Ikona u Bibliji. Osam pitanja. II deo – Đakon Andrej Kurajev

Ikona u Bibliji. Osam pitanja. II deo – Đakon Andrej Kurajev

Kada bi pravoslavni samo propovedali uz pomoć slika, protestanti bi se pomirili sa tim. Ali, da li je dopustivo korišćenje slika pri molitvi?…

Ponovo ću podsetiti da su slike heruvima u hramu prisustvovali za vreme molitve ljudi. Da li su ljudi obraćali pažnju na heruvime pri vršenju svojih molitava? Da li su drevni Izrailjci uzimali u obzir postojanje slika na svojim bogosluženjima? Sada ćemo samo napomenuti da su se heruvimi nalazili direktno ispred očiju ljudi koji su se molili za vreme njihovog poklanjanja Bogu. Heruvimi na kovčegu su bili skriveni zavesom od pogleda. Ali na samoj zavesi su takođe bili heruvimi! „A šator ćeš načiniti od deset zavesa od tankog platna uzvedenog i od porfire i od skerleta i od crvca; i po njima da budu vezeni heruvimi.“ (2 Mojs. 26:1)

Slike podsećaju na Boga i samim tim pobuđuju na molitvu. Sedmi Vaseljenski Sabor je objašnjavajući ikonopoštovanje, odredio da slike treba da budu svuda – da bi se čovek češće sećao Spasitelja i češće mogao molitveno da uzdahne. Tako i danas čovek, prolazeći pored hrama, iako i ne uđe u njega, makar samo na sekund, izdaleka izgovori: „Gospode, pomiluj!“… Što više povoda za takve molitve, tim bolje.

Iako se možeš moliti svuda – ali da bi probudio molitveno osećanje – Gospod je i dao Izrailju hram i sveti grad Jerusalim. Iako se i može moliti svuda – ali kao vreme posebne molitve izdvojene su subote i praznici. Jerusalim, Hram, Zakon su pobuđivali na molitvu i poklonjenje Bogu: „klanjam se u svetoj crkvi Tvojoj“ (Ps. 5:7); „Čuj molitveni glas moj, kad vapim k Tebi, kad dižem ruke svoje k svetoj crkvi Tvojoj“ (Ps. 28:2). Po protestantskoj logici, Psalmopevac ovde očigledno narušava zapovest „Bogu se jedino klanjaj„. Na drugom mestu, on ponovo priznaje, čini, taj isti greh: „Kako ljubim zakon tvoj!“ (Ps. 119:97). Kako sme religiozno da ljubi bilo šta sem Boga? A Isaija govori: „čekaće nauku Njegovu“ (Is. 42:4) Zar nije Isaija neznabožac, ako se nada nauci Božijoj, a ne Bogu?

Zašto je bilo potrebno prilikom molitve obraćati se Jerusalimu i hramu? (1 Car. 8:48) – ovo pitanje bi se moglo postaviti drevnim Jevrejima, isto kao i sadašnjim pravoslavnim hrišćanima („Zašto se molite, okrenuvši se ikonama?“). Čovek može da ne oseća ličnu potrebu da bi njegova molitva bila praćena spoljašnjim znacima osećanja poštovanja. Ali u krajnjoj meri, ne može se ne priznati da molitva pravoslavnih pred vidljivim svetinjama (ikonama) nije praksa nepoznata Svetom Pismu.

„Moliti se u prisustvu“ ili „čak moliti se okrenuvši se“ slici još uvek ne znači religiozno poštovati sliku. Sledi da je došlo vreme da postavi šesto pitanje: da li se mogu ukazivati znaci poštovanja pred slikama?

Da li se mogu ukazivati znaci poštovanja pred slikama?

Ponovo se setimo da su slike heruvima bile izvezene na pokrivačima, kojima je bio prekriven kovčeg. I eto, pred tim slikama su se vršili obredi kao i u pravoslavnim hramovima pred licem ikona: palili su se svećnjaci i kandila (2 Mojs. 27:20-21); vršilo se kađenje: „Još načini oltar… pred zaves koji visi pred kovčegom od svedočanstva … gde ću se s tobom sastajati… I neka kadi na njemu Aron kadom mirisnim… I reče Gospod Mojsiju: uzmi mirisa… i od toga načini kad, to neka vam bude svetinja nad svetinjama“ (2 Mojs. 30:1, 6-7; 22-23, 34,36).

Pred rukotvorenim svetinjama, kao i pred ljudima u Svetom Pismu (koji isto tako nisu Tvorac, već tvar) vršili su se pokloni. „Klanjam se u svetoj crkvi Tvojoj“ (Ps. 5:7). „Poklanjam se pred svetom crkvom Tvojom“ (Ps. 138:2). Braća su se poklonila Josifu. „Vjerom Jakov umirući blagoslovi svakoga sina Josifova, i pokloni se preko vrha palice svoje“ (Jevr. 11:21). I Solomon se klanjao svojim gostima (1 Car. 1:47), ljudi su se klanjali Solomonu (st. 53). Avraam se poklonio narodu (1 Mojs. 23:12). Kada je Petar ulazio, Kornilije ga je susreo i poklonio se, pavši pred noge njegove (Dela ap. 10:25). Filadelfijskoj Crkvi Gospod govori: „Učiniću da oni dođu i da se poklone pred nogama tvojim, i da znaju da te ja ljubim“ (Otk. 3:9)

Ako se svaki poklon shvata kao znak religioznog poklonjenja, koje priliči samo Tvorcu, onda su svi ovi ljudi iz Svetog Pisma teško sagrešili. I protestant, koji klimanjem glave pozdravlja svog brata, takođe vrši grehovno „poklanjanje“.

„Poklanjanje“ kao religiozno „samoposvećivanje“ treba razlikovati od „poklona“ kao fizičkog izraza poštovanja. Inače, zabranjujući poklone pred ikonama treba objaviti rat poklonima prilikom susreta sa ljudima[1].

Treba razlikovati poklonjenje kao svecelo posvećenje života i poklanjanje kao znak poštovanja, uvažavanja, poštovanja. To je upravo i bilo objašnjeno od strane Sedmog Vaseljenskog Sabora: poklonjenje – samo Bogu; slikama (ikonama) – samo poštovanje. Za pravoslavno bogoslovlje sav svoj značaj čuva zapovest: „Bogu tvome klanjaj se i Njemu jedinom služi“. „Sami sebe jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajmo“, i pritom ćemo poštovati one znake koji nas tokom zemaljskog lutanja podsećaju na naše životno prizvanje.

Ovde se javlja sedmo pitanje: Da li se može smatrati da poklonjenje koje se vrši pred ikonom, prima Bog?

Da li se može smatrati da poklonjenje koje se vrši pred ikonom, prima Bog?

Ovde bih želeo da protestante podsetim na mesto koje oni najviše vole da citiraju: „Boga niko nikada nije vidio“ (1 Jn. 4:12). Da li shvataju svu ozbiljnost takve tvrdnje? Zar to znači da niko od proroka iz Starog Zaveta nije video Boga? Da li to znači da oni baš ništa nisu videli? Ne. Veoma jasno u Pismu piše da su proroci imali „viđenja“, a ne samo „da su slušali“. Koga su videli, ako ne Boga? Sem toga, kako smestiti tvrdnju apostola Jovana „Boga niko nije vidio nikad“ (Jn. 1:18) sa mnogobrojnim viđenjima Avraama i Mojseja? Oni nisu mogli videti Boga (Oca). Ali su videli Sina. Za razumevanje ovoga treba imati u vidu da apostoli (kao i celokupna drevnohrišćanska literatura) neretko upotrebljavaju reč „Bog“ govoreći o Ocu. Dakle, Oca niko nikada od pravednika Starog Zaveta nije video (uzgred i Novog). Oni su videli Sina, Koji je „obličje bića Njegovoga“ (Jevr. 1:3).

Znači, sva poklanjanja Bogu u Bibliji i u hrišćanskom svetu su poklonjenje preko obraza: nevidljivom Ocu preko javljenog Sina.

Sin (Logos) je stvorio svet. Sin je dao Stari Zakon. Sin je iskupio ljudski rod Svojim ovaploćenjem, stradanjem i vaskrsenjem. Sin će izvršiti poslednji Sud na kraju vremena.

Druga teza prethodnog pasusa traži objašnjenje. Od Joakima Florskog do Berđajeva ide tobož lepa ideja da je Stari Zavet otkrovenje Oca, Novi Zavet – otkrovenje Sina, a sada nastaje era trećeg Zaveta – era otkrovenja Duha. Prijatna shema. Ali nesmestiva sa Svetim Pismom. U tome je i stvar što je Stari Zavet – takođe vreme otkrovenja Sina. Da bi ovo bilo jasno, pokušajmo da objasnimo status Onoga, Ko se u Starom Zavetu naziva Jehovom (Jahveom).

I kad se navrši četrdeset godina, javi mu se u pustinji gore Sinajske Anđeo Gospodnji u plamenu ognjenom u kupini. A kada Mojsej vidje, divljaše se viđenju. Kada pak on pristupi da razmotri, bi glas Gospodnji njemu: Ja sam Bog otaca tvojih, …ovoga Mojseja, … Bog posla za starješinu i izbavitelja rukom Anđela koji mu se javi u kupini“. (Dela ap. 7:30-35)

Međutim, upravo Onaj Ko je govorio iz kupine je Sebe i nazvao Jehovom: „Gospod kad ga vide gde ide da vidi, viknu ga Bog iz kupine, i reče…“ (2 Mojs. 3:4)!

Saglasno Stefanu, Mojsej je govorio sa Anđelom Gospodnjim koji mu se „javi u pustinji gore Sinajske…“ (Dela ap. 7: 30-35). Međutim, Mojsej je na Sinaju govorio sa Bogom: „I Mojsije izađe na goru k Bogu; i povika mu Gospod s gore“ (2 Mojs. 19:3)

Stari Zavet jasno govori da je Bog direktno dao Zakon Mojseju. A apostol Pavle insistira: Zakon je „ustanovljen preko anđela, rukom posrednika“ (Gal. 3:19).

Međutim, i u samom Starom Zavetu postoji nemalo mesta gde se Anđeo pokazuje Bogom, Jehovom: „A anđeo Gospodnji reče mi u snu: Jakove! Ja sam Bog od Vetilja“ (1 Mojs. 31:11,13).

„I anđeo Božji viknu s neba Agaru, i reče joj: …Bog ču glas detinji … Ustani, …jer ću od njega učiniti velik narod„. (1 Mojs. 21:17-18). Ko je dakle učinio narod od Ismaila? Ko je to „Ja“? Tim više što se u sledećem stihu govori da je upravo „Bog“ pomogao Agari.

I reče Bog (Avraamu): A i za Ismaila uslišio sam te; evo blagoslovio sam ga, i … umnožiću ga veoma; …i načiniću od njega velik narod.“ (1 Mojs. 17:19-20)

Još joj reče anđeo Gospodnji: Eto si trudna, i rodićeš sina, i nadeni mu ime Ismailo… Tada Agara prizva ime Gospoda koji govori s njom: Ti si Bog, koji vidi“ (1 Mojs.16,11,13).

Eto, Avraam se priprema da prinese Isaaka na žrtvu: „Ali anđeo Gospodnji viknu ga s neba, i reče: Avrame! Avrame! … Ne diži ruku svoju na dete, … jer sada poznah da se bojiš Boga, kad nisi požalio sina svog, jedinca svog, mene radi“ (1 Mojs. 22:11-12).

Međutim, Avraam uopšte nije prinosio žrtve Anđelu, već Bogu, kao što mu je bilo i potvrđeno: „Sobom se zakleh, veli Gospod: kad si tako učinio, i nisi požalio sina svog, jedinca svog zaista ću te blagosloviti i seme tvoje veoma umnožiti“ (1 Mojs. 22:16-17).

A sa kim se borio Jakov? „Jer si se junački borio i s Bogom“ rečeno mu je (1 Mojs. 32:38). Međutim, prorok Osija kao da zna nešto drugo: „U sili svojoj bori se s Bogom. Bori se s anđelom, i nadjača; plaka, i moli Mu se; nađe Ga u Vetilju, i onde govori s nama. Ali je Gospod Bog nad vojskama, Gospod mu je spomen.“ (Os. 12:4-6).

Ko je Bog Jakova? Svog Sina Josifa, Jakov savetuje ovim rečima: „I blagoslovi Josifa govoreći: Bog, kome su svagda ugađali oci moji … Anđeo, koji me je izbavljao od svakog zla, da blagoslovi decu ovu„. (1 Mojs. 48: 15-16) Nije rečeno „neka blagoslove“, neka blagoslovi“ – Bog se ponovo pokazuje istim kao i Anđeo.

Ko je izveo Izraiolj iz Egipta? Naravno, Bog: „Ovako veli Gospod Bog Izrailjev: Ja sam vas izveo iz Misira“ (Sud. 6:8). Ali ponovo: „I dođe anđeo Gospodnji od Galgala u Vokim i reče: Izveo sam vas iz Misira i doveo vas u zemlju za koju sam se zakleo ocima vašim“ (Sud. 2:1)

Evo još jednog susreta u kome se Anđeo pretvara u Boga: „I javi mu se anđeo Gospodnji, i reče mu: Gospod je s tobom, hrabri junače!… A Gospod ga pogleda i reče mu…“ (Sud. 6, 12,14).

Jevrejska reč maleah i grčka ??????? ne sadrže u sebi ukazanje na nekog materijalnog duha, učesnika nebeske hijerarhije u smislu kasnije hrišćanske angelologije. Oni jednostavno znače „poslanik, emisar“. Ove reči mogu da se odnose i na ljude koji zastupaju interesu gospodara koji su ih poslali. Zato imenovanje nekoga anđelom ne znači neizostavno pripadanje hijerarhiji nebeskih materijalnih duhova.[1] Sam Sin Božiji se kod proroka Isaije naziva „Anđelom Velikog Saveta„. Hristos je Anđeo u odnosu na Oca: „Kao što ti mene posla u svijet, i ja njih poslah u svijet.“ (Jn. 17:18) Sam Hristos je Apostol Oca, poslanik Oca, Anđeo Oca. Upravo Reč Očeva, Anđeo Jehove naziva Sebe u Starom Zavetu: „Bogom Avraama, Bogom Isaaka i Bogom Jakova“, jednako sa Jehovom. I taj isti Anđeo se ovaplotio i postao Čovek.[2]

Iz ovoga slede dva važna zaključka. Jedan je za „Jehovine svedoke“. Ako vi odričete Svetu Trojicu, ako smatrate da se treba poklanjati samo Bogu Jehovi, ali ne treba smatrati Hrista Bogom, vi ste u protivrečnosti sa Biblijom. Biblija ili dozvoljava da se smatra da je Jehova Hristos, a Hristos Bog ili treba smatrati da Hristos nije Bog, ali onda ni Jehova nije više od anđela. I biti „Jehovin svedok“, označava samo svedok Anđela.

Drugi izvod je za – protestante. Poklonjenje koje su pokazivali ljudi Starog zaveta bilo je obraćeno „Maleah Jehove“ – Anđelu Sinu, „koji je ikona (?????) Boga nevidljivoga“ (2 Kor. 4:4). Da li se poklonjenje koje se ukazuje ikoni, primalo od Oca? „Avraam je video ne prirodu Božiju, već obraz Boga i pavši, poklonio se“. objašnjava prepodobni Jovan Damaskin[3]. Bog je primio to poklonjenje i ušao u Zavet sa Avraamom. Znači – Bog može primati poklonjenje koje se vrši preko Njegovih obraza (slika). Čast, koja se ukazuje Hristu prima Otac. Čast koja se ukazuje liku, uzlazi Prvoliku.

I poslednje, osmo pitanje koje treba da razmotrimo. Da li slike (ikone) mogu biti svete i čudotvorne?

Biblija nam govori i o tome. Da bi napravio sve za šator, između ostalog i ikone heruvima, Bog je ispunio Veseleila Duhom Svojim (vidi 2 Mojs. 31:1-11). Kada je šator bio gotov, Mojsej je dobio zapovest: „I uzmi ulje pomazanja, i pomaži šator i sve što je u njemu, i osveti ga i sve sprave njegove, i biće svet“ (2 Mojs. 40:9). U „sve što je u njemu“ ulaze i ikone heruvima; znači i ikone heruvima su svete i osvećene.

Na sličan način se i u Pravoslavlju smatra da je ikonopis služenje, koje zahteva duhovnu sabranost i blagodatno Bogopštenje. Na sličan način i u Pravoslavlju se osvećuju ikone, a ne samo postavljaju u hram.

I kao što je u starozavetno vreme Bog delovao kroz slike („I tu ću se sastajati s tobom i govoriću ti ozgo sa zaklopca između dva heruvima“ – 2 Mojs. 25:22), tako deluje i do danas preko ikona. „Kada sam jedno otišao do prečiste ikone One Koja Te je rodila … Sam Ti, pre nego što sam stao, postao si vidljiv u mom jadnom srcu, učinivši ga svetlošću. I tada sam poznao da Te imam u sebi očigledno“, govori o svom duhovnom iskustvu Sveti Simeon Novi Bogoslov.[1]

O tome da Bog može činiti čudesa preko svetih slika, Pismo takođe govori potpuno očigledno. „I načini Mojsije zmiju od bronze, i metnu je na motku, i koga god ujede zmija on pogleda u zmiju od bronze, i ozdravi“ (4 Mojs. 21:9). Na jeziku pravoslavnog bogoslovlja ovde se očigledno može govoriti o čudotvornosti svetih slika (ikona). Ali ako je i slika ne Spasitelja, već neprijatelja roda ljudskog[2] mogla delovati „od protivnog“, ljudi su gledali u sliku svog neprijatelja i obraćajući se molbom za pomoć istinitom Bogu isceljivali – zar nije tim više prirodnije očekivati pomoć od ikona istinskog Spasitelja?[3]

Čudotvoran je bio i kovčeg sa heruvimima: možemo se setiti prelaska preko Jordana – on se razdvojio kada su ga se dotakle noge sveštenika koji su nosili kovčeg (vidi Is. Nav. 3:15-17). Možemo se setiti i nošenja kovčega oko zidina Jerihona (Is. Nav. 6:5-7)

Dakle, poštovanje svetih slika (ikona) je moguće. Niko od proroka ne prekoreva Judejce za svete slike koje su u hramu. Proroci jedino zabranjuju da se prave slike „tuđih bogova“. Ali na kom osnovu reči koje izobličuju slike paganskih bogova treba smatrati tačnim u vezi sa slikanjem Hrista? Treba „raspoznavati šta je sveto šta li nije, i šta je čisto šta li nečisto“ (3 Mojs. 10:10). Postoji „dom Davidov“ (vidi Dela Ap. 15:16) i „čador Molohov“ (vidi Dela ap. 7:43); postoji „čaša Gospodnja“ i „čaša demonska„, „trpeza Gospodnja“ i „trpeza demonska“ (vidi 1 Kor. 10:21). Ako neznabošci imaju svoje tajne i svoje „čaše“ – iz toga nikako ne sledi da hrišćani treba da se odreknu Hristove Čaše. Iz činjenice da neznabošci imaju svoje sveštene knjige (naprimer Vede), nikako ne sledi da treba da se odreknemo Biblije. Takođe i postojanje neznabožačkih idola (i njihovo odbacivanje od strane proroka) nije argument protiv hrišćanskih ikona.

Kritičari Pravoslavlja traže sličnost u spoljašnjem, a ne u suštini. Da, neznabošci nose idole na ramenima – ali i Jevreji su nosili kovčeg na ramenima. Neznabošci pale svećnjake – i Jevreji su radili isto to. Pitanje je ko se poštuje. Po spoljašnjoj sličnosti može se dokazati sve što se želi: mogu se poistovetiti ljudi i životinje (postoje noge, uzimanje hrane, san). Ali reći da su ljudi samo životinje bili bi prilično prenagljeno. Govoriti da su pravoslavni hrišćani neznabošci – prosto je bezumno.

Ne može se klanjati tvari umesto Tvorcu. Suština zapovesti je u zabrani da se predstavlja istiniti Bog po slici neznabožačkih „bogova“. To pravoslavni ni ne rade. Drugi smisao biblijske zapovesti – u upozorenju da se obožavaju dela ruku ljudskih. Taj smisao se formuliše kao „,ne klanjaj im se i ne služi“. Slika se ne sme doživljavati kao Bog – to je tačno. Pre svega čovek treba da pamti da obraz Boga koji ima u svom umu nije Sam Bog. Može neko da nema ikone i da bude idolopoklonik – jer će se idol nalaziti u srcu čovečijem. Može se mešati realnost teksta iz Svetog Pisma i realnost Tog Boga o Kome Pismo govori. Treba razlikovati Boga od Njegovih materijalnih obraza (slika). „Sujetni su svi ljudi, prirodno, u kojima je prisutno nepoznavanje Boga i oni ne bijahu u stanju iz vidljivih dobara poznati Suštega, niti na osnovu djela poznaše Tvorca, nego su ili oganj ili vazduh ili brzi vjetar ili zvjezdani šar ili silnu vodu ili svjetila nebeska smatrali za bogove gospodare svijeta. Oni koji su, očarani ljepotom, to za bogove smatrali, neka poznaju koliko je Gospodar od toga bolji jer sve je to On stvorio, rodonačelnik ljepote“ (Prem. Sol. 13:1-3). Evo opisa neznaboštva. Neznaboštvo i idolopoklonstvo su zaboravljanje Tvorca zbog lepote stvorenog. Da li se može reči da protestanti imaju više „znanja o Bogu“ od pravoslavnih? Da li se može reći da su pravoslavni zaboravili Boga i ne umeju da razlikuju Boga od ikone?

Reći će nam: vaši parohijani ne znaju bogoslovlje koje ste nam izložili i primaju ikone potpuno neznabožački. Ali kao prvo, hajde da uporedimo konfesionalne stavove po našem učenju, a ne po gresima jednih ili drugih parohijana. Kao drugo, dođite u hram svakoj baki koja stavlja sveće pred ikonama i pitajte je od koga očekuje pomoć? od daske koja je postavljena na zid ili od Onoga Čiji je Lik oslikan na toj dasci? Da li se ta starica moli Majci Božijoj ili se moli: „sveta ikono pomozi mi!“ Čak i ako neko uspe da pronađe parohijanku koja netačno shvata pravoslavne principe ikonopoštovanja – to opet nije povod za zabranu ikona. Mogu se u pravoslavnom svetu sresti ljudi koji se odnose prema ikona kao prema idolu – ali zar i u protestantskom svetu nema ljudi koji su Bibliju pretvorili u predmet svog profesionalnog proučavanja, a Živog Boga su zaboravili? Ljudi zloupotrebljavaju jezik – zar ga treba iščupati svim ljudima? Znači da ne treba izbacivati ikone već objasniti pravoslavno bogoslovlje, pravoslavne principe odnosa prema svetim slikama (ikonama).

Protestanti čak i priznajući da se u bogoslovlju Pravoslavlja dovoljno obrazlaže poštovanje ikona svoj poslednji argument nalaze u krajnostima narodne pobožnosti: „Najprosvećeniji hrišćani su davali sebi odgovor da se poklanjaju ne samoj ikoni, već Onome Ko je na njoj oslikan. Međutim, ogromna većina prostog naroda takvu razliku nije pravilo i pretvorili je ikonopoštovanje u idolopoklonstvo“[1]. Na toj osnovi se može međutim zabraniti i čitanje Svetog Pisma, posebno Starog zaveta. Jehovini svedoci izokreću Sveto Pismo – zar zato treba uništiti Bibliju? Greške ljudi nisu povod za zabrane, već za objašnjavanje.

Reći će nam: Hristos nigde nije zapovedio da se slikaju ikone. Kao prvo, dodaću da u Jevanđelju nema ni zabrane da se slikaju ikone Spasitelja. Apostolski sabor u Jerusalimu razmatrajući pitanje šta iz izrailjskog religioznog zakona treba da ispunjava ne-Jevrejin, koji je primio Novi Zavet ostavio je samo tri odluke: „Jer ugodno bi Svetome Duhu i nama da nikakvo breme više ne mećemo na vas osim ovoga što je neophodno: da se čuvate od žrtava idolskih i od krvi i od udavljenoga i od bluda, (i što nećete da se čini vama ne činite drugima“ (Dela ap. 15:28-29).

Upozorenje o nemogućnosti slikanja Boga nije bilo potvrđeno od strane apostola. Nakon što se Onaj Koji se ne može oslikati postao vidljiv i od kada se Bestelesni ovaplotio (uzeo telo), insistiranje na toj zapovesti bi bilo čudno.

Drugo, ako neko delo nije direktno napisano u Pismu, ne znači da je grehovno. Na kraju krajeva Hristos „nigde nije zapovedio apostolima da nacrtaju čak ni reč, međutim njegova ikona je oslikana od strane apostola i čuva se do dana današnjeg“ (prepodobni Teodor Studit[2]). Hristos nije zapovedio da se pišu Jevanđelja. Međutim, to nije povod za njihovo odbacivanje kao „nejevanđelske odluke“. Sem toga, nigde u Novom Zavetu nije rečeno da ne treba čitati Jevanđelje. Kada Hristos zapoveda da se „istražuju Pisma“ (vidi Jn. 5:39) On govori o starozavetnim knjigama (novozavetne jednostavno nisu ni postojale). Nigde Pavle ne piše: „uključite moje poslanice u sastav Biblije!“. Na kojoj osnovi su hrišćani uključili apostolske knjige i pisma u biblijski kanon, pa čak postavili pisma apostola iznad knjiga drevnih proroka? Tako da protestanti nemaju više osnova za novozavetne studije (pripajanje Svetom Pismu knjiga Novog Zaveta) nego što pravoslavni za poštovanje ikona. Govorite da nema zapovesti da se prave Hristove ikone? Nema ni zapovesti da se postavljaju table sa natpisom „Bog je ljubav“.

Reći će nam: vaši primeri su uzeti uz Starog Zaveta, a mi živimo u Novom – šta nas se tiču drevni heruvimi. Ali kao prvo, nismo mi izvukli Stari Zavet da bi govorili o ikonama. Protestanti su se obratili starozavetnim zapovestima radi spora sa nama. U Novom Zavetu nema ni crtice koja zabranjuje slikanje Hrista. Protestanti su odlučili da potegnu starozavetne zabrane na svaku sliku. Zato smo mi i krenuli u putovanje po starozavetnim stranicama. Protestanti su sami izabrali polje za diskusiju – odluke Starog Zaveta. I izgubili su. Tako da se sada nemojte žaliti da nije u pitanju to polje.

Ikona prati Crkvu tokom čitave Njene istorije, a ne od Sedmog Vaseljenskog Sabora. Svima je poznato da su naprimer italijanski gradovi Pompeja i Herkulanum nestali 79 godine. Čak i po protestantskim merilima to je još uvek vreme apostolske, neiskvarene Crkve. Još uvek nisu svi apostoli otišli iz ovoga sveta tada. I eto, u raskopinama tih, pepelom zasutih gradova, pronađene su slike na zidu na biblijske teme i slike krsta.[3] Pronalazak tragova hrišćanskog prisustva u Herkulanumu je još zanimljivije jer je kao što je poznato (Dela ap. 28:13) apostol Pavle propovedao u Puteolu, na 10 kilometara od Pompeje. Sa drugog kraja rimskog carstva – katakombi Dura Evropos u Međurečju – od drugog veka do nas došle druge freske katakombnih hrišćana (uzgred, sa slikama Djeve Marije).

 

NAPOMENE:

  1. U pravoslavnom shvatanju ljudima se prilikom susreta treba klanjati upravo zato to su oni takođe – svete ikone. Svako je nosilac obraza Božijeg, to jest, živa ikona. „To što je čovek stvoren po obeazu i podobiju Božijem pokazuje da neka vrsta Božanskog dela“ (prep. Feodor Studit. Tretьe oproverženie ikonoborcev. // Simvol. ѕ 18. – Pariž, 1987, s. 318).
  2. O tome da ime Anđela ne označava prirodu, već služenje vidi: Origen. Protiv Celsa. V, 4; sv. Ilarije Piktavijski. O Trojici. V, 22; bl. Avgustin. 1 Propoved na Ps. 103,15.
  3. Sm. Malkov P. Nebo i zemlя: angel i čelovek v Svящennom Pisanii. // Alьfa i Omega. ѕ 4(11), 1996, ss. 30-33.
  4. prep. Ioann Damaskin. Tretьe zaщititelьnoe slovo ob ikonah. // Simvol. ѕ 18. – Pariž, 1987, s. 235.
  5. Cit. po: arhiep. Vasiliй (Krivošein). Ukaz. soč., ss. 245-246
  6. „Zmija od bronze je bila obešena na motku protiv zmija koje su ujedale ne kao ikona Onoga Koji je postradao za nas, već kao obraz protivnika i spasavala je one koji su gledali na nju – ne po veri u to da on živi, već zato što je oboreni sam umrtvljen. I kakav natpis treba da mu stoji na grobu: „Gde ti je smrti žalac? Gde ti je ade pobeda?“! (sv. Grigoriй Bogoslov; cit. po: prep. Feodor Studit. Vtoroe oproverženie ikonoborcev. // Simvol. ѕ 18. – Pariž, 1987, s. 288).
  7. Tek kada su Jevreji počeli mnogo kasnije, u periodu religioznog opadanja (pojavili su se Samarjani) da se klanjaju zmiji kao božanstvu i kada je dobila svoje ime (Neustan) on je bio uništen. (2 Car. 18:4)
  8. Somov K. V. Istoriя hristianstva. – M., 1990, s. 154.
  9. prep. Feodor Studit. Pervoe oproverženie ikonoborcev. // Simvol. ѕ 18. – Pariž, 1987, s. 261
  10. Sm. Kozarževskiй A. Č. Istočnikovedčeskie problemы rannehristianskoй literaturы. – M., 1985, glava „Novый Zavet v svete arheologičeskih otkrыtiй“.

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Komentari (4)

Povratni Link | RSS Feed Komentari

  1. Sramota kaže:

    Sramota je ovo sta pisete kako bi opravdali svoje idolopoklonstvo :] Heruvimi jesu bili izvezeni, ali niko se njima nije klanjao, takodje u Hram su samo ulazili leviti, a ne i ostali narod, a u hebrejskom tekstu u psalmima nigdje ne pise rijec crkva i to sto ste naveli vadite recenice iz konteksta, sramota :]

    Bog kaze za slike i kipove „nemoj im se klanjati niti im sluziti“, a kad odes u crkvu ti se ikoni sa strahopostovanjem poklonis i ljubis je, sto znaci klanjas se predmetu, i zatim das na ikonu nesto novca, sto znaci da sluzis predmetu – cisto idolopoklonstvo :]

    Usnama priznajete Boga i pozivate se na Sveto Pismo, al je vase srce daleko od Boga, jer zapravo ucite se ljudskim paganskim zapovjestima, ali Bog ce suditi kad dodje vrijeme :]

    Shalom

    • urednik kaže:

      Vašim tonom u poruci, nažalost, pokazujete da nemate nikakvu želju da čujete učenje Pravoslavne Crkve. To je Crkva koja je postojala od kako ju je Hristos osnovao, evo već dve hiljade godina. Inače, kanon Pisma (spisak svih bogonadahnutih knjiga Starog i Novog Zaveta) sastavila je i odbranila upravo Pravoslavna Crkva. I to mnogo, mnogo stotina godina pre nego što je Luter zakucao svoj spisak na ulaznim vratima u Vitenbergu. Pomalo je dosadno da stalno ponavljate jedne i iste „argumente“. Mnogo ozbiljniji protestantski apologeti su odavno odustali od optuživanja pravoslavnih za idolopoklonstvo, dovoljno je samo da pročitate pravoslavno učenje o ikonopoštovanju da bi se razvejale Vaše sumnje i (potpuno neosnovane) optužbe.

      A što se Vaše tvrdnje tiče, čak i da hipotetički uzmemo da je tako (a dovoljno je nelogično, jer koliko je logičnog da se sveštenstvo Izrailja „uči idolopoklonstvu“ a da se veruje da neće tome učiti i narod?) u Svetom Pismu je zapisano i sledeće:

      „Tako i NA ULASKU U CRKVU načini pragove od drveta maslinovog na četiri ugla; I VRATA DVOKRILNA od drveta jelovog; na dve se strane otvaraše jedno krilo, i na dve strane otvaraše se drugo krilo. I IZREZA NA NJIMA HERUVIME i palme i razvijene cvetove, i obloži zlatom sve što beše izrezano“. (1 Car. 6:33-35)

      Dakle, narod JESTE video heruvime u hramu…

      • Rade kaže:

        Zapravo mejdana zmija i ukrasavanje Hrama koje Bog naredi govore da ovo danas jeste idolopoklonstvo. 1 zašto Jahve sakri Mojsijeva kad umrije? Pa da nebi bio predmet obožavanja. Ako Sveti Apostol ne dade Korneliju na klekne pred njega živa, zar bi dao da klecimo pad likom njegovim?

        • Pravoslavni Misionarski Centar "o. Danil Sisojev" kaže:

          Vi očigledno brkate babe i žabe.

          Uništena je bronzana zmija iz razloga što su zabludeli ljudi počeli da odaju poštovanje koje priliči Bogu – na grčkom se to zove ‘latrija’.
          Iz istog razloga je i Petar sprečio Kornelija da se pokloni pred njim, jer je Apostol video sa kojim motivom se poklanja njemu,
          Kornilije je mislio da je Petar Bog, posebno zato što je i od Anđela dobio uputstvo da pošalje po njega.

          Drugačije je poklonjenje koje se odaje pred ikonom, čije poštovanje prelazi na lik onoga koji je na njoj predstavljen.
          To je isto poštovanje koje je i tamničar u Delim apostolskim odao Pavlu i Sili, na primer, i oni ga u tome nisu sprečili.
          Na grčkom se to zove ‘proskinezis’.

          I ajmo sad opet, ‘ne, klanjanje ikonama je idolopoklonstvo, itd. itd.’ 🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *