III Ali pravoslavni hrišćani su manjina u svetu. Ako mogućnost spasenja imaju samo oni, onda je onih koji se spasavaju vrlo malo, a onih koji ginu vrlo mnogo.

3.1. Zbog čega je Bog stvorio one za koje je znao da se neće spasiti?

 


 

Koliko god to čudno bilo, ovaj „argument“ se često može čuti, iako i pitanje i odgovor na njega već postoje u Jevanđelju: „Reče mu pak neko: Gospode, je li malo onih koji se spasavaju?“ (Lk. 13:23) Hristos je odgovorio: „Borite se da uđete na uska vrata; jer vam kažem: mnogi će tražiti da uđu i neće moći.“ (Lk. 13:24)

Od samog početka Gospod je objavio tu tužnu realnost da onih koji ginu ima mnogo, a da je onih koji se spasavaju malo. Zato je On rekao: „Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu. Jer su uska vrata i tijesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze.“ (Mt. 7:13-14) Ako bi sledbenici ukazanog lažnog učenja bili u pravu, onda bi naprotiv bilo potrebno reći da su široka vrata i širok put koji vode u život, i da mnogi idu njime, a da su tesna vrata i uzak put koji vode u propast i da ima malo ljudi koji ga nalaze. Kada bi oni bili u pravu, onda Gospod ne bi rekao: „jer je mnogo zvanih, ali je malo izabranih“ (Lk. 14:24) i ne bi nazvao Crkvu „malim stadom“ (Lk. 12:32).

Sveti Luka (Vojno-Jasenecki) govori: „Nema naroda za koga ne bi zasijala svetlost Hristova. Setimo se da je Gospod uporedio Carstvo Nebesko sa mrežom bačenom u more, koja je uhvatila svaku vrstu ribe, koju: „kad se napuni, izvuku je na obalu i, posjedavši, izaberu dobre u sudove, a loše izbace napolje.“ (Mt. 13:48) Široko je bila bačena mreža Hristova nad čitavim ljudskim rodom, ali je veoma mnogo od uhvaćenog morao da izbaci kao loše. Ostalo je malo ali dragoceno stado Hristovo.

Zašto je tako malo vrednog ostalo u mreži Hristovoj? Zato što se čitav ljudski rod deli na dva, vrlo nejednaka dela: ogromnu većinu čine oni koji se u Svetom Pismu nazivaju „narodom zemlje“. To su oni za koje su najvažniji, čak jedino važni, interesi blagostanja u zemaljskom životu. A prema dobrima večnog života, u koji veruju ili malo ili nimalo, oni su ravnodušni. Duševno nastrojenje koje zahteva Gospod naš Isus Hristos u Svojim velikim zapovestima, blaženstvima, ne samo da im je potpuno strano, već im i smeta u dostizanju njihovih ciljeva zemaljskog blagostanja.“[1]

Autor ovih redova je imao priliku da boravi u Indiji. Jedna od pravoslavnih žena, Ruskinja koje žive tamo, rekla je u razgovoru da ne može da shvati zašto je skoro cela Indija sa milijardu stanovnika ostala ravnodušna prema propovedi Jevanđelja koja ovde postoji još od apostolskih vremena. Sledećeg dana sam razgovarao sa njenim mužem, Indusom. Kada se poveo razgovor da istina za čoveka mora da bude iznad svega, moj sagovornik je rekao da je za njega majka kao bog i da ako svakog Indusa pitaš šta je najvažnije u životu, on će navesti dve stvari: roditelje i veru. Ali ako ih staviš pred izbor: roditelji ili vera, sto procenata Indusa će izabrati roditelje. Pitao sam njegovu suprugu da li je zaista tako. Ona je potvrdila istinu njegovih reči. Tada sam joj rekao da se u njegovim rečima nalazi odgovor na njenu jučerašnju nedoumicu: „Koji ljubi oca ili mater većma nego Mene, nije Mene dostojan.“ (Mt. 10:37)

Ideja o tome da tobože oko nas postoji mnoštvo najboljih, najbogoljubivijih ljudi koji samo zbog nekakvog besmislenog sklopa „objektivnih okolnosti“ nisu postali hrišćani – predstavlja fantaziju koja nema veze sa realnošću; fantaziju ugodnu za kabinetske profesore i one koji se većinom kreću u krugu ljudi slične ubeđenosti. Istinitost Gospodnjih reči o tome da većina bira put propasti, dokazuje se samim životom i svaki čitalac može da se ubedi u to eksperimentalnim putem. Ako izađete na ulicu i obratite se prolaznicima, predlažući im razgovor o istini, o Hristu, nije teško videti koliki procenat ljudi će se odazvati, a koliki će – pažljivo ili ne, ali potpuno svesno objaviti svoje neprihvatanje hrišćanske vere. Pravoslavni misionari koji se u praksi bave uličnom misijom, najmanje su podvrgnuti gore ukazanoj zabludi, jer im samo iskustvo dokazuje da ne samo onih koji se spasavaju, već čak i prosto zainteresovanih za sopstveno spasenje ima vrlo malo. Nije slučajno što sveti Grigorije Palama, govoreći o spasenju malobrojnih pravednih hrišćana među mnoštvom neverujućih i grešnih, navodi poređenje sa kopačem zlata koji ispira gomilu zemlje da bi našao zrnca zlata. U nekim periodima u jednim ili drugim narodima uopšte nema ni jednog zrnca zlata – tamo Gospod ne šalje kopače zlata.

  3.1. Zbog čega je Bog stvorio one za koje je znao da se neće spasiti?

Na pitanje zašto postoje narodi koji ne žele da poznaju istinu, podroban odgovor daje prepodobni Amvrosije Optinski: „(Nedavno) krštenje (tatarskog) mule, obraćenje Lezginca Asana hrišćanstvu, prisajedinjenje Abisinca Pravoslavnoj Crkvi i nekoliko drugih sličnih primera, navelo nas je na misao da Bog ne čuva uzalud različita plemena i narode sa različitim zabludama u odnosu na jedinu Božansku istinu, zato što se, iako ne često, skoro iz svih postojećih plemena u različito vreme ljudi obraćaju istinskom hrišćanstvu. Sveti Jovan Zlatoust na jednom mestu govori: ?Jedan koji ugađa Gospodu bolji je od gomile nečestivih.? Znači, ako se iz mase nečestivih jedan obratio Gospodu, onda je za Gospoda i to dovoljno; i radi tog jednog koji se obratio, čuva celo pokoljenje od koga on potiče. Taj isti sveti Zlatoust ovu misao potvrđuje primerom pravednog i mnogostradalnog Jova, koji je potomak Isava koga je Bog odbacio… i drugim primerima. A ako neko pleme ili rod budu toliko nečestivi da od njih ne može da potekne ni jedan pravednik, onda će po rečima Psalama, to seme nečestivih biti istrebljeno.“[2]

Neki pitaju i zašto je Bog uopšte stvorio one za koje je znao da će Ga odbaciti i da će se naći u paklu. Na to pitanje su takođe odgovorili Sveti Oci, posebno je tom pitanju posvetio jednu svoju besedu sveti Grigorije Palama. On ukazuje da stvaranje slobodnih razumnih bića pretpostavlja i stvaranje onih koji će koristiti dobijeni dar slobode pogrešno i zato onaj ko postavlja slično pitanje „u suštini tvrdi da Bog nije trebalo da stvara razumno biće; jer čemu razum ako pri tom ne bi postojale sloboda volje i samovlasnost da se vrši izbor? A kako bi neko mogao imati samovlasnost i slobodnu volju, ako ne bi mogao, ukoliko želi, da bude i rđav? Ako se pak bez slobode volje ne može biti rđav, onda se svakako bez nje ne može biti ni dobar.“[3]

Zaista, ako bi Bog stvorio samo one koji će biti dobri i Njemu zahvalni, onda gde i u čemu bi bila sloboda? Postojanje onih koji će biti čeda večnog pakla jasnije od svega dokazuje istinitost božanskog dara slobode. To nas podseća na realnost i ozbiljnost našeg izbora i o našoj odgovornosti za taj izbor.

Sveti Otac takođe primećuje da ako bi Bog pri stvaranju stvorio samo one koji će izabrati dobro, a ne bi stvarao one koji će izabrati zlo, tada bi se pokazalo da bi mogući izbor nepostojeće tvorevine „svezao“, tj. ograničio realno delo Tvorca, što je i apsurdno i nedostojno Boga.

Drugi Sveti Oci su govorili da je Bog stvorio takve ljude i duhove po Svojoj milosti, zato što Njemu nije žao da daruje život i izliva milost čak i na one koji će se okrenuti od Njega. Upravo zato je Hristos mogao da nam kaže: „Ljubite neprijatelje svoje, i činite dobro, i dajite u zajam ne nadajući se ničemu; i plata će vam biti velika, i bićete sinovi Svevišnjega, jer je on blag i prema nezahvalnima i zlima.“ (Lk. 6:35) Kada bi Bog stvorio samo one koji će biti dobri i zahvalni Bogu, ne bi mogao da nam kaže: „Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? Ne čine li tako i carinici? I ako pozdravljate samo braću svoju, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci?“ (Mt. 5:46-47) U tom slučaju Bog bi bio sličan tim carinicima i neznabošcima.

Rasuđivanje da Bogu nije ugodno i nije praktično da stvara one koji će se okrenuti od Njega – jeste stav „carinika i neznabožaca“. To je sujetna ljudska logika. Međutim, Gospod govori: „Jer misli moje nisu vaše misli, niti su vaši putevi moji putevi.“ (Is. 55:8) Sveti Grigorije pokazuje da je Bogu stran „statistički“ pogled na ljudski rod, kao na broj, na mnoštvo – za Boga su važne ličnosti, tako da čak i ako bi od svih ljudi „jedan jedini čovek na svetu bio dobar“ to bi u očima Božijim opravdalo stvaranje celog sveta i sveg ostalog roda ljudskog, „zato što je bolji jedan koji tvori volju Gospodnju, nego desetine hiljada bezakonika. Hoćemo li onima što ispiraju zlato iz zlatonosnog peska reći da ne treba tolike gomile zemlje prebirati zbog zrnaca zlata?… Tako dobrotoljublje i čovekoljublje Božije postaju još očigledniji: iako postoje ljudi koji brinu za svoje spasenje, malo ih je u poređenju sa mnoštvom onih koji se ne spasavaju. Bog je sazdao sav ljudski rod i, bez obzira na to što će malo ljudi biti izabrano, On je po preizobilju Svog čovekoljublja pozvao sve (ljude).“[4]

Iz tih istih razloga je Bog Koji je stvorio duhove i ljude, za koje je znao da će se dobrovoljno okrenuti od Njega, izabrao Sebi u apostole i Judu za koga je znao da će Ga izdati.

 


 

 

NAPOMENE:

  1. Sv. Luka (Vojno-Jasenecki). Beseda od 22. jula 1957. g. / Propovedi. T. 2. Simferopolj, 2003, str. 83.
  2. Prep. Amvrosije Optinski. Pisma mirjanima, 5. K A.P. Tolstomu.
  3. Sv. Grigorije Palama. Besede (omilije). Br. 2. Moskva, 1993, str. 154-155. (Srpsko izdanje „Gospode prosveti tamu moju“, Sabrane besede, beseda 41, Obraz Svetački, 2005)
  4. Sv. Grigorije Palama. Besede (Omilije). Br. 2. Moskva, 1993, str. 156-157. (Srpsko izdanje „Gospode prosveti tamu moju“, Sabrane besede, beseda 41, Obraz Svetački, 2005)

 

 

Rubrika: Uncategorized

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.