Како се односити према мишљењима стараца? – Схиигуман Авраам Ридман

Како се односити према мишљењима стараца? – Схиигуман Авраам Ридман

Уместо увода наводимо речи самог аутора као препоруку да се прочита мишљење на ову увек важну и актуелну тему: „Сада постоји својеврсна апокрифска литература. Обично у њој стоји одређени скуп апокрифа: њих, са тачке гледишта неких људи, православни човек мора обавезно да зна, пошто се тобож на томе темељи Православље. Ако човек не прихвата неко од мишљења из ове „групе“ (о светској завери, ИНН, бар-коду, биометријским подацима, антихристу са канџама, чипу који се убацује у човека и који може да управља човеком) онда он као и да није православан“. Издвојте време за беседу оца Авраама, мишљења смо да итекако вреди.

* * *

Данас ћемо поразговарати о томе колико је у духовном животу важан ауторитет Цркве и како се међусобно усаглашавају лично духовно искуство и најважнији догмат Православне Цркве сагласно коме темељ живота Цркве представља апостолско Предање. Дешава се да човек са богатим духовним искуством и бивајући изузетан подвижник, узнапредовао у умној молитви, упада у заблуду и збуњује се када покушава да објасни своје искуство са догматске тачке гледишта.

Важан пример оваквих заблуда представљају расуђивања аутора познате књиге „На горама Кавказа“, човека који нам је временски близак, схимонаха Илариона. Са једне стране је био сигуран у оно што говори јер је сам то доживео, а са друге стране, не знајући учење Светог Григорија Паламе (у то време су његова дела у Русији била скоро непозната), он је инсистирао на богословском изразу који је због своје догматске нетачности послужио као повод за најснажнију смутњу у светогорском манастиру Светог Пантелејмона и уопште, међу руским монаштвом на Атосу[1].

Дакле, није довољно ослањати се на сопствено духовно искуство колико год оно узвишено било, зато што се то може показати као недовољно. Ми смо дужни да у себи држимо читав саборни разум Цркве и ослањамо се на њега, а не на своје лично, нека чак и правилно, схватање хришћанских истина.

Данас многи људи који су духовно напредовали и имају богато духовно искуство, немају савршено никакво знање у питањима догматике и уопште у питањима црквеног учења (у широком смислу речи). Не знају црквену историју и многа питања хришћанског вероучења, чак пренебрегавају, да тако кажем, умну страну хришћанског живота сматрајући да је најважније лично мистичко искуство. И заиста, достижући духовни напредак, у питањима вероучења се показују понекада просто као деца и потпадају под утицај различитих фактора. Навешћу пример.

Из књиге митрополита Мелетија из Грчке Цркве можемо сазнати да историја са ИНН има следеће порекло. Нека Американка је на тему бар-кода као „антихристовог печата“ написала две књиге. Ова жена чак није припадала ни протестантима традиционалних струја као што су лутерани или англиканци већ је исповедала протестантизам у најширем смислу речи. У Русији смо навикли да такве људе називамо секташима. Познато је да су међу неким сектама распрострањена апокалиптичка расположења: много размишљају о крају света, њима је то посебно важна страна њиховог унутрашњег живота.

Под утицајем таквих интелектуалних расположења ове жене из секте су и написане књиге у којима је она описала нека виђења, нека искуства – своје и још неког човека који, наравно, уопште није био православан. Ове књиге су преведене са енглеског на грчки и почеле да се шире међу светогорским монаштвом. А затим су, пошто је ауторитет светогорског монаштва веома велик, ове књиге почеле да утичу и на све остале православне хришћане. Људи су почели да говоре о ИНН, потпуно несвесни да говоре о стварима које немају никакве везе са апостолским Предањем, сматрајући да борба са ИНН представља хришћанску ревност, заштиту Православља и скоро па и припрему за долазак антихриста и супротстављање њему.

Где је ИНН, тамо је и бар-код, нови пасоши и све остало тог типа. Сада постоји својеврсна апокрифска литература. Обично у њој стоји одређени скуп апокрифа: њих, са тачке гледишта неких људи, православни човек мора обавезно да зна, пошто се тобож на томе темељи Православље. Ако човек не прихвата неко од мишљења из ове „групе“ (о светској завери, ИНН, бар-коду, биометријским подацима, антихристу са канџама, чипу који се убацује у човека и који може да управља човеком) онда он као и да није православан. Људи се боје да ће у пасош уносити биометријске податке: на пример, отисак палца, фотографију зенице или мрежњаче ока. Међутим, у томе нема ничег посебног. Фотографија је такође биометријски податак али се ми не бунимо када је стављају у пасош. Ако се може фотографисати лице, зашто се не може фотографисати палац? Међутим, људи сматрају да лице смеш, а ето, палац већ никако не сме. Лице са два ока може, а једно око засебно не, никако, јер ће то, како се чини људима, искористити антихрист. Два ока за нас још не представља опасност, а ако он погледа у једно око – биће веома опасно.

И све ове смешне ствари утичу на многе и многе људе и ломе њихове судбине јер су поткрепљене ауторитетом духовних људи који заиста поседују благодатне дарове – понекада су то светогорски монаси, а понекада руски подвижници које зову старцима. Под старцем подразумевам не просто старог човека који је остарио у монаштву, старцима се данас називају људи за које се сматра да имају благодатне дарове – дарове пророштва или чудотворства. И ти људи, чак заиста поседујући духовни ауторитет понекада износе мишљења који не потичу из њиховог духовног искуства, већ представљају последицу, да тако кажем, утицаја са стране.

Постоји и друга, у неком смислу супротна, али такође неправилна тенденција. Одбацујући сујеверја, неки људи (по правилу, више интелектуални) не обраћају пажњу на мистичку страну духовног живота и скрећу у рационализам. Може се рећи да постоје две крајности: мистицизам и рационализам – оба у лошем смислу речи. Представници оба правца се налазе под утицајем различитих философских струја и искривљују догматско учење Цркве. Када говорим о људима који упадају у лажни мистицизам и подвргавају се утицају савремених, можда и древних, апокрифа, то онда не значи да они нису имали истинско духовно искуство. Под лажним мистицизмом подразумевам маштарење које може да буде сједињено и са истинским духовним искуством. Код рационалиста може да постоји и одређено духовно искуство, али притом постоје и заблуде. Зашто се то догађа? Зато што човек више цени сопствено мишљење него Предање Цркве. И понекада се обмањује мислећи да ако поседује истинске духовне доживљаје, истинско искуство богоопштења, значи да и мишљење које уопште није усвојио из Православног Предања, па чак ни и из сопственог искуства, може да сматра поузданим и да га брани.

Из Отачника проповедника знамо да човек који има богато духовно искуство, који има чак и откривења, виђења, истовремено може да греши у догматским питањима. Више пута сам вам наводио пример подвижника коме је саслуживао анђео и који је, сам то не знајући, исповедао јерес. Још један пример који више поражава. Позанто је да је у трећем веку, у време прогона хришћана, у Картагенској Цркви настала полемика између епископа (касније и Свештеномученика) Кипријана Картагинског и мученика и исповедника. Као што знате, исповедницима се називају људи који су издржали мучење али су из неког разлога остали живи, били пуштени на слободу. А мученици су људи који су пострадали и умрли у време прогона. Постојали су и такозвани пали – људи који нису издржали страдања, претње и лишавања и одрекли се хришћанства.

У време тих прогона пали су се обраћали мученицима који су тек очекивали казну или исповедницима који су били пуштени на слободу и молили их да им дају разрешне грамате, то јест, да им опросте њихов пад и допусте им да учествују у црквеном животу. Грех одрицања од хришћанства се сматра веома тешким и Црква строго кажњава за њега. Свештеномученик Кипријан је по овом питању спорио са мученицима и исповедницима и забрањивао им да палима дају такве грамате – да без воље епископа врше антиканонски поступак. Ове чињенице су свима познате. Међутим, код Кипријана Картагинског сам нашао једну изреку која посебно снажно показује колико је важно послушање Цркви – чак упркос богатом духовном искуству једног или другог човека (да не говорим већ о томе да мучеништво представља највиши хришћански подвиг). Ево шта Кипријан Картагински пише у једном од писама мученицима и исповедницима: „Нас често посећује и уразумљује Господ, подсећајући да ненарушиво и свето држимо Његове заповести“.[2] Наравно, овде се говори о неким благодатним посетама. Међутим, најзанимљивије читамо даље: „То исто, као што видим, бива и код вас; многи од вас добијају божанско уразумљење у вези са учењем Цркве. Све то је дозвољено само ако то што од вас моле ви будете доводили у меру побожним разматрањем, трудећи се да разумете и обуздате оне који уз помоћ претварања, у вашим добрим делима траже повод да или заслуже захвалност или стекну недозвољену корист“[3]. То јест, сви ти благодатни дарови могу бити код вас али је ипак неопходно и расуђивање. Не треба мислити да ако си пострадао за Христа и удостојио се виђења, већ имаш право да чиниш нешто без расуђивања, не ослањајући се на учење Цркве, апостолско Предање.

По том поводу постоји и расуђивање друго великог угодника Божијег, Свештеномученика Иринеја Лионског: „Зато је неопходно следити оне презвитере у Цркви који, како сам показао, имају прејемство од апостола и заједно су са прејемством епископства по благовољењу Оца добили извесни дар истине; у друге који се уклањају од првобитног прејемства и где год се сабирали, сумњати или као на јеретике и лажне учитеље или као на расколнике, горде и самоугоднике, или као на лицемере који тако поступају ради користи и сујете. Сви ти су отпали од истине.“[4]

За нас је посебно важна ова мисао Свештеномученика Иринеја: „Од свих таквих је потребно удаљавати се; држати се оних који, како сам већ рекао, чувају и учење апостола и заједно са чином презвитера имају здраву реч и живот без саблазни за утврђење и исправљање осталих“.[5] У једној мисли се налази, може се рећи, целокупно руководство за наш хришћански живот, за наше спасење: „држати се оних који, како сам већ рекао, чувају и учење апостола“ – прво; „и заједно са чином презвитера имају здраву реч“ – друго; „и живот без саблазни“ – треће. Дакле, епископи (и свештеници) треба да чувају апостолско учење (јер се кроз њих оно, по прејемству од апостола оно чува до наших дана), имају расуђивање и воде морални живот.

Ето чега треба да се држимо. И притом не треба да буде тако да епископу слушају старце само зато што су они старци. Већ да не говорим о томе да људи понекада чак и не знају кога да слушају – ко је пришао, њега и слушају. Једном се на нашем манастирском подворју догодио један такав занимљив случај. Дошао нам је неки брадоња, узео је однекуд расу, ставио крст на себе, рекао да је епископ и сви су кренули да узимају благослов од њега. А у питању је био чак не просто пролазник, већ скоро и скитница.

Али да се вратимо на тему. Дакле, потребно је бити разуман и опрезан. Епископи су дужни да чувају апостолско Предање и предају га другима. То је њихова дужност. Обавезни су да следе управо Предање, а не речи стараца, чак ако ти старци имају и дар пророштва, али се због неискуства или незнања удаљавају од учења апостола.

Наравно, неопходно је поштовати духовност подвижника, али је истовремено неопходно разумети да познавање апостолског Предања није неважна и безначајна ствар. Зашто? Замислимо следећу ситуацију: ја поседујем неко духовно искуство које ценим више од апостолског Предања. Међутим, шта је апостолско Предање? То је духовно искуство Апостола. И зар је моје лично духовно искуство, какво год оно било, више од искуства Светих Апостола? Страшно је, чак и богохулно, тако нешто претпоставити! Замислимо другу ситуацију: рецимо, ја имам лично духовно искуство, али сам мало упознат са Предањем Светих Апостола. Други човек има скромно духовно искуство, може се рећи да скоро и да га нема, али одлично познаје апостолско Предање. Он ми га преноси, говори о том огромном, свеобухватном духовном искуству и ако ми га тачно преноси испоставља се да ми тада говоре сами Апостоли. Ако ја из неког разлога пренебрегнем то искуство као нешто неважно, значи да пренебрегавам саме Апостоле, сматрам себе вишим од њих. Испоставља се да подвижник који има истинско духовно искуство може истовремено да поседује и гордост која га и погубљује. Неопходно је да будемо смирени пред разумом Светих Апостола.

Навешћу примере из Новог Завета. Наравно, познати су вам јер сте сви читали Свето Писмо; међутим, данас ћемо их размотрити са можда унеколико неочекиване тачке гледишта: показаћемо како се односи ауторитет Апостола са духовним искуством кога год било човека. Ево шта говори Апостол Павле: „Сваки муж који се с покривеном главом моли Богу или пророкује, срамоти главу своју. И свака жена која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју; јер је једно исто као и ошишана“ (1 Кор. 11:4-5). Обратите пажњу, овде се не говори само о онима који се моле већ и о онима који пророкују. Дакле, чак ако су жена или мушкарац пророковали, то јест, имали тако велики дар о коме сам Апостол Павле говори да је осим љубави то највећи дар између свих других дарова (види 1 Кор. 13:2), они су и тада били дужни да држе неке спољашње одлуке, рецимо, о спољашњем изгледу хришћана. Испоставља се да је ауторитет Апостола Павла виши од ауторитета човека који је поседовао пророчки дар. А апостолско Предање управо и јесте глас Апостола Павла и других Апостола које се није сачувало у виду директне речи, већ у виду мисли и веровања које су Апостоли предавали својим ученицима и која су предавана у прејемству током многих покољења; у наше време се ове мисли и веровања налазе у делима Светих Отаца. На тај начин, пренебрегавајући црквено Предање, ми пренебрегавамо мишљење Апостола Павла и других Апостола, а то је, као што видимо, недопустиво.

Ево још једног примера, такође из Прве посланице Коринћанима, али из друге главе. Глава почиње дугим расуђивањем о људима који говоре на анђелским и људским језицима. Даље Апостол Павле поучава људе који поседују те дарове како да се понашају у храму. Приметите, овде се не говори о томе да се прости људи као што смо ми клањају и крсте у одређеном тренутку.

Посланица је обраћена људима који поседују највише духовне дарове, који су у стању да беседе са анђелима на њиховим језицима, поседују пророчки дар, на које за време богослужења силази Свети Дух. О чему им говори Апостол Павле? „Ако се, дакле, скупи сва Црква на једно мјесто, па сви узговоре језике, а уђу неупућени или невјерујући, неће ли рећи да лудујете?“ (1 Кор. 14:23). Приметите да се Апостол Павле не обраћа људима који су налик на савремене пентакосталце који заиста бивају поседнути, већ људима који, понављам, имају истинске дарове. У његовим речима нема никаквог наговештаја на то да су они то све измислили, јер би им рекао: „Ваше духовно искуство је лажно, у питању је прелест, престаните са тим.“ Међутим, он им то не говори.

Вратимо се његовој поуци. „Шта, дакле, браћо? Када се сабирате сваки од вас има псалам, има поуку, има језик, има откривење, има тумачење; (Размислите о чему говори Апостол Павле! Кога он поучава! Он поучава људе који су имали такве дарове који се у наше време представљају просто немогућим – Схиигуман Авраам) све нека буде за изграђивање. Ако неко говори језик, онда нека их по двојица, или највише тројица, и то редом, а један нека тумачи. Ако ли не буде тумача. нека ћути у Цркви, а нека говори самоме себи и Богу. А пророци (Страшно је и слушати о овоме! – Схиигуман Авраам) два или три нека говоре, а други нека расуђују“ (1 Кор. 14:26-29). Ето, замислите, каква је то била заједница верујућих ако тамо пророци „могу да говоре, али не више од два или три“. Значи да је у том сабрању било много људи који су поседовали такве дарове; Апостол Павле се не узнемирава због тога, не говори им: „Ако вам је Бог рекао говорите када год и шта год“, већ поучава да могу да говоре двоје, највише троје.

Ако ли се открије другоме који сједи, први нека ућути. Јер можете пророковати сви, један по један. да сви уче. и сви да се тјеше. И духови пророчки покоравају се пророцима. Јер Бог није Бог нереда, него мира. Као по свима Црквама светих.“ (1 Кор. 14: 30-34). Опет веома страшне речи: „Као по свима Црквама светих“, то јест, код вас Коринћана нема поретка, док код свих других светих (тако су називали древне хришћане) има реда; као што је код свих, нека бива и код вас. Какав савремени старац, ко год он био, може против овога да каже било шта? Ако је тако било у древности „по свима Црквама светих“, ако су се сви потчињавали одређеном поретку који су установили Свети Апостоли, зашто онда сада може да се појави човек који се усуђује да иступи против апостолског Предања? Нека је пророк, нека говори на језицима, нека има нека откривења, међутим, он није виши од Светих Апостола.

Сви знате за догађај када је Апостол Петар по откривењу које је имао крстио капетана Корнилија: када је Петар дошао и тек што је проповедао Корнилију и његовим ближњима, на њих је сишла благодат Светога Духа. Навешћу одломак из Дела апостолских: „Док Петар још говораше ове ријечи, сиђе Дух Свети на све који слушаху ријеч. И задивише се вјерни из обрезања који дођоше с Петром, да се и на незнабошце излио дар Духа Светога. Јер их слушаху гдје говоре језике и величају Бога. Тада одговори Петар: Зар може ко забранити воду да се не крсте ови који примише Духа Светога као и ми? И заповједи им да се крсте у име Исуса Христа. Тада га молише да остане код њих неколико дана“ (ДАп. 10:44-48).

Затим се догодило следеће: „А чуше апостоли и браћа који бијаху у Јудеји да и незнабошци примише ријеч Божију. И кад узиђе Петар у Јерусалим, препираху се с њим они из обрезања, говорећи: Ушао си необрезаним људима и јео си с њима. А Петар им отпоче излагати по реду говорећи: Ја бијах у граду Јопи на молитви, и видјех у заносу виђење: некакав сасуд силажаше као велико платно са четири краја и спушташе се с неба, и дође до мене. Загледавши у њега пажљиво, размотрих и видјех четвороножне животиње земаљске и звјериње и гмизавце и птице небеске. И чух глас који ми говори: Устани, Петре, закољи и једи. А ја рекох: Нипошто, Господе, јер ништа погано или нечисто никада не уђе у моја уста. И одговори ми глас са неба по други пут: Што је Бог очистио, ти не погани! А ово би трипут; и узе се опет све на небо. И гле, у тај час три човјека стадоше пред кућом у којој бијах, послани из Кесарије к мени. А Дух ми рече да идем с њима не премишљајући ништа. А дођоше са мном и ових шесторо браће, и уђосмо у кућу човјекову. И он нам каза како видје анђела у кући својој који је стао и рекао му: Пошаљи људе у Јопу и дозови Симона званога Петра, он ће ти казати ријечи којима ћеш се спасти ти и сав дом твој. А кад ја почех говорити, сиђе Дух Свети на њих, као и на нас у почетку. Тада се сјетих ријечи Господње како говораше: Јован је крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим. Ако им, дакле, Бог даде једнак дар као и нама који повјеровасмо у Господа Исуса Христа, ко бијах ја да бих могао спријечити Бога? А кад чуше ово заћуташе, и слављаху Бога говорећи: Заиста и незнабошцима даде Бог покајање за живот“ (ДАп 11:1-18).

Овај догађај показује да духовно искуство Апостола није засновано просто на њиховим расуђивањима. Њихово духовно искуство је било неизмериво више од искуства оних који су их слушали; а ако су Коринћани имали пророчке дарове, онда треба сматрати да су у првој хришћанској заједници у Јерусалиму овакви дарови постојали још у већој мери. И ови људи, обогаћени за нас несхватљивим, натприродним дејствима Духа Светог, слушали су оно што је рекао Апостол јер је он имао откривење од Бога. И све што ми имамо у Цркви, засновано је на откривењу које је дато, пре свега, Апостолима. Нико нема права да одступа од тога, нико нема права да дрско супротставља сопствено искуство највећем и најпотпунијем духовном искуству које је било ко од људи могао да има у историји људског рода. Нико потпуније искуство никада неће моћи да има. Сам Апостол Павле је рекао да су они последњи посланици (види 1 Кор. 4:9). Значи да никаквог другог, веће откривења већ неће битни никада и ни код кога.

Чак када је сам Апостол Петар, по изразу Апостола Павла, упао у лицемерје (на почетку је са хришћанима из незнабожаца узимао сваку храну, а затим када су му дошли људи од Апостола Јакова који су чували спољашње прописе Мојсејевог Закона, почео да се удаљава од незнабожаца), Апостол Павле га је изобличио пред свима (види Гал. 2:11-14). Није се уплашио да прекори првоврховног Апостола о коме сведочи да га сматрају за стуб (Гал. 2:9), јер се сам Апостол Петар из неких људских разлога удаљио од откривења које је имао, које тек што смо прочитали у Јопи. Значи, ако је Апостол Петар обавезан да чува откривење које је имао он или Апостол Павле или други Апостоли, зар ће се наћи човек који ће се усудити да каже да се он може према том откривењу односити другачије?

Зато је, понављам, чување апостолског Предања изузетно важна ствар у делу нашег спасења. Ми смо у обавези да га изучавамо, чувамо, следимо му у свему: догматици, моралу, аскетици. Ничији ауторитет не може бити за нас виши од апостолског иначе ће то већ бити отпадање од Цркве. Ја ово не говорим да бих умањио ауторитет Светих људи, већ да бих показао да свако у Цркви заузима своје одређено место. Како, по размишљању Апостола Павла, једни чланови не укивају значај других чланова, већ су сви потребни једни другима (види 1 Кор. 12:25-27), тако и духовни људи треба да памте да је глава Цркве – Сам Христос. И учење и живот Цркве потичу од Христа. А све то се садржи у апостолском Предању или, изражавајући се савременим језиком, у духовном искуству апостола, које су сачували и објаснили Свети Оци. Иако су наравно, ако је већ Апостол Петар понекада грешио, онда су и Свети Оци, као људи, могли да погреше у нечему. Међутим, изучавајући заједничко мишљење Светих Отаца (не само мишљење једног од њих!) ми ћемо познати истинско Предање Светих Апостола.

Позната је реч Господа Исуса Христа: „Који није са Мном, против Мене је; и који не сабира са Мном, расипа“ (Мт. 12:30; Лк.11:23). Господ је рекао: „Ко није са Мном, против Мене је“ – значи да смо дужни да увек будемо са Њим. Ово се тиче и начина мишљења. Јер шта представља догматско учење Цркве? Правилан начин мишљења. Изражавајући се апостолским језиком, у питању је разум Христов; зато смо дужни да следимо тај разум. Наша воља је дужна да се потчињава вољи Божијој – то је већ морално учење. На сличан начин се може расуђивати и о свему осталом. У свему смо дужни да се повинујемо Господу, дужни смо да увек будемо са Њим. Међутим, постоји и друга изрека Спаситеља. Она на први поглед противречи првој, до је заправо само допуњује и разоткрива: „Одговори му Јован говорећи: Учитељу, видјесмо једнога који не иде за нама; а твојим именом изгони демоне; и забранисмо му, јер не иде за нама. А Исус рече: Не браните му; јер нема никога који би именом мојим чудо чинио и могао одмах зло говорити о Мени. Јер ко није против вас с вама је. Јер ко вас напоји чашом воде у име Моје, зато што сте Христови, заиста вам кажем: неће изгубити плату своју“ (Мк. 9:38-41).

Дужни смо да ове две изреке сјединимо: „Који није са Мном, против Мене је“ и „ко није против вас с вама је“. Значи да је неопходно бити са Господом, али притом не бити против Апостола. Ми смо против Апостола када њиховом учењу супротстављамо некакво своје мишљење; нека је оно макар и због нашег незнања, то јест, због чињенице да просто не познајемо Предање и сами измишљамо неку бесмислицу.

На пример, савремена православна заједница више од апостолског Предања, мишљења Цркве цени неке измишљотине које немају никакве основе: о ИНН, блиском крају света и томе слично. Испоставља се да, са једне стране, људи као да су са Господом, а са друге стране, против Апостола су. Међутим, ако су против Апостола, јавља се сумња: да ли заиста пребивају са Господом или већ отпадају од Њега? Између осталог, у преводу епископа Касијана (Безобразова) Спаситеље речи звуче овако: „Јер ко није против нас, тај је за нас“.[6] И то је још ближе смислу Спаситељеве изреке: „Ко није против нас“, то јест, није против Мене и вас, Светих Апостола, „тај је за нас“.

Ово је увек неопходно памтити. На жалост, нису сви код нас дубоко богословски образовани. Наравно, то није свима дано и можда, није свима ни обавезно. Ја не говорим сада да треба да оставите све и да се удубите у изучавање догматског богословља иако је, наравно, и то неопходно чинити макар у малој мери. Међутим, неопходно је имати такво душевно расположење са којим се јасно разуме да никакав лични ауторитет не може бити изнад Божијег Откривења, или што је исто, апостолског Предања или учења Светих Отаца. Ово су различити изрази који говоре о једном и истом предмету. Ако будемо верни светоотачком Предању, онда чак и када покажемо незнање и неочекивано се уклонимо од Предања, Господ ће нас ради нашег смирења брзо уразумити, то је као прво. Као друго, ако се нађе човек који познаје Предање боље од нас и укаже нам на грешку, ми ћемо се брзо тргнути и наравно, никакве трагедије неће бити. Не може бити тако да човек све зна.

Дакле, највиши ауторитет за нас нису старци, већ пре епископи – у случају да су чувари апостолског Предања и да, чувајући разумно стадо, пазе да Предање не буде повређено јер они као да разумно стадо ограђују разумном оградом. И никада не треба да се узнемиравамо: чак и ако би човек учинио чудо на наше очи, сада не говорим о лажним пророцима, нека је и истински пророк, прави чудотворац – ако је у заблуди, а ми људи прости и немоћни, без икаквих дарова, знамо истину – чврсто ћемо се држати истине. Јер она није заснована на нашем скромном искуству, већ на потпуном, најузвишенијем искуству Светих Апостола – најближих ученика Господа Исуса Христа. Веће откривење од оног које су они добили, поновићу још једном, нико и никада неће добити.

*

Питање: Ако у заблуду могу да упадну чак и духовна лица на високом положају, како онда у сваком конкретном случају сазнати да ли греши старац који износи неко мишљење или не?

Одговор: Наравно, може да погреши свако: и лаик и свештеник и епископ. Критеријум истинитости једног или другог мишљења постоји код нас, већ сам говорио о њему – у питању је светоотачко Предање, светоотачко учење. Преподобни Симеон Нови Богослов говори да, читајући Свете Оце и поредећи њихове савете са поукама својих духовника, можемо видети шта је у саветима последњих правилно а шта није.[7] Наравно, ово је тешко, можемо погрешити, међутим, други, чвршћи ауторитет ми немамо. Можемо да се ослањамо само на учење Светих Отаца. Не говорим чак сада о томе да је неопходно ослањати се на Свето Писмо јер се и Свето Писмо мора схватати светоотачки. Свето Писмо је, ако бисмо се изразили философски, укључено у одређену структуру. Правилна, истинска, може се рећи, од Бога дана структура за Свето Писмо јесте учење Светих Отаца. Када ми Свето Писмо извлачимо из те структуре оно не постаје због тога самостални ауторитет како о томе говоре протестанти; ми га, хтели или не, укључујемо у другу структуру и тада већ тумачимо лажно. Управо у оквирима светоотачког учења ми ћемо и Свето Писмо разумети правилно.

Питање: Говорите да је хришћанину неопходно да познаје догмате, светоотачко Предање. Међутим, зар за хришћанина главни циљ није достизање спасења, достизање личне светости? Зар обичан човек који је прочитао уџбеник из догматике стоји изнад подвижника који нема богословско образовање али зато има непрестану молитву и многе духовне дарове?

Одговор: Хајде да објаснимо на примеру. Рецимо, сестра А. иако и поседује мало духовно искуство прочитала је књигу Преподобног Јована Дамаскина. И у манастир долази прозорљиви старац који можда види човекове мисли, али га нико није терао да чита Јована Дамаскина. Сестра А. говори том прозорљивцу: „Баћушка, благословите, али ви неправилно учите, јер је Јован Дамаскин рекао то и то.“ Старац одговара: „Ма, како можеш да ми говориш тако нешто девојчице! Ко си ти? Па још ти се млеко на уснама није осушило, а ти мене, старца, учиш. Па ја све твоје грехе видим. Тај, тај и тај. А ти ми говориш да ја грешим негде!“ Он пренебрегава оно што говори сестра А., иако не говори то од себе и не предлаже му своје, већ светоотачко учење. Ако га је пренела тачно, то је онда исто као да је рекао Јован Дамаскин, а Јован Дамаскин – као да су рекли Свети Апостоли. И испоставља се да сестра А. – није сестра А., већ Свети Апостол и да тај прозорљиви баћушка спори са Светим Апостолима.

Свето Писмо у себи садржи записано Божије Откривење. Међутим, ако човек усмено предаје то Божије Откривење – на пример, прочита псалам напамет – зар ће се због тога нешто променити? Зар је ако прочитамо Писмо у књизи оно Свето, а ако нам га неко преда усмено, онда оно већ нема никакав значај? Не, наравно, било би неправилно да тако мислимо. Зато ако чак најпростији човек говори нешто што је у складу са учењем Светих Апостола, то значи да он предаје истину, а ако најсветији човек говори нешто што није у склааду са апостолским Предањем, то онда значи да се он, без обзира на своју светост, налази у заблуди. И бивајући упоран у својој заблуди, спорећи са неким човеком, рецимо просечним предавачем Закона Божијег који говори у складу са Светим Оцима, он противречи Светим Апостолима у лицу тог обичног човека. Ето какав је парадокс у питању.

Можемо да развијемо ову мисао. Допустимо да сестра М. има дар прозорљивости, али није читала никакве књиге, не зна ништа. Она размишља овако: „Шта ће ми то? Молићу се, угађати Богу, имам већ духовни дар – прозорљивост, а сутра се можда појаве и чуда. И уопште, ко зна шта ће даље бити? Зашто да се расејавам? Нећу се бавити тиме.“ А сестра Л. на пример, размишља: „Не полази ми за руком да се молим, боље ми је да читам књиге“. Наравно, она неправилно поступа када недовољно обраћа пажњу на молитву, али зато она чита Свете Оце. Човек пак не може а да се не налази под нечијим утицајем, тако нешто просто није могуће. Она иста прозорљива монахиња М., иако и не чита Свете Оце, чита новине и разговара са различитим људима. Негде и радио послуша, негде случајно неку брошуру о ИНН-у, негде брошуру о крају света и испоставља се да је монахиња М. ипак под утицајем, само не светоотачких књига, већ потпуно других ствари. Све ово у мањој или већој мери криви дожиљај реалност – то делује на нас, живи у нашој свести, хтели ми то или не. И ако не будемо себе преваспитавали, ако не будемо свој ум насићивали Светим Предањем, у нама ће живети људско предање које је Господ осудио рекавши: „Остависте заповијест Божију, а држите се предања људскога“ (Мк. 7:8). Данас се управо то и догађа. Људи који бунцају због тог несрећног ИНН-а управо и цене више људска предања у односу на Божије заповести.

Испоставља се да духовни људи попут монахиње М., у питањима вероучења могу да буду у заблуди. У њиховим главама је хаос: знају само за молитву и ништа их више не брине. А постоје људи као сестра Л., који се слабо моле али у њиховим главама постоји огроман обим богословских знања. Ако се њих две сретну и почну да разговарају, испоставиће се чим оду од теме у којој се сестра М. можда и разуме – о молитви, и дотакну се догматског учења Цркве што се директно односи на наше спасење, онда сестра М., рекло би се духовни човек, може бити проводник потпуно хришћанству туђих идеја, а сестра Л., слаба у духовном животу, али предана Цркви – проводник светоотачких идеја. Зато су се и догађали случајеви слични ономе о коме се говори у Отачнику: када је ђакон уразумио свештеника коме је анђео саслуживао. Ђакон, иако и није имао толику благодат као свештеник, знао је црквено Предање.

Догмати нису нешто другостепено, безначајно, догмати су Црква. Ко је отишао ван граница догмата, изашао је из Цркве. Човек може стајати у храму и истовремено се налазити ван Цркве.

Питање: Оче, чини ми се да слично апокалиптично расположење у друштву и није тако лоше. Можда ће приморати неке људе који су преплављени бригом о земаљском да се замисле о смрти и будућем суду?

Одговор: Сада говоримо о неумесним апокалиптичким расположењима. А таква расположења у људима буде лажну ревност, егзалтираност. Једном сам видео како је једног старца окружила група људи; говорио је нешто у вези са крајем света. Мислим да је чак говорио да је потребно продавати станове и куповати имања на селу. Међутим, данас видимо да је у материјалном односу у селу много теже да се живи него у граду. У градовима наше области где постоје фабрике, људи још некако и живе колико толико нормално, а у селима је сада јако тешки: љуште кромпир, скупљају јагоде, и то је све. Од тренутка од када сам чуо проповед тога старца о крају света, прошло је двадесет година. И шта сада да раде људи који су продали своје станове у граду и отишли да живе на село? У селима су данас услови јако тешки. На југу, на пример, у Молдавији још можеш да живиш, не богато, али нећеш умрети од глади; а у крајевима као што су Сибир или Урал, јако, јако тешко. Испоставља се да су они који су послушали сличне савете и прешли у село јако лоше прошли.

Питање: Један познати старац говори да ће за три године доћи антихрист, убеђује да се ни на који начин не прихвата ИНН. Људи који му верују се налазе у стању шока. Како се могу посаветовати, како им помоћи?

Одговор: Већ смо говорили о томе како се односити према сличним мишљењима. Господ је јасно рекао: „Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти“ (ДАп. 1:7). И ја сам се, као много млађи и глупљи, уловио на ту замку. Разговарао сам са једним деком који је био јако побожног изгледа: мрачан поглед, брада… Говорио је лепо, величанствено, без журбе. Рекао ми је да ће се 1980. године догодити нуклеарни рат и крај света. Поверовао сам му пошто ми се тада учинио духовним, иако ми није јасно како сам то одредио: никаквих знакова духовности, осим израза лица, није било. Мало је што сам поверовао, ја сам још и својим друговима почео да проповедам о блиском крају света. На крају смо доспели до апсурда. Шта обично људи мисле о крају света? Да је неопходно све продати и припремити двопек. Из неког разлога сви мисле да ће им двопек добро доћи при крају света. Моји другови су такође припремали двопек. А ја, иако сам и проповедао крај света, нисам сушио хлеб. „Чудно је“, мислио сам, „ако наступа крај света, шта ће нам двопек?“ Затим су почели да купују дуге гаће, поткошуље и чизме: из неког разлога су мислили да ће нас послати у Сибир. Чизме су биле од импрегнираног платна. Шта ћеш да радиш у Сибиру са чизмама од импрегнираног платна? То је исто као да у Одеси зими идеш у папучама. Сада то схватам, али нам се тада у одеси чинило да ништ топлије од таквих чизми не може да постоји. „А шта,“ говорим ја, „ако нас пошаљу у средњу Азију? Тамо ће нам бити потребна бела одећа и обућа?“ Не, заиста, тако је било! Иако ми се таква припрема није допала. Затим се двопек убуђао, а припремили смо читаве џакове. Морали смо брзо све да побацамо. И са дугим гаћама смо морали да урадимо нешто, јер су у Одеси биле некорисне, а и ближио се крај света.

       Последњег дана смо нас десеторица отишли у храм, а затим до једног од пријатеља који је живео близу. Укључили смо радио, седимо и слушамо – чекамо крај. Слушамо, слушамо, ето последњи дан, а крај света никако да наступи. Од тог тренутка је прошло двадесет и пет година, а ми смо и до сада живи. Тако да, како се говори, крај света није наступио – слава Богу! Зато не треба веровати изгледу спољашње побожности или загонетним речима – управо обрнуто, треба се чувати тога.

На крају крајева, стекао сам једно песимистично мишљење: свака генерација треба да преживи свој крај света. Кроз то сам већ прошао, није ми више занимљиво. Зато се не „љутим“ пуно на људе који се свиме тиме баве, добро, мислим се, ја сам имао крај света и они морају да га имају. Временом ће доћи себи и све ће бити у реду.

 

  1. новембар. 2005. године

 

http://www.sestry.ru/church/content/library/daysend/05_chapter/view

 

[1] Мисли се на „имјаславље“ – догматски покрет у Руској Православној Цркви који се јавио почетком 20. века. Историја „имјаславља“ почела је 1907. г. Са објављивањем књиге схимонаха Илариона „На горама Кавказа“ у којој аутор тврди да у имену Божијем присуствује Сам Бог – свим Својим бићем и свим Својим својствима. Књига је постала веома популарна међу неким руским монасима на Светој Гори што је довело до поделе братства у манастиру Светог Пантелејмона и смутње која је уследила. Своје учење о Божанству имена имјаславци су заснивали на томе да је име Божије Његова енергија, а енергија Божија је Сам Бог. Противници новог учења су ијаславље сматрали за јерес и једну од варијанти хлистовштине. 1912.г. одлуком Светог Синода, књига „На горама Кавказа“ је забрањена у Русији. Исте године књигу је у посланици осудио патријарх константинопољски Јоаким III (светогорски манастири улазе у јурисдикцију Константинопољске патријаршије). 1913. г. ово учење је Константинопољски Синод осудио као богохулно и јеретичко, а патријарх Герман V је послао грамату на Атос у којој је имјаславље објављено као пантеизам. У мају 1913. г. на заседању Светог Синода Руске Цркве учење имјаславаца било је објављено као неправославно. Ради прекида смутње у манастиру Светог Пантелејмона са Атоса у Русију је послато више од 800 руских монаха – имјаславаца. Издат је указ да се књига „На горама Кавказа“ у свим манастирима одузме и уништи.

[2] Кипријан, епископ Картагенски, Свештеномученик. Писмо мученицима и исповедницима који моле да се дарује мир палима // Дела. Москва, 1999. стр. 440. (Библиотека отаца и учитеља Цркве,, том 6.)

[3] Кипријан, епископ Картагенски, Свештеномученик. Писмо мученицима и исповедницима који моле да се дарује мир палима // Дела. Москва, 1999. стр. 440-441. (Библиотека отаца и учитеља Цркве,, том 6.)

[4] Свештеномученик Иринеј Лионски, Ризница скривена у Светом Писму је Христос, и једино Црква правилно разуме Писмо // Против јереси, књ. 4. гл. 6. стр. 394.

[5] Свештеномученик Иринеј Лионски, Ризница скривена у Светом Писму је Христос, и једино Црква правилно разуме Писмо // Против јереси, књ. 4. гл. 6. стр. 395.

[6] У неким грчким рукописима поменути стих се заиста чита: „Јер ко није против нас, тај је за нас“. У критичким издањима текста Новог Завета се управо такво читање сматра аутентичнијим: (на пример: The Greek New Testament / 4-th ed., rev. D–Stuttgart, 1998).

[7] Преподобни Симеон Нови Богослов, Делатне и богословске главе / Дела, Тројице-Сергијева Лавра, 1993. том 2. стр. 516-517.

Кључне речи:

Рубрика: Мисионарска литература

О Аутору ()

Православни мисионарски центар „о. Данил Сисојев“ покренут је на Богојављење 2010. године са циљем да се православни хришћани што више чују и сазнају о испуњавању последње Спаситељеве заповести (Мт. 28:19-20) коју Његова Црква данас извршава. Предлог за стварање самог центра дао нам је Мученик чије име наш центар носи, на неколико дана пре него што је пострадао за Христа. Наш циљ је да, колико је у нашој моћи, помогнемо како спољашњу тако и унутрашњу мисију Цркве. Зато смо покренули једну акцију под називом „500x100“, која за циљ има да окупи 500 ревносних православних хришћана који би донирали 100 динара месечно за потребе мисије Цркве. Ако желите да детаљније прочитате о нашем подухвату, пријавите се ОВДЕ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *