Ikona u Bibliji. Osam pitanja. (I deo) – Đakon Andrej Kurajev

Ikona u Bibliji. Osam pitanja. (I deo) – Đakon Andrej Kurajev

 Svaki kritičar Pravoslavlja treba da razmisli o jednoj očiglednoj okolnosti: mi postojimo već dve hiljade godina. Dve hiljade godina hrišćani iščitavaju svoju Knjigu; dve hiljade godina, najbolji umovi čovečanstva misle nad njom. Zato nije pametno, slučajno naišavši na neko nejasno mesto, vapiti o otkrivenoj „protivrečnosti“ ili gluposti… Zaista, hrišćanski bogoslovi su još od drevnih vremena obratili pažnju na to konkretno mesto i dali mu tumačenje koje odgovara celovitom, opšte-biblijskom kontekstu. Naivno je, naprimer, misliti da se niko od pravoslavnih za dvadeset vekova nikada i nije zamislio nad onim što su prošle nedelje saznali dečaci iz „Crkve Hristove“: izgleda da u Bibliji postoji zapovest „ne gradi sebi lik rezani„, koja se, eto, zlobno narušava od strane pravoslavnih ikonopisaca.

Mi znamo za tu zapovest. Pravoslavno bogoslovlje ikone počinje sa zabranom slike – međutim, samo počinje, a ne završava se time…[1] Pored druge zapovesti znamo za još neke biblijske odluke i svedočenja koje protestanti ne primećuju.

Pitanje dopustivosti ili nedopustivosti ikonopoštovanja je složeno pitanje. Ne u smislu da je „teško“, već da se sastoji iz mnogo delova. U sebe uključuje osam potpuno konkretnih i zasebnih pitanja:

 1. Da li su slike (ikone) uopšte dopustive?

2. Da li je dopustivo slikanje sveštenih duhovnih realnosti?

3. Da li je dopustivo slikanje Boga?

4. Da li je dopustivo korišćenje slika u misionarske ciljeve?

5. Da li je dopustivo koristiti slike (ikone) pri molitvi?

6. Da li se mogu ukazivati znaci poštovanja pred slikama?

7. Da li se može smatrati da poklonjenje koje se vrši pred ikonom, prima Bog?

8. Da li slike (ikone) mogu biti svete i čudotvorne?

Pre svega, navedimo kompletnu biblijsku zabranu na slike: „Zato čuvajte dobro duše svoje; jer ne videste nikakav lik u onaj dan kad vam govori Gospod na Horivu ispred ognja, da se ne biste pokvarili i načinili sebi lik rezan ili kakvu god sliku od čoveka ili od žene, sliku od kakvog živinčeta koje je na zemlji, ili sliku od kakve ptice krilate koja leti ispod neba; sliku od čega što puže po zemlji, ili sliku od kakve ribe koja je u vodi pod zemljom… pazite da ne zaboravite zavet Gospoda Boga svog… i da ne gradite sebi lik rezani, sliku od koje god tvari“ (5 Mojs. 15-18, 23)

Ovaj tekst iz Pete Mojsejeve knjige (Ponovljeni Zakoni) nije ništa drugo do temeljno objašnjenje onoga što se zapoveda u drugoj zapovesti: „Ne gradi sebi lik rezani niti kakvu sliku od onog što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi, ispod zemlje.“ (2 Mojs. 20:4)

Kao što vidimo, zabranjena je bilo kakva slika. Zato, ako vam priđe protestant i pita: „kako smete da slikate ikone ako je u Bibliji to zabranjeno?!“ – tihim, ali čvrstim glasom pitajte ga da vam pokaže dokumente. Zamolite ga da otvori ličnu kartu na stranici gde se nalazi njegova fotografija. Utvrdite da li je ju pitanju slika muškarca ili žene. A zatim ga podsetite na tekst iz 5 Mojs. 4:16: ne pravi sebi „sliku od čoveka ili od žene“.[2]

Dakle, ako shvatimo ovaj tekst sa protestantskom bukvalnošću, sami protestanti će se pokazati kao narušioci ove biblijske odluke.

Možete ih utešiti samo jednim: ukazati im da je Sam Gospod bio „narušilac“ strogosti Svoje zapovesti. Rekao da se ne pravi „slika od čega što puže po zemlji“ – a isti On zapoveda se izlije zmija od bronze ( 4 Mojs. 21:8-9). Ne smeju se slikati životinje, a prorok Jezekilj iznenada vidi nebeski hram u kome se nalaze izrezbareni heruvimi sa licem lava i čoveka (Jez. 41:17-19). Ne smeju se slikati ptice – a od Boga dolazi zapovest da se izliju heruvimi sa krilima, to jest u ptičjem obliku.

Izgleda je odgovor na prvo od postavljenih pitanja jasan: da, slike su dopustive. Slike su postojale u Starom Zavetu, slike prave i protestanti. Bukvalno ispunjavanje zabrane na bilo kakvu sliku „od onog što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi, ispod zemlje„, dovelo bi do uništenja bilo kakvog slikarstva. Čak ni muslimani nisu išli dosledno tim putem i zabranivši slike Boga, anđela, ljudi i životinja, dozvolili su ipak slikanje biljki. U Koranu nema ni jedne zabrane slikanja. To su početkom osmog veka uradili kalifi Jazid II i Omar II. Njihovo obrazlaganje ove zabrane je potpuno nebiblijsko: umetnik ne može da stvara, pošto je Alah jedinstveni tvorac (vidi. Tatarkiewicz Wl. Istoria esteticii. Vol. 2. – Bucuresti, 1978, p. 68). U monoteističkom sistemu u kome se ne priznaje ovaploćenje Boga, ne može biti religioznog poverenja prema čoveku. Ako Hristos (Isa) nije Bog, već samo prorok, onda je čovek isuviše daleko od Boga i, naravno, ne može da pretenduje na osobine Tvorca. Ali ako je Sin Bog, ako je Isus iz Nazareta jednosuštan Svevišnjem – onda znali da je čovek dostojan Bogoovaploćenja, znači da je skupocen u očima Tvorca, da ne može biti tuđ Bogoobraznosti. U Ovaploćenom Sinu Božijem javila se Ljubav koja je stvorila svet i to Ovaploćenje je potvrdilo da je čovek u početku stvoren kao obraz (ikona) Tvorca, to jest sa osobinama tvorca. Bogoslovska prepreka za religiozno obrazloženje stvaralaštva, na taj način se uklanja sa očovečenjem Boga.

Drugo pitanje: da li je dopustivo slikanje sveštenih duhovnih realnosti, slikanje duhovnog sveta?

Oprezno – da. „I načini dva heruvima zlatna, jednostavne ih načini, na dva kraja zaklopcu… tu ću se sastajati s tobom i govoriću ti ozgo sa zaklopca između dva heruvima koji će biti na kovčegu od svedočanstva“ (2 Mojs. 25:18,22). Ova zapovest ukazuje pre svega na mogućnost slikanja duhovnog sveta umetničkim sredstvima. Heruvimi su bili napravljeni i za ukrašavanje Jerusalimskog hrama: „A u svetinji nad svetinjama načini (Solomon) dva heruvima od drveta maslinovog… obloži heruvime zlatom. A sve zidove domu unaokolo iskiti rezanim heruvimima i palmama i razvijenim cvetovima iznutra i spolja“ (1 Car. 6:23, 28-29). Važno je primetiti da u Solomonovom dvorcu nije bilo heruvima (2 Dnev. 9: 15-20; 1 Car. 7:1-11). Znači da su to upravo religiozne slike, a ne prosto ukrasi. Takvi heruvimi su bili napravljeni i za drugi hram, koji je izgrađen umesto razorenog Solomonovog Hrama (Jez. 41:17-25). U tom hramu je bio Hristos, taj Hram je Hristos nazvao Svojim domom (Mk. 11:17)

Treće pitanje: Da li je dopustivo slikanje Boga? Ponovo ću podsetiti na nedopustivost slikanja u Pismu:

Zato čuvajte dobro duše svoje; jer ne videste nikakav lik u onaj dan kad vam govori Gospod na Horivu ispred ognja“ (5 Mojs. 4:15). Ali zatim smo videli lik. „Što bješe od početka … što smo vidjeli očima svojima, što sagledasmo i ruke naše opipaše, o Logosu (Riječi) života; I Život se javi, i vidjeli smo, i svjedočimo, i objavljujemo vam Život vječni, koji bješe u Oca i javi se nama“ (1 Jn.1:1-2).

Hristos je Bog. Hrista je bilo moguće videti (po Njegovoj ljudskoj prirodi), i znači da „ko je vidio Mene, vidio je Oca“ (Jn.14:9). Ono što je bilo potpuno nemoguće u Starom Zavetu, postaje moguće tek nakon što se nevidljivo Slovo obuklo u vidljivo Telo: „Boga niko nije vidio nikad: Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi“ (Jn. 1:18). Ovaploćenje ne samo da je učinilo Boga vidljivim, već je i ljude učinilo bogovidcima.

Dakle ako je ranije bilo nemoguće oslikati Boga, jer „ne videste nikakav lik“, od kada se „Život javi“ i „vidjeli smo“ – slikanje Boga u Hristu je moguće. I protestantski časopisi su ispunjeni Hristovim slikama.[3]

 Četvrto pitanje: ako su slike dozvoljene – radi čega su dozvoljene? Kako im se obraćati? Kako se mogu koristiti u religioznoj delatnosti?

Najčešće će se protestantska svest saglasiti sa nebogoslužbenim, nekultnim korišćenjem religioznih slika.

Sam Hristos reč „ikona“ upotrebljava bez bilo kakvog negativnog priznaka: „Čiji je ovaj lik (εικον)?“ (Mt. 22:20). Sa ovim pitanjem Spasitelj počinje svoj odgovor na pitanje o porezu caru.[1] Znači da je Hristos koristio sliku za objašnjavanje Svoje misli. Po načinu Spasiteljevog delanja, u istoriji hrišćanske umetnosti prvo naznačenje religioznog ikonopisa je bilo upravo misionarsko, pedagoško. Ikonu su nazivali „Biblija za nepismen“. I do sada se čak i kod protestanata „Dečije Biblije“ prave sa slikama, a za propoved o Hristu se spokojno koriste video i slajd filmovi o događajima iz Svetog Pisma.

… Razdraženost koju kod protestanata izazivaju naše ikoni prosto se ne može objasniti sa tačke gledišta hrišćanskog bogoslovlja, ni sa tačke gledišta hrišćanske etike. Ova razdraženost je – strast, duhovna bolest. Nju treba svesno i sistematski savladavati u sebi. i kao prvi korak bih protestantima preporučio da se prema pravoslavnima odnose kao prema deci. Deci su potrebne slike? Pa eto, i pravoslavni se osećaju ugodnije, prijatnije u okruženju sveštenih slika. Ako se protestantima sviđa, neka slobodno smatraju pravoslavne decom, „slabe u veri„, čije navike, po zavetu apostola Pavla treba prihvatati „bez raspravljanja o mišljenjima“ (Rim. 14:1). Međutim, ovde se javlja sledeće, peto pitanje.

NAPOMENE:

  1.  U tome se Pravoslavlje suštinski razlikuje od rimokatoličke crkve koja je jednostavno isključila zapovest „ne gradi sebi lik rezani“ iz svojih katihizisa i, da bi sačuvala broj 10 u Mojsejevim zapovestima, podelila desetu zapovest da dva dela, napravivši od nje dve zasebne zapovesti (vidi naprimer, „Dođi, Isuse. Mali katihizis. – Pallottinum-Warszawa, 1989,cs. 131-135).
  2. Ruska sekta „beguna“ zbog čuvanja pobožnosti odbijala je dokumente i u tom odnosu je doslednija od protestanata.
  3. Druga stvar je što su odbacivši pravoslavnu ikonu, protestanti počeli da slikaju Spasitelja u žanru stripova.
  4. Za shvatanje konkretnog, bukvalnog smisla Hristovog odgovora treba imati u vidu dve okolnosti. Prvo: po pravilima arhaične „političke ekonomije“ vlasnik celokupnog novca u državi bio je izdavač novca – gospodar. U znak da mu pripada monopol na celokupni novac, on je na novac stavljao svoj pečat, svoj lik. On kao da je podanicima privremeno poveravao upravljanje svojom novčanom imovinom. Drugo: u Palestini su postojale dve vrste novca. Normalno da je važila državna rimska moneta. Ali pošto su na tom novcu bile slike neznabožačkih bogova cara (koji se takođe poštovao kao božanstvo), ali je taj novac bilo nemoguće unositi u Jerusalimski hram. Judeji su dobili od rimskih vlasti dozvolu na sopstveni novac bez slike cara, ali uz uslov, da se taj novac ne iznosi van granica hrama. Zato su u dvorištu hrama i sedeli menjači novca koji su menjali svetski novac neznabožačkog porekla za „čisti“ hramovni novac. Zato je Hristovo pitanje bilo veoma jasno: o kakvom novcu se govori. Da li postoji na njima lik i čiji je lik u pitanju? Ako je carev, znači da je taj novac njegova imovina. Bogu taj novac nije potreban. U hram se ne može uneti. Znači – spokojno dajte caru carevo.

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *