njoj predstavlja samo čedo hrišćanske kulture. Znaš jezike, putovao si, imaš bogato lično iskustvo – sve okreni na korist širenja Hristove blagodati. Drugim rečima, umnožavaj znanja, dodaj na dva dinara, troši više. Gospod će se vratiti i platiti. Samo se ne odreci nikoga. Savlađuj ličnu netrpeljivost. Oni koji ti se ne dopadaju, veoma su ljubljeni od Boga, Koga propovedaš. Oni Ga još ne znaju, kako treba, ali ga sigurno poštuju kao Nepoznatog Boga. Među njihovim idolskim žrtvenicima naći će se očišćeno mesto za hrišćanski oltar.
Vremenom će taj trud doneti plodove. Sto, šezdeset ili trideset puta, kao u priči. Tako je ispunjeni idolima grad Atina postao hrišćanski grad, grad sa episkopskom katedrom. Grad koji je odgajio mnogo Svetitelja. Međutim ne u vreme Pavla, već mnogo kasnije. I naš trud nije za sutrašnji dan ,već za večnost. Pazi, propovedniče. Vremenom tamo gde nisu znali Boga, napisaće ono što je napisano na jednom od hramova Trojicke lavre: „Znanom Bogu“.

http://www.pravoslavie.ru/put/36202.htm

Rubrika: Uncategorized

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.