Imamo izbor – Hristos Jevanđelja ili idol „dobrih ljudi“ – Protojerej Vsevolod Čaplin

Imamo izbor – Hristos Jevanđelja ili idol „dobrih ljudi“ – Protojerej Vsevolod Čaplin

U nedavnim diskusijama koje su se razgorele sa neverujućima, mnogi pravoslavni se, kao što se već davno dešava u Evropi, opravdavaju. Pa nismo mi, kako govore, užasni. I pakao ne shvatamo bukvalno i u raj smo spremni da pustimo sve i nije baš da verujemo u apokatastazis, ali u svakom slučaju nećemo ga odricati…
Hristova slika nametnuta počevši od 60-ih godina od strane masovne kulture, praktično je usvojena. Ni ne pokušavamo da sporimo sa tim da je On tobož izvanredni putujući propovednik, blag i nezahtevan, koji nikoga ne vređa i nikoga ne osuđuje. Čas je prvi hipik, čas stihijski socijalista, čas borac sa religioznim establišmentom.
Reči Jevanđelja koje nam otkrivaju sasvim drugačijeg Hrista pamtimo, ali se trudimo da ne podsetimo druge na njih. Inače ni tužba za izazivanje religiozne mržnje nije daleko. „Do pakla ćeš sići“ (Mt. 11:23), „porodi aspidini“ (Mt. 12:34) – sve ovo je On govorio, ali, da li treba ponavljati sve te političke nekorektnosti!? Zar nije bolje ćutati u prisustvu oni koji smatraju: Jevanđelje su iskrivili ti divlji crkvenjaci, ali Hristos, Hristos… Ne, On (on) nije mogao tako da kaže… On je dobar, dobrica… – i gejeve će požaliti i ateiste neće večno osuditi i nekako u raj uvesti one koji vrše abortuse. Sve će iza groba pokriti Svojom ljubavlju, a kako? – nije na nama da sudimo.
Međutim, Novi Zavet, ako ćemo mu ipak verovati, govori o Hristu drugačije. Da, On miluje grešnicu i ne daje da se baci kamen na nju, prizivajući je (uspešno) pokajanju. Međutim, On obećava večne muke (Mt. 25:46) onima koji nisu ispunjavali Njegove zapovesti. On predlaže ljudima slobodu, ali o onima koji su postali robovi greha govori: „Poslaće Sin Čovječiji anđele svoje, i sabraće iz carstva njegova sve sablazni i one koji čine bezakonje. I baciće ih u peć ognjenu; ondje će biti plač i škrgut zuba“ (Mt. 13:41-42).
Gospod ljubi i kažnjava. Kažnjava Sam – i u ovom životu i tim pre iza groba, pri čemu je poslednja kazna mnogo gora od prve, jer večno traje. Tako o Bogu misli praktično čitavo pravoslavno predanje, ako je ne prosejemo kroz sito mišljenja 20-21 veka. I izuzetci samo potvrđuju pravilo. Možemo koliko hoćemo da govorimo o tome da su starozavetne Božije kazne ostale u dalekoj prošlosti. Novi Zavet takođe govori o kaznama, prostirući ih za razliku od Starog, u večnost. Pa zar je i Bog Starog Zaveta – neki „drugi Bog“? A Bog dvadesetog veka – „treći“? Zar se poslednji nije „vaspitao“ po meri pojavljivanja političke korektnosti, humanizma i ljudskog stremljenja da se ne budi sopstvena savest?
Pokušaj da Boga prilagodiš sebi, svojoj raslabljenoj duši nije novo delo u istoriji. Pa zar ima malo ljudi pored nas koji brižno neguju „boga u duši“ koji sve odobrava i sa svime se slaže? Ili one koji su stvorili posthrišćanske „konfesije“ mesta neprinuđene, ni na šta obavezujuće relaksacije? Međutim u današnjem trenutku ono što je novo jeste pokušaj nekih pravoslavnih hrišćana da govore tim istim jezikom i sa tih istih stanovišta. Da li iz unutrašnje saglasnosti sa „Hristom“ Bulgakova i Endrju Lojd Vebera, ili iz odsustva želje da se uvrede sekularni i kvazi-sekularni humanisti.
Postoji još i jedan motiv. „Šta je bilo sa mojim stricem koji je umro kao neverujući? Zar i on, tako dobar, nije ušao u Carstvo Božije? Na kraju, šta sa Lavom Tolstojem? Genije! I bolje je Crkvi da ga ne ubraja u svoje protivnike, već saveznike! I Saharov – zar nije hrišćanin bez Hrista?“
Da, mi ne znamo da li su ti ljudi prineli poslednje pokajanje i sada prebivaju u Očevom zagrljaju. Ali ih ni sa sigurnošću ne možemo pribrojati Carstvu Božijem. U nekim slučajevima je, avaj, mnogo toga jasnog. Imam nemalo osnova da tvrdim da se mnogi moji najbliži rođaci ne nalaze u Carstvu Božijem. I ne samo zato što su neki od njih izvršili naočigled, kao osvetu drugim članovima porodice, samoubistvo. Stvar je u tome što su živeli samo za zemaljske stvari. I bili su uvereni u ispravnost takvog svetovnog materijalizma i „hipoteza o Bogu“ im do poslednjeg dana nije bila potrebna. Kao mlad sam pitao jednog sveštenika kako se Crkva odnosi prema Puškinu i dobio odgovor: „Kao hrišćaninu koji se nalazi u paklu“. Rešeno je možda odveć odlučno, ali zar ne možemo da pretpostavimo tako nešto?
Hristova ljubav je pre svega usmerena na to da ljudi dostignu večnu radost. Ponekada Bog put ka njoj postavlja kroz urazumljivanje i stradanje, koje se iz ljudskog ugla smatra nevinim i već nikako ne može da se poveže sa sadašnjim shvatanjem humanizma. Sleporođeni koga je iscelio Gospod stradao je potpuno nevin. I kada su učenici pitali Isusa ko je sagrešio – on ili roditelji njegovi – Hristos, da primetimo, nije rekao da nema kazne za greh, već odgovorio: „Ne sagriješi ni on ni roditelji njegovi, nego da se jave djela Božija na njemu“ (Jn. 9:3). Mnogi se danas zaprepašćuju: kakva nehumanost! Nevino stradanje – radi „misionarskih ciljeva“! Međutim, upravo taj cilj – buđenje ljudi za spasenje – čini stradanje opravdanim i blagim. Kako on usmerava na korist naše muke i bolesti, ako služe pokajanju i ispravljanju života.
Hristos je dobri Pastir. Ali, On je i strašni, pravedni Sudija. On je lutao po svetu, često nemajući gde „glavu zakloniti“ (Mt. 8:20). On nije odbacio carske počasti ulazeći u Jerusalim, iako je znao da su ljudi od Njega očekivali potpuno lažno, prolazno carstvo. Jednom će svako od nas videti Hrista u slavi: „obučena u dugačku haljinu, i opasana po prsima pojasom zlatnim“ (Otk. 1:13).
Crkva je – Hristos. Upravo je Ona Njegovo Telo. I Ona javlja svetu sve Njegove strane – i sliku gonjenog tuđinca, i sliku Cara careva i obraz milostivog Oca i obraz nelicemernog Sudije. Pokazujući samo jedan od ovih obraza i zaboravljajući druge, Crkva gubi silu svetlosti i soli, izdaje Svoju Glavu.
Pravoslavna, jevanđeljska poslanica Crkve se nikada nije dopala svima. I ubuduće se neće dopasti mnogima – i takav broj će se povećavati. I još jednom ćemo shvatiti istinu Hristovih reči: „Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač“ (Mt. 10:34). Nećemo se bojati tog mača koji odvaja istinu od laži, Boga od prijatnih idola koje su stvorili „dobri ljudi“ ovoga sveta.
Hrišćani koji žele da ugode dvojici gospodara treba da se zamisle: da li su pravilno izabrali ispovedanje? Ako ne – šta onda, treba požaliti. Carstvo Božije neće ostati prazno zbog toga.

http://www.pravmir.ru/protoierej-vsevolod-chaplin-u-nas-est-vybor-xristos-evangeliya-ili-idol-xoroshix-lyudej/

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *