Jedino što nam je potrebno u životu – Shiarhimandrit Joakim Par

Jedino što nam je potrebno u životu – Shiarhimandrit Joakim Par

Predlažemo vašoj pažnji vrlo poučno i duboko iskustvo iz života oca Joakima Para koje nosi pouku koju svako treba da ureže u svoje sećanje, pouku koja čuva od bilo kakvog zanosa i ukazuje šta je zaista potrebno da zna čovek koji bi poželeo da sa bližnjim govori o Hristu Bogu.

* * * * *

 „…Postao sam monah na Svetoj Gori u skitu Svetog Ilije. Nedaleko od tog skita postoji mesto gde žive pustinjaci, Kapsala. Tamo sigurno ima oko 40 kelija koje se nalaze u šumi i u svakoj od njih živi oko 4-5 monaha. Jednom prilikom sam služio svenoćno bdenje pred praznik Vozdviždenja Časnog Krsta. Kada sam izašao da kadim u hram video sam pristojno, vrlo jednostavno i uredno obučenog starog monaha. Svi koji su bili u hramu prilazili su i uzimali blagoslov od njega. Pomislio sam da je u pitanju sveštenik. Za vreme kanona on je ušao u oltar i zamolio me da se ispovedi. Složio sam se. Kada je počeo da se ispoveda, ispostavilo se da je u pitanju episkop. Malo kasnije sam mu predložio da služimo zajedno ali je on odbio i rekao da ne služi više, jer je nakon dolaska na Svetu Goru primio veliku shimu i sada je on prosto monah, makar i u episkopskom činu.

Sutradan je nakon Liturgije i trpeze on zamolio za dozvolu da ostane u manastiru na par dana. Počeli smo da razgovaramo i ja sam ga zamolio da mi kaže nešto o sebi. Episkop mi je odgovorio:

 – Živim kao i svi ostali. Grešnik sam, nastavljam da grešim i pokušavam da se zaustavim.

 Ja sam ga pitao:

 – Kako se dogodilo da vi kao episkop budete na Atosu?

 On mi je ispričao ovo.

 „Studirao sam bogoslovski fakultet u Atini i bio najbolji student u generaciji. Za vreme završne ceremonije, Aleksandrijski patrijarh, koji je tog dana svojom besedom pozdravio sve nas i podelio diplome, zamolio je grčkog arhiepiskopa: „Želim da ovaj mladi sveštenik predaje u mojoj seminariji. Crkva u Aleksandriji gine, potrebni su nam obrazovani ljudi koji će pomoći Crkvi“. Počeli su sa pregovorima i ja sam na tri godine otišao u Aleksandriju. Međutim, umesto tri proveo sam u Aleksandriji deset godina i mene su hirotonisali za episkopa. Prošle su godine i jednom sam jedne zimske, kišne i maglovite večeri nakon predavanja na Univerzitetu na putu kući imao saobraćajni udes. „Hitna pomoć“ me je odvela na reanimaciju. Kada sam došao sebi, lekari su mi rekli: „Imali ste tešku saobraćajnu nesreću. Moramo da proverimo da niste povredili mozak.“

Tada sam zamolio da mi pozovu sveštenika. Ispostavilo se da se u toj bolnici leči neki monah sa Svete Gore koji je i došao da me vidi. On je bio niskog rasta i jako prljav. Počeo sam da mu se ispovedam i on je iznenada počeo da govori kako treba da prestanem da budem tako nadmen čovek, da dođem na Svetu Goru i postanem istinski monah. On je govorio da ne treba više da putujem po celom svetu i da se pravim da sam ja jako važna ličnost. Jako sam se naljutio na njega i izbacio ga iz sobe. Međutim, ovo mi se urezalo u pamćenje na dugo vremena. Sa jedne strane, toliko sam se naljutio da me je čak i srce zabolelo. Sa druge strane, shvatao sam da je ono o čemu je govorio monah istina koju nisam želeo da čujem.

Nakon nekog vremena su me otpustili iz bolnice i za mene se zainteresovao čak i Vaseljenski patrijarh. Pozvao me je na jednu manifestaciju gde je trebalo da se obratim prisutnima sa pozdravnom besedom. Međutim, čim sam počeo da govorim imao sam srčani napad.

Pao sam, prevrnuo sto i ponovo su me odveli na reanimaciju. U bolnici sam povremeno gubio svest i doktori su morali prilično da se pozabave sa mnom. Nalazeći se između života i smrti, molio sam se: „Majko Božija, ako me budeš spasila, obećavam Ti da ću otići na Svetu Goru i da ću ostatak svog života posvetiti pokajanju“. Majka Božija me je spasila, a ja na Svetu Goru nisam otišao. Došao sam Patrijarhu i rekao:

 – Sveti Vladiko, obećao sam Majci Božijoj da ću otići na Svetu Goru. Pustite me.

 Patrijarh mi je odgovorio:

 – Ma, samo si buncao, svašta ćeš u takvom stanju da obećaš! Živ si, tako da se nemoj brinuti.

 Počeo sam da molim Patrijarha, ali mi je on odgovorio:

 – Dužan si da budeš poslušan Crkvi. Crkva te je učinila episkopom, slušaj i trudi se.

 Svake godine sam ga molio, ali me ipak nije puštao. I eto, jednom, kada sam mu izgleda pošteno dosadio, rekao je:

 – Dajem ti još tri godine da odradiš, a zatim ćeš ići na Svetu Goru.

 Nakon tri godine sam pošao. O monaštvu nisam znao ništa. Bio sam ugojeni episkop sa mekim i nežnim rukama. Nosio sam lepe italijanske cipele sa tankim đonom i svilenu rasu. Sa takvim izgledom sa jednog predivnog dana stupio na svetogorsku zemlju. U Dafniju su me sreli monasi i pitali:

 – Vladiko, kod koga ste došli?

 Odgovorio sam im:

 – Tražim jednog monaha – i opisao sam im onog malog, prljavog kaluđera koji me je nekada posetio u bolnici.

 Monasi su počeli da me pitaju:

 – Kako se zove? Gde živi?

 Ništa nisam znao o njemu i samo sam im ponovo opisao kako izgleda. Govore mi:

 – Svi tako izgledaju na Svetoj Gori.

 Iznervirao sam se. Bilo mi je važno da nađem monaha koji me je ovde poslao. Tada mi je jedan od bratije rekao:

 – Ako takav starac postoji, on sigurno živi u najudaljenijem uglu Svete Gore, na Karulji. Popni se na planinu, možda ćeš tamo naći svog starca.

 Krenuo sam. Dok sam se peo na planinu sav sam se oznojio. Kamenje je cepalo moje italijanske cipele i toliko sam se umorio da sam mislio da ću umreti na putu. Međutim, monasi su mi govorili:

 – Idi dalje, starac je tamo, idi dalje.

 I eto, na kraju mi je neko rekao da sam skoro stigao. Ispred mene je bila mala kelija sa jednim prozorom koji je bio pokriven kapcima. Oko nje je bila kamena stena, a pogled koji je pucao sa planine je bio takav da poželiš da umeš da letiš.

Ispred kelije je stajao red od nekoliko monaha. Želeo sam da se probijem napred ali su me gurnuli i naterali da stanem iza svih. Ja sam bio episkop i nisam navikao da čekam. Naljutio sam se, ali sam rešio da stojim i čekam. I eto, izlazi kelejnik starca i govori mi:

 – Šta je vama potrebno?

 – Došao sam da vidim starca.

 – Starac je umoran, ceo dan je primao bratiju i sada je otišao da legne. Danas se neće videti sa tobom.

 – Ali prešao sam toliki put, popeo sam se na planinu! Šta da radim?

 – Dođi sutra.

 – Nemam gde da idem.

 – Svi spavaju na zemlji, idi lezi i spavaj.

 Te noći sam prenoćio na ulici. Nisam spavao cele noći. Dolazi jutro, monah izlazi i govori:

 – Starac danas nikoga ne prima, on će se moliti.

 Nisam mogao da poverujem šta čujem. Još jedan dan mi je propao. Toliko dugo mi je trebalo dovde, nisam imao gde da odem i odlučio sam da čekam. Taj dan sam proveo ispod drveta, pokušavao da se molim, ali sve o čemu sam mogao da razmišljam je to koliko sam bio ljut na starca.

Sledećeg jutra mi monah prilazi i govori:

 – Još uvek si ovde? Dobro, čekao si strpljivo, dođi, starac će govoriti sa tobom.

 Ušao sam. Starac me vidi i pita:

 – Šta hoćeš?

 – Hoću da budem monah, odgovaram ja.

 – Zašto si došao ovde, ako želiš da budeš monah?

 Ispričao sam mu svoj život, kako mi je u bolnicu dolazio jedan Svetogorac. Starac je pitao:

 – Kada je to bilo?

 – Pre trideset  dve godine?

 – Jel’ si ti normalan? On je već odavno umro. Ti si sam rekao – mali, star, a trideset dve godine je prošlo. Pa i ovde nećeš preživeti.

 Pitao sam:

 – Zašto?

 – Zato što nikada nećeš moći da ispuniš ono što ti budem govorio. Šta si radio pre nego si došao ovde? – pitao me je starac.

 – Ja sam episkop.

 Starac se uhvatio za glavu:

 – O moj Bože! U životu jedino od žena stiže više iskušenja! Idi odavde.

 Počeo sam da ga molim:

 – Molim te, pomozi mi da budem monah.

 On mi govori:

 – Dozvoliću ti da ostaneš u keliji ali samo uz jedan uslov.

 – Pokušaću.

 – Ne. Treba da kažeš: „Učiniću to starče“, jer ako govoriš: „pokušaću“, već si se predao.

 – Učiniću to starče.

 – Dobro. Slušaj sada. Ne dozvoljavam ti da govoriš ni sa kim, ni sa mnom, ni sa ljudima koji dolaze meni. Ni sa kim! Možeš da govoriš samo kada ti ja dozvolim da kažeš nešto.

 Dao mi je poslušanje da se bavim domaćim poslovima. Starcu su uvek dolazili gosti. Pripremao sam čaj, prao posuđe i slušao. I uvek sam želeo da kažem nešto dok je starac govorio sa gostima. Neki monah dolazi, govori o nečemu: „Eto, Grigorije Palama je rekao…“ – ali ja tačno znam da to Palama uopšte nije rekao! Želeo sam da mu kažem: „Idiote! To nije rekao Palama, to je rekao drugi Svetitelj!“ Unutar mene je kipelo i to je trajalo godinama. Nakon nekog vremena sam se smirio, već ništa nisam slušao, prosto sam prao posuđe, vršio molitvu i služio čaj. Jedno jutro sam prišao starcu da bih započeo svoj uobičajeni dan, svoje poslušanje i starac mi govori:

 – Sada možeš da govoriš.

 Razmislio sam i odgovorio:

 – Nemam šta da kažem.

 Starac mi govori:

Rođeni, kada si ovde došao, već nisi imao šta da kažeš ali to nisi znao. Kada si napuštao svet, mislio si da si potreban celom svetu. Pogledaj sada, da li si mu potreban kao i ranije? Pa ni ranije mu nisi bio potreban. Jedino što nam je potrebno u životu je – Bog.“

Iz knjige «Besede na Ruskoj zemlji. Shiarhimandrit Joakim (Par)»

 

http://russned.ru/hristianstvo/afonskiy-episkop

Rubrika: Iz iskustva misionara, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.