Јеромонах Григорије Светогорац – Исус Христос (Беседе изговорене на радију) – 2. Блажени који плачу

Друго блаженство Господње гласи: Блажени који плачу, јер ће се утјешити. Блажени су, дакле, они који плачу, јер ће бити утешени.

Ако судимо људском логиком, наћи ћемо нелогичност у овим речима Господњим. Како могу бити срећни они који плачу? Ми редовно називамо срећнима оне који се радују у овом животу и који стичу различита добра. Међутим, Христос назива блаженима оне који су тужни и који плачу.

* * * * *

Да видимо прво, шта значи плач о коме говори ово блаженство Христово. То је плач оних који жале због грехова које су починили и који се због својих сагрешења кају. То је плач и туга оних који схватају колико су ожалостили Бога својим животом и какву су славу оставили бежећи далеко од човекољубивог Оца. Христос назива блаженима оне људе који препознаху грехове своје, те колико су њима повредили љубав Божију и који због тога осећају бол и тугу.

Богу нису потребне наше сузе покајања. нити жели да човек плаче и тугује. Бог жели да свагда чинимо добро и да се веселимо. Али грех који чинимо. има за последицу бол и тугу. Овај бол који је изазван грехом развејава се кроз плач због греха.

Свети Златоусти. говорећи о покајању, каже: „Због греха се човеку даде жалост, а жалошћу се уклања грех. Како је Бог велики добротвор! Оно што даде човеку као муку, то претвори у спасење. Грех је породио жалост, а жалост је одагнала грех. Као што и псић који је као мали бијен штапом, касније гризе штап, тако и жалост која је настала због греха, када прерасте у покајање, нагриза грех.“

Забележено је за авву Лонгина, да се током молитве и псалмопојања веома испунио усхићењем и сузама. Упита га његов ученик: „Старче, да ли је то монашко правило, да свагда плачу током молитве?“ А старац му одговори: „Да, дете моје. Ово је правило које од нас Бог тражи да извршавамо, јер у почетку Бог није створио човека да буде жалостан, него да се радује и да прославља свог Творца без греха. Када је пак човек сагрешио, плач је постао потреба. Где нема греха, нема потребе ни за плачем ни за жалошћу. Погледајмо уосталом првосаздане колико дуго су живели у рају. радујући се присуству Божијем и веселећи се непрестано. Када су, међутим. прекршили заповест Божију и сагрешили, потрчали су да се сакрију од лица Његовог.“

* * * * *

Неке црквене химне приказују Адама након пада како седи ван раја и јадикује због голотиње своје, говорећи: „Авај мени који поверовах у обману ђаволову и бих прогнан и удаљен од славе Божије! Изгубих богојављену одећу божанске славе и остах без сваког добра.“

Ово жаљење постоји и у свима нама када сагрешимо и удаљимо се од божанских добара. „Плачи због греха“, вели свети Златоусти, „да не би јадиковао у мукама“. На исто нас подстиче и Василије Велики: „Плачи због грехова које си починио, јер је грех духовна болест, смрт бесмртне душе човекове. Зато у греху настаје плач и непрестано јадиковање.“

Христос назива блаженима оне који плачу због грехова својих, јер након плача долази утеха и радост. Која је то утеха која долази након плача? То је утеха и усхићење које куша човек који врши вољу Божију. Плачем покајања човек се враћа у радост живота у Христу. Свети због тога покајни плач називају плачем који твори радост.

Свети Јован Лествичник каже да је крштење сузама покајања исте славе са тајном светог крштења. Свето крштење примамо у дечјем узрасту и грехом га прљамо. Крштењем у сузама чистимо наше прво крштење, и да човекољубље Божије није даровало људима друго крштење, крштење сузама покајања, мало њих би се спасило.

Сузе које проливамо због грехова својих чисте и избељују душе наше. И касније. сузе напајају душу и чине је плодоносном и родном. Тада човек исповеда Господу: „Плач мој претворио си у радост и утеху.“ У радост која је предукус небесне радости и Царства.

Рубрика: Uncategorized