Greške misionara (poglavlje iz zvaničnog udžbenika Misiologije Ruske Pravoslavne Crkve)

Greške misionara (poglavlje iz zvaničnog udžbenika Misiologije Ruske Pravoslavne Crkve)

Vašoj pažnji na praznik jednog od najvećih misionara hrišćanske Crkve poklanjamo važno poglavlje iz zvaničnog udžbenika iz predmeta „Misiologije“ Ruske Pravoslavne Crkve – o misionarskim greškama. Vrlo važna tema i prilika da svi naučimo na iskustvu iskusnih misionara i na taj način, koliko je do nas, izbegnemo greške… Misija je kao i svaka zapovest – i teška i laka. Laka – jer nam Sam Gospod pomaže kada vidi da iskreno želimo da Mu služimo. Teška – jer da bismo je ispunili potrebno je da se borimo sa svojim nemoćima i strastima. Neka bude na duhovnu korist i spasenje.

 


Postoji nekoliko prilično rasprostranjenih grešaka u praktičnom radu misionara. Ovde ćemo navesti neke od njih.

1. Zamena hrišćanstva nečim drugim: zaštitom interesa države, naroda ili crkvenih interesa.

Misionar, naravno, može da misli, govori, brine i moli se i za to, ali bi bilo sjajno kada bi se i u njegovoj sopstvenoj svesti i reči koju slušaju ljudi formirala slika o tome da je za hrišćanina „sudbina Otadžbine“ samo deo – i to sporedni – njegovih briga. Društvo je deo čoveka, a ne obrnuto. Večnost čeka konkretne ličnosti, a ne naciju ili zemlju.

Pokloniti, a ne udaviti – eto načina kako deluje istinski misionar. I on ne treba da poklanja poreske olakšice i prilike za napredovanje u karijeri, već veru u Ljubav Koja se pokazala na Golgoti. Dar koji predlaže ne treba da iznosi u ime države, već u ime Hrista.

2. Nesumnjiva greška misionara koji počinje je planiranje masovnog i očiglednog uspeha.

Nikada se neće uspeti sa dolaskom do svih srca. Najbolji misionar na planeti – Isus iz Galileje – imao je jako loš „marketinški“ rezultat. Iz milionskog stanovništva Palestine za Njim je krenulo samo sto dvadeset ljudi (vidi Dela ap. 1:16). U svakoj savremenoj marketinškoj kompaniji takvog propovednika (menadžera, reklamnog agenta) bi otpustili. Međutim, ovaj primer uči misionara da se raduje i retkima.

Sveti Nikolaj Japanski je došao u „Zemlju izlazećeg sunca“ 1860 godine, a prve Japance je krstio nakon osam godina – u aprilu 1868. godine! Sledeće godine prvoj trojici dodalo se još 8 ljudi (i još 25 ljudi je bilo oglašeno). Dugogodišnja misija prepodobnog Makarija Gluhareva na Altaju je imala 678 obraćenja u veru. Dakle, nije potrebno juriti za količinom, potrebno je i umeće trpljenja sopstvenih misionarskih neuspeha. Važna je umetnost radovanja malim pojedinačnim pobedama. Sluša manjina, ali zato – najbolja. Čak u najsloženijem i najbučnijem auditorijumu moguće je i važno je primetiti deset zainteresovanih očiju. I truditi se radi njih. „Sej po putu, sej po kamenu, sej u trnje – negde će da poraste“ (Prepodobni Serafim Sarovski).

Jako važno je da se naučimo radovanju malim pobedama jer se mnoštvo mladih misionara lomi upravo na ovome. U pitanju je jako raširena zabluda kada propovednik koji počinje misli da će čim uđe u učionicu svi biti toliko „očarani“ njime da će kolone školaraca odmah doći u njegovu parohiju. A to se ne dogodi. Tu se javljaju tri zaključka.

Prvi – lako razočarenje. To jest: „Trudio sam se, ništa nisam uspeo, znači da misionarenje nije moj priziv. Tražiću sebi drugu službu u crkvenom životu ili ću biti kao i svi, spokojno ću živeti“. Ova varijanta razočarenja ponekada može biti i korisna – u slučaju da privodi još jednom zaključku: „da, nažalost, tako je ispalo da me nisu naučili, nisu mi pokazali kako da razgovaram sa mladima, nisam u stanju da govorim van granica hrama… Ali pošto je tako, tada ću se pojačano moliti za one moje služitelje koji imaju taj talanat i koji nose upravo taj krst. Ili ću im pomoći od svojih prihoda u parohiji“. Ako je razočarenje dovelo do ovakvog zaključka – dobro je.

Druga – srednja varijanta: „Nisam kriv ja već je jednostavno sadašnje pokoljenje ljudi razvraćeno i ne može da odreaguje na reč Crkve“.

Treća – surova varijanta – kada sveštenik ne vidi uzrok u sebi, u svojoj ličnoj nepripremljenosti ili netalentovanosti, već u vremenu. „Ljudi me nisu poslušali… To su znači antihristove sluge. Pečat je na njima, na tom pokoljenju poslednjih vremena. Njihova nesposobnost da se pokaju je znak kraja sveta“.

Četvrta – najsurovija varijanta: „Ne žele da me čuju – znači treba ih naterati!“ Mera bogoslovskih znanja u savremenom crkvenom svetu je poznata, tako da neznanje i surovost deli tanka linija. Zato se ne treba ni čuditi izbolju svakojakih samozvanih „dželata“.

Najčešće se razočaranost izliva u osudu: „eto, sve činim pravilno – i ne slušaju me. Ako mog kolegu-suseda slušaju, znači da on nepravilno radi. Znači da je i njegovo Pravoslavlje sumnjivo“. Veoma je primetna ovakva naklonost ka osuđujućim spletkama u savremenoj crkvenoj sredini.

Gorenavedeno se može izbeći samo u slučaju ako se počne sa izbavljanjem od pretpostavke na sopstvenu i masovnu misionarsku delatnost.

Da bi izbegao iskušenja, misionar pre svega treba da zna da mu neprestani i stoprocentni uspeh niko ne garantuje. Naprotiv, Istinski Evanđelista upozorava Svoje učenike o neizbežnosti misionarskih neuspeha: „A ulazeći u kuću, pozdravite je govoreći: Mir domu ovome! I ako bude kuća dostojna, neka dođe mir vaš na nju; a ako li ne bude dostojna, neka se mir vaš vama vrati. Ako vas ko ne primi niti posluša riječi vaše, izlazeći iz kuće, ili iz grada onoga, otresite prah sa nogu svojih… A kad vas potjeraju u jednom gradu, bježite u drugi„. (Mt. 10:12-14, 23).

Pojedinačni i početni neuspesi ne treba da se tumače kao znak da više nije moguće propovedati ili da to ne treba da se radi. Neuspesi nisu ni dokaz lične nesposobnosti misionara, niti svedočanstvo nastupanja apokaliptičkih vremena zatvorenih za jevanđelsku propoved, isto kao što ni odsustvo burnih aplauza na početku susreta, pa čak i na kraju – nije znak neuspeha.

Ako misionar ne bude imao strpljenja u odnosu na ljudsku različitost, nepopustljivost, pa čak i u odnosu na sopstvene lične neuspehe – upašće u gordo „razočarenje“.

Potrebno je trpeti ne samo neuspehe – uopšte je potrebno umeće trpljenja. Ne donosi svaka propoved rezultat odmah i očigledno. Bog može delovati kroz čoveka čak i skriveno od njega samog. Evanđelske priče porede Carstvo Božije sa semenom i kvascem. Seme ne donosi plod odmah; testo u koje je ostavljen kvasac ne podiže se odmah. Bog Biblije, to jest Bog Koga i u Čije ime misionar propoveda jeste Bog trpljenja. Sveti Jovan Zlatoust obraća pažnju na to da Bog, toliko brz u stvaranju, Koji je stvorio svet za šest dana, govori vojnicima Izrailja: „Sedam dana obilazite Jerihon.“ „Kako“, kliče Zlatoust“, „stvaraš svet za šest dana, a jedan grad razaraš za sedam dana?“

Treba izbeći dve krajnosti. Prva je – utopijski entuzijazam: „Konačno sam poznao istinu. Sada ću vas sve prikucati uza zid argumentima i svi ćete pevajući u koloni poći u moj hram!“ Druga – lažno-blagičestivo opravdanje svoje lenjosti i netalentovanosti izgovorom da će, eto, koga bude trebalo, Gospod Sam dovesti u hram.

3. Koliko god to čudno bilo, misionar može tako da se zanese propovedanjem o Bogu, da zaboravi i na Samog Boga.

U svoj neophodnoj aktivnosti lako je zaboraviti na Onoga radi Koga se ta aktivnost i preduzima.

Čak i ako je propovednik sve lepo objasnio, možda Bog ne želi da se baš taj čovek obrati upravo u tom trenutku. Zato je misionaru potrebno da izbegava suvišnu upornost u svojoj propovedi. Sećanje na činjenicu da veri ne privodi misionar već Gospod, jako je važno za samog misionara jer ga izbavlja od ideološkog zanosa. Zato je uvek neophodno pamtiti reči Gospodnje: „Ne izabraste vi mene, nego ja vas izabrah i postavih vas da vi idete i rod donosite“ (Jn. 15:16).

Ovo je važno i da bismo se naučili da ne mrzimo ljude koji ostaju gluvi za reč Božiju. Vera u Promisao Božiji neophodna je misionaru da bi se naučio da mirno prima ono što se čini današnjim porazom, da ne bude zloban, da se ne razdražuje. Ako u misionaru ne bude strpljive pomirljivosti sa neispitivim putevima Božijeg Promisla neće imati koristi ni on, niti ljudi u kojima on pokušava da probudi veru. Potrebno je Samom Bogu dozvoliti da odredi sudbinu drugih ljudi nezavisno od subjektivnih misionarskih kaprica i planova.

4. Sledeća greška je pretpostavka da su tobož samo znanja o Pravoslavnoj veri dovoljna za misionarsku propoved bilo kom čoveku druge vere.

Potrebno je još znati i veru svog sagovornika i u saglasnosti sa tim birati reči i argumente.

Kontakt hrišćanskih misionara sa neznabožačkim panteonom nije se uvek sastojao u spaljivanju idolišta, obaranju idola i drugih energičnih dela koja su malo spojiva sa promišljenom analizom. Hrišćani su, pored toga, vodili i bogoslovsku polemiku sa svojim neznabožačkim sugrađanima, a takođe i sa Judejima. Prvo je zahtevalo klasično obrazovanje koje je u ranohrišćansko, pa čak i vizantijsko vreme bilo široko rasprostranjeno, drugo – znanje biblijskih tekstova što je takođe bilo normalno za hrišćane.

Međutim, već poznanstvo sa učenjem islama bilo je u Vizantiji mnogo siromašnije nego što bi se moglo očekivati, uzimajući u obzir intenzitet antimuslimanske polemike. Naprimer, obrazovani čovek kao vizantijski imperator Konstantin Porfirorodni zna o islamu samo nekoliko istrgnutih i do neprepoznatljivosti unakaženih pojmova. Što se tiče „varvarskih“ naroda kojima je Vizantija donosila hrišćanstvo, nije poznat ni jedan slučaj da su njihova konkretna neznabožačka verovanja služila vizantijskim bogoslovima kao predmet izučavanja i polemike. Da su Vizantici imali makar minimalni interes za realna verovanja „varvara“ do danas bi došlo više informacija o njihovim religijama. Na žalost, predstave Vizantijaca u toj oblasti bila su svedena skoro u potpunosti na stereotipe, kao i u svim ostalim oblastima etnografije. Slično kao što su se realnim narodima, radi ugađanja antičkoj etnografskoj tradiciji davala imena naroda koji su odavno nestali, isto tako se i neznaboštvo savremenika doživljavalo kao replika drevnog neznaboštva.

Neophodno je sa interesom gledati na svet „objekta misije“, sećajući se da je to takođe ljudski svet, da i pored toga što u njemu postoji mnogo toga tuđeg propovedniku, postoji i nešto što greje srce drugog čoveka. I to je potrebno upamtiti ne samo onda kada predstoji susret sa Japancima, već i kada treba ići na misionarski dijalog sa baptistima ili ateistima, krišnaitima ili liberalima. Vrlo je verovatno da ono što baptista ljubi u svom baptizmu ili roker u svojoj muzici može biti i drago i dopustivo za pravoslavnog.

5. Odsustvo umeća da se razlikuje dobro i zlo u ubeđenjima sagovornika.

Misionarski je, naravno, potrebno primetiti to dobro i, polazeći iz njega, graditi dalji razgovor. Još se po Promislu Božijem događa da neprijatelji Crkve u realnosti čuvaju nešto iz jevanđelske riznice nešto na šta sama Crkva nije obratila pažnju u toj konkretnoj etapi svoje istorije.

Naprimer, revolucionari 19. veka su govorili o dostojanstvu poniženih i uvređenih, iskorištavanih ljudi. Njihova žrtvena etika je u suštini bila u potpunosti hrišćanska (što je i pokazao životni put F.M. Dostojevskog). Knjiga „Život Hrista“ neverujućeg pisca Renana odigrala je određenu pozitivnu ulogu u ruskoj religioznoj obnovi poslednje četvrtine 19 veka. Opisan Hristov lik u toj knjizi pre svega sa strane Njegove ljudske prirode pokazao se kao psihološki jako ubedljiv, uravnotežio je jednostrano-klerikalno tumačenje pre svega sa božanske strane i nadahnuo čitav niz ruskih pisaca i umetnika („Idiot“ F. M. Dostojevskog, „Hristos u pustinji“, I.M.Kramskog, ciklus slika V.D.Polenova itd.). Isto takvo značenje imaju i mnogi umetnički filmovi i klasična dela gde indirektno, ponegde i direktno, istupaju u potpunosti hrišćanski likovi i ideali, da tako nešto ne može prenebregnuti istinski savremeni misionar.

6. Ne sme se poistovećivati kritika na svoj račun sa kritičkom reakcijom u odnosu na Pravoslavlje.

 Ako čovek nelicemerno reaguje na misionara, ne treba uvek iz toga izvlačiti zaključak da je u pitanju hula na Hrista. To može biti reakcija upravo na lične promašaje propovednika, za njegovo „kako“, a ne „o Kome“ on govori.

7. Greška automatizacije. Ono što je bilo dobar primer ranije, može da dovede do neuspeha u novoj situaciji.

Misionarenje se ne može graditi samo na izuzecima, makar i svetih. Kapetan koji pri svakom vetru diže jedna i ista jedra, jednom će potopiti brod. Kod Otaca se treba učiti životu u Hristu. Tada će duhovno iskustvo koje su Oci imali pokazivati i misionaru kako da deluje u novoj situaciji. Upravo taj neformalni „kriterijum“ se i naziva Predanjem. U pitanju je svojevrsni ukus duhovnog života, crkvenog života. To što apostol Pavle naziva „obnavljanjem savesti“. Kao što postoji pravilno postavljen glas, tako postoji i pravilno postavljena duša. Jedino tada se takav čovek neće izgubiti čitajući Bibliju i dela Svetih Otaca. Ako on svuda vidi prosto ogroman broj beskonačnih autoriteta, zapovesti, pre ili kasnije će se dogoditi „kratak spoj“ i u duši i u glavi.

Ko, kako i po kojim osnovama može da odluči šta iz ogromnog nasleđa crkvenog Predanja treba da zapamti upravo taj čovek i upravo u toj situaciji? Mišljenje da se u Bibliji ili kod Svetih Otaca automatski može naći odgovor na sva pitanja – predstavlja površno mišljenje. Svet Pravoslavlja je složen. Naravno da se odgovori mogu naći kod Svetih Otaca i u Bibliji. Međutim, ne postoje razrađeni programi uz pomoć kojih se oni mogu naći. Čak ako odgovor kod Otaca postoji, ne može se uvek navesti argument koji su oni navodili u korist istinitog zaključka.

Jezik bogoslovlja je jezik priče. Sa pričama se dešava tako da u jednoj publici brzo i pravilno shvataju u kom odnosu i zašto je navedena priča i, razumevši glavno, neće insistirati na bukvalnom poistovećivanju delova. A kod drugih ljudi upravo ti delovi mogu sobom da uklone ono što se samom pripovedaču činilo glavnim u toj priči. Neophodno je imati i dar formalne logike i dar duhovne logike da bi iz zapovesti koje su prisutne u Jevanđelju i kod Otaca stvorili novi odgovor na novo pitanja koje se pojavilo tek danas.

8. Još jedna greška misionara je stremljenje da ostane potpuno samoidentičan dok se nalazi u drugoj sredini, bez uzimanja u obzir specifičnih razlika.

Ponašanje misionara ne može biti identično u hramu i u biblioteci; ne može se govoriti o jednom i istom bakama i mladima ljudima. Uvek je neophodno sećati se pouke apostola Pavla koji se na različite načine obraćao različitim slušaocima: „I postadoh Judejcima kao Judejac, da Judejce pridobijem; onima koji su pod zakonom kao pod zakonom, da pridobijem one koji su pod zakonom; Onima koji su bez zakona postadoh kao bez zakona, premda nisam Bogu bez zakona, nego sam u zakonu Hristovu, da pridobijem one koji su bez zakona. Slabima postadoh kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kako god neke spasem“ (1 Kor. 9:20-22).

Često se može videti da se sveštenik obraća necrkvenim ljudima i u vreme propovedi razmišlja ne o tome kako će te reči uticati na njihov život, već o tome šta će o njemu govoriti njegovi saslužitelji i sabraća u Crkvi. I dobija se „anti-propoved“. Ne događa se tajna kontakta i razumevanja. Ne događa se prelazak sa ponekad nerazumljivog „crkveno-bogoslovskog“ jezika na jezik koji je razumljiv savremenim ljudima. Zato je to pitanje određenog ukusa, iskustva i taktike. Tako da misionaru može da bude korisno da bude sa grešnicima, da bi ljudi shvatili da je hrišćanstvo vera ljudi i da su u Crkvi isti takvi ljudi od krvi i mesa – samo sa drugim stremljenjima i ciljevima.

9. Druga krajnost misionarenja je biti „dobar sa svima“.

To jest, kada misionar pokušava da bude isti kao i ljudi sa kojima govori. I radi toga pokušava da podražava navikama onih ljudi sa kojima razgovara: „i ja volim rok i ja sam isti kao i ti; ti voliš da popiješ, pa ni ja nemam ništa protiv“. U tom slučaju će biti kontakta, ali kakvog? Jako lepo je rekao protojerej Dimitrije Smirnov: „Ako baćuška bude pričao sa zatvorenicima njihovim žargonom, postaće im bliži, ali zbog toga im neće postati bliži Bog, jer Bog nije u žargonu“.

Misionar treba da traži drugačiji prilaz, drugačije načine svedočenja, dokazivanja, objašnjavanja, od onih u kojima sam osmišljava svoje duhovne iskustvo. Te forme su drugačije od onih u kojima pravoslavni međusobno govore. Međutim, one mogu biti takve da ne prenose toliko suštinu Pravoslavlja, koliko je sobom zaklanjaju, postavljaju oko jevanđelske reči svojevrsno „polje“ kroz koje ne može ni sam misionar da se probije. A zato kod slušalaca može da se javi sledeća reakcija: „Ako si samo naš odraz – šta ćeš nam?“

Misionar takođe može da se izgubi. Neprimetno za sebe on može da primi ne samo jezik već i ubeđenja svoje publike. Da bi svoju propoved o Pravoslavlju učinio prihvatljivijom, misionar će neizbežno početi da uprošćava Pravoslavlje, ispravljati neke linije, naglašavati nešto (što mu se čini da će pomoći njegovom razumevanju sa ljudima koji ga slušaju) i ne želeti da se dotakne nečeg (što može da izazove prevremeni skandal). Međutim, isuvišno upodobljavanje može dovesti do toga da misionar prestane da vidi Onoga Koji ga je poslao.

Ono što misionara povezuje sa hrišćanstvom može da se doživi od ljudi kao njegov lični stav i ništa više. To jest, biće isuviše razumljiv, tada ljudi neće postavljati pitanja o njegovoj veri, neće primetiti ono što je srž njegovog života. Pri prekomernoj asimilaciji misionar može da se adaptira do te mere da njegova pripadnost hrišćanstvu može postati skoro neprimetna. Upravo na tom putu su se i izgubili nestorijanski misionari u Kini: prosto su se rastvorili u budizmu.

Od ove dve greške pravoslavnog misionarenja tačno je govorio prot. Jovan Majendorf: „Svakog bogoslova na tom putu čekaju dve opasnosti: izopačiti suštinu učenja radi ugađanja ukusu i zahtevima svojih savremenika ili postepeno zaboraviti na svoju publiku i „baviti se ponavljanjem omiljenih citata“. Sticanje mere je u sve vekove bilo teško i do danas predstavlja stvaralački zadatak, a ne nešto što je već dato. Proći pored ove dve stvari nije pitanje nečije instrukcije, već iskustva, takta, ukusa, vaspitanja koje misionar ima. Sveti Inokentije (Venijaminov), apostol Amerike i Sibira dok je u mladosti (1820-ih godina) služio na obalama Aljaske, na ostrvu Unalaška, igrao je fudbal sa aleutskim dečacima (Žitije naglašava da on to nije činio u rasi, već u kaputu – redengotu).

10. Zabluda „pravoslavizma“. Prelazak pravoslavne propovedi u pravoslavnu propagandu.

Propaganda se pojavljuje tamo gde propovednik od ranije računa na efekat svojih reči i od ranije očekuje aplauze. On postavlja Pravoslavlje ispred publike kao svojevrsno ogledalo i govori: „Evo, pogledajte ovde i videćete upravo sebe same, videćete nešto svoje. Videćete da je Pravoslavlje jako slično religiji koju biste poželeli za sebe. Ono je potpuno saglasno sa vašim sistemom „ljudskih vrednosti“. Ono što cenite u drigim sistemima, postoji i kod nas. Samo je to kod nas još malo egzotičnije – tako da dođite i uzmite“.

Sa seansi pravoslavne „propagande“ čovek odlazi uspokojen: ispostavlja se da ono što je on cenio u svom životu i u skladištu svojih intelektualno-duhovnih poznanja, ceni i Pravoslavlje. E pa sjajno, drago mu je da se Pravoslavlje pokazalo „isto tako duhovno“, „isto tako tolerantno i savremeno“. Eto, a „samo“ ono zbog čega su neznabošci ubijali i ubijaju hrišćane – neće ni shvatiti, ni saznati.

Ponekada osećaj mere može da prevari. Tada misionar sluša ne zahteve Jevanđelja i Predanja, već očekivanja svoje publike. On usvaja ne samo jezik, već i stavove svojih sagovornika. Tada misionar isuviše daleko odlazi od Crkve i – gubi se. Takvi izgubljeni misionari i stvaraju jeresi.

11. Kao zabluda se može smatrati i totalna apologetika. To je zaštita svega što je postojalo u životu i istoriji Crkve.

 Uverenje da su pravoslavni ljudi uvek bili „žrtva tuđeg nasilja, ali sami nikada i nikog…“; da su „sve sitnice crkvenog života ustanovili Svetitelji“; „da se ništa u crkvenom životu ne menja od apostolskih vremena“; „da su istoriji Crkve strane greške i podlosti…“ itd.

Ljudi znaju za mnoge crkvene „bolesti“. I ako ih misionar bude prećutkivao ili negirao, govoreći da je sve u crkvenom životu dobro i bez problema, da su svi oko njega sveti i dobri, ljudi će ga smatrati upravo za propagandistu, pritom glupog i nesrećnog.

Da se ne bismo razočarali, ne treba ni očarati. Neophodna je trezvenost, neophodno je shvatiti da se sila Božija u nemoći pokazuje. Misionar treba da govori naglas o neuspesima, priznaje za greške, osuđuje greh – čak i ako se sve događa u crkvenoj sredini i među hrišćanina. Jer će drugačije necrkveni čovek smatrati svoje ponašanje potpuno osnovanim i opravdanim, gledajući na slične grehe crkvenog čoveka. Nije potrebno smućivati se ako neko pokuša da ukaže na neke crkvene „greške“ – i među Hristovim apostolima je bio izdajnik, ali ga Sam Spasitelj iako je znao za Judine planove, nije izgnao iz broja Dvanaestorice, očekujući do poslednjeg trenutka njegovo obraćenje i pokajanje.

Misionar bi trebalo da ima dovoljno kritički ukus, zdrav pogled i naviku da samostalno oceni kvalitet svojih argumenata. Važno je umeće gledanja na sebe, svoju veru, reč, stavove onima onih koji pre toga nisu saglasni sa time. Pored onoga što može da ne primeti ili oprosti pogled koji voli, neće proći pogled kritičara. Jako je važno, nalazeći se u polemici sa svojim sagovornikom nasamo, biti spreman na svaku neočekivanost.

12. Zabluda „tehnologizma“.

Propovednik ne treba u ljudima da vidi predmet za korišćenje nekih tehnologija: govorničkih, misionarskih, marketinških. Čovek prilazi Bogu lično. Čoveku se nešto može govoriti, nešto objasniti, ali tačno gde i kada se u njemu događa promena nije moguće reći. Ljudi se ispravno boje da postanu žrtve „ispiranja mozgova“. Zato u rečniku misionara treba da odsustvuju reči tipa „rad sa mladima“. Ne sme se manipulisati ljudima, videti u njima predmeti, masa. Ne treba da postoje nikakve „antropološke“ tehnologije, između ostalog i tehnologija ucrkvenjenosti.

13. Sledeća greška je „demonizacija“ svojih slušalaca i protivnika.

Ne treba smatrati sve nehrišćane i neznabošce posednutim. Ne treba misliti da je neznabožac mistička pretnja hrišćaninu, izvor mogućeg „bajanja“. Takav stav dovodi do anti-misionarskog stava i želju ne na kontakt, već na izolaciju od neznabožaca sa pripisivanjem „mogućeg bajanja“. Sveti Nikolaj Japanski je proživeo svoj život među neznabošcima. U svom dnevniku on govori o slučajevima neprijateljskog odnosa Japanaca prema njemu i Pravoslavlju. Govori o svojim neuspesima i bolestima. Ali ni jednom sveti Nikolaj ne smatra da se, tobož, napast na njega svalila zbog vračanja neznabožaca.

14. Najozbiljnije iskušenje misionara je u vezi sa odnosom drugih ljudi prema njemu.

Misionar ne susreće samo mržnju i protivljenje. Njegova propoved će znati i za uspeh. Razumljivo je da će čovek koji je čuo za Hrista i došao u Crkvi kroz napore misionara preneti na prvog hrišćanina koga je upoznao tu radost i čak „neofitski“ zanos, sa kojim će na početku primati sve što je osvećeno oreolom Crkve. Ljudima je svojstveno da se zaljube u jarke propovednike; mudrost Jevanđelja koje propovedaju oni poistovećuju sa ljudskom mudrošću samog propovednika; duhvnost svetootačkih iskustva o kojima govori, oni poistovećuju sa životom samog besednika. Važno je da misionar tu nauči da bude „providan“, da se nauči da ne prima pohvale ozbiljno.

Misionar je dužan da vrlo snažno, vrlo očigledno objasni ljudima da oni ne treba da poistovećuju njega i Crkvu u koju ih on vodi. Misionar predstavlja vrata u Crkvi, crkveni prag, ali ne i celu Crkvu. Na pragu se ne treba zaustavljati; okvir vrata ne treba doživljavati kao stan. Što je ljudski misionar talentovaniji i istaknutiji, to je veća opasnost da svojim ljudskim isticanjem u svesti svojih učenika zakloni duhovnu svetlost Pravoslavlja. Za misionara je velika opasnost da privuče ljude sebi, a ne Hristu. Osobenosti njegove reči, gestikulacije, argumentacije će im se činiti jedino i istinski hrišćanskim. Da bi izbegao takvo poistovećivanje sebe sa Crkvom, potrebno je da misionar neprestano naglašava: „ja – nisam Crkva; Crkva je bogatija nego ja, duhovnija nego ja. Poslušali ste me i shvatili da se u Pravoslavlju može živeti? Krenite, idite, tražite sebi duhovnog nastavnika. Što on bude različitiji od mene, to bolje: razumećete da je svet Pravoslavlja raznolik“. „Da se Pavle ne razape za vas? Ili se u ime Pavlovo krstiste?“ (1 Kor. 1:13), kliče apostol.

Misionar uvek treba da sebe stavi u odnos Jovana Krstitelja u odnosu na Gospoda Koga je propovedao i seća se njegovih reči: „Ko ima nevjestu ženik je, a prijatelj ženikov stoji i sluša ga, i radošću se raduje glasu ženikovu. Ova, dakle, radost moja ispunjena je. On treba da raste, a ja da se umanjujem„. (Jn. 3:29-30)

Missiologiя – Učebno posobie, Ošibki missionera (izdanie 2-e, ispravlennoe i dopolnennoe, Missionerskiй otdel Russkoй Pravoslavnoй Cerkvi, 2010 god, str. 153-164)

Rubrika: Zvanični dokumenti, Savremena misija Crkve

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.