Kako se pripremati za kraj sveta? – Shiiguman Avraam Ridman

Kako se pripremati za kraj sveta? – Shiiguman Avraam Ridman

Predlažemo vašoj pažnji korisnu besedu oca Avraama, veoma aktuelnu danas, kada u umovima mnogih ljudi koji su već u Crkvi i koji prilaze Bogu tema poslednjih vremena izbija često u prvi plan i panikom koja se razvija zbog pogrešnog shvatanja i pristupa ovoj važnoj temi zaklanja Onoga Koji je rekao „gledajte da se ne uplašite“. Niko ne negira da je neophodna priprema za kraj sveta (koji za nas nastupa i sa trenutkom naše smrti između ostalog), ali je važno da postoji istinito razumevanje. Shiiguman Avraam pokazuje na koji način da se pripremimo.

* * * * *

Danas ćemo razgovarati na temu koja će mnogima sigurno biti neočekivana – govorićemo o kraju sveta. Obično ne dotičemo ovu temu jer ne znamo sudove Božije. Na primer, ja skoro da ne čitam Apokalipsu: bojim se da ću i nehotice početi da tumačim ono što je za mene tajna – to se može znati samo onda kada to otkriva Duh Sveti.
U naše vreme, kao što znate, jako mnogo ljudi se zanima za ovu temu, o tome govore, maštaju, plaše jedni druge i svi postavljaju pitanje: kada će nastupiti kraj sveta? Rasuđuju da li se približavaju poslednja vremena, da će kraj sveta nastupiti u toj i toj godini ili kroz toliko godina. U časopisu „Pravoslavna Rusija” postoji čak i rubrika sa nazivom „Poslednja vremena“ u kojoj objavljuju kojekakve besmislice. Ljudi mnogo govore o kraju sveta, ali ne izvode, kako se čini, jednostavan zaključak: kada god da nastupi, za taj trenutak je neophodno biti spreman i neophodno je znati kako se pripremiti za to.
Ja vam uvek govorim da je neophodno sećati se smrti i truditi se da se pripremimo za nju. Čovek koji ima na pameti da će umreti, spreman je i na to da će svet uopšte prestati da postoji. Zapravo, za čoveka je to jedno te isto.
Sada želim da se vratim tekstu Jevanđelja i pokažem da kada Spasitelj govori o kraju sveta, On odmah prilično detaljno počinje da govori o tome šta je neophodno činiti da bismo se pripremili za taj strašni događaj. Savremeni ljudi takvoj pripremi ne pridaju nikakav značaj iz čega se može izvesti zaključak o lakomislenosti njihovih rasuđivanja. Pre svega, potrebno je objasniti šta je Drugi dolazak, kako se prema tome treba odnositi, kako tražiti Carstvo Božije. Kraj sveta ne predstavlja prekid postojanja, već početak novog postojanja, početak novog života. Eto kako je potrebno gledati na to. Za nas kraj predstavlja nestajanje nama dragog i prijatnog telesnog postojanja.
Fariseji su, kušajući Spasitelja, pitali: „Kada će doći Carstvo Božije“. On im je odgovorio: „Carstvo Božije ne dolazi na vidljiv način“ ili na crkvenoslovenskom „ne priidet Carstvie Božie s soblюdeniem“, to jest, mi to ne možemo unapred da opazimo. „Niti će se reći: Evo ga ovdje, ili: eno ga ondje“ (Lk. 17:20-21). Ove Spasiteljeve reči naravno opovrgavaju nepravilan farisejski stav da Carstvo Božije treba da predstavlja određeni zemaljski poredak: bilo to carstvo u bukvalnom smislu reči, to jest, neka idealna država ili zemaljska Crkva koja u sebi nema nikakve nedostatke. Naravno, mislim pre na spoljašnju stranu Crkve nego na Crkvu kao na Telo Hristovo. Ako čovek očekuje pojavu Carstva Božijeg kao pojavu nečeg spoljašnjeg, treba da zna da to na zemlji ne može naći. Spasitelj je tako rekao: „Niti će se reći: Evo ga ovdje, ili: eno ga ondje; jer gle, Carstvo Božije unutra je u vama“ (Lk. 17:21).
To unutrašnje Carstvo Božije možemo dostići. Sve što nam Crkva daje predstavlja sredstvo za sticanje Carstva Božijeg unutar nas. Sve Tajne, obredi, crkvene odluke imaju jedan cilj: da se unutar svakoga od nas otkrije Carstvo Božije. Ne u nekakvom udobnom, lepom, predivnom, idealnom načinu života, već unutar nas, jer je sve spoljašnje samo sredstvo i samo po sebi, pošto je nesavršeno, ne može predstavljati cilj. Savršenstvo se otkriva u nama i otkriva se ne zato što smo mi savršeni, već zato što se u našem srcu javlja savršeni Bog. U isto vreme Spasitelj predskazuje i Drugi dolazak. Može se shvatiti na ovaj način: Carstvo Božije koje je u nama će u nekom trenutku ovladati celim svetom, postati ceo svet ili će Gospod preobraziti svet tako da on postane Carstvo Božije. Materijalno Carstvo Božije ne može da postoji, ono je uvek duhovno: ili unutar nas ili u budućnosti, međutim, ne može biti van nas.
Čitamo dalje: „A učenicima reče: Doći će dani kada ćete zaželjeti da vidite jedan od dana Sina Čovječijega, i nećete vidjeti. I reći će vam: evo ga ovdje, ili: eno ga ondje; ali ne odlazite niti tamo jurite!“ (Lk. 7:22-23). Nepotrebno je tražiti spoljašnje znake Carstva Božijeg i misliti da je Hristos tajno došao i da se nalazi negde ili da u nekom mestu Carstvo Božije već postoji. To nije moguće. Ovo ne govorim da bih negirao princip poretka, već obrnuto, da biste razumeli da je najidealniji društveni poredak samo neka senka ideala.
Jer kao što munja sine s neba, i obasja sve što je pod nebom, tako će biti i Sin Čovječiji u Dan svoj. Ali mu najprije treba mnogo postradati, i odbačenu biti od roda ovoga. I kako bješe u dane Nojeve onako će biti i u dane Sina Čovječijega: Jeđahu, pijahu, ženjahu se, udavahu se do onoga dana kad Noje uđe u kovčeg, i dođe potop i pogubi sve“ (Lk. 17: 24-27). Ovo je takođe važan momenat. Ljudi uvek žive kao i obično. Međutim, istinski hrišćanin nalazeći se čak i u uobičajenom poretku stvari dužan je da neprestano misli o nebeskom. On treba da ima Carstvo Božije unutar sebe, da ognjeni potop u Drugom Hristom dolasku za njega ne bi bio neočekivan kakav je bio potop za Nojeve savremenike.
Slično kao što bješe u dane Lotove: jeđahu, pijahu, kupovahu, prodavahu, sađahu, zidahu. A u dan kad iziđe Lot iz Sodoma, udari oganj i sumpor sa neba i pogubi sve. Tako će biti i u onaj Dan kada se pojavi Sin Čovječiji“ (Lk. 17:28-30). Još jednom ponavljam: ljudi razmišljaju o kraju sveta, međutim to ni na koji način ne utiče na njihov život što pokazuje svu neozbiljnost njihovih rasuđivanja.
U onaj Dan ko bude na krovu, a pokućstvo njegovo u kući, neka ne silazi da ga uzme; a tako i onaj u polju, neka se ne vraća natrag. Sjećajte se žene Lotove. Ako neko nastoji da sačuva život svoj, izgubiće ga; a koji ga izgubi, oživjeće ga“ (Lk. 17:31-33). Sve bi se moglo tumačiti alegorijski, ali mi nećemo prelaziti granice bukvalnog smisla. Zaustavićemo se na rečima „sjećajte se žene Lotove“, to jest, ne osvrćite se kako se ona osvrnula. Ako stremimo da steknemo Carstvo Božije i ono je u nama, ispostavlja se da je potrebno ne da idemo u jedno ili drugo mesto, jer tamo nećemo naći ništa, već smo dužni da „idemo“ unutar sebe. I kada vršimo ovo putovanje, može se reći bekstvo (ako uporedimo sa onim što se Lotu dogodilo) unutar sebe, ne treba da se osvrćemo nazad. Lotova žena se pretvorila u stub soli jer je tugovala zbog napuštanja Sodoma i svih njegovih zemaljskih dobara; i mi takođe, žaleći za nečim zemaljskim i osvrćući se nazad, takođe možemo da osetimo okamenjenost srca.
Spasitelj često ponavlja izreku: „Ako neko nastoji da sačuva život svoj, izgubiće ga; a koji ga izgubi, oživjeće ga“. Mi smo dužni da pogubimo dušu svoju, to jest, sve ono što nam je drago u sebi. Naravno, drago nam je ne samo dobro, već i zlo. I ne samo očigledno zlo već i ono što se krije pod maskom dobra, drugim rečima, dužni smo da pogubimo sve ono što je protivno Jevanđelju makar to sraslo sa nama toliko da ga doživljamo kao sopstveni život, našu sopstvenu dušu. To zlo nam se čini do te mere prirodno i blisko da se ponekada javlja misao da kao da imamo dve duše. I osoba koja pogubi taj deo svoje duše, koji je zemaljski, isuviše ljudski, podvrgnut svim mogućim strastima, oživeće svoju dušu za život večni i steći će u njoj ono što je idealno, besmrtno, čisto, bogopodobno.
Vratimo se povesti o Drugom dolasku. „Kažem vam: U onu noć dva će biti na jednoj postelji, jedan će se uzeti a drugi ostaviti; Dvije će mljeti zajedno, jedna će se uzeti a druga ostaviti“ (Lk. 17:34-35). Neophodno je da bdimo jer nam samo vera bez dela neće koristiti. Eto, reklo bi se dvoje će biti jednodušni, baviće se istom delatnošću, spolja će imati sve isto, ali će se jedan spasiti a drugi neće, jer će sve zavisiti od unutrašnjeg čovekovog stanja.
I odgovarajući rekoše mu: Gdje, Gospode? A on im reče: Gdje je trup ondje će se i orlovi sabrati“ (Lk. 17:37). Kao što orlovi znaju gde će biti trup, osećaju to na, za nas, neshvatljiv način, tako će i ljudi koji vode duhovan način života osećati kada treba da se dogodi kraj sveta i kako će se to odvijati. Međutim, da bi se to osetilo potrebno je posedovati uzvišeno stanje – biti duhovni orao, uzvisiti se iznad svega. Tada čovek to može da shvati, jer ovo nije moguće zamisliti u vidu nekih razumskih zaključaka. Spasitelj o tome i ne govori.
U narednoj (18.) glavi govori se o načinu na koji treba da se ponaša čovek koji očekuje kraj sveta. Treba reći da u prvobitnom tekstu Jevanđelja nije bilo podele na glave, stihove, crkvena začala i da se tekst prilikom čitanja doživljavao kao zbijena, zasićena povest, u umu čoveka se prirodno delio na smislene delove. Pročitali smo poslednji stih 17. glave, dalje počinje sledeća glava i ova podela kao da nam govori da već počinjemo da čitamo nešto novo. Međutim, logički je u pitanju nastavak istog razgovora Spasitelja sa učenicima. To isto postoji i u literaturi: kada čovek piše knjigu, on prethodno razmišlja o strukturi i sadržaju. Iako se svaka glava u knjizi i oslanja na smisao prethodne, u nekoj meri je ipak samostalna. Međutim, (neophodno je imati to u vidu) Jevanđelista Luka nije uvodio podele na glave. To nije ulazilo u njegovu prvobitnu zamisao, već je učinjeno kasnije od strane izdavača teksta Jevanđelja. Ovo govorim ne zato da biste precrtali brojeve glava ili stihova – nepotrebno je dospevati do tako lakomislenog odnosa – već da je pri čitanju potrebno umeće da ih ne primetite.
Odmah nakon: „A on im reče: Gdje je trup ondje će se i orlovi sabrati“ dolaze reči: „Kaza im pak (Onima koji su Ga pitali – učenicima – shiiguman Avraam) i priču kako treba svagda da se mole, i da ne klonu“ (Lk. 18:1). Eto šta je potrebno da čini čovek koji razmišlja o kraju sveta – da se uvek moli i da ne klone. To je rekao Sam Spasitelj.
Danas su pak veoma rasprostranjena apokaliptička raspoloženja, ljudi razmišljaju o kraju sveta, ali ne znaju šta treba da čine. Govore da nije potrebno prihvatati INN , nove pasoše. Ponekada ima i komičnih situacija: neki smatraju da je pasoš neophodno „ispeći“ u mikrotalasnoj, nakon čega u njemu nestaju nekakvi kodovi i tada je moguće koristiti taj pasoš. Danas se dele leci sa savetima šta je potrebno činiti kada ti priđu ljudi koji žele da ti daju INN ili novi pasoš – potrebno je da imaš vodeni pištolj, napunjen svetom vodom i kada čovek prilazi, ti gađaš u njega iz vodenog pištolja. Ili špric sa kojim „antihristovim agentima“ treba da prskaš ili u lice ili da ih ubodeš. Eto kako se ljudi pripremaju za kraj sveta – kupuju vodene pištolje. Ljudi su dospeli do takve, može se reći, slaboumnosti. Međutim, mi ne treba da budemo nalik na njih.
Šta je potrebno da radi čovek da bi uvek bio spreman za kraj sveta? Neko možda i ne zna kada će se to dogoditi i ne razmišlja o tome, ali je spreman. Drugi pak računa nešto, pokušava da tumači Apokalipsu, nalazi neke naznake kraja sveta, u većoj meri izmišljene, ali ne čini ništa osim sličnih besmislica koje smo maločas pomenuli.
Spasitelj nam je rekao šta je neophodno činiti: „Kaza im pak i priču kako treba svagda da se mole, i da ne klonu, govoreći: U nekome gradu bijaše nekakav sudija koji se Boga ne bojaše i ljudi ne stiđaše. A u onome gradu bijaše jedna udovica, i ona dolažaše k njemu govoreći: Odbrani me od suparnika mojega. I ne htjede zadugo. A najposlije reče u sebi: Ako se i ne bojim Boga i ljudi ne stidim, no budući da mi dosađuje ova udovica, odbraniću je, da mi jednako ne dolazi i ne dodijava. I reče Gospod: Čujte šta govori nepravedni sudija! A zar Bog neće odbraniti izabranike svoje koji mu vapiju dan i noć, i zar će oklijevati?“ (Lk. 18:1-7). Eto o čemu je neophodno misliti. Ako želimo da nas Bog zaštiti moramo da vapijemo Njemu dan i noć.
Dužni smo da uvek budemo spremni za iskušenja: bio to kraj sveta, progon ili prosto životne nevolje. Jovan Zlatoust se, na primer, podvrgao užasnim nevoljama od pravoslavnih ljudi, od pravoslavnog cara; Svjatejši patrijarh Nikon od svog posebno bliskog druga, cara Alekseja Mihajloviča. Mogao bih da navedem mnoštvo drugih primera. Čini se, nije kraj sveta, obrnuto, procvat hrišćanstva, međutim ljudi trpe neočekivane, nepodnošljive nevolje. Kako biti spreman za njih? Evo šta nam Jevanđelje govori: „A zar Bog neće odbraniti izabranike svoje koji mu vapiju dan i noć, i zar će oklijevati? Kažem vam da će ih ubrzo odbraniti“ (Lk. 18:7-8). Sledeće reči potvrđuju da ova priča govori o pripremi čoveka za kraj sveta. „Ali Sin Čovječiji kada dođe, hoće li naći vjeru na zemlji?“ (Lk. 18:8). Jasno je da se govori o poslednjim vremenima. Ko ima veru? Čovek koji se neprestano moli, a ne onaj ko računa vremena i rokove. Možda i postoje neki istaknuti bogoslovi ili ljudi prosvećeni od Boga koji su u stanju da to odrede, ali su pritom oni dužni da se neprestano mole, a ne da se bave raznoraznim besmislicama i propagandom apsurdnog ponašanja. Mi pak vidimo jedino takve nesrećne ljude koji su dospeli do slaboumnosti, čiju delatnost treba zabraniti.
Spasitelj nastavlja – „A i nekima koji bijahu uvjereni za sebe da su pravedni, a ostale nipodaštavahu, kaza priču ovu“ (Lk. 18:9). Zaista, ako želimo spasenje, ako se bojimo za sebe, potrebno je da znamo u kakvom se stanju nalazimo: da li smo potpuno bezbedni jer smo pravedni ljudi ili nam je potrebna milost Božija. Spasitelj kao da govori: ne mislite da je neko od vas bezbedan, da ste pravedni i da možete da ponižavate druge a sebe smatrate spasenima.
Dva čovjeka uđoše u hram da se mole Bogu, jedan farisej a drugi carinik. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici ili kao ovaj carinik. Postim dvaput u sedmici; dajem desetak od svega što steknem. A carinik izdaleka stajaše, i ne htjede ni očiju uzdignuti nebu, nego se bijaše u prsa svoja govoreći: Bože, milostiv budi meni grješnome! Kažem vam, ovaj otide opravdan domu svome, a ne onaj. Jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se“ (Lk. 18:10-14). Dakle, neophodno je samouniženje, smirenje, pokajanje. Neophodno je neprestano se moliti, ova molitva treba da bude sjedinjena sa pokajanjem. Niko nema prava da osuđuje bilo koga i da sam smatra da je bezbedan. Čovek treba uvek da se kaje i tada će biti opravdan. Upravo je ovakva priprema neophodna čoveku ako razmišlja o kraju sveta ili, što je zdravije i bezbednije, o sopstvenoj smrti. Ali neka čak i mislimo o kraju sveta, neka se čak i bojimo tog kraja, očekujemo ga – neophodno nam je da se molimo i kajemo. A to, na žalost, među određenom grupom ljudi nikako ne vidimo.
Nigde u „literaturi“ o INN (iako, naravno, nisam mnogo takve literature čitao: neophodno je veliko trpljenje za čitanje takvih brošura, knjižica i letaka), nisam video da je neophodno neprestano se moliti i kajati. Čak suprotno, u „Ruskom vesniku“ je bilo specijalno izdanje u kome se govorilo da ako čovek ne prihvati INN, sve će mu biti oprošteno, čak i strašni gresi. Ljudima su dozvolili da se ne kaju, samo da ne prihvate INN.
Ne dugo pre Spasiteljevih stradanja, kada je bio na Maslinskoj gori, učenici su Ga pitali kada će propasti Jerusalimski hram. On je počeo da im govori o kraju sveta: „A kada se počne ovo zbivati, uspravite se i podignite glave svoje, jer se približava izbavljenje vaše“ (Lk. 21:28). Treba da shvatimo da kraj sveta ne predstavlja žalosni i strašan, već radosni događaj, jer se otkriva Carstvo Božije. Ono će biti tužno i strašno za grešnike. Ako bismo imali Carstvo Božije unutar sebe, svom dušom bismo stremili tom događaju, ne bismo drhtali od straha, već bismo ga želeli. Apokalipsa se završava ovim rečima: „I Duh i Nevjesta govore: Dođi!… Amin, da dođi, Gospode Isuse!“ (Otk. 22:17,20). Eto kakav treba da bude naš odnos prema tom događaju.
Spasitelj je učenicima ispričao ovu priču: „Gledajte na smokvu i na sva drveta: Kad vidite da već potjeraju pupoljke, sami znate da je već blizu ljeto. Tako i vi kad vidite da se ovo zbiva, znajte da je blizu Carstvo Božije“ (Lk. 21:29-31). Čini se da se govori o spoljašnjim znacima, međutim, da bi se oni shvatili i videli, neophodno je da se iznutra bude spreman za to. Nisu u pitanju prosto nabrajanja i to ne zavisi od obrazovanja, od poznavanja Svetog Pisma, od izuzetnih umnih sposobnosti, već od duhovnog stanja. „Zaista vam kažem da ovaj naraštaj neće proći dok se ovo sve ne zbude. Nebo i zemlja će proći, a riječi moje neće proći. Ali pazite na sebe“ (Lk. 21:32-34) ili na crkvenoslovenskom „vnemlite že sebe“. Da bi ovi znaci bili vidljivi neophodno je da se pazi na sebe.
Setimo se Spasiteljevih reči o osudi: „A zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u oku svome ne osjećaš?“ (Mt. 7:3). Ove reči Gospoda se mogu razumeti i ovako: ako čovek u svom oku ima brvno, on nije u stanju da vidi trun u oku brata svoga, to jest, nije u stanju da trezveno uoči moralne nedostatke drugog čoveka. Međutim, sa brvnom u oku on isto tako i ništa drugo ne može da vidi – ne samo trun u oku brata svoga, već i bilo šta uopšte što se oko njega događa, jer je njegov duhovni vid iskrivljen grehom. Na drugom mestu, Spasitelj je rekao: „iz srca ljudskoga izlazi… zlo oko“ (vidi Mk. 7: 21-22), to jest, zbog našeg unutrašnjeg stanja se rađa iskrivljen pogled na stvari.
Ali pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga života, i da Dan onaj ne naiđe na vas iznenada. Jer će doći kao zamka na sve koji žive na licu vascijele zemlje“ (Lk. 21:34-35). Zaista, čak iako ne znamo kada će biti kraj sveta, zar smrt kao zamka ne lovi ljude neočekivano za njih same? Da li se može naći mnogo ljudi, na žalost čak i među pravoslavnima, koji su spremni za smrt i za koje ona ne predstavlja nešto neočekivano? A eto, ova mreža lovi sve, nju niko neće izbeći – rupice na ovoj mreži su isuviše male.
I ponovo se govori o tome kako se treba pripremiti za kraj sveta: „Bdite, dakle, u svako vrijeme moleći se da se udostojite da izbjegnete sve što se ima dogoditi, i da stanete pred Sina Čovječijega“. Na crkvenoslovenskom zvuči ovako: „Bdite ubo na vsяko vremя molящesя, da spodobitesя ubežati vseh sih, hotящih bыti, i stati pred Sыnom Čelovečeskim“ (Lk. 21:36). Sam Spasitelj govori o bdenju i neprestanoj molitvi.
Ljudi, zauzeti problemom INN, o tome ništa ne govore. Pa ne mogu ništa ni da znaju jer da bi shvatili, videli znake vremena, upravo moraju sa tim i da počnu, to jest, sa bdenjem i molitvom. Čovek koji ima Carstvo Božije koje se otkriva unutar njega, videće njegovo približavanje i u celom univerzumu. Kako može da vidi Carstvo Božije čovek koji i ne zna šta je to uopšte?
Može da se dogodi i da čovek koji razmišlja o kraju sveta i koji se boji antihrista upravo i primi njega: on ne zna ni Hrista, ni Njegovo Carstvo unutar sebe i nije u stanju da razlikuje Hrista od lažnog hrista. Izbegavajući svaku opasnost u vidu INN i drugih nevažnih stvari, on upada u mreže onoga koji će pod maskom revnosti „čuvati“ svoje štićenike i predlagati im nekakvu duhovnu slobodu.
Između ostalog, Sveti Jefrem Sirin i Jovan Zlatoust govore da će se antihrist zacariti upravo u Crkvi Hristovoj. On će se truditi da ako je moguće obmane izabrane, to jest, istinske hrišćane, jer mu jeretici i zabludeli ljudi nisu potrebni (pravde radi, reći ću da Sveti Jovan Damaskin smatra da će se antihrist zacariti u Jerusalimskom hramu). I ispostavlja se da će umišljeni revnitelji upravo i prići antihristu. On će progoniti svaku zabludu, sekte i pohvaljivati revnost verujućih. Na taj način, čovek koji ne pazi na sebe, ko ne očišćuje svoje srce može biti obmanut.
Važno je razumeti da i ljudi koji imaju duhovno iskustvo ponekada mogu da pogreše. Zašto? Zato što su podvrgnuti uticajima sa strane, ne proveravaju ih, ne umeju da ih proanaliziraju.
O tome predivno rasuđuje Prepodobni Varsonufije Veliki. On govori da su oci mogli da pogreše jer se nisu „pomolili Bogu da im otkrije istinu u vezi sa njihovim prvim učiteljima, tj. da li ih je Sveti Duh nadahnuo u onome što su im predali.“ Druga je pak stvar ako se pomoli sam Varsonufije Veliki i bude mu otkriveno da je, recimo, Sveti Grigorije Niski nešto nepravilno rekao po nekom pitanju. Drugo je ako se pomoli čovek koji možda i ima blagodatno iskustvo ali nije dostigao tako veliki napredak – u njegovom unutrašnjem stanju se ništa neće izmeniti. Tim pre se ovo tiče nas. Mi smo dužni da budemo trezveni i sledimo učenje Svetih Otaca i ne predajemo se nikakvim uticajima sa strane. Ako smo pogrešili zajedno sa Prepodobnim Jefremom Sirinom to onda nije strašno, ali ako grešimo zajedno sa čovekom koji se nalazi van Crkve, to je onda užas.
Svu peripetiju sa INN je zakuvala jedna Amerikanka, pripadnica neke sekte. Ona je odlučila da bar-kod predstavlja nešto loše, da je to povezano sa antihristom, skoro da je imala i viđenja na tu temu. Napisala je dve knjige koje su prevedene na grčki jezik od strane revnitelja pobožnosti – svetogorskih monaha i počele da se šire po Svetoj Gori.
Ove knjige su počeli da čitaju duhovni ljudi, podvižnici, između njih i Starac Pajsije. Kao rezultat se pojavilo mišljenje koje je izneo duhovni čovek. Da, on je duhovni čovek, ali takvo mišljenje o bar-kodu se kod njega formiralo ne zbog te činjenice, već upravo pod uticajem necrkvenih, tuđih izvora. Njemu nije bilo otkriveno, po izrazu Varsonufija Velikog, „kroz molitvu Bogu“. Istina, mi ne znamo da li se Starac Pajsije molio ili nije da mu se otkrije istina o bar-kodu. Možda se i molio, međutim, ako je čovek prethodno raspoložen na određen način, znači da prima sve i da će se potruditi da to opravda na svaki način. Zato je neophodno izvući pouku za sebe: dužni smo da se držimo isključivo svetootačkog učenja i ništa sa strane da ne prihvatamo, koliko god nam to laskalo, koliko god nam se dopadalo. Niko od ljudi koji zdravo misle neće početi da tvrdi da „Protokoli sionskih mudraca“ pripadaju Svetitelju. Zar nije tako? Međutim, mnogi pravoslavni hrišćani i do danas veruju toj knjizi mnogo više nego svetootačkim delima.
Razmotrili smo šta o Drugom dolasku govori Jevanđelista Luka. Okrenimo se sada Jevanđelisti Marku. Nećemo razmatrati celu glavu u kojoj su navedene Spasiteljeve reči o Drugom dolasku, ali ćemo kratko reći kakav odnos treba da imamo prema tome. „A o danu tome ili o času niko ne zna, ni anđeli na nebu, ni Sin, do jedino Otac“ (Mk. 13:32). Ironija, anđeli o tom danu ne znaju, Sin ne zna, ali zato borci sa INN-om znaju i više niko o tome ništa ne zna. „Pazite, bdite i molite se; jer ne znate kad će vrijeme nastati“ (Mk. 13:33). Ponovo je rečeno: „Bdite i molite se“. Na crkvenoslovenskom stoji opširnije: „Blюdite, bdite i molitesя“. Značajne reči koje se mogu ponavljati i ponavljati. Ova izreka sadrži najdublji smisao: bdite, pazite na sebe i molite se. Eto kako se treba pripremati za kraj sveta. U ove tri reči je sve rečeno. Neophodno je paziti na sebe. Paziti ne toliko na znake vreme, koliko na sebe jer, očišćujući sopstveno srce ti ga činiš sposobnim da pravilno doživljava realnost.
Kao što čovjek odlazeći ostavi kuću svoju, i dade slugama svojim vlast, i svakome svoj posao; i vrataru zapovjedi da straži. Stražite, dakle, jer ne znate kada će doći gospodar kuće: uveče ili u ponoći ili u poj pijetlova ili ujutru“ (Mk. 13:34-35). Spasitelj naš boravak na zemlji poredi sa noći. Zaista, mi se bukvalno nalazimo u tami i zato smo dužni da uvek pazimo jer ne znamo kada će domaćin doći. „Da ne dođe iznenada i nađe vas da spavate. A što vama govorim, svima govorim: Stražite!“ (Mk. 13:36-37). Na crkvenoslovenskom: „A яže vam glagolю, vsem glagolю: bdite“. Eto kako je potrebno pripremati se i za sopstveni kraj i za kraj sveta – stražiti nad sobom, neprestano prebivati u bdenju. Naravno, ovo se pre svega tiče duhovnog bdenja, ali i ograničavanje sebe u snu i uopšte u svim svojim telesnim potrebama predstavlja sa jedne strane znak unutrašnjeg bdenja, a sa druge strane, sredstvo za dostizanje unutrašnje sabranosti i trezvenosti.
Kod Jevanđeliste Mateja je o kraju sveta navedeno pet priča u kojima se govori na koji način se treba pripremati za to, kako čovek treba da se ponaša da bi mogao da se nada milosti Božijoj. Prva priča je kratka: „Stražite, dakle, jer ne znate u koji će čas doći Gospod vaš. Ali ovo znajte: Kad bi znao domaćin u koje će vrijeme doći lopov, stražio bi i ne bi dao da mu provali kuću. Zato i vi budite spremni; jer u koji čas ne mislite doći će Sin Čovječiji“ (Mt. 24:42-44). Noć se delila na četiri straže i jedna straža je imala nekoliko časova. I ako nama, pretpostavimo, ne bi bilo poznato u kom času, u kom trenutku će lopov doći, ali bismo ipak znali u koju stražu će doći, mi bismo, normalno, bili budni u to vreme da nam ne promakne. I domaćin kuće očigledno smatra da ako bi iznenada nekako saznao u kom periodu vremena će lopov doći, već i to samo bi bilo dovoljno i on bi se potrudio da se pripremi za dolazak lopova. Mi smo dužni da se ponašamo kao domaćin, to jest da budemo budni. Neka i ne znamo kada će nastupiti kraj sveta, ali nepogrešivo znamo da je „straža“ ograničena vremenom našeg života. Ako kraj sveta ne nastupi u vreme našeg zemaljskog života, svet će se za nas završiti zajedno sa našom smrću.
Pogledajmo sledeću priču: „Ko je, dakle, taj vjerni i mudri sluga koga postavi gospodar njegov nad svojim domaćima da im daje hranu na vrijeme? Blago tome slugi koga gospodar njegov, došavši, nađe da čini tako. Zaista vam kažem: postaviće ga nad svim imanjem svojim. Ako li taj rđavi sluga reče u srcu svome: Neće moj gospodar još zadugo doći; i počne tući drugove svoje, a jesti i piti s pijanicama; doći će gospodar toga sluge u dan kada se ne nada, i u čas kada ne misli, i rasjeći će ga napola, i daće mu udio sa licemjerima; ondje će biti plač i škrgut zuba“ (Mt. 24: 45-51). Ovo je pre svega rečeno učiteljima Crkve, pastirima. Međutim, mi možemo razumeti ove reči i u širem smislu. Oko nas uvek ima ljudi i hteli to ili ne, utičemo na njih, i naše učenje koje se izražava u nekim, možda čak i jednostavnim rečima širi se na one oko nas.
Ako li taj rđavi sluga reče u srcu svome: Neće moj gospodar još zadugo doći; i počne tući drugove svoje, a jesti i piti s pijanicama“. Zar se ove reči ne mogu odnositi na svakoga, ne samo na pastira? Zar mi ne sablažnjavamo ljude ako se ne ponašamo jevanđelski, ako narušavamo zapovesti? Neophodno nam je da se ponašamo tako da ne sablažnjavamo ljude koji su pored nas i u odnosu na koje smo mi učitelji. Upravo suprotno, dužni smo da im pokažemo dobar primer. I uopšte, da se na svaki način brinemo o onima koji zavise od nas. „Rasjeći će ga napola, i daće mu udio sa licemjerima“. Ako ne budemo ispunjavali ove zapovesti, ne budemo se brinuli o tome da ljudima oko nas budemo korisni, znači da ćemo imati isti udeo sa licemerima, to jest, sa neverujućim ljudima.
Sledeća priča je obimnija. Ove tri priče imaju veze sa Strašnim sudom i krajem sveta. U njima se objašnjava čega treba da se bojimo i šta je potrebno da činimo da ne bismo bili osuđeni. „Tada će biti Carstvo Nebesko kao deset djevojaka koje uzeše svjetiljke svoje i iziđoše u sretanje ženiku. A pet njih bijahu mudre i pet lude (Na crkvenoslovenskom, „jurodivih“. — Shiiguman Avraam). Jer lude, uzevši svjetiljke svoje, ne uzeše sa sobom ulja. A mudre uzeše ulja u posudama sa svjetiljkama svojim“ (Mt. 25:1-4). Šta se u priči podrazumeva pod uljem? Prepodobni Serafim Sarovski govori da se pod uljem treba razumeti blagodat Božija. Takođe se pod uljem, po predanju, podrazumevaju i dobra dela. Sada se nećemo zadržavati na tome, smisao je u tome da treba da imamo rezerve. Ne treba misliti da će sve proći veoma brzo. Možda treba jako dugo da se trudimo i dužni smo da budemo spremni na iskušenja, teškoće, dužni smo da imamo trpljenje, to jest, ponavljam, šta god podrazumevali pod uljem, treba da ga imamo dovoljno. Inače će nam naša plahovitost naneti veliku štetu u svoje vreme. Pored usrđa je neophodno posedovati i blagorazumnost, ali ne plašljivu koja čoveka lišava revnosti, već onu koju čoveka čini spremnim za savladavanje teškoća.
A mudre uzeše ulje u posudama sa svjetiljkama svojim. A budući da ženik odocni, zadrijemaše sve, i pospaše. A u ponoći stade vika: Evo ženik dolazi, izlazite mu u sretanje. Tada ustadoše sve djevojke one i ukrasiše svjetiljke svoje“ (Mt. 25:4-7). Zaista, očigledni, realni primer. Fitilji su izgoreli, trebalo je da se poprave i u tom trenutku se otkrilo da ulja nema, da je sve izgorelo. Očekivali su da će se sve dogoditi brzo i odmah, a bilo je potrebno čekati dugo i pokazalo se da nisu bili spremni za to. Između ostalog, smisao priče se odnosi i na monahe: na početku svi imaju plamenu revnost, neki poriv, a tako treba proživeti ceo život. Ako zatim upadneš u lenjost, lišićeš se svega i ispostaviće se da je taj odlučni korak bio uzaludan, ali ne zato što je bio nepravilan, već zato što su dalji postupci bili nepromišljeni.
Tada ustadoše sve djevojke one i ukrasiše svjetiljke svoje. A lude rekoše mudrima: Dajte nam od ulja vašega, jer se naše svjetiljke gase“ (Mt. 25:7-8). Naravno, nije moguće tako nešto učiniti u životu – čovek ne može svoje trpljenje, svoju blagorazumnost dati nekome ko to nema. Čovek ne može predati svoju blagodat. Međutim, čak i kada bi tako nešto bilo moguće, mudrost se ne sastoji samo u tome da imaš ulje već i da ne izgubiš ono što imaš. Deleći sa drugim, ti sam postaješ nepripremljen za susret sa ženikom. Ako bi se ove mudre djeve isto tako pokazale nerazumne kao i drugih pet i dale im svoje ulje, onda niko od njih ne bi mogao da susretne ženika: ni mudre, ni lude.
A lude rekoše mudrima: Dajte nam od ulja vašega, jer se naše svjetiljke gase. A mudre odgovoriše govoreći: Da ne bi nedostalo i nama i vama, bolje idite prodavcima i kupite sebi“ (Mt. 25:8-9). Ako budemo u dodiru sa lenjim ljudima, ispostaviće se da ni njima nećemo pomoći a i da ćemo sami sve izgubiti. Zato je neophodno da budemo razumni i razmislimo – da li smo u stanju da realno pomognemo osobi? Ili ćemo samo sebe povrediti, a njemu nikakvu korist neće doneti?
A kad one otidoše da kupe, dođe ženik, i spremne uđoše s njim na svadbu, i zatvoriše se vrata. A poslije dođoše i one druge djevojke govoreći: Gospodaru, Gospodaru! Otvori nam. A on odgovarajući reče im: Zaista vam kažem, ne poznajem vas“ (Mt. 25:10-12). Lude devojke su se našle van svadbene trpeze zato što su imale revnost, ali nisu imale blagorazumnost, trpljenje, nisu stekle blagodat Božiju. Kako god tumačili, suština je da se nisu pripremile, nisu imale rezerve ulja u dovoljnoj količini za dug period.
A evo još jedne priče o tome na koji način je potrebno pripremiti se za ovaj veliki i strašni događaj – kraj sveta. „Stražite, dakle, jer ne znate dana ni časa u koji će Sin Čovječiji doći. Jer kao što čovjek polazeći na put dozva sluge svoje i predade im blago svoje; I jednome dade pet talanata, a drugome dva, a trećemu jedan, svakome prema njegovoj moći; i odmah otide. A onaj što primi pet talanata otide te radi s njima, i dobi još pet talanata. Tako i onaj što primi dva, dobi i on još dva. A koji primi jedan, otide te ga zakopa u zemlju i sakri srebro gospodara svoga. A poslije dugog vremena dođe gospodar ovih sluga, i stade svoditi račun sa njima. I pristupivši onaj što je primio pet talanata, donese još pet talanata govoreći: Gospodaru, predao si mi pet talanata; evo još pet talanata koje sam dobio s njima“ (Mt. 25:13-20). Šta god podrazumevali pod talantima, važno je da je novac bio predan da bismo sa njim radili.
Danas je ova priča razumljivija nego za vreme sovjetske vlasti. Tada su novac držali u slamarici, nije se moglo nigde sa njim i čoveku koji je čitao Jevanđelje nije bilo jasno zašto se novac daje, a zatim još i pitaju: „Kako mi vraćaš taj isti novac i to bez zarade?“. Uopšte, ljudi koji su se u sovjetsko vreme bavili trgovinom smatrani su za „zločince“ koji nisu zadovoljni socijalističkim uređenjem. Danas je potpuno očigledno da ako si dobio određenu sumu, dužan si da tu sumu vratiš i da doneseš i zaradu jer je domaćin pretrpeo gubitak – on ti je dao novac, a mogao je da ga uloži u nešto drugo.
Zato je jasno zašto ga gospodar nije davao na čuvanje (zašto ga davati onda različitim ljudima?), već da se svako bavi svojim poslom i svakome je dao po njegovim mogućnostima. Ako se bude radilo sa novcem, on će donositi zaradu. Što je brži obrt novca, to je zarada veća. Novac se uvek najbolje čuva kada se nalazi u trgovini. Šta se događa kada novac leži? Postepeno gubi vrednost zbog inflacije. Mislim da je i u drevna vremena bilo isto tako. Finansijski zakoni su nepromenljivi, oni su oduvek približno isti. U to vreme nije bilo papirnog novca, bilo da su zlatnici ili poluge zlata, nevažno, zlato predstavlja univerzalni ekvivalent za novac.
Spasitelj poredi naše moralno ili duhovno stanje sa trgovinom – dužni smo ne samo da sačuvamo ono što imamo, već i da obavezno vratimo sa zaradom ono što je u nas uloženo: da li je u pitanju prirodni dar ili blagodat Božija, možda i vrline koje smo stekli za vreme vaspitanja u roditeljskom domu, ili u manastiru ili kroz pouke duhovnika. Sve to treba da umnožavamo, to jest, čovek je dužan da stremi da uveća ono dobro koje je u njemu, ne samo da ga sačuva. Naravno, to predstavlja strašni prekor za našu lenjost jer mi mislimo da ako smo sačuvali nešto samim tim smo već mnogo uradili.
Za monahe ova priča treba da bude vrlo dobro razumljiva: nema uspokojavanja. Na primer, ponašaš se, kako se kaže, prilično i misliš da je to dovoljno. Međutim, dužan si da stremiš neprestanom napretku: i u molitvi i u ispunjavanju zapovesti u čak i u manastirskim poslušanjima. Ne smemo se zaustavljati, ne smemo biti zadovoljni sobom.
A gospodar njegov reče mu: Dobro, slugo dobri i vjerni, u malome si bio vjeran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svojega. Pristupivši i onaj što je primio dva talanta reče: Gospodaru, predao si mi dva talanta; evo još dva talanta koja sam dobio s njima. A gospodar njegov reče mu: Dobro, slugo dobri i vjerni, u malome si bio vjeran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svojega“ (Mt. 25:21-23). Gospodar je pravedan: on ne zahteva da onaj kome je dao dva talanta vrati ne četiri talanta, već recimo deset; ne, dao mu je dva, znači, traži još dva. „A pristupivši i onaj što je primio jedan talant reče: Gospodaru, znao sam da si ti tvrd čovjek: žanješ gdje nisi sijao, i skupljaš gdje nisi vijao; Pa se pobojah i otidoh te sakrih talant tvoj u zemlju; i evo ti tvoje“ (Mt. 25:24-25). Možda se zaneo nečim zemaljskim, nije razmišljao o spasenju duše. Možda je prosto pokazao lenjost. Ovaj čovek se opravdavao time da je rizično baviti se nekom delatnošću jer možeš pretrpeti gubitak i bolje je da sačuvaš makar ono što imaš. Možda bi drugi gospodar i time bio zadovoljan i pokazao snishođenje, ali se u ovoj priči Gospod pokazuje kao razgnevljen.
A gospodar njegov odgovarajući reče mu: Zli i lijeni slugo!“ (Mt. 25:26). Zaista, ako si znao da žanjem gde nisam sejao i skupljam gde nisam vejao, ako si znao da sam surov, zašto se nisi uplašio mene i makar iz straha radio ono što sam zahtevao? „Trebalo je zato moje srebro da daš mjenjačima; i došavši, ja bih uzeo svoje sa dobitkom. Uzmite, dakle, od njega talant, i podajte onome što ima deset talanata. Jer svakome koji ima daće se, i preteći će mu; a od onoga koji nema, i što ima uzeće se od njega“ (Mt. 25:27-29). Čovek je izgubio sve što je imao, to jest, lišen je svih darova Božijih. „A nevaljaloga slugu bacite u tamu najkrajnju; ondje će biti plač i škrgut zuba“ (Mt. 25:30). Plač i škrgut zuba, naravno, ne predstavljaju pokajni plač, već pre žaljenje zbog toga što propušteno ne možeš da vratiš.
I na kraju, razmotrimo petu priču koja se čita u Nedelju o Strašnom sudu. „A kada dođe Sin Čovječiji u slavi svojoj i svi sveti anđeli sa njim, tada će sjesti na prijesto slave svoje. I sabraće se pred njim svi narodi, i razlučiće ih jedne od drugih kao pastir što razlučuje ovce od jaradi. I postaviće ovce sa desne strane sebi, a jarad sa lijeve (Ovce su primer smirenja i pokornosti, a jarad tvrdoglavosti – shiiguman Avraam). Tada će reći Car onima što mu stoje sa desne strane: Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja svijeta. Jer ogladnjeh, i dadoste mi da jedem; ožednjeh, i napojiste me; stranac bijah, i primiste me; Nag bijah, i odjenuste me; bolestan bijah, i posjetiste me; u tamnici bijah, i dođoste mi. Tada će mu odgovoriti pravednici govoreći: Gospode, kada te vidjesmo gladna i nahranismo? Ili žedna, i napojismo? Kad li te vidjesmo stranca, i primismo? Ili naga, i odjenusmo? Kad li te vidjesmo bolesna ili u tamnici, i dođosmo ti?“ (Mt. 25:31-39).
Ovaj opširni primer nam je naveden da nam pokaže koliko je to važno – prema svakom čoveku se odnositi sa milosrđem, makar se i na prvi pogled učinio nedostojnim toga, makar taj čovek bio i u zatvoru, to jest, bio prestupnik. Da ne govorim o onima koji su gladni ili su stranci.
I odgovarajući Car, reći će im: Zaista vam kažem: kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste. Tada će reći i onima što mu stoje s lijeve strane: Idite od mene, prokleti, u oganj vječni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim. Jer ogladnjeh, i ne dadoste mi da jedem; ožednjeh, i ne napojiste me; Stranac bijah, i ne primiste me; nag bijah, i ne odjenuste me; bolestan i u tamnici bijah, i ne posjetiste me“ (Mt. 25:40-43). Spasitelj poistovećuje Sebe čak i sa zločincem. Ako nismo pokazali milost prema zločincu, znači da smo odbacili Spasitelja. Na ovom primeru se jasno vidi da ako mi, ne gledajući na lica, ukazujemo milosrđe ljudima, time ukazujemo milosrđe Samom Gospodu i On to prihvata kao dobro učinjeno Njemu.
Gospod će doći i sudiće nam. U kom slučaju će On biti snishodljiv prema nama? Ako smo Mu učinili dobro. Kada činimo dobro svakome, čak i onome koji je sa naše tačke gledišta potpuno prezren, mi činimo dobro Gospodu. Dešava se i tako da hranimo gladnog, a ako je sestra došla u trpezariju mi je zanemarimo: eto, snaći će se, ona ne umire od gladi. Međutim, u takvim sitnicama se i pokazuje naše raspoloženje – život po zapovestima ili obrnuto, suprotstavljanje zapovestima. Mi smo nekome nešto grubo rekli, a zapravo smo grubo rekli Hristu. Nama se čini da su u pitanju sitnice, svakodnevne nevažne stvari, a možda u našem životu ništa ozbiljno i neće biti, tako će i naš život proći. Svi govorimo: kraj sveta, kraj sveta… A niko i ne pokušava da se pripremi za taj kraj jer se jedni prema drugim odnosimo bez imalo prijatnosti, a da ne govorim već o tome da se prema bližnjem pokaže samopožrtvovanje.
Vratimo se priči. „Tad će mu odgovoriti i oni govoreći: Gospode, kada te vidjesmo gladna ili žedna, ili stranca ili naga, ili bolesna ili u tamnici, i ne poslužismo ti? Tada će im odgovoriti govoreći: Zaista vam kažem: kad ne učiniste jednome od ovih najmanjih, ni meni ne učiniste. I ovi će otići u muku vječnu, a pravednici u život vječni“ (Mt. 25:44-46).
Ako sjedinimo reči Gospoda koje je naveo Jevanđelista Luka sa onim koje je naveo Jevanđelista Matej, dobićemo celovitu sliku. Dakle, šta je neophodno čoveku da se spremi za taj strašni događaj? Neophodno je da se neprestano moli, kaje se i smatra sebe grešnikom, nikada nikoga na prezire i ponižava; dužan je da pazi kao da već naredne noći čeka dolazak lopova. Zašto Spasitelj navodi ovakve primere? Zato što je za Njegove savremenike i slušaoce to bio prekor jer su se u svetovnim stvarima pokazivali kao mnogo ozbiljniji i odgovorniji nego u odnosu na ono što se ticalo spasenja njihovih duša. Znači da smo dužni da pazimo kao da očekujemo lopova, iako ne znamo tačno kada će on naići. Dužni smo da očekujemo Spasitelja kao domaćina koji nam je dao da se brinemo o domu i da se dobro brinemo o ljudima koji se nalaze u tom domu. Neophodno je da budemo razumni i trpeljivi i shvatamo da ćemo morati da prevaziđemo određene teškoće ili da se dugo vreme usrdno trudimo. Dužni smo ne samo da čuvamo ono što već imamo, već i da se trudimo da umnožimo i prinesemo svom Gospodaru zaradu, naravno, ne materijalnu koja njemu nije potrebna, već duhovnu i moralnu. I na kraju, moramo biti milostivi prema svima i u svakom čoveku da gledamo Gospoda. Ako sve to ispunimo, svaki čovek će za nas bukvalno biti Gospod Koji nam je došao i mi ćemo Mu sa strahopoštovanjem poslužiti i činićemo dobro ne sa visine, kao iz snishođenja, već bukvalno služeći Samom Spasitelju.
Nisam tumačio sve priče detaljno, razmotrio sam ih kratko da bismo bili u stanju da sastavimo opštu sliku o onome što govori Spasitelj o kraju sveta. Vidimo koliko je besmisleno misliti da smo, tobož, izračunavši dan kraja sveta, mi već i spremni za njega. Ovom čudnom zaključku treba da suprotstavimo istinski jevanđelski prilaz. Neophodno nam je da znamo šta je potrebno da makar minimalno činimo (da ne govorim već o tome da hrišćanin treba da ispuni celokupno Jevanđelje) – Gospod je Sam rekao kako treba da se ponašamo, šta moramo da ispunimo, koje vrline da vršimo da bismo se, ne umišljeno, već istinski pripremili za Njegov Drugi dolazak.

* * *

Pitanje: Kada počnem da osećam približavanje večnosti hvata me strah jer nisam spremna da pređem tamo, suviše sam se srodila sa svim što je zemaljsko. Da li je to pravilno? Bojim se da ne upadnem u očajanje.
Odgovor: Da li smo se srodili ili ne, svejedno ćemo se rastati. Šta znači „osećam približavanje večnosti“? Ako je u pitanju prosto misao da ćemo nekada morati da napustimo svet – to je jedno, a ako osećamo tu večnost kao neku realnost koja se otkriva kroz molitvu – to je onda drugo. I naravno, što se tiče molitvenog stanja, tu se ne treba bojati, već obrnuto, truditi se da se što napregnutije moliš da bi zadržala takvo osećanje. Ono će nas preobražavati, stvarati u nama drugi odnos prema realnosti.
Osećanje večnosti u molitvi predstavlja svojevrsno sećanje na smrt, autentičnije od misli o smrti. Misao predstavlja svojevrsno zamišljanje, a pri molitvi mi već u nekom stepenu osećamo ono što sa nama treba da se dogodi, osećamo i večnost i besmrtnost svoje duše. Shvatamo da ćemo u nekom trenutku u potpunosti otići u tu večnost koju sada gledamo kao sa strane i to treba da nas privodi pokajanju.
Što se očajanja tiče, ima različitih očajanja. Postoji i dobro očajanje, na primer, govore: čovek hrabar u očajanju ili čovek očajan da je spreman da učini nešto hrabro, da ni na šta drugo ne gleda. U duhovnom životu to ima veliki značaj. Ako čovek vidi svoje grehe, svoje nemoći, iskavrenost, ali se istovremeno sa očajanjem moli, umoljava Boga za oproštaj i primorava sebe na ispravljanje iako mu se to ispravljanje čini nemogućim, to je onda predivno. Čoveku je neophodno da ima takvo očajanje: ništa mu ne polazi za rukom, a on ipak sve čini kako mu zapovest zapoveda, kako mu dužnost nalaže. To je odlično. A kada čovek čim malo pomisli na grehe odmah pada u očajanje, to onda nije pravilno. Postoje naravno i takvi ljudi.
Kako čovek može da se pokaje, ako ga samo malo izobličiš, a on odmah počne da očajava? Kažeš nekome da je gnevljiv, a on na to odmah: „Skroz sam propao“. „Ne, ti si krotak, smiren“ – „E, sada je sve dobro“. Međutim, to ne dovodi do promene. Potrebno je da budeš hrabar i budeš hrabar u očajanju, a ne prosto da očajavaš.

Pitanje: Baćuška, vi se smejete ljudima koji računaju vreme kraja sveta. Ali zar u Apokalipsi nije data dozvola i može se reći i zapovest da se izračuna broj zveri: „Ko ima um neka izračuna broj zvijeri“ (Otk. 13:18)?
Odgovor: Pa, ako neko ima um, a šta ako neko – nema? Takvom je onda bolje da ne računa. Da, u Apokalipsi je rečeno: „Ko je mudar, neka izračuna broj zveri“. Međutim, iz ovoga se mogu izvesti dva zaključka. Može se pomisliti: „Ja sam mudar i ja ću izračunati“, ali mi se čini da to nije hrišćanski; ili „Ja sam običan čovek, lišen duhovne mudrosti, zato je bolje da se ne upuštam u to“. Naravno, postojali su ljudi koji su posedovali takvu mudrost i pokušavali da izračunaju broj zveri, recimo Sveti Andrej Kesarijski i drugi Sveti Oci. Međutim i oni su o tome govorili kao o pretpostavci, niko nije insistirao da je njegovo tumačenje pravilno i konačno. A gde mi da se hvatamo za tako nešto?
Nama niko ne zabranjuje da čitamo Apokalipsu, međutim, mi nemamo prava da samostalno tumačimo tu knjigu, kao između ostalog i Jevanđelje i druge knjige Svetog Pisma. Neophodno je da se u tome orijentišemo na Svete Oce. Opasno je baviti se računanjem vremena kraja sveta. Ako neko želi da izvuče korist od čitanja Apokalipse, onda neka izvlači pre moralne lekcije. Nedavno smo, razgovarajući o lenjosti, tumačili reči iz Apokalipse: „Pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih“ (Otk. 3:16). Ako se neko interesuje za Apokalipsu, onda neka pročita svetootačko tumačenje. Samostalno tumačenje Svetog Pisma je, kako sam već rekao, opasno, međutim, dvostruka opasnost preti onima koji pokušavaju da tumače Apokalipsu.

Pitanje: Gospod je, govoreći o kraju sveta, rekao: „A od smokve naučite pouku: Kada se grane njene već podmlade i olistaju, znate da je blizu ljeto“ (Mt. 24:32; Mk. 13:28).
Odgovor: Nisam govorio da tako nešto neće biti moguće. Međutim, da bi se videli ti znaci, neophodno je da iznutra budete izmenjeni. Ako je čovek duhovno slep kako može to da primeti? Nije to tako jednostavno kao da na smokvi vidi listove koji se pojavljuju. Ako svi ljudi prepoznaju znake kraja sveta, kako će onda da „jedu, piju, žene se i udaju“? Znači da neće svako to videti, neće svima biti razumljivo. Spasitelj je rekao: „Pazite na sebe“, to jest, jedino pazeći na sebe u stanju smo da prepoznamo znake vremena. Ako čovek živi duhovnim životom, trezven je, čisti svoje srce, on onda primećuje znake moralnog pada u svetu; ako sam živi nemoralno, ne pazi na sebe, kako će ih onda primetiti? Takav čovek ne shvata da se svet bliži kraju. To i vidimo: ljudi žive potpuno mirno, da tako kažemo, za svoja zadovoljstva.
Fariseji nisu videli Mesiju u Isusu Hristu iz tog istog razloga, zato što su iznutra bili iskvareni, iako je bilo dovoljno znamenja da bi videli. Zato im je Spasitelj i rekao: „Kad biste bili slijepi, ne biste imali grijeha; a sada kažete: vidimo, tako vaš grijeh ostaje“ (Jn. 9:41), to jest, oni su sve videli ali nisu želeli da prihvate. Što se tiče Drugog dolaska, tu je već drugačija situacija: u zavisnosti od našeg unutrašnjeg stanja možemo da budemo spremni za njega ili ne. Međutim, postoji i nešto zajedničko. Kao što fariseji nisu mogli (ili nisu hteli) da shvate očigledne stvari jer su bili moralno nepripremljeni za to, duhovno slepi, tako će i ljudi u poslednja vremena: ako budu moralno slepi, ništa neće videti. Za ljude uzvišenog duhovnog života, kao što smo već pomenuli u besedi, sve će biti toliko očigledno, kao za orlove ili vrane koji osećaju gde će se nalaziti trup i lete na to mesto.

Pitanje: Slušao sam mišljenje da se proroštva Spasitelja koja se odnose na Jerusalim mogu odnositi i na kraj sveta. Da li je to zaista tako?
Odgovor: Ne, tumači ipak razlikuju šta se u tim proroštvima odnosi na razaranje Jerusalima, a šta na kraj sveta. Međutim, veoma je zanimljiva činjenica da su Apostoli, kada im je Spasitelj govorio o razaranju hrama i propasti Jerusalima, odmah pomislili na kraj sveta. Njima se činilo da zajedno sa razaranjem hrama mora da se razori i svet, da zajedno sa propašću judejske države mora da propadne i ceo univerzum. I Grci su kasnije imali slične stavove. Smatrali su da Konstantinopolj neće pasti do kraja sveta i da će, kada nastupi kraj, hram Sofije u Konstantinopolju da se podigne na nebo. Kod nas je raširen sličan apokrif da će pri kraju sveta Serafimo-Divjejevska obitelj biti vazneta na nebo. Međutim, vidimo da je nakon pada Konstantinopolja prošlo više od pet stotina godina i da još nema kraja sveta. I da se hram Sofije nije podigao na nebo. Tamo je dugo vremena bila džamija, nedavno je zatvorena i sada se tamo nalazi muzej. I u Rusiji su nakon revolucije bila rasprostranjena slična raspoloženja o kraju sveta. Takve stavove je, između ostalih, širio i Sergej Nilus: on je govorio da čim Rusija propada, znači da mora da nastupi kraj sveta.
U realnosti i države propadaju i narodi nestaju a svet postoji. Pošto živimo u svetu koji je u suštini ograničen našom svešću (posebno nacionalnom), nama se čini da prilikom nestanka oslonca u vidu snažne države sve mora da propadne. A niko ne zna kada će se to dogoditi.
Jevreji od 70. godine nakon Hristovog Rođenja u krajnjoj meri, od početka drugog veka sigurno, nisu imali svoju državu. Država Izrael je ponovo formirana tek 1948. godine. Znači da skoro 1900 godina nisu imali sopstvenu teritoriju. Narod je ipak postojao, iako je i lutao iz zemlje u zemlju, trpeo različite nesreće, ali je postojao. Svojevremeno se i Apostolima činilo da svet mora da pogine zajedno sa razaranjem Jerusalima, zato im je Spasitelj i rekao da je jedno propast Jerusalima, a drugo – kraj sveta.

Shiigumen Avraam „Besedы o končine mira, Beseda četvertaя – O tom, kak nužno gotovitьsя k končine mira“

Ključne reči:

Rubrika: Misionarska literatura

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *