‘Izbor raskolnika’ – šah-mat za sve raskolnike! – Sveštenik Georgije Maksimov

‘Izbor raskolnika’ – šah-mat za sve raskolnike! – Sveštenik Georgije Maksimov

Predlažemo da pročitate odličan odgovor koji je u prepisci u komentarima, na svom blogu o. Georgije Maksimov dao jednom od raskolnika, pokazao ono što ‘ukopava’ savremene raskolnike u svoj njihovoj ‘borbi za istinu’. Ovaj ‘izbor raskolnika’ pred koji svako od njih mora da stane ako je dovoljno iskren (u velikoj većini, na žalost, nisu) može da se odnosi apsolutno i na raskolnike koji su izašli iz SPC – počevši od Akakijevih ‘istinitih pravoslavaca’, preko ‘boraca u egzilu’ bivšeg ep. Artemija i na kraju i Nikodima koji je najnoviji u tom tužnom nizu.

* * * * *

Naravno, takve izjave se ne čuju prvi put,[1] slične njima, čak i pogrešnije su poznate još od vizantijskih vremena. Ti isti izrazi ‘o podeljenoj Crkvi’, ‘sjedinjenju Crkava’, ‘podeljenom Telu Hristovom’, nalaze se u nisu patrijaršijskih poslanica rimskim papama: poslanici patrijarha Georgija Ksifilina papi Celestinu III 1193. godine, prvoj poslanici patrijarha Jovana Kamatira papi Inokentiju III iz 1199. godine, drugoj poslanici Jovana Kamatira papi Inokentiju III 1200 godine, poslanici Svetog patrijarha Germana II papi Grigoriju IX i kardinalima kurije 1232. godine, poslanici patrijarha Manuila II papi Inokentiju IV, poslanici Svetog patrijarha Arsenija papi Aleksandru 1256. godine. Ista takva retorika se vidi i u zvaničnim pregovorima XII-XIII veka sa monofizitima (‘naše crkve su slične jednoj reci, koja se podelila na dve pritoke da bi se potom opet ujedinile’).

I ova činjenica stavlja pred Vas, kao i ispred svakog drugog raskolnika poznatu dilemu. Ako, u saglasnosti sa Vašom logikom, ovakve stvari automatski inficiraju celu Crkvu jeresju i ona prestaje da bude Crkva, onda znači da na zemlji Crkve više nema, pošto je taj proces morao da se odigra još u Vizantiji, a od tada se ni jedna ‘istinita Pravoslavna Crkva’ (ni jedan raskol) nije održao. U tom slučaju Vi treba da skinete rasu, da se nazivate svojim laičkim imenom i svima govorite da Crkve nema – jer svaki savremeni raskol potiče od vizantijskih i kasnijih ekumenista. Ako slične izjave, iako netačne, ipak nisu od Crkve pravile ne-crkvu, onda je i danas ne prave ne-crkvom, a u takvom slučaju Vaš odlazak iz nje predstavlja greh raskola.

+

Saglasno Svetom Pismu, jeres kao i drugi smrtni gresi (uključujući i raskol) lišavaju čoveka spasenja (Gal. 5:20-22). Upravo da se ljudi kroz ovaj greh ne bi lišavali spasenja je i neophodno da se izobličavaju jeresi. Radi samih ljudi, a ne radi toga da se ‘spasava Crkva’. Misao o spasenju Crkve sopstvenim naporima je gorda do bezumlja. Crkva je Telo Hristovo i kao što preljuba jednog člana Crkve ne inficira automatski celu Crkvu preljubom, tako i zablude jednog člana Crkve ne inficiraju sve, između ostalog, čak i ljude koji ne znaju za tu zabludu.

+

To je relativno nova ‘umotvorina’ kod raskolnika – izjave da je priznanje tajni kod jeretika tobož jeres. Međutim, ona takođe radi protiv Vas 🙂 Ja Vas čak sada neću pitati koji Sabor je osudio takvu jeres ili koji Sveti Oci su to nazivali jeresju. Neka bude kao što ste rekli.

Hajde da sada pročitamo reči Blaženog Avgustina iz dela: ‘O različitim pitanja Simplicianu’: „Primer Saula stoji nasuprot nekim gordim jereticima koji odriču da nešto blago iz darova Svetog Duha može da bude dato onima koji ne pripadaju udelu Svetih, kada govorimo tim jereticima da slični ljudi mogu da imaju tajnu Krštenja koju, kada oni prilaze Vaseljenskoj Crkvi, ni na koji način ne treba poricati u njima ili im predavati kao da je tobož nemaju“.

Shvatate, Blaženi Avgustin, koga je Treći Vaseljenski Sabora nazvao ‘Ocem Otaca’, ne samo da je priznavao tajne jeretika, već je i nazivao jereticima one koji odriču da jeretici imaju tajne! I on nije jedini. Prepodobni Vikentije Lerinski je u svom čuvenom delu nazivao odricanje tajni kod jeretika ‘gaženjem svetinje’, a njegove sledbenike jereticima (citat ćete naći uz pomoć reči ‘ Agrippin, episkop Karfagenskiй’). I to se nije susretalo samo kod zapadnih Svetitelja. Tako je bilo i u Vizanntiji, između ostalog i u odnosu prema rimokatolicima. I čak u drevnoj Rusiji. Evo, na primer, iz zbornika Prepodobnog Kirila Belojezerskog: „Ni oni koji se koriste i služe njihovim (latinskim) sveštenodejstvima sasudi, ni njihove sveštene odežde, ni bilo šta drugo ne treba da smatramo nečim prostim, jer mi priznajemo i njihovu hirotoniju, kada se neko od rukopoloženih kod njih obraća nama“.[2] Kao što vidite, tu već nije samo krštenje, već se i hirotonije kod jeretika priznaju.

A evo reči iz poslanice Istočnih patrijaraha ruskom Sinodu 1723 godine: „Mi na taj način smatramo vrlo lažnim i nečistim ono učenje da se tobože zbog nesavršenstva vere narušava celost i savršenstvo tajni. Jer su jeretici koje prima Crkva kada se oni odreknu svoje jeresi i sjedine sa vaseljenskom Crkvom, primili savršeno krštenje premda su imali veru nesavršenu“.[3]

Meni su dobro poznata imena Svetitelja koji su učili da jeretici nemaju tajne. I meni lično je njihova pozicija bliska. Ali, kao prvo, čak među tim Svetiteljima nisam nailazio na direktno nazivanje suprotnog učenja jeresju. A kao drugo, poznato mi je da je niz Svetitelja u Crkvi priznavao postojanje tajni kod jeretika. Pored već pomenutih, to su i Sveti Stefan Rimski, Tarasije Konstantinopoljski, Blaženi Teofilakt Bugarski, Sveti German II Konstantinopoljski, Dimitrije Rostovski, Filaret Moskovski, Nikolaj Japanski.

Dakle, ako ste u pravu, i ako je to prava jeres, onda morate sve da ih dekanonizujete i na kraju, ipak priznate da Crkve više nema, jer se takva ‘jeres’ glasno i pred svim narodom u Crkvi propovedala od strane episkopa već jako davno.

Isto to je i za ‘sergijanstvo’ – koliko primera onoga što Vi nazivate sergijanstvom postoji u istoriji Crkve. I čak i snažnije nego kod patrijarha Sergija. Na primer,  setimo se ‘deklaracije’ Sveštenomučenika Grigorija V Konstantinopoljskog iz 1821. godine. Veće ‘sergijanstvo’ prosto ne možeš da izmisliš. I šta? Vi možete da odričete njegovu svetost, ali ne možete da odričete da je u pitanju bio patrijarh Konstantinopolja koji se nalazio u opštenju sa svim Pravoslavnim Crkvama i da je svoje ‘sergijanstvo’ objavio narodno.

Po Vašoj logici ispada da se Crkva inficirala jeresju i prestala da bude Crkvom ili 1821. godine – ako se kao razlog uzme ‘jeres sergijanstva’, ili u vizantijska vremena ako se uzme ‘jeres ekumenizma’, ili još u trećem veku, ako se uzme takozvana ‘jeres priznanja Tajni kod jeretika’. Za šta god se uhvatili iz Vašeg ‘standarnog priručnika za raskolnike’, zaključak je jedan i isti: ili Crkve više nema na zemlji, ili ste vi raskolnici!

+

Pokušali ste da pobegnete od odgovora izjavljujući da „organizam Crkve koji se otruje jeretičkim lažnim učenjem, konačno umire ne ‘automatski’, već postepeno, po meri usvajanja jeretičke vere od strane crkvene organizacije’“.

Vrlo simpatičan pokušaj. On otkriva bogoslovski haos u raskolničkoj eklisiologiji. Vi (kao i drugi raskolnici) nas ubeđujete da se jeres predaje kroz Pričešće. O kakvoj onda postepenosti može tu da se govori? O ‘kakvom usvajanju po meri’?

Kada vrbujete ljude onda ih plašite pričama: ‘Tvoj episkop je jeretik-ekumenista, ko se pričešćuje u hramu gde ga pominju taj istog trena postaje jeretik, tako da brže beži nama!’ A kada vam ukazuju da je ono što Vi nazivate jeresima već odavno izgovoreno od strane episkopa i postave vas pred ‘izbor raskolnika’, iznenada se ispostavlja da ‘usvajanje protiče postepeno’ i da ova postepenost, kada je, bez obzira na glasno propovedanje jeresi od strane episkopa, Crkva ostajala Crkvom, može da se protegne na vekove! Međutim, na pitanje: ‘A zašto ne bismo pretpostavili da to usvajanje [jeresi] traje do danas?’ Ko odlučuje kada je upravo ‘jeres ekumenizma’ ili ‘jeres sergijanstva’ učinila Crkvu ne-crkvom? – odgovore dobijamo u stilu ‘kako mi se ćefne’ (u krajnjoj meri do sada nisam dobio ništa smislenije, između ostalog i sa Vaše strane). Nešto mi nikako ne liči na bogoslovski argument.

Tako da i pokušaj sa ‘postepenošću’ ne samo da Vas ne izvlači od ‘izbora raskolnika’, već, naprotiv, samo naglašava Vašu nemoć da na njega odgovorite.

 

https://yurij-maximov.livejournal.com/404149.html#comments

 

 

 

 

 

 

[1] Autor misli na zajedničku izjavu patrijarha Kirila i rimskog pape Franje iz Havane, 12.2.2016. http://mitropolija-zagrebacka.org/zajednicka-izjava-pape-franje-i-patrijarha-kirila/?script=lat

[2] Эnciklopediя russkogo igumena XIV-XV vv. Sbornik prepodobnogo Kirilla Belozerskogo. SPb., 2003, s.72

[3] https://svetosavlje.org/o-pravoslavnoj-veri-poslanica-iz-1723-godine/

Ključne reči:

Rubrika: Misionarska literatura

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *