“Gospod je blizu svih koji ga prizivaju u istini“ (Ps. 145,18) – iskustvo arhimandrita Danila Bajantora

“Gospod je blizu svih koji ga prizivaju u istini“ (Ps. 145,18) – iskustvo arhimandrita Danila Bajantora

Predlažemo vašoj pažnji iskustvo indonezijskog misionara koje još jednom potvrđuje istinu reči Proroka Davida. Arhimandrit Danil Bajantoro je jedan od najistaknutijih misionara Pravoslavne Crkve danas, osnivač pravoslavne misije u Indoneziji. Počeo je da radi na Njivi Gospodnjoj u Indoneziji pre više od dvadeset godina i danas zahvaljujući njegovom trudu i Božijoj blagodati ima nekoliko hiljada vernih u okeanu islama na Indoneziji. Važno je takođe naglasiti i da se arhimandrit Danilo drži važnog misionarskog principa Pravoslavne Crkve, principa koji je poštovao i potpuno ostvario veliki Sava, apostol Srba: „Nemoguće je nametnuti svoju kulturu Indoneziji. Mi ne treba da postanemo Grci ili Rusi. Mi treba da ostanemo Indonezijci koji će slediti učenje Pravoslavne Crkve“.

* * * * *

Ponekad mi se događaju neverovatne stvari kao, na primer, sledeća. Jednom prilikom otišao sam da propovedam na ostrvu Timor (Istočni Timor je nezavisna država, dok je Zapadni – deo Indonezije). Zajedno sa mnom putovao je i moj duhovni sin Ardi, koji je kasnije postao otac Grigorije. Posle dugog putovanja našli smo se u džungli, u zabačenom selu koje se zove Haumenibuk. Ovaj naziv, razume se, nema nikakve veze sa engleskim jezikom! Nemam ni najmanju predstavu šta bi on mogao da znači!

Primio nas je seoski vođa. Bio je veoma dobar prema nama – sedeli smo u kolibi i razgovarali o Bogu. Zatim smo Ardi i ja krenuli kroz džunglu da pronađemo vodu. Ubrzo smo pronašli jedan izvor, gde smo se napili vode i osvežili. Oko tog izvora nalazile su se neke čudne kamene gromade. Bio sam veoma umoran pa sam seo na najveći kamen, da malo predahnem. Zatim smo se vratili u selo, u kolibu, i ja sam nastavio da pričam vođi o Pravoslavlju, o veri, o jednom Bogu, o tome da se ne treba klanjati idolima i o sličnim stvarima. Na njega je ovaj razgovor ostavio dubok utisak.

Sledećeg jutra, ponovo sam pošao kod plemenskog vođe.

„Mogu li da Vas pitam gde ste juče išli“, iznenada me upitao.

„Bio sam na izvoru“.

„I šta ste tamo radili?“

„Ništa posebno! Pili smo vodu!“

„Ne, radili ste još nešto! Setite se šta ste radili!“

„Sedeo sam na kamenu, na velikom kamenu!“

„U tome i jeste problem! Taj kamen izobražava našeg boga – duha koji štiti naše selo. Žitelji su videli kako ste sedeli na njemu. To ih je razjarilo, jer ste uvredili duha. Oni su se sad zaputili ovamo, smišljaju nešto veoma loše. Molim vas, nigde nemojte da izlazite, ostanite ovde!“

Začuo sam neku buku i povike koji su dopirali sa brda, pa sam upitao starešinu:

„Šta to oni uzvikuju?“

„Ubićemo ga! Spalićemo ga!“

Ardija je obuzeo paničan strah:

„Oče, oče, neću da te ubiju!“

„Ardi, moli se! Bog je sa nama! Mi smo ovamo i došli u ime Gospodnje“.

Razume se da sam u sebi bio duboko uznemiren – bili su to divlji ljudi! Plemenski vođa je rekao:

„Pokušaću da se sporazumem sa njima“.

Bio je to veoma dobar, saosećajan čovek.

Kolibi se približavalo oko stotinu ljudi, naoružanih kopljima. Svi su bili tamne kože, i u pomrčini su im se videli samo zubi kada bi povikali – a nisu ni prestajali da viču. Situacija je, naravno, bila neizrecivo napeta. Mi smo se sve vreme molili.

„Ardi, ako mi se nešto dogodi, vrati se kući i ispričaj šta se ovde desilo. Ako Gospod hoće da ovde poginem, neka tako i bude“.

„Ne, oče, ja te neću napustiti!“

Bio sam spreman: „Gospode, ako je Tvoja volja da umrem na ovom mestu, pomozi mi i daj mi hrabrosti da umrem za Tebe!“

Posle izvesnog vremena, vratio se plemenski vođa i rekao:

„Oče, sve je u redu, saglasili su se da Vas ne diraju, ali…’’

„Šta: ali…’’

„Moraćete da prođete obred pomirenja“.

Ardiju sam odmah rekao:

„Ako treba da se klanjam tom kamenu, radije ću da umrem. Nikada se neću pokloniti idolu!“

Pokazalo se, međutim, da taj obred i nije tako strašan. Ceremonija se sastojala u sledećem: deset starešina je stalo u krug a onda su jedan drugome, iz usta u usta, predavali orahov list. Pomislio sam: „Gospode, pomozi mi samo da mi se ne smuči od ovakvog obreda!“ Tako sam zadržao dah, uzeo list u usta i zatim ga ispljunuo što sam brže mogao. Posle toga su me poveli da pijem njihovo domaće vino.

Plemenski vođa mi je rekao:

„Oče, sada vam je preostalo samo da platite globu!“

„Koliko?“ Pomislio sam da će mi uzeti sve što sam imao.

„Deset dolara“.

Platio sam deset dolara i činilo se da sam slobodan. Sutradan su mi, međutim, zapovedili da idem kod kralja. Silno sam se začudio kada sam čuo da u selu postoji kralj, ali sam poslušno pošao ka onoj kolibi koju su mi pokazali i koja je bila najveća u selu. Tada sam ga ugledao. Bio je to čovek star tridesetak godina, poluobnažen, a na glavi je imao – kaubojski šešir! Na jedvite jade sam se uzdržao da se ne nasmejem. Kralj je rekao:

„Oče, ja i još četiri žitelja ovog sela želimo da Vas pratimo. Bilo bi opasno da putujete bez nas, jer se nekim ljudima niste dopali“.

Ispratili su nas do stanice i mi smo odatle otputovali kući.

Znate li šta se zatim dogodilo? Onaj čovek, koji je započeo pobunu protiv mene, u međuvremenu je umro. Prema verovanjima toga plemena, ako čovek koji je nekome naneo štetu umre, to znači da je onaj koji je štetu pretrpeo – sveti čovek! Tada su svi počeli da me smatraju svetim. Kao rezultat toga, ljudi sa tog ostrva prišli su pravoslavnoj veri!

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1027-1028/tekst/hocu-da-vidim-boga/

Rubrika: Iz iskustva misionara, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.