„Hristos – On je uvek Jedan, Onaj Koji jeste“ – intervju sa Evgenijem Krilovim, režiserom dokumentarnog filma o ocu Danilu „Ja idem kući“, specijalno za PMC „o.Danil Sisojev“

Evgenij Krilov,
reditelj filma “Ja idem kući“

– Evgenij, vi ste reditelj ali ste se opredelili za žanr dokumentarnog pravoslavnog filma.

Rođen sam u Saratovu 1965, i moje prvo zvanje bilo je inženjer termodinamike. Time sam ispunio očevu želju, koji je profesor i doktor tehničkih nauka. I mene je video kao svog naslednika na polju tehničkih nauka. Po završetku studija radio sam u Saratovskom Politehničkom institutu.
Nezavisno od ove profesije, imao sam svoj umetnički život, kome sam se na kraju potpuno predao.

– Tada još niste bili kršteni?

Pre dvadeset godina emigrirao sam iz nauke i upisao Viši kurs scenarija i režije kod nezaboravnog mog učitelja Grigorija (Naumoviča) Čuhraja.
To se dešavalo 1990 g., ja sam upisao školu filma u Sovjetskom Savezu, a završio sam je u već demokratskoj Rusiji. Nekako u isto vreme, noge su me same odvele u hram.
Tu u Troickom hramu Saratova, zajedno sa sedamdeset ljudi, ja sam primio sveto Krštenje. Tada ništa nisam razumeo, moje ocrkovljenje je trajalo dugo kao i kod mnogih ljudi. Jedino što sam spoznao je to, da bez Boga živeti ne mogu. Kasnije sam polako uz iskušenja i padove, počeo da mnoge stvari bolje shvatam.
Moje ocrkovljenje je teklo paralelno sa mojim rediteljskim obrazovanjem i usavršavanjem. A onda su se ta dva paralelna puta slila u samo jedan- put.

– Neki od Vaših filmova vezani su za Srbiju, Kosovo?

Tema mog prvog filma o Srbiji, je proslava Uskrsa pod američkim bombama 1999 godine.
Nažalost, nisam mogao da otputujem u Beograd, išao je glumac Ivan Ohlobistin (kasnije otac Jovan), materijal koji je on doneo, ja sam samo montirao. Ne znam gde se sada nalazi taj film, kompanija za koju je sniman više ne postoji.

-Sa velikim poštovanjem se odnosite prema delu našeg Vladike Nikolaja Velimirovića

On je Zlatousti naših dana. On je više od bogoslova, on je pre svega misionar i njegove reči imaju snagu. U njemu su objedinjeni svetost i literarni dar.
Reči Vladike Nikolaja osim duhovne dubine, imaju i izuzetnu literarnu lepotu.
Po meni on nije ništa lošiji kao pisac od Pavića.
Veoma ga volim i želeo bih da ekranizujem sva “Misionarska pisma”, kao i “Misli o dobru i zlu“.
Sećate se “Pisma na Veliki Petak“ kada govori o susretu Bogorodice sa Sinom: “Ona je jedva poznala Njega. Jeli moguće da je to Sin Njen, je li moguće da je Ona rodila Njega? Tu ogromnu ranu, veličine čoveka?“
Nema drugog pisca, koji bi tako o tome govorio. .

– U Srbiji skoro niko ne zna da ste Vi ekranizovali “Misionarska pisma“

Za njih i u Rusiji malo ko zna. Više se zna za “Veru svetih“, koju pravoslavni misionari šire među sobom, praveći kopije.
2004-2005 snimio sam 33 epizode projekta “Vera svetih“ – to je ekranizacija “Pravoslavnog katehizisa“ svetitelja Nikolaja Srpskog. To je obrazovna serija o osnovama naše vere, po kojoj mnogi žive, sebe smatraju pravoslavnim, ali o veri ništa ne znaju.
Možda sam mogao da je snimim i drugačije, danas bih to sigurno uradio dinamičnije. Ali katehizis je katehizis. Kako govoriti o Trojici, o dve prirode Isusa Hrista, o tajnama? Da li je uopšte moguća adaptacija Svetog Pisma?
Mislim da nema “Dečije Biblije“ ili “Biblije za neverujuće“. . .
Biblija, ona nije dečija. Ona je Biblija, Jedna za sva vremena.
Kao i Hristos – On je uvek Jedan, Onaj Koji jeste.

– Najnoviji Vaš film posvećen je hrabrom ocu Danilu Sisojevu.

Bio sam veoma blizak sa ocem Danilom. On je moj kum. Njegova žena Julija je naša kuma, krstila je moje ćerke. Danilo je krstio moga sina Nikolaja. Moja žena Lena je kuma na kršenju njihove ćerke Angeline. Družili smo se, posebno ranije dok smo bili mlađi. Upoznao sam ga pre 15 godina dok je bio đakon u Bugarskom podvorju u Moskvi. On je tada vodio bibliski seminar za mlade. Tamo sam upoznao svoju suprugu Lenu. Otac Danilo je bio nesvakidašnji čovek. Takvih je jako malo. Toliko je bio dobar, da bi vam dao i poslednje što ima. Mislim da je bilo nemoguće ne voleti ga. Bio je veoma veseo i pun životne radosti, ali pokazalo se da je bio istinski Hristov vojnik, neustrašiv i veran.

– Kakva je sudbina pravoslavnog filma u Rusiji, obzirom da postoji mnogo pravoslavnih TV kanala.

Spolja gledano, čini se da je tako. Ali treba ići u dubinu. Kada smo slavili 1000 godina Krštenja Rusije, kada je u vreme Gorbačova Crkva puštena na slobodu, tada je trebalo da se desi drugo Krštenje našeg naroda. Mnogi su se tada krštavali ali nisu želeli da žive duhovnim životom. 80% stanovništva evropskog dela Rusije smatra sebe pravoslavnim, ali samo 4-5% njih se redovno ispoveda i pričešćuje. I taj procenat skoro da se i ne menja. Mi moramo naći način da to promenimo.
Pravoslavnih filmova je mnogo, ali izuzetnih, markantih, među njima je malo. Ima TV kanala, ali su oni nekako inertni, tromi, tako da ih i pravoslavni ljudi malo gledaju. Smatraju da su dosadni i daleko od realnog života ljudi. Osim crkvenih kupola, osim tih spoljnih atributa, mi moramo dati ljudima odgovore na pitanja koje život postavlja pred njih.
I tu leži odgovor na pitanje, kako napraviti pravoslavni film da bude interesantan? To je naš zadatak!

Razgovor vodila
Jagoda Mileta

Rubrika: Žitije, Sveštenomučenik Danil Sisojev

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *