Kako se odnositi prema mišljenjima staraca? – Shiiguman Avraam Ridman

Kako se odnositi prema mišljenjima staraca? – Shiiguman Avraam Ridman

Umesto uvoda navodimo reči samog autora kao preporuku da se pročita mišljenje na ovu uvek važnu i aktuelnu temu: „Sada postoji svojevrsna apokrifska literatura. Obično u njoj stoji određeni skup apokrifa: njih, sa tačke gledišta nekih ljudi, pravoslavni čovek mora obavezno da zna, pošto se tobož na tome temelji Pravoslavlje. Ako čovek ne prihvata neko od mišljenja iz ove „grupe“ (o svetskoj zaveri, INN, bar-kodu, biometrijskim podacima, antihristu sa kandžama, čipu koji se ubacuje u čoveka i koji može da upravlja čovekom) onda on kao i da nije pravoslavan“. Izdvojte vreme za besedu oca Avraama, mišljenja smo da itekako vredi.

* * *

Danas ćemo porazgovarati o tome koliko je u duhovnom životu važan autoritet Crkve i kako se međusobno usaglašavaju lično duhovno iskustvo i najvažniji dogmat Pravoslavne Crkve saglasno kome temelj života Crkve predstavlja apostolsko Predanje. Dešava se da čovek sa bogatim duhovnim iskustvom i bivajući izuzetan podvižnik, uznapredovao u umnoj molitvi, upada u zabludu i zbunjuje se kada pokušava da objasni svoje iskustvo sa dogmatske tačke gledišta.

Važan primer ovakvih zabluda predstavljaju rasuđivanja autora poznate knjige „Na gorama Kavkaza“, čoveka koji nam je vremenski blizak, shimonaha Ilariona. Sa jedne strane je bio siguran u ono što govori jer je sam to doživeo, a sa druge strane, ne znajući učenje Svetog Grigorija Palame (u to vreme su njegova dela u Rusiji bila skoro nepoznata), on je insistirao na bogoslovskom izrazu koji je zbog svoje dogmatske netačnosti poslužio kao povod za najsnažniju smutnju u svetogorskom manastiru Svetog Pantelejmona i uopšte, među ruskim monaštvom na Atosu[1].

Dakle, nije dovoljno oslanjati se na sopstveno duhovno iskustvo koliko god ono uzvišeno bilo, zato što se to može pokazati kao nedovoljno. Mi smo dužni da u sebi držimo čitav saborni razum Crkve i oslanjamo se na njega, a ne na svoje lično, neka čak i pravilno, shvatanje hrišćanskih istina.

Danas mnogi ljudi koji su duhovno napredovali i imaju bogato duhovno iskustvo, nemaju savršeno nikakvo znanje u pitanjima dogmatike i uopšte u pitanjima crkvenog učenja (u širokom smislu reči). Ne znaju crkvenu istoriju i mnoga pitanja hrišćanskog veroučenja, čak prenebregavaju, da tako kažem, umnu stranu hrišćanskog života smatrajući da je najvažnije lično mističko iskustvo. I zaista, dostižući duhovni napredak, u pitanjima veroučenja se pokazuju ponekada prosto kao deca i potpadaju pod uticaj različitih faktora. Navešću primer.

Iz knjige mitropolita Meletija iz Grčke Crkve možemo saznati da istorija sa INN ima sledeće poreklo. Neka Amerikanka je na temu bar-koda kao „antihristovog pečata“ napisala dve knjige. Ova žena čak nije pripadala ni protestantima tradicionalnih struja kao što su luterani ili anglikanci već je ispovedala protestantizam u najširem smislu reči. U Rusiji smo navikli da takve ljude nazivamo sektašima. Poznato je da su među nekim sektama rasprostranjena apokaliptička raspoloženja: mnogo razmišljaju o kraju sveta, njima je to posebno važna strana njihovog unutrašnjeg života.

Pod uticajem takvih intelektualnih raspoloženja ove žene iz sekte su i napisane knjige u kojima je ona opisala neka viđenja, neka iskustva – svoje i još nekog čoveka koji, naravno, uopšte nije bio pravoslavan. Ove knjige su prevedene sa engleskog na grčki i počele da se šire među svetogorskim monaštvom. A zatim su, pošto je autoritet svetogorskog monaštva veoma velik, ove knjige počele da utiču i na sve ostale pravoslavne hrišćane. Ljudi su počeli da govore o INN, potpuno nesvesni da govore o stvarima koje nemaju nikakve veze sa apostolskim Predanjem, smatrajući da borba sa INN predstavlja hrišćansku revnost, zaštitu Pravoslavlja i skoro pa i pripremu za dolazak antihrista i suprotstavljanje njemu.

Gde je INN, tamo je i bar-kod, novi pasoši i sve ostalo tog tipa. Sada postoji svojevrsna apokrifska literatura. Obično u njoj stoji određeni skup apokrifa: njih, sa tačke gledišta nekih ljudi, pravoslavni čovek mora obavezno da zna, pošto se tobož na tome temelji Pravoslavlje. Ako čovek ne prihvata neko od mišljenja iz ove „grupe“ (o svetskoj zaveri, INN, bar-kodu, biometrijskim podacima, antihristu sa kandžama, čipu koji se ubacuje u čoveka i koji može da upravlja čovekom) onda on kao i da nije pravoslavan. Ljudi se boje da će u pasoš unositi biometrijske podatke: na primer, otisak palca, fotografiju zenice ili mrežnjače oka. Međutim, u tome nema ničeg posebnog. Fotografija je takođe biometrijski podatak ali se mi ne bunimo kada je stavljaju u pasoš. Ako se može fotografisati lice, zašto se ne može fotografisati palac? Međutim, ljudi smatraju da lice smeš, a eto, palac već nikako ne sme. Lice sa dva oka može, a jedno oko zasebno ne, nikako, jer će to, kako se čini ljudima, iskoristiti antihrist. Dva oka za nas još ne predstavlja opasnost, a ako on pogleda u jedno oko – biće veoma opasno.

I sve ove smešne stvari utiču na mnoge i mnoge ljude i lome njihove sudbine jer su potkrepljene autoritetom duhovnih ljudi koji zaista poseduju blagodatne darove – ponekada su to svetogorski monasi, a ponekada ruski podvižnici koje zovu starcima. Pod starcem podrazumevam ne prosto starog čoveka koji je ostario u monaštvu, starcima se danas nazivaju ljudi za koje se smatra da imaju blagodatne darove – darove proroštva ili čudotvorstva. I ti ljudi, čak zaista posedujući duhovni autoritet ponekada iznose mišljenja koji ne potiču iz njihovog duhovnog iskustva, već predstavljaju posledicu, da tako kažem, uticaja sa strane.

Postoji i druga, u nekom smislu suprotna, ali takođe nepravilna tendencija. Odbacujući sujeverja, neki ljudi (po pravilu, više intelektualni) ne obraćaju pažnju na mističku stranu duhovnog života i skreću u racionalizam. Može se reći da postoje dve krajnosti: misticizam i racionalizam – oba u lošem smislu reči. Predstavnici oba pravca se nalaze pod uticajem različitih filosofskih struja i iskrivljuju dogmatsko učenje Crkve. Kada govorim o ljudima koji upadaju u lažni misticizam i podvrgavaju se uticaju savremenih, možda i drevnih, apokrifa, to onda ne znači da oni nisu imali istinsko duhovno iskustvo. Pod lažnim misticizmom podrazumevam maštarenje koje može da bude sjedinjeno i sa istinskim duhovnim iskustvom. Kod racionalista može da postoji i određeno duhovno iskustvo, ali pritom postoje i zablude. Zašto se to događa? Zato što čovek više ceni sopstveno mišljenje nego Predanje Crkve. I ponekada se obmanjuje misleći da ako poseduje istinske duhovne doživljaje, istinsko iskustvo bogoopštenja, znači da i mišljenje koje uopšte nije usvojio iz Pravoslavnog Predanja, pa čak ni i iz sopstvenog iskustva, može da smatra pouzdanim i da ga brani.

Iz Otačnika propovednika znamo da čovek koji ima bogato duhovno iskustvo, koji ima čak i otkrivenja, viđenja, istovremeno može da greši u dogmatskim pitanjima. Više puta sam vam navodio primer podvižnika kome je sasluživao anđeo i koji je, sam to ne znajući, ispovedao jeres. Još jedan primer koji više poražava. Pozanto je da je u trećem veku, u vreme progona hrišćana, u Kartagenskoj Crkvi nastala polemika između episkopa (kasnije i Sveštenomučenika) Kiprijana Kartaginskog i mučenika i ispovednika. Kao što znate, ispovednicima se nazivaju ljudi koji su izdržali mučenje ali su iz nekog razloga ostali živi, bili pušteni na slobodu. A mučenici su ljudi koji su postradali i umrli u vreme progona. Postojali su i takozvani pali – ljudi koji nisu izdržali stradanja, pretnje i lišavanja i odrekli se hrišćanstva.

U vreme tih progona pali su se obraćali mučenicima koji su tek očekivali kaznu ili ispovednicima koji su bili pušteni na slobodu i molili ih da im daju razrešne gramate, to jest, da im oproste njihov pad i dopuste im da učestvuju u crkvenom životu. Greh odricanja od hrišćanstva se smatra veoma teškim i Crkva strogo kažnjava za njega. Sveštenomučenik Kiprijan je po ovom pitanju sporio sa mučenicima i ispovednicima i zabranjivao im da palima daju takve gramate – da bez volje episkopa vrše antikanonski postupak. Ove činjenice su svima poznate. Međutim, kod Kiprijana Kartaginskog sam našao jednu izreku koja posebno snažno pokazuje koliko je važno poslušanje Crkvi – čak uprkos bogatom duhovnom iskustvu jednog ili drugog čoveka (da ne govorim već o tome da mučeništvo predstavlja najviši hrišćanski podvig). Evo šta Kiprijan Kartaginski piše u jednom od pisama mučenicima i ispovednicima: „Nas često posećuje i urazumljuje Gospod, podsećajući da nenarušivo i sveto držimo Njegove zapovesti“.[2] Naravno, ovde se govori o nekim blagodatnim posetama. Međutim, najzanimljivije čitamo dalje: „To isto, kao što vidim, biva i kod vas; mnogi od vas dobijaju božansko urazumljenje u vezi sa učenjem Crkve. Sve to je dozvoljeno samo ako to što od vas mole vi budete dovodili u meru pobožnim razmatranjem, trudeći se da razumete i obuzdate one koji uz pomoć pretvaranja, u vašim dobrim delima traže povod da ili zasluže zahvalnost ili steknu nedozvoljenu korist“[3]. To jest, svi ti blagodatni darovi mogu biti kod vas ali je ipak neophodno i rasuđivanje. Ne treba misliti da ako si postradao za Hrista i udostojio se viđenja, već imaš pravo da činiš nešto bez rasuđivanja, ne oslanjajući se na učenje Crkve, apostolsko Predanje.

Po tom povodu postoji i rasuđivanje drugo velikog ugodnika Božijeg, Sveštenomučenika Irineja Lionskog: „Zato je neophodno slediti one prezvitere u Crkvi koji, kako sam pokazao, imaju prejemstvo od apostola i zajedno su sa prejemstvom episkopstva po blagovoljenju Oca dobili izvesni dar istine; u druge koji se uklanjaju od prvobitnog prejemstva i gde god se sabirali, sumnjati ili kao na jeretike i lažne učitelje ili kao na raskolnike, gorde i samougodnike, ili kao na licemere koji tako postupaju radi koristi i sujete. Svi ti su otpali od istine.“[4]

Za nas je posebno važna ova misao Sveštenomučenika Irineja: „Od svih takvih je potrebno udaljavati se; držati se onih koji, kako sam već rekao, čuvaju i učenje apostola i zajedno sa činom prezvitera imaju zdravu reč i život bez sablazni za utvrđenje i ispravljanje ostalih“.[5] U jednoj misli se nalazi, može se reći, celokupno rukovodstvo za naš hrišćanski život, za naše spasenje: „držati se onih koji, kako sam već rekao, čuvaju i učenje apostola“ – prvo; „i zajedno sa činom prezvitera imaju zdravu reč“ – drugo; „i život bez sablazni“ – treće. Dakle, episkopi (i sveštenici) treba da čuvaju apostolsko učenje (jer se kroz njih ono, po prejemstvu od apostola ono čuva do naših dana), imaju rasuđivanje i vode moralni život.

Eto čega treba da se držimo. I pritom ne treba da bude tako da episkopu slušaju starce samo zato što su oni starci. Već da ne govorim o tome da ljudi ponekada čak i ne znaju koga da slušaju – ko je prišao, njega i slušaju. Jednom se na našem manastirskom podvorju dogodio jedan takav zanimljiv slučaj. Došao nam je neki bradonja, uzeo je odnekud rasu, stavio krst na sebe, rekao da je episkop i svi su krenuli da uzimaju blagoslov od njega. A u pitanju je bio čak ne prosto prolaznik, već skoro i skitnica.

Ali da se vratimo na temu. Dakle, potrebno je biti razuman i oprezan. Episkopi su dužni da čuvaju apostolsko Predanje i predaju ga drugima. To je njihova dužnost. Obavezni su da slede upravo Predanje, a ne reči staraca, čak ako ti starci imaju i dar proroštva, ali se zbog neiskustva ili neznanja udaljavaju od učenja apostola.

Naravno, neophodno je poštovati duhovnost podvižnika, ali je istovremeno neophodno razumeti da poznavanje apostolskog Predanja nije nevažna i beznačajna stvar. Zašto? Zamislimo sledeću situaciju: ja posedujem neko duhovno iskustvo koje cenim više od apostolskog Predanja. Međutim, šta je apostolsko Predanje? To je duhovno iskustvo Apostola. I zar je moje lično duhovno iskustvo, kakvo god ono bilo, više od iskustva Svetih Apostola? Strašno je, čak i bogohulno, tako nešto pretpostaviti! Zamislimo drugu situaciju: recimo, ja imam lično duhovno iskustvo, ali sam malo upoznat sa Predanjem Svetih Apostola. Drugi čovek ima skromno duhovno iskustvo, može se reći da skoro i da ga nema, ali odlično poznaje apostolsko Predanje. On mi ga prenosi, govori o tom ogromnom, sveobuhvatnom duhovnom iskustvu i ako mi ga tačno prenosi ispostavlja se da mi tada govore sami Apostoli. Ako ja iz nekog razloga prenebregnem to iskustvo kao nešto nevažno, znači da prenebregavam same Apostole, smatram sebe višim od njih. Ispostavlja se da podvižnik koji ima istinsko duhovno iskustvo može istovremeno da poseduje i gordost koja ga i pogubljuje. Neophodno je da budemo smireni pred razumom Svetih Apostola.

Navešću primere iz Novog Zaveta. Naravno, poznati su vam jer ste svi čitali Sveto Pismo; međutim, danas ćemo ih razmotriti sa možda unekoliko neočekivane tačke gledišta: pokazaćemo kako se odnosi autoritet Apostola sa duhovnim iskustvom koga god bilo čoveka. Evo šta govori Apostol Pavle: „Svaki muž koji se s pokrivenom glavom moli Bogu ili prorokuje, sramoti glavu svoju. I svaka žena koja se gologlava moli Bogu ili prorokuje, sramoti glavu svoju; jer je jedno isto kao i ošišana“ (1 Kor. 11:4-5). Obratite pažnju, ovde se ne govori samo o onima koji se mole već i o onima koji prorokuju. Dakle, čak ako su žena ili muškarac prorokovali, to jest, imali tako veliki dar o kome sam Apostol Pavle govori da je osim ljubavi to najveći dar između svih drugih darova (vidi 1 Kor. 13:2), oni su i tada bili dužni da drže neke spoljašnje odluke, recimo, o spoljašnjem izgledu hrišćana. Ispostavlja se da je autoritet Apostola Pavla viši od autoriteta čoveka koji je posedovao proročki dar. A apostolsko Predanje upravo i jeste glas Apostola Pavla i drugih Apostola koje se nije sačuvalo u vidu direktne reči, već u vidu misli i verovanja koje su Apostoli predavali svojim učenicima i koja su predavana u prejemstvu tokom mnogih pokoljenja; u naše vreme se ove misli i verovanja nalaze u delima Svetih Otaca. Na taj način, prenebregavajući crkveno Predanje, mi prenebregavamo mišljenje Apostola Pavla i drugih Apostola, a to je, kao što vidimo, nedopustivo.

Evo još jednog primera, takođe iz Prve poslanice Korinćanima, ali iz druge glave. Glava počinje dugim rasuđivanjem o ljudima koji govore na anđelskim i ljudskim jezicima. Dalje Apostol Pavle poučava ljude koji poseduju te darove kako da se ponašaju u hramu. Primetite, ovde se ne govori o tome da se prosti ljudi kao što smo mi klanjaju i krste u određenom trenutku.

Poslanica je obraćena ljudima koji poseduju najviše duhovne darove, koji su u stanju da besede sa anđelima na njihovim jezicima, poseduju proročki dar, na koje za vreme bogosluženja silazi Sveti Duh. O čemu im govori Apostol Pavle? „Ako se, dakle, skupi sva Crkva na jedno mjesto, pa svi uzgovore jezike, a uđu neupućeni ili nevjerujući, neće li reći da ludujete?“ (1 Kor. 14:23). Primetite da se Apostol Pavle ne obraća ljudima koji su nalik na savremene pentakostalce koji zaista bivaju posednuti, već ljudima koji, ponavljam, imaju istinske darove. U njegovim rečima nema nikakvog nagoveštaja na to da su oni to sve izmislili, jer bi im rekao: „Vaše duhovno iskustvo je lažno, u pitanju je prelest, prestanite sa tim.“ Međutim, on im to ne govori.

Vratimo se njegovoj pouci. „Šta, dakle, braćo? Kada se sabirate svaki od vas ima psalam, ima pouku, ima jezik, ima otkrivenje, ima tumačenje; (Razmislite o čemu govori Apostol Pavle! Koga on poučava! On poučava ljude koji su imali takve darove koji se u naše vreme predstavljaju prosto nemogućim – Shiiguman Avraam) sve neka bude za izgrađivanje. Ako neko govori jezik, onda neka ih po dvojica, ili najviše trojica, i to redom, a jedan neka tumači. Ako li ne bude tumača. neka ćuti u Crkvi, a neka govori samome sebi i Bogu. A proroci (Strašno je i slušati o ovome! – Shiiguman Avraam) dva ili tri neka govore, a drugi neka rasuđuju“ (1 Kor. 14:26-29). Eto, zamislite, kakva je to bila zajednica verujućih ako tamo proroci „mogu da govore, ali ne više od dva ili tri“. Znači da je u tom sabranju bilo mnogo ljudi koji su posedovali takve darove; Apostol Pavle se ne uznemirava zbog toga, ne govori im: „Ako vam je Bog rekao govorite kada god i šta god“, već poučava da mogu da govore dvoje, najviše troje.

Ako li se otkrije drugome koji sjedi, prvi neka ućuti. Jer možete prorokovati svi, jedan po jedan. da svi uče. i svi da se tješe. I duhovi proročki pokoravaju se prorocima. Jer Bog nije Bog nereda, nego mira. Kao po svima Crkvama svetih.“ (1 Kor. 14: 30-34). Opet veoma strašne reči: „Kao po svima Crkvama svetih“, to jest, kod vas Korinćana nema poretka, dok kod svih drugih svetih (tako su nazivali drevne hrišćane) ima reda; kao što je kod svih, neka biva i kod vas. Kakav savremeni starac, ko god on bio, može protiv ovoga da kaže bilo šta? Ako je tako bilo u drevnosti „po svima Crkvama svetih“, ako su se svi potčinjavali određenom poretku koji su ustanovili Sveti Apostoli, zašto onda sada može da se pojavi čovek koji se usuđuje da istupi protiv apostolskog Predanja? Neka je prorok, neka govori na jezicima, neka ima neka otkrivenja, međutim, on nije viši od Svetih Apostola.

Svi znate za događaj kada je Apostol Petar po otkrivenju koje je imao krstio kapetana Kornilija: kada je Petar došao i tek što je propovedao Korniliju i njegovim bližnjima, na njih je sišla blagodat Svetoga Duha. Navešću odlomak iz Dela apostolskih: „Dok Petar još govoraše ove riječi, siđe Duh Sveti na sve koji slušahu riječ. I zadiviše se vjerni iz obrezanja koji dođoše s Petrom, da se i na neznabošce izlio dar Duha Svetoga. Jer ih slušahu gdje govore jezike i veličaju Boga. Tada odgovori Petar: Zar može ko zabraniti vodu da se ne krste ovi koji primiše Duha Svetoga kao i mi? I zapovjedi im da se krste u ime Isusa Hrista. Tada ga moliše da ostane kod njih nekoliko dana“ (DAp. 10:44-48).

Zatim se dogodilo sledeće: „A čuše apostoli i braća koji bijahu u Judeji da i neznabošci primiše riječ Božiju. I kad uziđe Petar u Jerusalim, prepirahu se s njim oni iz obrezanja, govoreći: Ušao si neobrezanim ljudima i jeo si s njima. A Petar im otpoče izlagati po redu govoreći: Ja bijah u gradu Jopi na molitvi, i vidjeh u zanosu viđenje: nekakav sasud silažaše kao veliko platno sa četiri kraja i spuštaše se s neba, i dođe do mene. Zagledavši u njega pažljivo, razmotrih i vidjeh četvoronožne životinje zemaljske i zvjerinje i gmizavce i ptice nebeske. I čuh glas koji mi govori: Ustani, Petre, zakolji i jedi. A ja rekoh: Nipošto, Gospode, jer ništa pogano ili nečisto nikada ne uđe u moja usta. I odgovori mi glas sa neba po drugi put: Što je Bog očistio, ti ne pogani! A ovo bi triput; i uze se opet sve na nebo. I gle, u taj čas tri čovjeka stadoše pred kućom u kojoj bijah, poslani iz Kesarije k meni. A Duh mi reče da idem s njima ne premišljajući ništa. A dođoše sa mnom i ovih šestoro braće, i uđosmo u kuću čovjekovu. I on nam kaza kako vidje anđela u kući svojoj koji je stao i rekao mu: Pošalji ljude u Jopu i dozovi Simona zvanoga Petra, on će ti kazati riječi kojima ćeš se spasti ti i sav dom tvoj. A kad ja počeh govoriti, siđe Duh Sveti na njih, kao i na nas u početku. Tada se sjetih riječi Gospodnje kako govoraše: Jovan je krstio vodom, a vi ćete se krstiti Duhom Svetim. Ako im, dakle, Bog dade jednak dar kao i nama koji povjerovasmo u Gospoda Isusa Hrista, ko bijah ja da bih mogao spriječiti Boga? A kad čuše ovo zaćutaše, i slavljahu Boga govoreći: Zaista i neznabošcima dade Bog pokajanje za život“ (DAp 11:1-18).

Ovaj događaj pokazuje da duhovno iskustvo Apostola nije zasnovano prosto na njihovim rasuđivanjima. Njihovo duhovno iskustvo je bilo neizmerivo više od iskustva onih koji su ih slušali; a ako su Korinćani imali proročke darove, onda treba smatrati da su u prvoj hrišćanskoj zajednici u Jerusalimu ovakvi darovi postojali još u većoj meri. I ovi ljudi, obogaćeni za nas neshvatljivim, natprirodnim dejstvima Duha Svetog, slušali su ono što je rekao Apostol jer je on imao otkrivenje od Boga. I sve što mi imamo u Crkvi, zasnovano je na otkrivenju koje je dato, pre svega, Apostolima. Niko nema prava da odstupa od toga, niko nema prava da drsko suprotstavlja sopstveno iskustvo najvećem i najpotpunijem duhovnom iskustvu koje je bilo ko od ljudi mogao da ima u istoriji ljudskog roda. Niko potpunije iskustvo nikada neće moći da ima. Sam Apostol Pavle je rekao da su oni poslednji poslanici (vidi 1 Kor. 4:9). Znači da nikakvog drugog, veće otkrivenja već neće bitni nikada i ni kod koga.

Čak kada je sam Apostol Petar, po izrazu Apostola Pavla, upao u licemerje (na početku je sa hrišćanima iz neznabožaca uzimao svaku hranu, a zatim kada su mu došli ljudi od Apostola Jakova koji su čuvali spoljašnje propise Mojsejevog Zakona, počeo da se udaljava od neznabožaca), Apostol Pavle ga je izobličio pred svima (vidi Gal. 2:11-14). Nije se uplašio da prekori prvovrhovnog Apostola o kome svedoči da ga smatraju za stub (Gal. 2:9), jer se sam Apostol Petar iz nekih ljudskih razloga udaljio od otkrivenja koje je imao, koje tek što smo pročitali u Jopi. Znači, ako je Apostol Petar obavezan da čuva otkrivenje koje je imao on ili Apostol Pavle ili drugi Apostoli, zar će se naći čovek koji će se usuditi da kaže da se on može prema tom otkrivenju odnositi drugačije?

Zato je, ponavljam, čuvanje apostolskog Predanja izuzetno važna stvar u delu našeg spasenja. Mi smo u obavezi da ga izučavamo, čuvamo, sledimo mu u svemu: dogmatici, moralu, asketici. Ničiji autoritet ne može biti za nas viši od apostolskog inače će to već biti otpadanje od Crkve. Ja ovo ne govorim da bih umanjio autoritet Svetih ljudi, već da bih pokazao da svako u Crkvi zauzima svoje određeno mesto. Kako, po razmišljanju Apostola Pavla, jedni članovi ne ukivaju značaj drugih članova, već su svi potrebni jedni drugima (vidi 1 Kor. 12:25-27), tako i duhovni ljudi treba da pamte da je glava Crkve – Sam Hristos. I učenje i život Crkve potiču od Hrista. A sve to se sadrži u apostolskom Predanju ili, izražavajući se savremenim jezikom, u duhovnom iskustvu apostola, koje su sačuvali i objasnili Sveti Oci. Iako su naravno, ako je već Apostol Petar ponekada grešio, onda su i Sveti Oci, kao ljudi, mogli da pogreše u nečemu. Međutim, izučavajući zajedničko mišljenje Svetih Otaca (ne samo mišljenje jednog od njih!) mi ćemo poznati istinsko Predanje Svetih Apostola.

Poznata je reč Gospoda Isusa Hrista: „Koji nije sa Mnom, protiv Mene je; i koji ne sabira sa Mnom, rasipa“ (Mt. 12:30; Lk.11:23). Gospod je rekao: „Ko nije sa Mnom, protiv Mene je“ – znači da smo dužni da uvek budemo sa Njim. Ovo se tiče i načina mišljenja. Jer šta predstavlja dogmatsko učenje Crkve? Pravilan način mišljenja. Izražavajući se apostolskim jezikom, u pitanju je razum Hristov; zato smo dužni da sledimo taj razum. Naša volja je dužna da se potčinjava volji Božijoj – to je već moralno učenje. Na sličan način se može rasuđivati i o svemu ostalom. U svemu smo dužni da se povinujemo Gospodu, dužni smo da uvek budemo sa Njim. Međutim, postoji i druga izreka Spasitelja. Ona na prvi pogled protivreči prvoj, do je zapravo samo dopunjuje i razotkriva: „Odgovori mu Jovan govoreći: Učitelju, vidjesmo jednoga koji ne ide za nama; a tvojim imenom izgoni demone; i zabranismo mu, jer ne ide za nama. A Isus reče: Ne branite mu; jer nema nikoga koji bi imenom mojim čudo činio i mogao odmah zlo govoriti o Meni. Jer ko nije protiv vas s vama je. Jer ko vas napoji čašom vode u ime Moje, zato što ste Hristovi, zaista vam kažem: neće izgubiti platu svoju“ (Mk. 9:38-41).

Dužni smo da ove dve izreke sjedinimo: „Koji nije sa Mnom, protiv Mene je“ i „ko nije protiv vas s vama je“. Znači da je neophodno biti sa Gospodom, ali pritom ne biti protiv Apostola. Mi smo protiv Apostola kada njihovom učenju suprotstavljamo nekakvo svoje mišljenje; neka je ono makar i zbog našeg neznanja, to jest, zbog činjenice da prosto ne poznajemo Predanje i sami izmišljamo neku besmislicu.

Na primer, savremena pravoslavna zajednica više od apostolskog Predanja, mišljenja Crkve ceni neke izmišljotine koje nemaju nikakve osnove: o INN, bliskom kraju sveta i tome slično. Ispostavlja se da, sa jedne strane, ljudi kao da su sa Gospodom, a sa druge strane, protiv Apostola su. Međutim, ako su protiv Apostola, javlja se sumnja: da li zaista prebivaju sa Gospodom ili već otpadaju od Njega? Između ostalog, u prevodu episkopa Kasijana (Bezobrazova) Spasitelje reči zvuče ovako: „Jer ko nije protiv nas, taj je za nas“.[6] I to je još bliže smislu Spasiteljeve izreke: „Ko nije protiv nas“, to jest, nije protiv Mene i vas, Svetih Apostola, „taj je za nas“.

Ovo je uvek neophodno pamtiti. Na žalost, nisu svi kod nas duboko bogoslovski obrazovani. Naravno, to nije svima dano i možda, nije svima ni obavezno. Ja ne govorim sada da treba da ostavite sve i da se udubite u izučavanje dogmatskog bogoslovlja iako je, naravno, i to neophodno činiti makar u maloj meri. Međutim, neophodno je imati takvo duševno raspoloženje sa kojim se jasno razume da nikakav lični autoritet ne može biti iznad Božijeg Otkrivenja, ili što je isto, apostolskog Predanja ili učenja Svetih Otaca. Ovo su različiti izrazi koji govore o jednom i istom predmetu. Ako budemo verni svetootačkom Predanju, onda čak i kada pokažemo neznanje i neočekivano se uklonimo od Predanja, Gospod će nas radi našeg smirenja brzo urazumiti, to je kao prvo. Kao drugo, ako se nađe čovek koji poznaje Predanje bolje od nas i ukaže nam na grešku, mi ćemo se brzo trgnuti i naravno, nikakve tragedije neće biti. Ne može biti tako da čovek sve zna.

Dakle, najviši autoritet za nas nisu starci, već pre episkopi – u slučaju da su čuvari apostolskog Predanja i da, čuvajući razumno stado, paze da Predanje ne bude povređeno jer oni kao da razumno stado ograđuju razumnom ogradom. I nikada ne treba da se uznemiravamo: čak i ako bi čovek učinio čudo na naše oči, sada ne govorim o lažnim prorocima, neka je i istinski prorok, pravi čudotvorac – ako je u zabludi, a mi ljudi prosti i nemoćni, bez ikakvih darova, znamo istinu – čvrsto ćemo se držati istine. Jer ona nije zasnovana na našem skromnom iskustvu, već na potpunom, najuzvišenijem iskustvu Svetih Apostola – najbližih učenika Gospoda Isusa Hrista. Veće otkrivenje od onog koje su oni dobili, ponoviću još jednom, niko i nikada neće dobiti.

*

Pitanje: Ako u zabludu mogu da upadnu čak i duhovna lica na visokom položaju, kako onda u svakom konkretnom slučaju saznati da li greši starac koji iznosi neko mišljenje ili ne?

Odgovor: Naravno, može da pogreši svako: i laik i sveštenik i episkop. Kriterijum istinitosti jednog ili drugog mišljenja postoji kod nas, već sam govorio o njemu – u pitanju je svetootačko Predanje, svetootačko učenje. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov govori da, čitajući Svete Oce i poredeći njihove savete sa poukama svojih duhovnika, možemo videti šta je u savetima poslednjih pravilno a šta nije.[7] Naravno, ovo je teško, možemo pogrešiti, međutim, drugi, čvršći autoritet mi nemamo. Možemo da se oslanjamo samo na učenje Svetih Otaca. Ne govorim čak sada o tome da je neophodno oslanjati se na Sveto Pismo jer se i Sveto Pismo mora shvatati svetootački. Sveto Pismo je, ako bismo se izrazili filosofski, uključeno u određenu strukturu. Pravilna, istinska, može se reći, od Boga dana struktura za Sveto Pismo jeste učenje Svetih Otaca. Kada mi Sveto Pismo izvlačimo iz te strukture ono ne postaje zbog toga samostalni autoritet kako o tome govore protestanti; mi ga, hteli ili ne, uključujemo u drugu strukturu i tada već tumačimo lažno. Upravo u okvirima svetootačkog učenja mi ćemo i Sveto Pismo razumeti pravilno.

Pitanje: Govorite da je hrišćaninu neophodno da poznaje dogmate, svetootačko Predanje. Međutim, zar za hrišćanina glavni cilj nije dostizanje spasenja, dostizanje lične svetosti? Zar običan čovek koji je pročitao udžbenik iz dogmatike stoji iznad podvižnika koji nema bogoslovsko obrazovanje ali zato ima neprestanu molitvu i mnoge duhovne darove?

Odgovor: Hajde da objasnimo na primeru. Recimo, sestra A. iako i poseduje malo duhovno iskustvo pročitala je knjigu Prepodobnog Jovana Damaskina. I u manastir dolazi prozorljivi starac koji možda vidi čovekove misli, ali ga niko nije terao da čita Jovana Damaskina. Sestra A. govori tom prozorljivcu: „Baćuška, blagoslovite, ali vi nepravilno učite, jer je Jovan Damaskin rekao to i to.“ Starac odgovara: „Ma, kako možeš da mi govoriš tako nešto devojčice! Ko si ti? Pa još ti se mleko na usnama nije osušilo, a ti mene, starca, učiš. Pa ja sve tvoje grehe vidim. Taj, taj i taj. A ti mi govoriš da ja grešim negde!“ On prenebregava ono što govori sestra A., iako ne govori to od sebe i ne predlaže mu svoje, već svetootačko učenje. Ako ga je prenela tačno, to je onda isto kao da je rekao Jovan Damaskin, a Jovan Damaskin – kao da su rekli Sveti Apostoli. I ispostavlja se da sestra A. – nije sestra A., već Sveti Apostol i da taj prozorljivi baćuška spori sa Svetim Apostolima.

Sveto Pismo u sebi sadrži zapisano Božije Otkrivenje. Međutim, ako čovek usmeno predaje to Božije Otkrivenje – na primer, pročita psalam napamet – zar će se zbog toga nešto promeniti? Zar je ako pročitamo Pismo u knjizi ono Sveto, a ako nam ga neko preda usmeno, onda ono već nema nikakav značaj? Ne, naravno, bilo bi nepravilno da tako mislimo. Zato ako čak najprostiji čovek govori nešto što je u skladu sa učenjem Svetih Apostola, to znači da on predaje istinu, a ako najsvetiji čovek govori nešto što nije u sklaadu sa apostolskim Predanjem, to onda znači da se on, bez obzira na svoju svetost, nalazi u zabludi. I bivajući uporan u svojoj zabludi, sporeći sa nekim čovekom, recimo prosečnim predavačem Zakona Božijeg koji govori u skladu sa Svetim Ocima, on protivreči Svetim Apostolima u licu tog običnog čoveka. Eto kakav je paradoks u pitanju.

Možemo da razvijemo ovu misao. Dopustimo da sestra M. ima dar prozorljivosti, ali nije čitala nikakve knjige, ne zna ništa. Ona razmišlja ovako: „Šta će mi to? Moliću se, ugađati Bogu, imam već duhovni dar – prozorljivost, a sutra se možda pojave i čuda. I uopšte, ko zna šta će dalje biti? Zašto da se rasejavam? Neću se baviti time.“ A sestra L. na primer, razmišlja: „Ne polazi mi za rukom da se molim, bolje mi je da čitam knjige“. Naravno, ona nepravilno postupa kada nedovoljno obraća pažnju na molitvu, ali zato ona čita Svete Oce. Čovek pak ne može a da se ne nalazi pod nečijim uticajem, tako nešto prosto nije moguće. Ona ista prozorljiva monahinja M., iako i ne čita Svete Oce, čita novine i razgovara sa različitim ljudima. Negde i radio posluša, negde slučajno neku brošuru o INN-u, negde brošuru o kraju sveta i ispostavlja se da je monahinja M. ipak pod uticajem, samo ne svetootačkih knjiga, već potpuno drugih stvari. Sve ovo u manjoj ili većoj meri krivi dožiljaj realnost – to deluje na nas, živi u našoj svesti, hteli mi to ili ne. I ako ne budemo sebe prevaspitavali, ako ne budemo svoj um nasićivali Svetim Predanjem, u nama će živeti ljudsko predanje koje je Gospod osudio rekavši: „Ostaviste zapovijest Božiju, a držite se predanja ljudskoga“ (Mk. 7:8). Danas se upravo to i događa. Ljudi koji buncaju zbog tog nesrećnog INN-a upravo i cene više ljudska predanja u odnosu na Božije zapovesti.

Ispostavlja se da duhovni ljudi poput monahinje M., u pitanjima veroučenja mogu da budu u zabludi. U njihovim glavama je haos: znaju samo za molitvu i ništa ih više ne brine. A postoje ljudi kao sestra L., koji se slabo mole ali u njihovim glavama postoji ogroman obim bogoslovskih znanja. Ako se njih dve sretnu i počnu da razgovaraju, ispostaviće se čim odu od teme u kojoj se sestra M. možda i razume – o molitvi, i dotaknu se dogmatskog učenja Crkve što se direktno odnosi na naše spasenje, onda sestra M., reklo bi se duhovni čovek, može biti provodnik potpuno hrišćanstvu tuđih ideja, a sestra L., slaba u duhovnom životu, ali predana Crkvi – provodnik svetootačkih ideja. Zato su se i događali slučajevi slični onome o kome se govori u Otačniku: kada je đakon urazumio sveštenika kome je anđeo sasluživao. Đakon, iako i nije imao toliku blagodat kao sveštenik, znao je crkveno Predanje.

Dogmati nisu nešto drugostepeno, beznačajno, dogmati su Crkva. Ko je otišao van granica dogmata, izašao je iz Crkve. Čovek može stajati u hramu i istovremeno se nalaziti van Crkve.

Pitanje: Oče, čini mi se da slično apokaliptično raspoloženje u društvu i nije tako loše. Možda će primorati neke ljude koji su preplavljeni brigom o zemaljskom da se zamisle o smrti i budućem sudu?

Odgovor: Sada govorimo o neumesnim apokaliptičkim raspoloženjima. A takva raspoloženja u ljudima bude lažnu revnost, egzaltiranost. Jednom sam video kako je jednog starca okružila grupa ljudi; govorio je nešto u vezi sa krajem sveta. Mislim da je čak govorio da je potrebno prodavati stanove i kupovati imanja na selu. Međutim, danas vidimo da je u materijalnom odnosu u selu mnogo teže da se živi nego u gradu. U gradovima naše oblasti gde postoje fabrike, ljudi još nekako i žive koliko toliko normalno, a u selima je sada jako teški: ljušte krompir, skupljaju jagode, i to je sve. Od trenutka od kada sam čuo propoved toga starca o kraju sveta, prošlo je dvadeset godina. I šta sada da rade ljudi koji su prodali svoje stanove u gradu i otišli da žive na selo? U selima su danas uslovi jako teški. Na jugu, na primer, u Moldaviji još možeš da živiš, ne bogato, ali nećeš umreti od gladi; a u krajevima kao što su Sibir ili Ural, jako, jako teško. Ispostavlja se da su oni koji su poslušali slične savete i prešli u selo jako loše prošli.

Pitanje: Jedan poznati starac govori da će za tri godine doći antihrist, ubeđuje da se ni na koji način ne prihvata INN. Ljudi koji mu veruju se nalaze u stanju šoka. Kako se mogu posavetovati, kako im pomoći?

Odgovor: Već smo govorili o tome kako se odnositi prema sličnim mišljenjima. Gospod je jasno rekao: „Nije vaše znati vremena i rokove koje Otac zadrža u svojoj vlasti“ (DAp. 1:7). I ja sam se, kao mnogo mlađi i gluplji, ulovio na tu zamku. Razgovarao sam sa jednim dekom koji je bio jako pobožnog izgleda: mračan pogled, brada… Govorio je lepo, veličanstveno, bez žurbe. Rekao mi je da će se 1980. godine dogoditi nuklearni rat i kraj sveta. Poverovao sam mu pošto mi se tada učinio duhovnim, iako mi nije jasno kako sam to odredio: nikakvih znakova duhovnosti, osim izraza lica, nije bilo. Malo je što sam poverovao, ja sam još i svojim drugovima počeo da propovedam o bliskom kraju sveta. Na kraju smo dospeli do apsurda. Šta obično ljudi misle o kraju sveta? Da je neophodno sve prodati i pripremiti dvopek. Iz nekog razloga svi misle da će im dvopek dobro doći pri kraju sveta. Moji drugovi su takođe pripremali dvopek. A ja, iako sam i propovedao kraj sveta, nisam sušio hleb. „Čudno je“, mislio sam, „ako nastupa kraj sveta, šta će nam dvopek?“ Zatim su počeli da kupuju duge gaće, potkošulje i čizme: iz nekog razloga su mislili da će nas poslati u Sibir. Čizme su bile od impregniranog platna. Šta ćeš da radiš u Sibiru sa čizmama od impregniranog platna? To je isto kao da u Odesi zimi ideš u papučama. Sada to shvatam, ali nam se tada u odesi činilo da ništ toplije od takvih čizmi ne može da postoji. „A šta,“ govorim ja, „ako nas pošalju u srednju Aziju? Tamo će nam biti potrebna bela odeća i obuća?“ Ne, zaista, tako je bilo! Iako mi se takva priprema nije dopala. Zatim se dvopek ubuđao, a pripremili smo čitave džakove. Morali smo brzo sve da pobacamo. I sa dugim gaćama smo morali da uradimo nešto, jer su u Odesi bile nekorisne, a i bližio se kraj sveta.

       Poslednjeg dana smo nas desetorica otišli u hram, a zatim do jednog od prijatelja koji je živeo blizu. Uključili smo radio, sedimo i slušamo – čekamo kraj. Slušamo, slušamo, eto poslednji dan, a kraj sveta nikako da nastupi. Od tog trenutka je prošlo dvadeset i pet godina, a mi smo i do sada živi. Tako da, kako se govori, kraj sveta nije nastupio – slava Bogu! Zato ne treba verovati izgledu spoljašnje pobožnosti ili zagonetnim rečima – upravo obrnuto, treba se čuvati toga.

Na kraju krajeva, stekao sam jedno pesimistično mišljenje: svaka generacija treba da preživi svoj kraj sveta. Kroz to sam već prošao, nije mi više zanimljivo. Zato se ne „ljutim“ puno na ljude koji se svime time bave, dobro, mislim se, ja sam imao kraj sveta i oni moraju da ga imaju. Vremenom će doći sebi i sve će biti u redu.

 

  1. novembar. 2005. godine

 

http://www.sestry.ru/church/content/library/daysend/05_chapter/view

 

[1] Misli se na „imjaslavlje“ – dogmatski pokret u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi koji se javio početkom 20. veka. Istorija „imjaslavlja“ počela je 1907. g. Sa objavljivanjem knjige shimonaha Ilariona „Na gorama Kavkaza“ u kojoj autor tvrdi da u imenu Božijem prisustvuje Sam Bog – svim Svojim bićem i svim Svojim svojstvima. Knjiga je postala veoma popularna među nekim ruskim monasima na Svetoj Gori što je dovelo do podele bratstva u manastiru Svetog Pantelejmona i smutnje koja je usledila. Svoje učenje o Božanstvu imena imjaslavci su zasnivali na tome da je ime Božije Njegova energija, a energija Božija je Sam Bog. Protivnici novog učenja su ijaslavlje smatrali za jeres i jednu od varijanti hlistovštine. 1912.g. odlukom Svetog Sinoda, knjiga „Na gorama Kavkaza“ je zabranjena u Rusiji. Iste godine knjigu je u poslanici osudio patrijarh konstantinopoljski Joakim III (svetogorski manastiri ulaze u jurisdikciju Konstantinopoljske patrijaršije). 1913. g. ovo učenje je Konstantinopoljski Sinod osudio kao bogohulno i jeretičko, a patrijarh German V je poslao gramatu na Atos u kojoj je imjaslavlje objavljeno kao panteizam. U maju 1913. g. na zasedanju Svetog Sinoda Ruske Crkve učenje imjaslavaca bilo je objavljeno kao nepravoslavno. Radi prekida smutnje u manastiru Svetog Pantelejmona sa Atosa u Rusiju je poslato više od 800 ruskih monaha – imjaslavaca. Izdat je ukaz da se knjiga „Na gorama Kavkaza“ u svim manastirima oduzme i uništi.

[2] Kiprijan, episkop Kartagenski, Sveštenomučenik. Pismo mučenicima i ispovednicima koji mole da se daruje mir palima // Dela. Moskva, 1999. str. 440. (Biblioteka otaca i učitelja Crkve,, tom 6.)

[3] Kiprijan, episkop Kartagenski, Sveštenomučenik. Pismo mučenicima i ispovednicima koji mole da se daruje mir palima // Dela. Moskva, 1999. str. 440-441. (Biblioteka otaca i učitelja Crkve,, tom 6.)

[4] Sveštenomučenik Irinej Lionski, Riznica skrivena u Svetom Pismu je Hristos, i jedino Crkva pravilno razume Pismo // Protiv jeresi, knj. 4. gl. 6. str. 394.

[5] Sveštenomučenik Irinej Lionski, Riznica skrivena u Svetom Pismu je Hristos, i jedino Crkva pravilno razume Pismo // Protiv jeresi, knj. 4. gl. 6. str. 395.

[6] U nekim grčkim rukopisima pomenuti stih se zaista čita: „Jer ko nije protiv nas, taj je za nas“. U kritičkim izdanjima teksta Novog Zaveta se upravo takvo čitanje smatra autentičnijim: (na primer: The Greek New Testament / 4-th ed., rev. D–Stuttgart, 1998).

[7] Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Delatne i bogoslovske glave / Dela, Trojice-Sergijeva Lavra, 1993. tom 2. str. 516-517.

Ključne reči:

Rubrika: Misionarska literatura

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *