„Kada dođete u Latinsku Ameriku, prvo što treba da uradite je da prvih godinu dana širom otvorite oči i uši, a da zatvorite – usta!“ – intervju sa o. Dušanom Mihajlovićem, misionarom u Čileu

„Kada dođete u Latinsku Ameriku, prvo što treba da uradite je da prvih godinu dana širom otvorite oči i uši, a da zatvorite – usta!“ – intervju sa o. Dušanom Mihajlovićem, misionarom u Čileu

U savremenom, reklo bi se potpuno katoličkom, Čileu, od nedavnog vremena se, sve primetnije i sve značajnije, širi pravoslavno hrišćanstvo. Središte srpskog i ruskog Pravoslavlja u Santjagu de Čile, predstavlja parohija Svetog Nikolaja Žičkog – jedinstvena po svome karakteru zajednica, koju osim Srba sačinjavaju vernici slovenskog porekla, Rusi, Ukrajinci, Belorusi, Makedonci, kao i pravoslavni Čileanci. O istoriji i perspektivi razvoja pravoslavne misije u Čileu, o pastirskim iskustvima u ovoj zemlji, kao i o formiranju ove osobene svepravoslavne zajednice, sa starešinom parohije Sv.Nikolaja Žičkog u Santjago de Čile, jerejem Dušanom Mihajlovićem, razgovarala je Elena Maler, koja je nedavno posetila Čile.

* * *

O ISTORIJI PRAVOSLAVLJA U ČILEU

242917.p

Poštovani oče Dušane, recite nam nešto o istoriji razvoja Pravoslavlja u Čileu? Kada su se pojavile prve ruske pravoslavne zajednice i parohije?

Počeci pravoslavnog prisustva u Čileu su povezani sa dolaskom prvih iseljenika iz Palestine i Sirije početkom dvadesetog veka. Već 1917. godine ovi iseljenici su izgradili svoju prvu crkvu, saborni hram Sv.Đorđa. Oni su sve do danas ubedljivo najbrojniji i najorganizovaniji predstavnici Pravoslavlja u Čileu, ali i u drugim državama Latinske Amerike. Pravoslavna crkva Antiohijskog patrijarhata je jedina religiozna organizacija u Čileu koja na državnom nivou već više od osamdeset godina ima potpuno ravnopravan status sa dominirajućom, rimokatoličkom konfesijom. Kasnije, posle Oktobarskog prevrata, počeli su da pristižu i prvi „beli“ emigranti iz Rusije. Takođe, u to vreme bila je već prisutna i grčka dijaspora. Još krajem devetnaestog veka su na teritoriju Čilea obratili pažnju srpski moreplovci iz Dubrovnika i Boke Kotorske (koja danas pripada Crnoj Gori), ali većina njih je vremenom asimilovana od strane već tada dosta jake i brojne hrvatske katoličke zajednice. Hrvati su u Čile stizali još sredinom devetnaestog veka zajedno sa Nemcima, koje je tadašnja čileanska vlada pozvala da im pomogne u osvajanju bogatih plodorodnih krajeva centralnog i južnog dela Čilea, koji po svojoj klimi, flori i fauni, neverovatno podseća na krajolike centralne Evrope. Njihovi potomci i danas naseljavaju te krajeve.

Ruska pravoslavna crkva se zvanično pojavila u Čileu 25. decembra 1933. godine, kada je organizovana prva pravoslavna zajednica ruskih emigranata u Santjagu – parohija Kazanske ikone Božije Majke. Na njenom čelu od 1937. godine nalazio se protojerej Iliodor Antipov – prvi ruski sveštenik u Čileu. Ona je bila u sastavu prve latinoameričke eparhije Ruske pravoslavne zagranične crkve čije je sedište bilo u Sao Paulu (Brazil). Kasnije, pojavila se i druga parohija ruskih emigranata – Svete Trojice. Ona se takođe potčinjavala RPZC. Te dve parohije postojale su odvojeno do dolaska na vlast Salvadora Aljendea, posle čega je veliki broj ruskih emigranata iz parohije Kazanske ikone Božije Majke napustio Čile. Nakon Pinočeovog vojnog puča, oni emigranti koji su ostali u Čileu izgradili su 1974 . godine u Santjagu predivni hram u pskovskom stilu sa Ruskim domom u susedstvu, i tada su dve parohije bile sjedinjene u jednu, pod nazivom „Parohija Svete Trojice i Kazanske ikone Božije Majke“. Nešto ranije, 1972, godine, pojavila se i prva parohija pod upravom Moskovske patrijaršije – Svetog Jovana Bogoslova. Ona je od samog početka uglavnom bila sastavljena od predstavnika lokalnog stanovništva – pravoslavnih Čileanaca. Te dve parohije postoje sve do danas.

Posle objedinjenja RPZC sa RPC MP, sveštenik u hramu Svete Trojice i Kazanske ikone Božije Majke nije prihvatio objedinjenje i otišao je u raskol. U to vreme pravoslavni Čileanci iz RPZC, verni kanonskom poredku, organizovali su u Santjagu svoju pravoslavnu zajednicu Svetog Nektarija Eginskog, a njihov starešina, o. Aleks Aedo, osnovao je u Konsepsionu, gradu u kome živi, još jednu parohiju – Svetog Siluana Atonskog. Odnedavno tamošnja parohija, zajedničkim naporima pravoslavnih Arapa, Rusa i Čileanaca, počela je izgradnju svog hrama, koji će za godinu – dve biti potpuno završen.

Koliko mi je poznato, posle perioda dosta intenzivnog razvoja Pravoslavlja u Čileu došlo je do izvesne stagnacije. Da li je to zaista tako i zašto se to dogodilo?

Pravoslavlje u Čileu je imalo dosta buran razvoj tokom posleratnih decenija, kada se u Čileu istovremeno nalazilo šest ruskih sveštenika i još dva – tri Čileanca, a Arapi su imali 12 parohija. Onda je, od sedamdesetih godina naovamo došlo do spada, tako da Antiohijska patrijaršija sada ima 6 parohija, Grci jednu, a ja pokrivam istovremeno tri jurisdikcije – srpsku i dve ruske. To je naravno žalosna činjenica, i ima mnogo razloga zašto se došlo do ove situacije. Navešću neke od njih: dugogodišnja nezainteresovanost pravoslavnih pomesnih crkava za teritoriju Latinske Amerike, što je ostavilo katastrofalne posledice na milione pravoslavnih hrišćana koji na ogromnim prostorima ovog kontintenta godinama, pa i decenijama, nisu imali hramove niti ikakav kontakt sa pravoslavnim sveštenicima, te su mnogi prešli u rimokatolicizam i druga veroispovedanja; pogrešna kadrovska politika, u kojoj se slanje sveštenoslužitelja u ove krajeve, zbog velikih misionarskih, materijalnih i drugih teškoća doživljavalo kao kazna ili izgnanje, tako da se većina njih starala da što pre nađe uhlebljenje u atraktivnijim mestima, pre svega u SAD ili Kanadi, zbog čega su iseljenici često gubili poverenje u iskrenost pravoslavnih sveštenika i posledično, gubili želju da im pomažu; masovne zloupotrebe raznih avanturista, samozvanaca i raskolnika, koji su pod vidom pravoslavnih sveštenika zloupotrebljavali (a mnogi i dan-danas zloupotrebljavaju) poverenje lokalnog stanovništva i time naneli ogromnu štetu kanonskom sveštenstvu (antiohijski mitropolit Siluan mi je jednom prilikom rekao da na teritoriji Latinske Amerike deluje oko 80 (!) raznih pravoslavnih raskolničkih organizacija); nažalost, i sa strane kanonskih sveštenoslužitelja bilo je slučajeva pastirskih grešaka, uzrokovanih nedovoljnim teološkim obrazovanjem ili nedostatkom razumevanja lokalnog mentaliteta i situacije „na terenu“, što takođe moramo da priznamo. Sve to skupa dovelo je do situacije u kojoj se trenutno nalazi Pravoslavlje u Čileu i Latinskoj Americi. Na to još možemo da dodamo međusobna sukobljavanja pravoslavnih jurisdikcija, a pre svega između Konstantinopoljskog patrijarhata (koji uporno pretenduje na prvenstvo na ovoj teritoriji) i Antiohijskom patrijaršijom (koja ima daleko više istorijskih i faktičkih razloga za prvenstvo). Ti sukobi dodatno zbunjuju one koji bi prešli u Pravoslavlje jer se teško snalaze u u tom mnoštvu episkopa, sveštenika i hramova raznih jurisdikcija, koji deluju na istoj teritoriji.

Zato raduje promena odnosa većine Pravoslavnih pomesnih crkava prema Latinskoj Americi kojoj smo svedoci poslednjih godina. Naročito bih u tom smislu istakao našeg Mitropolita Amfilohija, koji u tom procesu igra jednu od vodećih uloga.

PRVA ISKUSTVA I TEŠKOĆE SVEŠTENIČKOG SLUŽENJA U ČILEU

Recite nam, kada i na koji način ste došli u Latinsku Ameriku, to jest Čile? Da li ste imali izvestan oprez ili strah u vezi sa ovim novim mestom služenja?

U Čile sam stigao u 11. avgusta 2012. godine, po blagoslovu mog nadležnog arhijereja, mitropolita Crnogorsko-primorskog Amfilohija, koji je 2011. godine na teritoriji Latinske Amerike organizovao novu, Buenosairesku i centralno-južnoameričku eparhiju SPC. Za razliku od Argentine i, recimo, Venecuele, gde SPC ima svoje pravoslavne zajednice i parohije, u Čileu nije bilo ničega – ni crkve, ni pravoslavne zajednice, tako da je to za mene bio put u potpunu neizvesnost. Jedino na šta sam mogao da računam je privremeni smeštaj u Santjagu u stanu jednog našeg emigranta koji je u to vreme bio u Srbiji, i nešto novca, dovoljnog da pokrije životne troškove u tom periodu. Imao sam povratnu avionsku kartu, datum povratka je bio 22. septembar. Odmah po prispeću u Santjago, sreo sam se sa tamošnjim Srbima-imigrantima, uglavnom mlađim ljudima, koji su relativno nedavno došli u Čile u potrazi sa boljim životom. Odmah mi je postalo jasno da su šanse da opstanem u ovoj bogatoj i veoma skupoj zemlji – mizerne. Ipak, Gospod je imao druge planove sa mnom. Posle par nedelja jedna ugledna Srpkinja mi je predložila da konkurišem za posao u jednoj međunarodnoj firmi, a odmah po dobijanju posla, pomogla mi je da iznajmim pristojan stan, tako da sam umesto povratka u Srbiju ostao u Čileu, a već krajem septembra stigla je u Santjago moja supruga i naše dvoje male dece.

U prvo vreme sam služio u domaćoj crkvi pravoslavne zajednice Sv.Nektarija Eginskog sastavljenoj od Čileanaca koji pripadaju Ruskoj zagraničnoj pravoslavnoj crkvi, a onda sam, po blagoslovu arhiepiskopa Sergija, prešao u crkvu Rođenja Presvete Bogorodice Antiohijskog Patrijarhata, u kojoj smo ja i moji parohijani dočekani sa bratskom ljubavlju i tradicionalnim arapskim gostoprimstvom njenog paroha, jereja Franciska Salvadora. Prvih sedam meseci sam uporedo radio i služio u crkvi, što je naravno smetalo mom napredovanju u karijeri i nikako se nije dopadalo mojim nadređenima na poslu, tako da sam na kraju bio prinuđen da napustim tu međunarodnu firmu i potpuno se posvetim pastirskom radu.

242919.p

Kako je započelo Vaše služenje ovde, na drugom kraju sveta? U kakvim ste uslovima morali da služite, sa kojim teškoćama ste se suočili na početku?

Moja prva bogosluženja počela su u zajednici Sv.Nektarija Eginskog, u maloj privatnoj kućici koja je pretvorena u domaću crkvu. U prostoru van improvizovanog oltara je maksimalno moglo da stane 7-8 ljudi. Za mene je to bilo potpuno novo i egzotično iskustvo. Najveći problem, međutim, nije bio toliko neodgovarajući prostor za bogosluženje, koliko udaljenost od rejona gde većinom žive naši emigranti, tako da sam uskoro nastavio svoje služenje u hramu Rođenja Presvete Bogorodice Antiohijskog patrijarhata. To je bilo odlično rešenje ne samo zato što je ovaj hram prostoran i nalazi se u centru grada, već ponajviše što mi je služenje u njemu omogućilo svakodnevan kontakt sa ocem Franciskom i bogoslužbenom tradicijom antiohijske crkve. Uzajamni kontakti, razmena mišljenja i iskustava, dala je obostran i izuzetan impuls našem pastirskom radu, što predstavlja neprocenjivo bogatstvo za sveštenika u potpuno nepravoslavnom okruženju. Naime, jedan od najvećih problema sa kojima se susreće pravoslavni sveštenik u Južnoj Americi je – izolacija, odsustvo bilo kakvih kontakata sa kolegama, koje pri tom, može da traje godinama. Posledica toga je da neki sveštenici u takvim okolnostima postepeno odstupaju od ustanovljene prakse bogosluženja, podležu raznim negativnim uticajima, i kao rezultat, često završavaju u raskolima ili na raznoraznim jeretičkim ili kanonskim stranputicama.

S obzirom na to da ste za ove godine služenja stekli jedno posebno iskustvo, da li biste mogli da nam opišete u čemu je specifičnost služenja u zemlji kao što je Čile? Na šta treba da obrate pažnju i čime treba da se rukovode pravoslavni sveštenici koji dolaze u Latinsku Ameriku?

Mislim da je najbolju odgovor na to pitanje, ono što mi je posavetovao mitropolit Siluan pre nego što sam stigao u Čile. On mi je rekao sledeće: „Kada dođete u Latinsku Ameriku, prvo što treba da uradite je da prvih godinu dana širom otvorite oči i uši, a da zatvorite – usta! Ne pokušavajte da koristite svoje evropsko životno iskustvo i pravila ponašanja na ovoj teritoriji. Ovo je duhovna džungla!“ Mislim da je ovaj mladi, ali izuzetno mudri vladika bio apsolutno u pravu. Ali, ne znam nikoga kome je to do kraja uspelo, uključujući mene. Čini mi se da tek sada, posle četiri godine, počinjem da shvatam gde se zaista nalazim i da sam se tek sada navikao i prihvatio taj čudni mentalitet i ponašanje Čileanaca koji su mi u prvo vreme bili potpuno neshvatljivi.

242920.p

SVEPRAVOSLAVNA PAROHIJA U ČILEU

Za vreme moje nedavne posete Čileu, tokom Vaše liturgije sam kao nikada ranije osetila da je Pravoslavna crkva uistinu vaseljenska. Ispričajte nam kako Vam je uspelo da formirate jednu takvu neobičnu svepravoslavnu parohiju, i ko su vaši parohijani?

Da, ova osobenost naše parohije Svetog Nikolaja Žičkog je povezana sa okolnostima mog službovanja u Santjagu, a one su bile takve da kao rezultat danas istovremeno predstavljam tri jurisdikcije; našu SPC, i dve ruske, RPC MP i RPZC, to jest, osim toga što sam sveštenik pod jurisdikcijom SPC, od 2015. godine sam klirik i član eparhijskog saveta Argentinske i Južnoameričke eparhije RPC MP, koja se odnedavno nalazi pod omoforom mitropolita Ignjatija. Takođe, osim služenja u pomenutoj crkvi Antiohijskog patrijarhata, od pre godinu dana, po blagoslovu episkopa Jovana Karakaskog i Južnoameričkog, vršilac sam dužnosti starešine hrama u crkvi Svete Trojice i Kazanske ikone Božije Majke RPZC. Nakon 8 godina, zajedničkim naporima vladike Jovana, mojih parohijana i predstavnika stare ruske emigracije ovaj hram je napokon vraćen u kanonski poredak Pravoslavne crkve. Stoga je moja parohija veoma raznorodna i zaista vaseljenska; nju čine Srbi, Rusi, Belorusi i Ukrajinci koji su stigli tek pre neku godinu (a pristižu i dalje), zatim predstavnici stare ruske emigracije i njihovi potomci, a takođe i Čileanci – iz parohije Sv.Nektarija Eginskog. Interes za Pravoslavlje među svima njima je različit, kao i stepen ocrkovljenosti, ali podela i nesuglasica nema, što veoma raduje. Naročito se trudim da svojim pravoslavnim vernicima usadim svest da je Pravoslavna crkva jedna i nedeljiva, a da su razlike u tradiciji i jeziku bogosluženja raznih pravoslavnih pomesnih crkava nešto što nas obogaćuje, a ne nešto što treba da nas deli i razjedinjuje. To nije lak posao, jer se emigranti u dijaspori, zbog svoje odvojenosti od domovine, uvek trude da sačuvaju svoje nacionalne i kulturne osobenosti, pa ponekad teško prihvataju u svojim hramovima pripadnike drugih naroda. Ali čini mi se da sam ja u tom smislu u prednosti u odnosu na ostale parohije u Čileu koje postoje već godinama, jer od početka vaspitavam kod mojih parohijana drugačiji stav. Hvala Bogu, otac Francisko, sa kojim imam skoro svakodnevni kontakt, podržava ova nastojanja, tako da zajednički pokušavamo da izgradimo pravoslavno jedinstvo putem regularnih propovedi na tu temu, kao i zajedničkih bogosluženja i drugih aktivnosti, gde naši parohijani kroz uzajamno druženje mogu da se sbliže i upoznaju i postanu kao jedna porodica.

Recite nam, koji su osnovni zadaci u životu Vaše parohije?

Što se moje parohije tiče, glavni zadatak je da se što veći broj naših emigranata (a prema zvaničnoj statistici, samo ruskogovorećih imigranata u Čileu već ima oko 8000, dok Srba ima značajno manje, oko par stotina) privuče crkvenom životu i kroz ispravan duhovni život pronađe istinske vrednosti u životu, a kroz čuvanje maternjeg jezika i nacionalne kulture i osobenosti, odupre se, inače neminovnoj, asimilaciji. Drugim rečima, moj glavni zadatak je katihetski rad sa iseljenicima slovenskog porekla. Misionarski rad sa lokalnim stanovništvom takođe je važan, ali s obzirom na to da o.Francisko, kao predstavnik lokalnog, čileanskog pravoslavlja, ima mnogo više iskustva i mogućnosti za rad sa Čileancima, dogovorili smo se da u našem pastirskom radu ja prevashodno brinem o slovenskim vernicima, a on o čileanskim. Ipak, moram da primetim da ima Čileanaca koji bez obzira na probleme sa jezikom, daju prednost našim službama, pre svega zbog lepote i dubine našeg bogosluženja, oličenog u crkvenom pojanju i živopisu, koji stvaraju posebnu molitvenu atmosferu u hramu.

PERSPEKTIVE RAZVOJA PRAVOSLAVLJA U ČILEU

Da li se u celini može reći da je Čile katolička zemlja, koja nema potrebu za pravoslavnom misijom? Da li su savremeni Čileanci uglavnom ubeđeni katolici, ili se dogodilo izvesno zahlađenje interesa ka rimokatoličkoj crkvi?

Rimokatolici u Čileu sve više gube svoje uporište, mada su i dalje tradicionalno jaki, naročito njihovi redovi Opus dei i jezuiti. Većina Čileanaca se izjašnjava kao „nepraktikujući“ rimokatolici, to jest, oni koji ne uzimaju nikakvog učešća u crkvenom životu, ili pak kao protestanti svih vrsta, a mnogi su i ateisti. Osim pentakostalaca, veoma su aktivne sekte mormona i jehovinih svedoka. Za misijom, naravno, ima potrebe, ali treba imati u vidu da je misija u katoličkom miljeu možda jedna od najtežih. Radi se o tome, da savremeni rimokatolici ne poznaju razlike između naših veroispovedanja, a kada za njih i saznaju, one im se čine nevažnim. Zato ih je veoma teško ubediti u potrebu za obraćanjem u Pravoslavlje kao fundamentalnim preduslovom za njihovo spasenje. Stvar se dodatno pogoršava ako im još predočite da u našem ispovedanju askeza predstavlja jedan od osnovnih načina dostizanja spasenja. U ovakvom, dosta bogatom i stabilnom društvu kao što je čileansko, veoma je teško ubediti nekog u potrebu za ograničavanjem sebe u bilo kom smislu.

Kako se nama učinilo, u raznim državama Latinske Amerike, kao i u Čileu, dešava se preporod dohrišćanske, ili kako se to ovde naziva, dokolumbovske kulture, a zajedno s tim i interesa prema paganskim kultovima. Da li je to tako?

U čileanskom genotipu veoma važnu ulogu igraju njihovi neposredni preci – indijanci, a pre svega iz plemena Mapuče. Čileanci se veoma ponose njihovom ratobornom istorijom i činjenicom da je to jedino pleme koje nikada zvanično nije poraženo od strane Španaca, to jest, formalno su i dalje u ratu sa njima i njihovim naslednicima. Čak i danas, na jugu Čilea se povremeno događaju izvesni ekscesi, pa čak i ubistva, mada uglavnom taj sukob danas ima pre svega kulturološki i socijalni karakter. Mapuče indijanci veoma ljubomorno čuvaju svoj jezik, pismo i kulturu i ne dopuštaju nikakve uplive savremene ispano-američke kulture. S tim u vezi oni čuvaju i svoje kultove i verovanja.

242924.p

Na koji način, sa vaše tačke gledišta, treba da se razvija Pravoslavna crkva i pravoslavna misija u Čileu? Šta je najvažnije u ovom trenutku?

Mislim da je u ovom trenutku najvažnije da na teritoriji Južne Amerike Pravoslavna crkva napokon ima arhijereje i duhovne lidere koje dugo nije imala, kao što su mitropolit Amfilohije, mitropolit Siluan, mitropolit Ignjatije i dr. Ovo je veoma specifično područje, parohije su međusobno udaljene hiljade kilometara, i zato je sposobnost rukovođenja u takvim okolnostima umnih i blagodatnih arhijereja osnovni preduslov za normalno funkcionisanje naših parohija.

Kao drugo, po mom skromnom mišljenju, poželjno bi bilo u bližoj perspektivi formulisati jasne ciljeve našeg pastirskog delovanja. Radi se o tome, da bi sa svakim budućim sveštenikom koji se šalje ovamo trebalo opredeliti šta je njegov glavni cilj: katehizacija naših iseljenika, ili misija među lokalnim stanovništvom? To su dva zadatka koji uopšte nisu ista i traže sasvim drugačiji prilaz i pripremu. Dok se u slučaju katehizacije, akcent stavlja na bogosluženje na srpskom (crkveno-slovenskom) jeziku i aktivnosti vezane za čuvanje od zaborava i promociju maternjeg jezika i kulture, za misiju je potreban sasvim drugi i mnogo kompleksniji prilaz; dobro poznavanje španskog (ili portugalskog) jezika, običaja i kulture zajednice u koju se šalje misionar, obavezno bogosluženje, propoved i druge parohijske aktivnosti na jeziku lokalnog stanovništva, kao i solidna finansijska potpora koja bi omogućila gradnju ili iznajmljivanje podesnog mesta za život i bogosluženja misionara (jer se od novokrštenih u prvo vreme ne može očekivati nikakva materijalna pomoć) .

Pri tom, ako je u prvom slučaju moguć sistem rotacije, to jest slanje sveštenika u inostranstvo na određeno vreme (4-6 godina), posle čega se oni vraćaju u svoju matičnu eparhiju u domovini (što je ustaljena praksa u RPC MP), to u drugom slučaju, sama priprema kandidata bi trebalo da traje ne manje od godinu – dve dana, i to na teritoriji Latinske Amerike, posle čega bi misionar mogao da se uputi na mesto svoje misije. Osim toga, misija zahteva izuzetan napor i strpljenje, rezultati po pravilu dolaze tek posle više godina, pa i decenija, tako da u tom slučaju, kratki „mandati“ od nekoliko godina u principu ne daju skoro nikakve rezultate, jer je to period „sejanja“ posle koga misionar tek počinje polako da kupi prve plodove svog mukotrpnog rada. Ako se vrati u domovinu u tom trenutku, to će značiti da je uzalud „sejao“. Tako da je za istinsko misionarenje najbolje da misionar ostane na svom mestu što je moguće duže, u idealu – do kraja života, po primeru mnogih svetitelja ranijih vekova, kao što je Sv.Nikolaj Japanski i dr.

242925.p

Druga je stvar koliko je to moguće u praksi i da li u današnje vreme postoje takvi entuzijasti koji bi bili spremni da se u potpunosti posvete toj glavnoj zapovesti našega Gospoda Isusa Hrista : „Idite, dakle, i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“. Ali, što je čoveku nemoguće, Bogu je moguće.

Ključne reči:

Rubrika: Pravoslavlje u...

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Komentari (1)

Povratni Link | RSS Feed Komentari

  1. Vladimir kaže:

    Pomaže Bog braćo. Pročitao sam ovaj tekst i veoma mi je drago što se polako konsoliduju redovi među našom Pravoslavnom braćom u rasejanju. O pravoslavlju Južnoj americi ovde se jako malo zna. Ovde retko ko zna da naših ima bilo gde osim u Argentini i Brazilu sa uverenjem da je to ukupno par desetina ljudi i to je sve. A nije tako.
    Mnogo mi je drago što tako lepo predstavljate našu pravu veru narodima koji su toliko udaljeni od nas. Daće Bog biće sve to dobro.
    Želeo bih da pomognem sa ovom idejom od 100 dinara mesečno naši dobrim Pravoslavcima daleko od matice.
    Neka Blagoslov Gospodnji dođe na vas i sve pravoslavne u Čileu i širom sveta.

Ostavite odgovor na Vladimir Odustani od odgovora

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *