Misionarska odgovornost mirjana – Arhiepiskop belgorodski Jovan

Misionarska odgovornost mirjana – Arhiepiskop belgorodski Jovan

Vaša Svetosti,

Vaša Visokopreosveštenstva,

Vaša Preosveštenstva,

uvaženi oci, braćo i sestre!

Kako je rekao Svjatejši Patrijarh: naš skup ne predstavlja „večernju školu“ za misionarsko služenje. Neophodno je razraditi praktične preporuke, želeo bih da se zaustavimo na misionarskoj odgovornosti mirjana i pogledamo na taj fenomen sa praktične tačke gledišta…

Pre svega, šta predstavlja odgovornost? – To je odgovor čoveka na priziv Božiji? Kao priziv Božiji već i služi ljudski život, jer svako od nas u sebi nosi podobije i obraz Božiji. I u „Koncepciji misionarske delatnosti Ruske Pravoslavne Crkve“ bio je uveden pojam „misionarska odgovornosti mirjana“, koja pretpostavlja znanje osnova pravoslavnog veroučenja i aktivno učestvovanje u životu parohije, svedočenje o istini Pravoslavlja celokupnim životom, po rečima svetog apostola Petra: „svagda spremni sa krotošću i strahom na odgovor svakome koji traži od vas razlog vaše nade“ (1 Pet. 3:15).

Misionarska odgovornost takođe pretpostavlja unošenje ličnog doprinosa u misionarsko služenje, u saglasnosti sa obrazovanjem, sposobnostima i ličnim darovima. Neophodno je pamtiti da misionarska odgovornost mirjana ne predstavlja prosto predavanje sakupljene informacije. To je pre svega – ucrkvenjenje ljudi, pomoć ljudima koji traže put ka Bogu. Cilj ucrkvenjenja treba da bude naš svakodnevni život, zasnovan na hrišćanskim načelima. Svaki hrišćanin treba da da odgovor: kako se izmenio moj život nakon susreta sa Hristom? Da li je događaj Hristovog Vaskrsenja osnov mog života? da li sam primio Hrista i Crkvu Njegovu u svoje srce da bih zajedno sa apostolom Pavlom rekao: „…A živim – ne više ja, nego živi u meni Hristos“ (Gal.2:20).

Od apostolskih vremena mirjani imaju veliku ulogu u liturgijskom životu zajednice. Oni su se bavili apostolskim delima, privodeći Crkvi ljude pomoću učenja u tesnoj zajednici sa sveštenstvom. Neograničeno polje misionarske delatnosti predstavlja socijalno služenje mirjana.

Poseban značaj ima stvaranje duhovnog informacionog prostranstva uz pomoć mirjana. Ponekada sredstva masovnog informisanja pokušavaju da za lik sveštenika „zalepe“ „tragično“ lice, pri čemu je to obavezno sa tupim izgledom. Nekada je Niče dao najstrašniju definiciju hrišćanstva, nazvavši ga „neradosnim“. Naravno, on je slagao, jer je hrišćanstvo radost zbog vaskrslog Hrista. Ali on je posebno o tome govorio. Mnogi hrišćani koji ne nose tu radost, smatraju da sebe „spasavaju“ nekim žalosnim izgledom i odbacivanjem aktivne parohijske delatnosti. Samim tim oni ne učestvuju u Blagovesti Hristovoj i radosti zbog vaskrslog Hrista.

Zajedno slušamo neke negativne predstave, može se reći „zaplašivanja“ o tome da će sutra obavezno nastupiti „kraj sveta“ i hiljade „argumenata „ se navode kao dokaz da je sve to blizu: biometrijska dokumenta, poreski identifikacioni broj, šifrirani „tajni znaci“… Izmislili su čak i termin „pečat Antihrista“. Jasno je da takva lažna pobožnost ne propoveda Hrista – Pobednika smrti, već reklamira „duhove zlobe podnebesne“. Treba da obratimo pažnju na ovaj fenomen. Ovde je neophodno, kako je rekao Svjatejši Patrijarh, što je moguće pre razviti eparhijalne programe za prosvetu mirjana da bi oni postali aktivni misionari. U Jevanđelju se hrišćani nazivaju „solju zemlje“. I pojam misionarske odgovornosti je jako sličan tom pojmu. „Vi ste so zemlji: ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ona već neće biti ni za šta osim da se prospe napolje i da je ljudi pogaze“ (Mt. 5:13). So čuva od kvarenja, truljenja. Ona ima funkciju čuvanja. Zato se hrišćani nazivaju „solju zemlje“, čuvajući učenje Crkve da ne bi bilo povređeno od strane jeretika i raskolnika. Sol očišćuje i jako je važno, kada su mirjani u stanju da se suprotstave destruktivnim sektama, kada mogu da pomognu sveštenoslužiteljima da „otimaju“ iz sekti ljude koji su u zabludi. Na kraju, so svemu daje ukus. A šta znači da daje ukus? Znači da pridaje hrišćansku dimenziju svemu što se događa. U tom smislu mirjani mogu ljudima da pomognu da prepoznaju događaje sa tačke gledišta hrišćanskog morala. Mi sada gubimo kriterijume ocenjivanja ove ili one pojave.

Postoje osobenosti mirjanskog služenja mirjana. Jako često mirjani, pozivajući se na to da su „grešni“ boje se da vode misionarsku delatnost, smatrajući sebe nedostojnima da propovedaju Reč Božiju. Neophodno je da objasnimo takvim ljudima da se „sila Božija u nemoći pokazuje“ (vidi 2 Kor. 12:9). Sveštenici treba da orijentišu mirjane na aktivnu misionarsku delatnost . druga prepreka na putu misionarske delatnosti je bojazan od progona od strane svetovnih vlasti. Mirjani pristaju čak da učestvuju u nekoj političkoj delatnosti, ali ne i da propovedaju o Hristu.

Još jedna bojazan je bojazan da nisu dovoljno pripremljeni. Govore da ako sveštenike ne slušaju, kako će slušati nas, proste ljude? Neophodno nam je zbog toga da stvorimo sistem pripreme mirjana – to što je na našem skupu nazvano „narodnom katehizacijom“. Mi treba zajedno da razmotrimo forme takvog sistema. Čini mi se da bismo danas mogli da obnovimo Svecrkvenu misionarsku zajednicu, kako je to bilo u vreme svetog Inokentija Moskovskog i Kolomenskog i porazmisliti o strukturi takve zajednice za mirjane. Sinodalno misionarsko odeljenje bi razradilo strategiju, bogoslovlje misije, a praktična dela bi išla preko Misionarske zajednice, orijentisano pre svega na mirjane. Sada već imamo bratstva pravoslavnih pedagoga, lekara, postoje druga bratstva koja objedinjuju inteligenciju. Postoji čak i društvo pravoslavnih novinara.

Neophodno je već postojeće forme napuniti misionarskim imperativom. Tada bismo mogli da stvorimo Misionarsku zajednicu i bez nekih dodatnih struktura, kako mi se čini, jer bi takva zajednica dala moćan impuls razvoju misionarske delatnosti. Takva zajednica bi rešila i zadatak materijalne obezbeđnosti misije. Sada postoji bratstvo pravoslavnih biznismena. I ako bi njihovu delatnost usmerili ne samo na gradnju hramova, već i na podršku misionarskih stanova u dalekoistočnim i severnim eparhijama – to bi onda predstavljalo ujedinjenost misionarskih napora. Jako je važno međutim da izgubimo kontrolu nad razvojem takvih misionarskih struktura, da se ne bi dogodila zamena: misija ne treba da bude zamenjena nekim političkim stremljenjima i razmatranjima, ko je bolji, ko je gori… Često se to izliva u gorko iskustvo početka devedesetih, kada su se mnoga pravoslavna bratstva faktički pretvorila u neke političke organizacije sa pravoslavnom retorikom i počeli da „ratuju“ sa sveštenonačalijem. Na to je potrebno obratiti posebnu pažnju.

Jako nam je važno da svaki mirjanin ima svoju misionarski zadatak. To je deo socijalnog služenja hrišćanina. Kada se to služenje uključuje u misionarskku delatnost parohije. Da bi svako osećao svoje pripadanje zajedničkom delu misije. Odsustvo takve aktivnosti parohijana izaziva umor, iznemoglost i prosto obredoverje kada ljudi ne učestvuju u aktivnom životu parohije. Zašto? Pa zato što ih niko ne zove.

A ako parohija bude imala istinsku misionarsku usmerenost i misionarski program, onda postoje svi uslovi za takav unutrašnji potencijal, posebno mladih parohijana da bi aktivno svedočili o Hristu u različitim formama. Mislim da forme misionarskih zadataka za mirjane treba da postanu predmet razmatranja na našem skupu. Tada ćemo ulagati manje napora da bi „otimali“ ljude i destruktivnih sekti. Kada ljudi žive parohijskim životom, oni već počinju da razlikuju te „duhove zlobe“ po reči svetog apostola i jevanđeliste Jovana Bogoslova: „Ljubljeni, ne vjerujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga; jer mnogi su lažni proroci izišli u svijet“ (1 Jn. 4:1). Mirjani treba da imaju posebno važnu ulogu u „misiji pomirenja“ kada hrišćani žive u društvu, socijalnoj sferi, u opštenju su sa drugim ljudima o donose mir.

Ako se setimo, reč „mirяnin“ imala je negativni predznak u „duhovnoj preporuci“ 1921. godine. U crkveno-slovenskom rečniku sveštenika Grigorija Djačenka „mirяnin“ je čovek koji živi po pohotama i strastima „mira“ (mir – svet). ali postoji još jedno „mir“ (grčki „irini“) to jest to je mir, tišina, harmonija, svetlost, blagodat. To jest, istinski mir-janin je istinski saradnik Božiji u privođenju ljudi veri i spasenju. Zato preko njega svetlost Hristove istine treba da priđe svima sa kojima on opšti. To su zadaci koje treba da razmotrimo na skupu, sa blagoslovom Svjatejšeg Patrijarha. I mislim da ćemo, uz Božiju pomoć i zajedničke napore svih koji su se ovde okupili, Vaša Svetosti, ispuniti Vaš Blagoslov. Spasi Gospode!

„Missionerskaя otvetstvennostь mirяn.“

Missionerskoe obozrenie 2011, br.1, 14-17 str.

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.