Glava XV – Istorija ruskog osvajanja Amurske oblasti. Spuštanje niz Amur

Sredinom XVII veka odredi ruskih kozaka pod vođstvom Vasilija Daniloviča Pojarkova i Jeroteja Pavloviča Habarova stigli su do obale velike sibirske reke Amur. Ove oblasti nisu se nalazile ni pod čijom vlašću, pa su po pravu otkrića počeli da ih smatraju ruskim teritorijama. Na obalama Amura nikla su kozačka naselja i utvrđenja. Godine 1651. Habarov je osnovao grad Albazin koji je postao centar novog vojvodstva. Međutim, priče pionira o bogatstvima i lagodnom životu privukle su na Amur bande pustolova. Želeći da pljačkom steknu bogatstvo, oni su počeli da napadima uznemiravaju susednu severoistočnu kinesku provinciju Mandžuriju. Nezadovoljni takvim stanjem Mandžurci su sa velikom vojskom opseli grad Albazin, koji se hrabro odupirao iako je odnos snaga bio krajnje neravnopravan. Trebalo je da započnu pregovori sa Kinom, kojoj je pripadala Mandžurija, o granici između dve države. Rezultat tih pregovora bio je Nerčinski ugovor iz 1689. godine po kome je granica između Rusije i Kine išla rekom Amur, o čemu svedoče i karte iz tog vremena. Žitelji tih krajeva – Giljaci, Natkisi, Ačani, Dučeri, Auri, Tungusi i Burjati – smatrani su rusim podanicima. No, krajem XVIII veka na engleskim i nemačkim kartama pojavila se netačno nacrtana rusko-kineska granica: Amur i čitav poamurski kraj pripisan je Kini. Zatim se i na ruskim kartama, koje su samo ponavljale inostrana izdanja, pojavila ista greška. Svi su zaboravili na Nerčinski ugovor. Sećanja na poamurski kraj preživela su još samo u pričama sibiraca. Ruska vlada dugo vremena nije obraćala pažnju na poamurske teritorije.

Međutim, početkom četrdesetih godina XIX veka u blizini ruskih obala Ohotskog, Beringovog i Japanskog mora pojavile su se čitave flotile stranih kitolovaca. One se nisu bavile samo ribolovom, nego su činile i razbojništva duž ruske obale. U zalivima su ubijali mladunčad kitova, bezobzirno istrebljujući ove životinje. Dolazili su čak do Petropavlovska, gde su napadali postaje, palili šume i pljačkali stanovništvo. Upravo u to vreme Englezi su objavili rat Kini i primorali je da otvori pet svojih luka za evropske trgovce. No, Rusiju nisu uključili među evropske zemlje i ona u tim lukama nije mogla da trguje.

Tek tada su mnogi postali svesni važnosti Amura i poamurskog kraja za Rusiju. Visokopreosvećeni Inokentije je bio vatreni pristalica zaposedanja te oblasti. Smatrao je da bi na obalama Amura i njegovih pritoka, na slobodnom zemljištu, pogodnom za obradu, mnogi Rusi mogli udobno da se nastane i lako da organizuju život. Dakle, Kamčatka i Ruska Amerika mogle bi da se snabdevaju sibirskim žitaricama, umesto da se one uvoze iz evropskog dela Rusije. Ali svetitelja nisu toliko zanimali ekonomski i politički razlozi za osvajanje Amura. Kada se svojevremeno prihvatio obaveza misionarskog služenja i privođenja neznabožačkih plemena severa Amerike i Azije Hristu, on nije imao za cilj da pronađe nove podanike za Rusko Carstvo, nego dobra čeda za Crkvu Hristovu.

Mnogi su sa nepoverenjem gledali na projekat zaposedanja Amura, među njima znameniti moreplovci i istraživači Laperuz i Kruzenštern, koji su ranije bili u toj oblasti i koji su smatrali da se ušće Amura gubi u peščanim sprudovima, te da ne postoji prolaz iz reke u more. Ovi peščani sprudovi, smatrali su oni, obrazuju prevlaku koja spaja kopno i ostrvo Sahalin, stoga je ono na svim kartama predstavljeno kao poluostrvo. A to znači da osvajanje Amura ne bi bilo od velike korist za Rusiju – ni za njenu ekonomiju, niti za čuvanje i utvrđivanje njenih dalekoistočnih granica.

Ovakva shvatanja opovrgla je ekspedicija pod komandom admirala Genadija Ivanoviča Neveljskog. Učesnici ekspedicije koja je istraživala ušće Amura proveli su nekoliko godina u toj oblasti, živeći u neobično teškim uslovima, trpeći oskudicu a ponekad i pravu glad. Glavno otkriće Neveljskog bilo je da postoji prolaz iz reke u more i da taj prolaz može biti plovan za brodove.

Ruski pomorski oficiri, članovi pomenute ekspedicije, osnovali su nekoliko vojnih postaja, odnosno naselja u krajevima koje su istraživali: Nikolajevsk, Petrovsk, Marijinskoje. Takođe, uzeli su pod svoju zaštitu domoroce – Giljake, koji su stradali u napadima kitolovaca i Mandžuraca, i uz njihovu pomoć lakše su se kretali duž rečnog toka. Neki od njih su, vraćajući se iz ekspedicije, pričali visokopreosvećenom Inokentiju o životu u tim krajevima i o tome kako ruskim kolonistima nedostaju hramovi Božiji i sveštenstvo. Po njihovim rečima, neki Giljaci izražavali su želju da prime krštenje. Svetitelj je to znao i odavno je o tome razmišljao. Još 1851. godine, kada je bio na proputovanju za Ajan, obratila su mu se tri Giljaka. Kao svojevremeno Kološe, Vladika je i njih pozvao na bogosluženje. Crkvena služba ih je veoma dirnula pa su zamolili da ih krsti. Svetitelj Inokentije im je tada predložio da dobro razmisle i obećao je da će im na Amur poslati svog mladog sina sveštenika. Oni su se zahvalili i preko tumača su mu rekli:

„Mnogo se radujemo. Volećemo tvoga sina i, ako on bude živeo kod nas, mnogi će se krstiti“.

Zato je, čim se ukazala prva prilika, svetitelj poslao u amursku ekspediciju oca Gavrila Venijaminova sa njegovom mladom ženom. Ispraćajući ih u tu nenaseljenu i neistraženu zemlju, blagoslovio je sina sledećim rečima:

„Idi na veliko delo koje ti je pokazao Bog! I pazi da se tvoje srce ne ohladi tokom rada na njivi Hristovoj. Umiri na njoj i ne obaziri se natrag dok god ne ispuniš sve svoje obaveze“.

Radi rešavanja pitanja granice između Rusije i Kine bilo je neophodno spustiti se niz Amur, i taj zadatak poveren je čoveku koji je, kao i svetitelj Inokentije, bio vatreni pristalica osvajanja Amura, general-gubernatoru Istočnog Sibira Nikolaju Nikolajeviču Muravjovu.

Crkva nas uči kako svako delo treba da savršavamo u slavu Božiju i kako za svako delo treba da izmolimo blagoslov od Boga. Stoga je korisno da znamo da su naši preci, i to ne daleki, molitvom započinjali ne samo lične poslove, nego i dela od državnog značaja. Sedmog maja 1845. godine general-gubernator Istočnog Sibira N. N. Muravjov stigao je u mesto Šilku, prešao je istoimenu reku, pritoku Amura, i podigao logor na drugoj obali. Na sredini reke stajao je usidren „Argun“, parobrod kakav dotle nije bio viđen u Zabajkalju, kao i sedamdeset pet velikih transportnih čamaca nakrcanih vojskom, oružjem i namirnicama za potrebe kampanje utvrđivanja dalekoistočnih granica. Bila je u toku druga godina Rusko-Turskog rata.

Početak putovanja određen je za 14. maj. Bio je divan prolećni dan: sunce je obasjavalo vrhove obalskih litica, voda je veselo blistala pod njegovim zracima. Oko četiri sata ujutro dat je znak za buđenje. Iz logora je izašao general-gubernator sa svojom pratnjom i svi su se uputili ka obali. Tu je na poljani bila postavljena Albazinska ikona Majke Božije, inače veoma poštovana u Istočnom Sibiru, da bi lokalni sveštenik njome blagoslovio putnike. Razlegla se zvonjava. Iz crkve u Šilki krenula je litija sa ikonama i barjacima. Povorka je ušla u lađu i preplovila na drugu stranu reke. Molitveno pojanje tiho se uznosilo nad rekom. Svi su skinuli kape, utihnula je svaka priča i po uobičajenom poretku započeo je moleban za one koji plove i putuju. Posle molebana na čamcu general-gubernatora podignuta je zastava i izdata je komanda za ukrcavanje… Tako je započelo prisajedinjenje Amurske oblasti – oblasti o kojoj se u Sibiru mnogo pričalo, ali koju dotle niko nije video.

Dve godine nakon ove prve istorijske plovidbe, u januaru 1856. godine, visokopreosvećeni Inokentije je dobio ukaz Najsvetijeg Sinoda do treba da otputuje na ušće Amura. Ubrzo potom uputio se iz Jakutska u Irkutsk. Tu je jedna od njegovih glavnih briga bila da pronađe sveštenike voljne da se sa svojim porodicama upute u nepoznati kraj: da propovedaju Jevanđelje, podižu crkve i osnivaju parohije. U gradu se pričalo da su Kinezi, ne želeći da dopuste plovidbu ruskih brodova po Amuru, pripremili vojsku od šezdeset hiljada ljudi i rasporedili je duž toka reke. Mnogi su počeli da odgovaraju svetitelja od tako rizičnog putovanja. Ali uzdajući se u milost Božiju on je rešio da ipak krene na put.

Početkom aprila prešao je još zaleđeno jezero Bajkal, da bi preko Verhnjeudinska stigao u Kjahtu. Pošto je tu dočekao Vaskrs, u sredu Svetle sedmice uputio se ka Šilki, odakle su kretale barže za Amur. Ovde su se prethodno već sabrali svi koji su išli na put sa Vladikom. Sveštenstvo sa porodicama krenulo je 15. maja. Dva dana kasnije, na brodiću koji je poslao general-gubernator, pošao je i svetitelj Inokentije. Ubrzo je stigao svoje saputnike, pa su se neko vreme niz reku kretali zajedno.

Obale su bili pokrivene veličanstvenim četinarskim šumama, a ponekad su se mogle videti i okrugli nomadski šatori od brezove kore u kakvim su živela tamošnja plemena. Reka je bila puna ribe, naročito ogromnih jesetri, odnosno kečiga, koje su predstavljale glavni ulov žitelja tih krajeva. „Ribe su tako velike, da se samo iz jedne može izvaditi i do osamdeset kilograma ikre“ – zabeležio je svetitelj u dnevniku putovanja.

Pre no što je stigao do Ajguna, jedinog mandžurskog grada na čitavom toku Amura, arhiepiskop Inokentije je ostavio svoje saputnike i krenuo napred. Dva dana uoči dolaska u Ajgun sreo se sa N. N. Muravjovim, koji je sa načelnikom kineske provincije upravo postigao dogovor o slobodnom kretanju naših brodova po Amuru. Tako je otklonjena opasnost od sukoba sa velikom kineskom vojskom.

Obale su malo oživele, počeli su da nailaze na mandžurska sela. Odmah po dolasku u grad svetitelj se sreo sa načelnikom Mandžurije. Tu je sa interesovanjem pratio ceremonije kineskih činovnika. „Dvadeset devetog smo doplovili u grad Ajgun – opisivao je Vladika u svom dnevniku taj susret, – u pratnji pukovnika gospodina Hilkovskog, koji se sa svojom jedinicom letos zaustavio četrdesetak kilometara od grada i kome je gubernator naredio da me doprati do Ajguna, a koji je uz to bio i prevodilac. Usidrili smo se pred gradom, blizu obale, i gospodin pukovnik se odmah iskrcao kako bi saopštio da sam došao i da bih voleo da ugostim načelnika. Pukovnika su na obali dočekali kineski činovnici koji su prethodno već bili obavešteni o mom dolasku. Čim su ugledali našu lađu, odmah su počeli da pripremaju šator u kome je kineski načelnik provincije obično primao našeg gubernatora. Istovremeno obavestili su i načelnika, ali on je stigao na konju tek posle dva i po sata. Međutim, malo-pomalo tu su se okupljali kineski činovnici, sve jedan od drugoga lepše i raskošnije odeveni. Dovozili su stolove i klupe. naložili su vatru i počeli da kuvaju čaj kojim su ugostili i gospodina pukovnika.

Čim je načelnik stigao, nekoliko činovnika sa zelenim i belim ukrasima na šeširima došli su po mene, a sa njima i pukovnik, kako bi me u načelnikovo ime zamolili da ga posetim, a ako ja posetim njega, onda će i on, možda, posetiti mene. Pošto sam ih ponudio vinom i priredio im zakusku, odlučio sam da pođem u goste načelniku, mada sam bio uveren da on kod mene neće doći, jer sam čuo da ni ranije nije hteo na lađu kod našeg gubernatora. Činovnici su me dočekali na samoj obali, a načelnik i sa njim neki drugi kineski starešina pred šatorom. Sve su nas smestili za sto na kome se nalazilo mnoštvo poslastica na malim tanjirima, i poslužili su nas čajem bez šećera, koji su služili u porculanskim šoljicama bez drške i tacnice, koje se donose jednostavno u rukama, bez poslužavnika. Čim bi neko ispio jednu, odmah bi mu donosili drugu šolju. Posle čaja ugostili su nas slatkišima i votkom, vrlo jakom, koja se zato služi u istim šoljama kao i čaj, ali manjim, tako da u njih ne mogu da stanu ni dve čajne kašičice. Nisam se zadržao dugo. Pošto smo preko prevodilaca razmenili komplimente i različite želje (sa ruskog na mongolski prevodio je pukovnik, a onda sa mongolskog na mandžurski njihov kineski prevodilac), pozvao sam načelnika i njegovog prijatelja na svoju lađu; on je stao da se izgovara kako ja žurim i kako ne može da ostavi kolegu; ja sam pak, ne gubeći dalje vreme (jer dan se već primicao kraju), krenuo natrag na lađu. Načelnik me je ispratio sve do nje. Čim sam se ukrcao krenuli smo dalje, potpuno sami, bez ikakve pratnje, i tako sve do ušća Amura nisam imao nikoga od saputnika“.

Posle Ajguna Amur je proticao Hinganskim planinskim lancem, pa je lađa šezdeset kilometara plovila kroz klisuru. Nakon što su prošli kroz tesnac, putnici su opet mogli da vide samo puste amurske obale i tek ponegde naselja Golda – jedinih žitelja poamurske oblasti. Sa približavanjem ušću umesto četinarskih pojavile su se listopadne šume. „Na obalama ili u njihovoj neposrednoj blizini rastu hrast, brest, javor, lipa, breza, jasika, jablan, kedar i drugo drveće, a raste i divlje grožđe… Desetog juna ugledao sam već sasvim sazrelu crvenu ribizlu“ – beležio je visokopreosvećeni svoja opažanja. U donjem toku, blizu jezera Kizi, počeli su da nailaze na mangunska sela. U Marijinskoj postaji svetitelja je čekao sveštenik Gavrilo koji je ovde boravio da bi propovedao Jevanđelje Goldima. Dalje su otac i sin plovili zajedno sve do ušća Amura, gde je živela pastva oca Gavrila – Giljaci.

„Sva ta naselja koja se mogu videti sa reke tokom 3000 kilometara puta, toliko su retka i sa malo stanovnika – primetio je Vladika u dnevniku – kao da postoje samo zato da bi pokazala kako klima i vazduh na Amuru nisu štetni za čoveka…“

Žitelji te oblasti, pripadnici različitih plemena, bavili su se lovom i ribolovom. Mandžurci i Kinezi, koji su tu dolazili zbog robne razmene, nazivali su ih „jupitace“, to jest „ljudi odeveni u riblje kože“. I zaista, stanovnici poamurja nosili su odeći i obuću od kože lososa. Čizme napravljene od istog materijala, lepljene a ne šivene, nisu propuštale vodu, dobro su zadržavale toplotu, dok se na hladnoći nisu stvrdnjavale poput kožne obuće. Uz to, one su bile neobično lake. Lepo iscrtana praznična ženska odeća, koja je podsećala na mantil, bila je sašivena od štavljene kože sibirskog lososa. Ova riba je snežno bela i na njenu kožu boje tako dobro prianjaju, da posle više ne mogu da se speru.

Putovanje je proticalo spokojno, pa je svetitelj imao dovoljno vremena da napiše pismo ćerki koja je već dugo čekala njegov odgovor. Praskovja – Pašenjka, kako su je zvali u porodici – sada je postala monahinja Poliksenija u Borisovskom manastiru koji je u Kurskoj guberniji podigao Vladikin stari prijatelj i dobročinitelj Dimitrije Nikolajevič Šeremetjev.

„Pišem ti ploveći rekom Amur“ – reči su kojima je svetitelj započeo svoje pismo. „Na njoj smo već 15 dana, a do nje smo plovili 6 dana Šilkom. Ako ne bude kakvih prepreka, to jest protivnog vetra, nadamo se da ćemo za nedelju dana doploviti do njenog ušća. Odatle nameravam da početkom jula odem brodom u Ajan, a iz Ajana opet u Jakutsk. Kada ću moći da ti pošaljem ovo pismo – ne znam. Ti me u svome pismu moliš da te poučim kako da se spasavaš. Ah, Pašenjka! Pa ja bih mogao od tebe da tražim savet kako da se spasavam. Odavno sam počeo da učim, ali učim još uvek. Ponekad mi se učini da sam nešto shvatio, kad ono – ipak nisam, pa opet učim iz početka. Reći ću ti koliko umem, ili bolje reći koliko se prisećam tuđih saveta i misli koje se tiču spasenja. Kažeš da nemaš smirenja i poslušanja, i da si lenja za molitvu Bogu. Istinsko smirenje, mila moja, dar je Božiji. Shodno tome, ne možemo ga imati kada poželimo, nego treba da ga zadobijemo, a ono se zadobija, između ostalog, ako nikada, nigde i ni u čemu ne smatramo za sebe da smo viši od drugih, ako se ni na koga ne sredimo, ako nikada za sebe ne smatramo da smo nevini ili u pravu. Lenja si za molitvu: znaš li gde se nalaziš? U Borisovskom manastiru. Zato si dužna da se uvek boriš protiv sebe i svoje lenjosti. Ne očajavaj ako te ona ponekad i savlada – ništa za to. Samo nemoj ostati da ležiš, nego ustani. U krajnjoj liniji, napregni sve svoje sile kako bi ustala. Videći tvoju usrdnu želju da ustaneš, Gospod će ti pomoći. Međutim, nemoj da misliš ni da sanjaš kako je ovde na zemlji moguće dostići takvo stanje da uopšte ne bi bilo potrebe za borbom protiv sebe ili protiv duhova zlobe: ne! Raj nije ovde na zemlji i na njoj se ne može pronaći večno spokojstvo – ovo je bojno polje ili škola. Još kažeš kako ne možeš da savladaš svoj gnev. O, milo moje! Taj neprijatelj je najljući i najuporniji, jer se nalazi u tvome karakteru, to jest ti si po prirodi plahovita. Šta da ti kažem tim povodom. Isto – bori se koliko je moguće…“

U Nikolajevsku, kod oca Gavrila, visokopreosvećeni Inokentije je proveo čitav avgust. Tu mu se 1. avgusta rodio unuk. Krstio ga je lično Vladika i dao mu ime koje je nekada i sam nosio – Jovan. A dvadeset četvrtog odslužen je svečani moleban povodom početka izgradnje nove Nikoljske crkve.

Koliko god da je bio lak put ka ušću Amura, toliko je težak i pun opasnosti bio put natrag. Prvi pokušaj odlaska iz Nikolajevska jednim malim brodom završio se neuspehom: talasi ga umalo nisu potopili, pa su putnici morali da se vrate. Konačno, početkom septembra, svetitelj Inokentije je na parobrodu „Amerika“ otputovao za Ajan. Odatle je trebalo da se što pre uputi ka Jakutsku, gde je arhijereja čekalo dosta posla, ali omela ga je zima koja je te godine nastupila ranije. Pošto je dočekao zimske uslove za kretanje Vladika je 12. novembra krenuo iz Ajana za Jakutsk, putem kojim je svojevremeno prvi prošao. Duvali su jaki vetrovi tako da se na jednom mestu povozka prevrnula i on se povredio udarivši o kamen. Na reci Maji zbog neopreznosti pratioca povozke u kojoj je putovao svetitelj, ona je propala kroz tanak led, pa je morao da provede nekoliko minuta u hladnoj vodi, dok nisu došli da ga izvuku. Srećom, na tom mestu bilo je plitko. Treba reći da je preosvećeni sve neprijatnosti i opasnosti na putu dočekivao sa spokojstvom koje je odavno bilo ukorenjeno u njegovom karakteru: „Slava i blagodarnost Gospodu, Koji me čudesno čuva na svim mojim putevima! – pisao je – odeća se odavno osušila, bol u rebrima sam osećao oko dva meseca pa je prestao, i već sam gotovo zaboravio kako su me izvukli iz pukotine u ledu“.

U Jakutsku, gde je stigao 1. decembra 1856. godine, sačekao ga je ukaz najsvetijeg Sinoda: „Za neumorne podvige na pastirskom poprištu u dalekom kraju Otadžbine, među inoplemenom pastvom, sa plamenom revnošću za privođenje Gospodu duša koje čame u mraku neverovanja, kao i zbog pokazanog poučnog primera pastirskog samoodricanja radi njihovog spasenja, uz dostizanje u ovom sveštenom delu željenih uspeha pomoću trpljenja i najrazličitijih napora…“ visokopreosvećeni Inokentije, arhiepiskop Kamčatke, Kurilskih i Aleutskih ostrva nagrađen je ordenom svetog Aleksandra Nevskog.

Sledeću 1857. godinu arhiepiskop Inokentije je proveo na putovanjima. Posetio je daleke oblasti svoje eparhije: najpre reke Vilju i Olekmu, a zatim u Ameriku. Kako se ispostavilo, bilo je to njegovo poslednje putovanje po mestima gde je započeo svoje misionarsko služenje. U junu, kada se vratio iz Amerike, Vladika je otišao za Peterburg, kako bi učestvovao u radu najsvetijeg Sinoda.

Rubrika: Uncategorized

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.