Ko može da se koristi Svetim Pismom? – Sveštenomučenik Danil Sisojev

Ko može da se koristi Svetim Pismom? – Sveštenomučenik Danil Sisojev

Umorni student se vraćao sa ispita u prepunjenom metrou. Voz je sa strašnom bukom pustio našeg heroja na jednoj od centralnih stanica prestonice. Međutim, vesnik najnovije obnove dvehiljadegodišnjeg hrišćanstva, koji se iznenada pojavio odišući nezdravom energijom, nije mu dao da dođe do svog siromašnog stana. Ovaj stanovnik duhovne obmane obratio se umornom nasledniku večnog Sijanja sa tradicionalnim pitanjem: „Da li ste čitali Sveto Pismo?“…
Ko se od pravoslavnih u godinama trijumfujuće demokratije nije nalazio u sličnoj situaciji? I kako izaći iz ove situacije, ne samo ne posramivši svoje hrišćansko zvanje (što se dešava kada odgovaramo na ovo pitanje, nerazumljivo promrmljavši: „Nemam kada. Ja sam pravoslavni hrišćanin“. Takav odgovor je direktno narušavanje zapovesti (1 Petr. 3:15) i zbog toga rizikujemo da budemo osuđeni na Sudu), već i brzo zadati pitanje koje bi nateralo sagovornika da se veoma zamisli? Odgovor se nalazi u samom pitanju protestanta.

Hrišćanin je odgovorio:

– Da. Imao sam prilike da proučavam tu Pravoslavnu Knjigu. A kakve veze imate vi sa njom?

– Kako, kakve veze? – zaprepastio se protestant. – Zašto je potrebno dokazivati da ja mogu čitati i tumačiti Sveto Pismo?

– Veoma je prosto. – odgovorio je hrišćanin. – Zar nikada niste čuli za pojam kao što je „autorsko pravo“? Evo, ja vas molim da dokažete da imate nekakve veze sa Biblijom. Jer se ona nije sa neba spustila u obliku povećeg toma. Nju su napisali pravoslavni hrišćani, nadahnuti Duhom Svetim. Njen kanon je sabrala Pravoslavna Crkva uzevši ono što je odgovaralo Predanju Boga, Koji živi u Njoj i odbacivši ono što je protivrečilo (npr. apokrifno Petrovo i Tomino Jevanđelje). Ona je čuvala Predanje tokom mnogih vekova, a sada ste se pojavili vi i pretendujete na tuđu imovinu. Dokažite onda da imate pravo na to!

– Ne. Vi sami iz Biblije pokažite da samo vi imate pravo na nju – odgovorio je protestant.

– To je najlakše, – rekao je hrišćanin. – Otvorite molim vas, prvu stranicu Biblije i pročitajte šta je tamo napisano.

– Pa dobro. „Biblija. Knjige Svetog Pisma Starog i Novog Zaveta“. Pa šta?

– Hajde da zajedno pogledamo šta znače ove reči. Šta vi mislite, šta znači reč „zavet“?

– Dogovor o savezu, zaveštanje, – odgovorio je jeretik.

– Kome pripada tekst dogovora ili zaveštanja? Svima ili samo učesnicima dogovora i naslednicima Zavetodavca?

– Naravno, samo učesnicima dogovora ili naslednicima. Pa šta. A kako ćete dokazati da su upravo pravoslavni – naslednici?

– Nemojte preskakati događaje. Hajde da se složimo da Biblija nije realnost sama po sebi. Ona ima značaj samo uz istinski savez između Boga i ljudi. Inače ona nema nikakav značaj sem istorijskog.

– Slažem se.

– Ako je tako, onda ja kao prvo, moram da pitam: da li ste živeli pre dve ili tri i po hiljade godina?

– Ne, naravno. A zašto me to pitate?

– Zato što samim tim ne možete reći da je taj savez bio sklopljen lično sa vama. Onda je sledeće pitanje za vas: kada se pojavila ta organizacija kojoj pripadate?

– 70- ih godina u Americi naš pastor otkrivši da njegova zajednica ne živi po Svetom Pismu, stvorio je crkvu Hristovu.

– To jest ni vaša grupa nije postojala u vreme pisanja Biblije. U krajnjoj meri ne možete pokazati njeno neprekidno postojanja od tada.

Odgovor je bilo ćutanje i nedoumica.

– Mislim da znate, – nastavio je hrišćanin, – da je Bog zaključio dogovor ne sa jednim čovekom, već sa narodom. Stari Zavet sa Izrailjem, a Novi – sa Crkvom.

– A odakle se vidi poslednje? – čuo se unekoliko pritisnut protivnik.

– Pa to se može objasniti samo otvorivši naslov. Pogledajte, tu nećete naći poslanice budućim luteranima, baptistima ili makinovcima. Naprotiv, vidimo poslanice Crkvama: u Galatima, Solunu, Korintu, Filipama. Neke poslanice su upućene čitavoj Vaseljenskoj Crkvi. Njih nazivaju Sabornim. Apokalipsa je napisana za sedam Azijskih Crkava. Neke poslanice su upućene pravoslavnim episkopima (Titu i Timoteju) ili samo pravoslavnim hrišćanima (Jevanđelje od Luke i Dela Apostolska, Treća Jovanova poslanica, poslanica Filimonu). Čak su i Jevanđelja napisana za konkretne pomesne Crkve: od Mateja – za Jerusalimsku, od Marka – za Rimsku, od Jovana – za Efesku. Većina tih Crkava postoji i danas neprekidno od vremena apostola. Upravo je od njih dobila svoj početak i Ruska Pravoslavna Crkva, koja je deo Vaseljenske Apostolske Crkve, koja i jeste jedinstvena Božija naslednica. Upravo su Njoj obećani svi darovi Tvorca, sve posledice Iskupljenja. Sa njom je sklopljen poslednji Savez Gospodnji. Zato i tekst tog dogovora pripada isto tako samo Njoj.

– Ali zašto vi mislite da samo Pravoslavna Crkva jeste Crkva o kojoj ste govorili. Jer u Bibliji se govori o nevidljivoj Crkvi. Upravo na Nju se odnosi to što ste rekli.

– Još jednom ću podsetiti da nemam nameru da sa vama govorim o Knjizi koja nam je ukradena. A što se tiče nevidljive Crkve, oprostite, to je protivrečnost u pojmovima. Reč „crkva“, označava „zajednicu sazvanih“. U nju ulaze realni, vidljivi ljudi na realan, bogoustanovljen način – kroz Tajne, koje se vrše od strane naslednika Apostola. Isus Hristos je bio stvaran, vidljiv Čovek i zato je Njegovo Telo – Crkva takođe vidljiva (to jest može se reći ko je u njoj, a ko nije). Taj događaj se odigrao u konkretnom istorijskom trenutku. Od tada Crkva postoji neprekidno u potpuno opipljivim oblicima. U Njoj se je moguće ili realno se nalaziti (i tada dobiti sva dobra koja je dao Hristos) ili ne (nemajući ništa od Njega). Treće nije dato. Naprimer, apostol Pavle nije pisao poslanice nevidljivoj organizaciji, već konkretnoj pomesnoj Crkvi (Korintskoj ili Solunskoj), koje se sastoje iz običnih ljudi i vođene od strane episkopa ili sveštenika. Jer i u Starom Zavetu je bilo moguće postati učesnik zaveta samo ušavši u konkretni narod kroz obrezanje. Drugog puta nije bilo i nema ga. I Bog nikome ništa nije obećao van Svoje Crkve. A Biblija je samo pismena potvrda i fiksacija uslova dogovora Crkve i Tvorca. Zato van Njega, kako ste se već složili, ona nema nikakav značaj. Još je u drugom veku hrišćanski apologeta Tertulijan veoma ispravno pisao o vašim prethodnicima:
„Jeretike ne treba puštati da spore o Pismu, jer mi i bez Pisma dokazujemo da nemaju nikakav odnos prema Pismu. Čim su jeretici, ne mogu biti hrišćani jer nisu od Hrista trebali da prime učenje. Oni su ga primili po svom izboru i zato dobili ime jeretika. A čim nisu hrišćani nemaju nikakvog prava na hrišćanska dela. Njima se pravedno može reći: Ko ste vi? Kada i odakle ste došli? Šta činite kod mene, ako niste moji? Po kom pravu, recimo ti Markione sečeš moju šumu? Po čijoj dozvoli, Valentine, ti piješ sa mojih izvora? Kojom vlašću Apelese ti menjaš moje granice? Zar vi sejete i pasete ovde po svojoj volji? To je moje imanje, meni ono pripada odavno, imam čvrste korenove od samih vlasnika, kojima je sve pripadalo. Ja (Crkva) sam naslednica Apostola. Upravljam onako kako su oni odlučili u svom zaveštanju, kako su preporučili verom, kako su utvrdili kletvom. Vas su zauvek lišili nasledstva i odbacili kao tuđince, kao neprijatelje“.
To isto je neophodno reći i svima vama, protestantima koji ste se pojavili nakon apostola i koji se borite sa Crkvom. A sada žurim kući i želim da vam kažem: pokajte se i uđite u Crkvu ili ćete poginuti!
Tada se hrišćanin, poklonivši se, udaljio ostavivši protestanta u dubokoj nedoumici. Kroz neko vreme naši sagovornici su se ponovo našli. Sada već pod krovom Svevišnjeg, u pravoslavnom hramu i zajedno proslavili Carstvo Blažene Trojice, koje se otkriva na zemlji, ali koje će dostići savršenstvo na nebesima.

* * * * *

Treba reći da nema snažnijeg argumenta koji bi priveo toliko ljudi hrišćanskoj Crkvi kao pozivanje na to da nepravoslavni nemaju pravo na Pismo, kao ljudi koji ili nemaju apostolsko poreklo ili kao oni koji su izopačili suštinu apostolske blage vesti i kroz to otpali od Vaseljenske Crkve. Tako da ćemo se češće koristiti njime, ne dozvoljavajući da budemo uvučeni u diskusiju da li se pravilno koristimo ukradenom od nas Knjigom, kroz koju nam Glava Crkve otkriva Svoju volju.

http://sysoev2.narod.ru/bible.html

Rubrika: Misionarska literatura, Nasleđe oca Danila, Sveštenomučenik Danil Sisojev, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *