Izveštaj Sv. Sinodu Srpske Pravoslavne Patrijaršije o misiji u Češkoj – Sveštenoispovednik Dositej Zagrebački

Izveštaj Sv. Sinodu Srpske Pravoslavne Patrijaršije o misiji u Češkoj – Sveštenoispovednik Dositej Zagrebački

Svetom Sinodu Srpske Pravoslavne Patrijaršije

Beograd

(izveštaj četvrti)


Nezavisno od misije, koja Nam je poverena od strane naše Crkve, Mi smo, silom okolnosti, stupili u pregovore sa još jednom duhovnom zajednicom koja postoji ovde u Pragu. O ovim našim pregovorima i namerama hoćemo ovim izveštajem da upoznamo Sv. Sinod.

Do minulog rata, ovde u Pragu, postojala je češko-ruska pravoslavna crkvena opština, koja je imala i svoj hram i svoje duhovenstvo. Ova je opština bila potčinjena ruskome Sv. Sinodu. Sveštenik, đakon kao i crkveni pojac bili su iz Rusije. Preko leta ova su lica opsluživala i crkve Karlsbadu (Karlovi-Vari), Frances-badu i Marijen-badu, koje su takođe bile vezane za centralnu upravu ruske crkve. Sve su one sada na teritoriji Čehoslovačke republike. Sa nastupanjem rata organizacija pravoslavne crkve bila je rasturena: Rusi su morali otputovati a pravoslavni Česi (istina tada malobrojni) morali su ćutke podnositi sva nasilja kako bi se ugušilo sve ono što vezuje Čehe za Slovenstvo i pravoslavlje. Pravoslavlje se ovde smatralo kao ruski patent — kao sredstvo agitacije za velikorusku-panslovensku ideju. Crkva je u Pragu, naravno, odmah bila zatvorena, a ista je sudbina bila zadesila i crkve u kurortima.

Sa oslobođenjem Čeha i stvaranjem svoje samostalne republike čehoslovačke, nastaje nova era i u verskom njihovom životu. Rusije istina sada nema; ruska crkva i sama se bori pod teškim uslovima za svoje, da sačuva bar ono što se sačuvati može. Božje je proviđenje, da i pored teških dana iskušenja koja su nastupila za jednu najmnogobrojniju slovensku crkvu, sjaj i veličina pravoslavlja među Slovenima ipak ne iznemogne, nego da druga sestrinska joj crkva  srpska projavi svoju osobitu aktivnost. Ova poslednja je sada ne samo ujedinjena nego se uzdigla na stupanj njene stare slave i moći. Srpska Pravoslavna Crkva sada ima da da novu duhovnu snagu a i pravac duhovnog delanja svemu pravoslavnom slovenskom narodu. Ova joj je dužnost samim Bogom naložena.

Kao što vidimo, naša braća Česi su ovo razumeli. Oni se nama i ne obraćaju drugojačije. Iz onoga što se do sada ovde pisalo o našoj crkvi, iz onoga što smo čuli od njih i mnogim razgovorima sa Česima jasno izlazi, da sada, kada se oni njima obraćaju samo kao jednoj naciji, koja je ne samo u prošlosti sijala slavom i veličinom, nego je svoju slavu i veličinu i u danima svoje najnovije istorije na čast i svoju svega slovenstva dokumentovala, nego i kao naciji sa najbogatijim duhovnim blagama među Slovenima. Naša uloga današnja dobija karakter sveslovenski, a kao nosioci pravoslavlja treba da smo nosioci i slovenske vere i pobožnosti.

I pravoslavna opština ovdašnja nije dugo razmišljala kad je počela slobodna da diše kuda da se obrati za pomoć — ko treba da je organizuje, ko da je oživi. Još prošle godine ovdašnja pravoslavna opština obraćala se bila preko našeg vanrednog opunomoćenog Ministra g. I. Hribara našoj Crkvi, i molila za duhovnu zaštitu. Nemajući nikakvog odgovora iz Beograda, opština se ponovo obraćala. Nama nije poznato šta je bilo urađeno sa ovim obraćanjima i molbama i da li su one u opšte do mesta kuda su otpravljene bile.

Uverena, da Mi nosimo sa sobom i odgovor naše Crkve, da je ovdašnja pravoslavna opština primljena pod okrilje naše Crkve, ona je čekala neko vreme i nije htela da Nas uznemirava, uviđajući da smo odveć zauzeti pregovorima i razgovorima sa Centralnim Odborom Čehoslovačke Crkve. Ali ovih dana kada smo već bili slobodniji i kada je opština saznala da Mi za nju nismo doneli nikakvu naročitu odluku, ona se Nama obraća molbom, koju i sprovodimo pod ./. Svetom Sinodu, moleći da se po njoj što pre donese odluka.

Ne sumnjajući, da će Sveti Sinod primiti ovdašnju pravoslavnu češku opštinu pod svoje okrilje, Mi smo joj obećali Našu pomoć dok ona bude pod okriljem srpske Crkve. U isto vreme Mi smo preduzeli korak, da se ona počne organizovati i početi rad.

Za ugled i dostojanstvo naše crkve ova stvar nije od malog značaja. Pre svega teško je još sada predvideti koliko će vremena proći do vremena kada će Čehoslovačka Crkva u svima pojedinostima moći da se prevaspita i da u svemu bude u harmoniji sa našom Crkvom. Imati pod svojim okriljem i rukovati u svima stvarima po našim pojmovima i tradicijama religijskim jednu crkvenu opštinu i to u centru same države, nije mala stvar. Služba Božija i sve ostalo u ovoj opštini u svemu će biti onako kako je kod nas. Tim samim preko ove opštine pokazaće se sva lepota i veličina našeg bogoslužbenog kulta i time uticati na privođenje u harmoničnu celinu svega što sa nama bude u duhovnoj vezi. Ova opština biće centrom sviju pravoslavnih koji se sada u Pragu nalaze, t.j. i Rusa i Rumuna i Grka i t.d. Dakle svi oni biće pod okriljem naše srpske pravoslavne crkve, u koliko će član njen, Episkop, biti duhovnim rukovodiocem religiskog života i njegovih projava.

Da bi se sve ovo moglo izvesti, Mi smo već dali potrebne instrukcije uticajnim članovima ove pravoslavne opštine (kao npr. Dr Červinski, advokatu iz Praga i sadašnjem predsedniku pravoslavne opštine i generalnom konzulu g. Riksi, ruskom predstavniku Rafaljskom i dr.). Smatramo da je zasad najglavnije da se dobije jedna crkva  hram od strane ovdašnje opštinske Uprave, koja raspolaže nekim crkvama, koje su sada zatvorene (Prag ima toliko crkava, da su neke sada zatvorene, jer su suvišne). Crkva Sv. Nikolaja, koja je bila do rata u rukoma ruske pravoslavne Misije sada je predana opštini Čehoslovačke Crkve usled čega, za svaku službu, koju bi hteli ovdašnji pravoslavni druge narodnosti da služe }’ ovoj crkvi moraju moljakati ovu opštinu, a često dobijaju i odkaz ako je ona zauzeta službom opštinom čehoslovačke Crkve.

Nedavno je u Prag doputovao sveštenik pravoslavni Aleksije O. Vanjek. On je doputovao iz onog dela bivše ruske carevine, koja je sada u predelima poljske republike. Otac Vanjek je svršio duhovnu seminariju u Rusiji; tamo je i rukopoložen i bio je paroh u jednoj češkoj koloniji, jer je po narodnosti Čeh. Pošto je on odličan sveštenik i dobar propovednik, a znalac oba jezika ovde sada najnužnijih  ruskog i češkog; Mi smo namerni da ga postavimo za sveštenika s tim da za naše Srbe važi kao sveštenik i da pomaže i u ostalim poslovima ocu Vanjeku naš ovdašnji student konzervatorijuma i naš saradnik Milivoje Crvčanin.

Posle najvažnije tačke programa ovdašnje pravoslavne opštine — imati svoj sopstveni hram, dolazi odmah druga takođe važna tačka: otvaranje škole za Veronauku. U svima ovdašnjim školama veronauku predaju samo duhovna lica. Zbog minulih teških događaja ovdašnja pravoslavna deca su još od 1914. god. ostala bez znanja svoje vere i bez uputstva za hrišćanski moralni život. Neki od roditelja pravoslavne dece dolazili su Nam i molili da stvorimo njihovoj deci mogućnost da bi bila prosvećena i obrazovana u duhu njihove vere. Verujemo, da bi otac Vanjek uz pripomoć zasad bar i Milivoja Crvčanina ovaj posao mogao vrlo uspešno vršiti. Iz razgovora sa njime uvideli smo, da bi on rado uzeo na sebe i ovu dužnost.

Ali ne samo da decu treba učiti, nego je isto tako potrebno da se ustanove specijalna predavanja i za odrasle, koje treba takođe učiti. Treba prosvetiti narodnu masu u duhu naše sv. vere. Interesovanje je ogromno ovde za sve što dolazi od nas, pa se sada to interesovanje prenelo i na našu narodnu crkvu, naš moral i naše verske običaje. Treba ovaj momenat iskoristiti: nikoga danas ovde ne slušaju radije nego li nas Srbe. Naš nedavnašnje putovanje po Moravskoj ubedilo Nas je, da ne samo ovde u centrali, nego i u provinciji mi imamo velikih simpatija u narodnim masama da ne reknemo — obožavaoce. Mi smo namerni da u što skorijem vremenu ovde osnujemo jedno versko-prosvetno društvo a u duhu naše sv. vere. Ovo bi bila treća tačka našeg početnog programa. Kao što se vidi sve ove tri tačke ako se samo mogadnu izvesti, takve su prirode da će poslužiti na čast našoj crkvi i narodnosti.

Ima još jedna tačka programa o kojoj moramo isto tako moliti i kako Nam izgleda nije od manjeg značaja nego dosad pomenute tri tačke.

Veoma je potrebno, da se što pre pokrene ovde jedan časopis i to u čisto pravoslavnom duhu. Časopis treba da upozna ovaj svet sa Pravoslavljem i da bude zaista glasom naše sv. Crkve. U početku bi ovaj časopis mogao izlaziti i jedan put mesečno i u manjem obimu. Članci bi se morali štampati na češkom jeziku a ako uspemo izvršiti organizaciju u prikarpatskoj Rusiji, onda i na ruskom.

Ovo su četiri važne tačke iz Našeg sadašnjeg programa. Molimo Sv. Sinod da ih uzme u pretresanje i da Nas izvesti o odluci. Ne sumnjamo, da će Sv. Sinod shvatiti svu važnost uloge naše Sv. Crkve u centrumu ove najkulturnije Slovenske zemlje i potpomognuti Nas u radu.

Da li ćemo se Mi ovde duže ili kraće baviti, pa ovaj posao predati da produže oni koji će posle Nas doći — nije od važnosti, nego je glavno, da Naša crkva položi solidne temelje zgradi novog duhovnog života, u čemu ovaj narod oskudeva i za šta će on nama za uvek biti zahvalan. Ono što ruska crkva nije uspela da učini za decenije njenoga rada ovde, mi možemo učiniti za kratko vreme.

Ako Sv. Sinod bude saglasan sa našom namerom i programom koji smo ovde izložili onda molimo da Nas opunomoći:

1)  da možemo pod naše okrilje, odnosno naše patrijaršije, uzeti ovdašnju pravoslavnu opštinu i da možemo izvršiti organizaciju i započeti posao a u pravcu kako za najshodnije nađemo, i

2)  da možemo specijalno za ovaj posao računati na materijalnu potporu od strane naše Crkve.

Odmah hoćemo da napomenemo da bi ova potpora, naročito u početku, morala biti nešto jača a da bi se zatim umanjivala. Verujemo da bi uskoro došlo vreme kada bi se svi rashodi pokrivali i bez ikakve materijalne potpore.

Na završetku ovog izveštaja slobodni smo još jednom ponoviti, da bi ugled naše sv. Crkve, pa i našeg naroda neobično mnogo dobio ako bi uspeli gornji program u celini ostvariti. Treba biti samo ovde pa videti sa kakvim interesovanjem i najvidniji pretstavnici drugih pravoslavnih naroda prate rad naše crkve ovde, a za vreme našeg bavljenja u Moravskoj gotovo svakodnevno su dobijali ovdašnje redakcije izveštaje o našem tamošnjem radu i kretanju.

Molimo Sv. Sinod da Nas u Našoj nameri podrži i podkrepi i da Nam da svoje poverenje.

Svetom Sinodu ponizan,

Episkop niški, Dositej

(„Hristu veran do smrti – Sveštenoispovednik Dositej Zagrebački“,

Beograd-Cetinje 2008. SVETIGORA, Izdavaččki fond Srpske Patrijaršije, str. 214-218)

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *