Glava XIV – Rusko-Turski rat na Dalekom Istoku. Susret sa neprijateljem na Ajanu

Svetiteljev život u Jakutsku proticao je baš kao i ranije, u neprestanim putovanjima, radu i brigama. Takođe, stalno je bio u kontaktu sa misionarima koji su se nalazili pod njegovim rukovodstvom. No, sve češće su stizale uznemirujuće vesti. U to vreme trajao je Krimski rat, ili, kako su tada obično govorili, Krimska kampanja.

Još 1853. godine objavljen je manifest o ratu sa Turskom koja je želela da gospodari na Crnom moru i Balkanu. U početku je to bio konflikt između Rusije i Turske, i uspeh ruske vojske na frontu bio je očigledan. Ali posle sjajne pobede ruske flote pod komandom admirala P. S. Nahimova u Sinopskoj bici, u rat su se na strani Turske uključile Engleska i Francuska. Otpočela je herojska odbrana Sevastopolja koja je trajala od aprila 1853. do oktobra 1854. godine. Protivnici, koji su glavni udar usmerili na Krim, preduzimali su vojna dejstva i na drugim mestima. Na Belom moru engleski brodovi su bombardovali Solovecki manastir, pa su i monasi morali da pomažu u odbrani. Nisu bile ostavljene na miru ni ruske teritorije na Dalekom Istoku. Petropavlovsk je morao da izdrži napad englesko-francuske flote. Odbranom je rukovodio vojni gubernator Kamčatke i načelnik luke Vasilije Stepanovič Zavojko. Svi branitelji grada i sam vrli komandant posle su svedočili kako luka nije sačuvana vojnom silom, nego milošću Božijom. O čudesnom izbavljenju Petropavlovske luke visokopreosvećenom Inokentiju je pisala herojeva supruga Julija Jegorovna Zavojko:

„Naš Bog je velik! Slavno je ime Njegovo! Blaženi su svi koji se uzdaju u Njega! – tako počinje prepis izvoda iz pisama Julije Jegorovne koji je svojeručno načinio svetitelj Inokentije. – On nas je spasao od strašne i neminovne opasnosti. Sedamnaestog avgusta u 10 sati pre podne sa svetionika su signalizirali uzbunu: na moru sam ugledala stranu eskadru… Svi su mislili i smatrali kako neprijatelj neće biti u stanju da odvoji velike snage za Petropavlovsk, ali pogrešili su. Strana eskadra se sastojala od 6 brodova: engleska admiralska fregata ‘Prezident’ sa 52 topa, engleska fregata ‘Pik’ sa 44 topa, parobrod-fregata sa osam topova za projektile velikog kalibra, francuska admiralska fregata ‘Fort’ sa 60 topova, mala fregata ‘Evredis’ sa 32 topa i brik ‘Obligado’ sa 18 topova. Dakle, oni su imali ukupno 224 topa i oko 2.500 ljudi sa dvojicom admirala. Mi smo sa fregatom ‘Avrora’, transportnim brodom ‘Dvina’ i obalskim baterijama imali ukupno 69 topova, kao i 858 ljudi, od čega 350 regruta koji su svega meseca dana ranije stigli na ‘Dvini’. Kao što vidite, neprijatelj je bio gotovo tri puta jači. Osim toga njihovi topovi bili su mnogo bolji od naših, a i baruta su imali u izobilju, dok je nama barut nedostajao. No, za nas se borio Bog, pa su planovi ljudske gordosti i umišljenosti propadali. Bilo je strašno kada se oglasilo zvono za uzbunu. Žene i deca su odmah evakuisani iz grada. Dušu je počelo da obuzima nekakvo očajanje. Sva deca su plakala u glas. Grad je za čas opusteo. Ostali su samo muškarci. Toga dana je duvao protivan vetar, pa je u zaliv ušao samo parobrod (nečasni Englez nosio je američku zastavu); prišao je Signalnom rtu; ne približivši se na puškomet i izdaleka ugledavši čamac koji mu je poslat u susret, okrenuo se i udaljio na pučinu.

Osamnaestog avgusta posle podne u zaliv je ušla čitava eskadra i uputila se ka ulazu u mali zaliv. No, naše baterije su otvorile vatru pa su neprijateljski brodovi morali da se udalje van puškometa. Kasnije smo saznali da je toga dana poginuo engleski admiral Prajs. Devetnaestog u 9 sati ujutro na Signalnoj bateriji služen je moleban; neprijatelj je to primetio, pa su počeli da ispaljuju topovska zrna i projektile koji su proletali iznad glava onih koji su se molili, ali uvaženi pastir otac Georgije, iznad čije glave je proletela bomba za vreme čitanja Jevanđelja, nije se uznemirio, nego je nastavio da se gromkim glasom obraća Gospodu Sila. Pošto je po okončanju molebana okropio svetom vodom vojnike i topove, sveštenik je prešao na peščani sprud između reke i mora, gde je bila postavljena velika baterija koju je takođe okropio vodom otpevavši kratak moleban. Ostatak dana je protekao mirno. Dvadesetog avgusta bilo je primetno da se neprijatelj sprema za odlučujući napad. Parobrod je poveo tri fregate i desantne čamce u pravcu naših baterija. Gospodin gubernator Kamčatke je sišao do baterije i rekao: ‘Braćo! Velika sila se približava, ali s nama je Bog, borimo se za veru. Mnogi među nama neće preživeti. Neka danas naša poslednja molitva bude za Cara’. Potom se sa svih naših artiljerijskih baterija i brodova zaorila himna ‘Bože Cara čuvaj’, koju su odmah prihvatili i odredi strelaca na kopnu. Prolomilo se gromoglasno ‘Ura!’, praćeno povicima: ‘Umrećemo sa oružjem u rukama, nećemo ustuknuti ni korak!’. Osenjujući se krsnim znamenjem vojnici su zauzimali svoje borbene položaje. Otpočela je strašna topovska vatra. Osamdeset neprijateljskih topova tuklo je naše baterije na Signalnom grebenu, koja je imala 5 topova, i na Crvenoj litici, koja je imala 3 topa. Mada su naše baterije u početku nanosile značajnu štetu neprijatelju, na posletku je nadmoć protivnika odnela prevagu: bedemi oko topova bili su razoreni i platforme do te mere zatrpane zemljom da se artiljerijska oruđa više nisu mogla upotrebljavati, zato su ih vojnici onesposobili i napustili. Ratna zastava preneta je do druge baterije koja je bila raspoređena na sprudu. U tom trenutku 13 desantnih čamaca krenulo je prema Crvenoj litici, iskrcali su se i pojurili prema bateriji. Francuzi su tamo istakli svoju zastavu, no čim su ugledali naše streljačke odrede kako se približavaju sa brda, strmoglavo su se sjurili dole utekavši na svoje brodove. Od 9 časova ujutro pa do 7 uveče tri fregate su dejstvovale protiv baterije od 11 topova na sprudu. Ovom baterijom komandovao je knez Dimitrije Petrovič Maksutov. Štedeći ljude i barut on je otvarao vatru samo kada bi se neka od fregata približila kako bi izvidila da li je baterija uništena. On sam je sve vreme išao sa jednog kraja baterija ne drugi, kao na vežbi, prateći pokrete neprijatelja. Na kraju, baterija je ostala gotovo neoštećena, poginulo je 12, a ranjeno 30 ljudi. Komandir je ostao nepovređen. Toga dana na grad su pale hiljade bombi, topovskih zrna i projektila. Bombe su bacali preko prevlake i, koliko su mogli, na sprud i preko spruda. Zemlja u gradu je potpuno prerovana topovskim zrnima i bombama. Ali nije izgorela ni jedna kuća, tek nekoliko ih je oštećeno, pri čemu u gradu niko nije poginuo. Sveštenik sa fregate je za sat vremena izbrojao ništa manje nego 300 neprijateljskih artiljerijskih plotuna. Toga dana gubernator je bio na Signalnom rtu gde ga je zasula kiša bombi i projektila, no Bog ga je sačuvao Svojom nevidljivom desnicom. Dvadeset prvog, drugog i trećeg neprijatelj je prikupljao snagu da bi dvadeset četvrtog konačno nastupio dan zbog koga čitav Petropavlovsk treba da uznosi blagodarne molitve Gospodu Sila na darovanom izbavljenju. Svake godine na taj dan – pričala je dalje gubernatorova supruga – u našoj će se kući čitati blagodarne molitve. Gospod je tog dana čudesno sačuvao život Vasilija Stepanoviča. Rano ujutro u neprijateljskoj eskadri započele su neobično žive aktivnosti. Parobrod je poveo brodove ka Nikoljskoj gori. Dve baterije sa po 5 topova bile su raspoređene na prevlaci i kod ribljeg magacina. Brodovi su se okomili na te dve baterije. Sa prevlake, gde je komandovao heroj knez Aleksandar Maksutov, artiljerijska dejstva bila su veoma uspešna: oborili su jarbol engleske admiralske fregate i britanska zastava je pala. Takođe, pokidali su mnogo brodske užadi, a često su pogađali i same brodove. Tako je poginuo kapetan parobroda, a potopili su i čitav desantni čamac sa posadom. No, neprijateljska granata otkinula je ruku herojskom knezu, koji čak n i u tim trenucima, kao ni posle operacije, nije prestajao da se krsti i blagodari Bogu. Stalno se moli i tokom bolnih previjanja, pa se na kraju tako i upokojio. Uopšte, oba Maksutova pokazali su se kao ljudi velikog srca, istinske hrabrosti i žive, detinje vere u Boga. Kada su obe naše baterije bile uništene, neprijatelj je počeo sa desantom, iskrcavajući na obalu, prema papirima kasnije pronađenim kod njihovog starešine, 670 ljudi pod zaštitom topovske vatre sa brodova; kasnije je neprijatelj kao pojačanje poslao šest velikih desantnih čamaca u kojima je, može se pretpostaviti, bilo još oko 300 vojnika.

‘Mi smo pred neprijateljima stajali u krvi – govorio je gubernator – sa oružjem u rukama, odlučni da skupo prodamo svoje živote. Na dvadesetak koraka ispred nas neprijateljski vod je zauzimao streljačku poziciju. Zasula nas je kiša metaka. Sve je izgledalo kao da su to poslednji trenuci života. Iznenada, razlegao se pucanj iz topa koji je ranije pao u rov zajedno sa postoljem, i neprijateljska gomila se uskomešala. Potom su iznova počeli da zauzimaju formaciju, ali odnekud se začulo naše ‘Ura!’ – streljačke jedinice sa bajonetima na puškama napale su prve redove neprijatelja koji se okrenuo u beg, i tako sam ja ostao živ. Sa planine su se brzim korakom, pucajući, spuštali naši strelci. Sa svih strana čulo se gromko ‘ura!’, a neprijatelj se u panici odstupao. Njihovo povlačenje bilo je strašno: hitajući natrag ka desantnim čamcima oni su ostavljali mrtve i ranjene, skakali su sa litica, no i tu ih je čekala smrt, jer su se naši rasporedili po okolnim obroncima pa su ih gađali odozgo. Čamci koji su pristali puni, sada su odlazili poluprazni’.

Bez Božije pomoći ljudi ovo ne bi mogli da učine, i greh je da se bilo ko od nas, ko je ostao živ 24. avgusta, diči svojom hrabrošću, da kaže kako smo to mi učinili, kako smo mi oterali neprijatelja: ne i ne. Nema kod nas nikoga ko bi tako mislio i daj Bože da nikada ne bude. Hrabrost je dar od Boga… Posle tako slavne pobede naši su se sabrali i još pre no što je došao sveštenik počeli da pevaju: ‘Carju Nebesni’ i ‘Oče naš’. A kada je sveštenik došao na samom krvavom bojnom polju odslužen je blagodarni moleban. Vi možete da zamislite kako su svi živo osećali da nas je Sam Bog spasao, i molili su se iz sveg srca.

Kod ubijenog zapovednika desanta u džepu su pronašli komandu admirala o snagama koje će se za desant koristiti, kao i plan o tome kako da se zauzme i uništi grad (oni su nosili sve što im je potrebno da bi grad zapalili, kao i konopce za vezivanje zarobljenika, jedino su prevideli to da se Rusi neće živi predati). Na papiru je admiralovom rukom bilo dopisano: ‘Ne zaboravite da ponesete što više okova’. Mi sada imamo i dva dečaka-invalida. Kada su jednom od njih amputirali ruku, rekao je doktoru: ‘Brže, ne boli me. Za Cara sam ruku dao…’ Sam Bog nas je sve nadahnjivao, a ne ljudsko mudrovanje.

Strašni su bili ti dani. – nastavlja Julija Jegorovna Zavojko – Ja iz iskustva znam kakvo blago predstavlja molitva, ali nikada to nisam osetila tako živo kao sada. Mi smo se svi zajedno gotovo neprestano molili dok smo bili u zbegu van grada… Sva deca su se molila sa gorkim suzama. Bog je uslišio naše molitve. Molitva nam je dala snagu da se u potpunosti predamo promislu Božijem. Svako od nas je mogao da vidi natprirodnu pomoć Božiju. Nema nikoga ko se ne bi skrušeno zadivio pred putevima Njegovog blagog promisla koji su sada svima vidljivi. neka je hvaljeno i proslavljano ime Gospodnje od sada i zauvek!“

Svetitelj Inokentije je pažljivo pratio ratna dejstva, pa se na zidu njegove kelije našla i karta Krima koju je dobio na dar. Događaji na Crnom moru uticali su i na situaciju na Ohotskom moru. Ali ratna dejstva nisu uplašila svetitelja: godine 1855. on je krenuo na opasno putovanje do Ajanske luke, a odatle do ušća Amura. U to vreme pod rukovodstvom Vasilija Stepanoviča Zavojka tu su bili evakuisani stanovnici i garnizon Petropavlovska i radilo se na utvrđivanju Nikolajevska na Amuru. Prateći novinske izveštaje i slušajući šta govore upućeni, Vladika je pretpostavljao da se neprijateljska flota neće pojaviti pred Ajanom pre 10. jula. „Shodno tome – pisao je u jednom od pisama – tamo mogu da prođem slobodo i bezbedno. Ali povratak sa Amura svakako neće biti tako bezbedan“. Pošto je analizirao sve moguće prepreke, u proleće je krenuo na put, najpre da ponovo obiđe Jakutiju, a onda u Ajan i odatle na Amur.

Usput, u selu Neljkan, sreo je svoju ćerku Jekaterinu koja su čudila očevoj odlučnosti.

„Kuda ćete? Pa u Ajanu su Englezi“.

„Ja im nisam potreban, – odgovorio je Vladika – a ako me i uzmu u zarobljeništvo, samo će sebi naneti štetu, jer mene treba hraniti“.

Svetitelj Inokentije je produžio put da bi konačno stigao u Ajan 9. jula 1855. godine, baš na dan kada su Englezi napustili grad koji je bio sasvim pust: pošto su zakopali nekoliko svojih topova, stanovnici Ajana su napustili grad još pre no što se neprijatelj pojavio, udaljili su se petnaestak kilometara i sakrili se u gustoj šumi. Englezi su obili brave na svim magacinima u luci. I crkva Kazanske Majke Božije stajala je otvorena. Na podu su bile razbacane proklamacije kojima su stanovnici Ajana pozivani da se vrate svojim kućama. Svetitelj Inokentije nije klonuo duhom pred tako tužnom slikom: svakodnevno je sa pobožnošću služio pun krug bogosluženja u crkvi, posećivao je žitelje Ajana skrivene u šumi i, pošto nije bilo sveštenika, vršio je sve potrebne obrede, uključujući i krštavanje novorođenih. Interesantno je da je u isto vreme na Krimu verne bodrio i nadahnjivao drugi visokopreosvećeni Inokentije, arhiepiskop Heronski.

No, na ovom putovanju svetitelj nije mogao da stigne do cilja, do ušća Amura, jer je taj kraj bio opkoljen neprijateljskim brodovima. Visokopreosvećeni je u početku veoma žalio što su ga kasni prelazak Lene, blato, poplave reka Aldana i Maje, kao i odsustvo kočijaša na stanicama uz Maju zadržali i usporili njegovo putovanje. Ali okolnosti i vreme ponovo su ga primorali da zablagodari Bogu na onome što je prethodno delovalo kao niz dosadnih neprijatnosti. Veliki jedrenjak „Ohotsk“ koji je krenuo ka Amuru i na koji je arhiepiskop Inokentije sa svojom pratnjom zakasnio, bio je potopljen od strane neprijatelja. Da nisu zakasnili, Vladika i njegova pratnja bili bi u velikoj opasnosti i u najboljem slučaju mogli bi da se nađu u rukama Engleza kao zarobljenici, dok bi sve stvari pripremljene za amurske crkve propale.

Ipak, arhiepiskop Inokentije je bio u prilici da se sretne sa neprijateljem oči u oči. Dvadeset prvog jula Vladika je u ajanskoj crkvi savršavao moleban sa preklanjanjem kolena za darivanje pobede. U tom vreme u Ajansku luku iznenada je uplovila engleska fregata, a ubrzo za njom još jedna. Sišavši na obalu Englezi su saznali da se tu nalazi ruski arhijerej. Odmah su pošli u kuću na koju im je ukazano, ali nisu zatekli domaćina. Tada su se, uz povike i mnogo buke, uputili ka crkvi… Posred pustog hrama na kolenima je klečao arhiepiskop Inokentije i, ni malo se ne uznemirivši, kao da nikoga ne primećuje, gromko je proiznosio reči molitve. Vladikino nepomućeno spokojstvo i uzvišen izraz njegovog lica porazili su Engleze, nateravši ih da ućute i strpljivo sačekaju kraj službe. Svetitelj Inokentije je kasnije, sećajući se ovog događaja, duhovito primećivao: „Da su Englezi samo znali za šta sam se tada molio, verovatno bi me odmah rastrgli“.

Ali oni to nisu znali, a izgled čoveka koji se tako iskreno molio izazivao je njihovo poštovanje. Posle molebana oficiri su prišli Vladiki i veoma ljubazno počeli da se raspituju kako je dospeo tu i kojim putem je stigao. Potom su mu saopštili da je njihova dužnost, u skladu propisima koji se primenjuju za vreme ratnog stanja, da ga odvedu kao zarobljenika. Na to je svetitelj uz osmeh odgovorio kako on nije vojnik i shodno tome neće imati nikakve koristi od njegovog zarobljavanja, nego će naprotiv imati samo štete. Zatim je pozvao engleske mornare svojoj kući i, posluživši ih čajem, dugo je razgovarao sa njima uz pomoć prevodioca.

Svetitelj Inokentije je iz razgovora saznao da je zajedno sa drugom fregatom stigao i parobrod „Barakuda“ koji je dovukao brod sa zarobljenicima, među kojima se nalazio i sveštenik-misionar Mahov. Vladika je počeo da ubeđuje oficire da oslobode baćušku. Sledećeg dana posle večernjeg oni su ponovo došli kod Kamčatskog arhiepiskopa. Oficiri su saopštili da je njihov zapovednik, lord Čarls Eliot, oslobodio iz zarobljeništva kako samog Vladiku, tako i sveštenika Mahova. Lord Eliot je poželeo da i lično upozna ruskog arhijereja. Te večeri njih dvojica su se sastali na palubi fregate „Pik“, da bi narednih sedmica proveli mnoge sate u razgovoru uz čaj. Englez je na kraju pokazao tako duboko uvažavanje prema Vladiki, da je pre rastanka naručio da se izradi njegov portret.

Tako je svetitelj svojim nepokolebljivim uzdanjem u Boga stekao poštovaoce čak i među neprijateljima. Ma koliko tužni bili ratni događaji, arhiepiskop Inokentije ih je doživljavao kao okolnosti koje ne zavise od njegove volje, i u kojima svako treba da vrši svoju dužnost onako kako najbolje zna i ume. Njegovo je bilo da se moli za mir i za narod Božiji, da utvrđuje u veri one koji su prihvatili Hrista i da prosvećuje one koji još nisu poverovali. Zato je u pismu sinu od 27. jula, pošto je opisao svoj boravak u Ajanu i neprijateljska dejstva, saopštio sledeće: „Meni je poznato da nam je Amurom došlo oko 2000 doseljenika, a sa Kamčatke još najmanje 500; shodno tome, sada na Amuru ima najmanje 3500 ljudi. Zato je tamo neophodan drugi sveštenik, pa sam hteo da ti dovedem kao prijatelja Zahara Ivanoviča Tjapkina, ali to nije bilo moguće. Uostalom, meni je veoma drago što je na ‘Avrori’ sveštenik koji će ti manje ili više pomoći, pa se ja više neću toliko uznemiravati zbog toga… Imam nameru da sutra pođem natrag u Jakutsk, a ovo pismo ostavljam u Ajanu, za slučaj da se pojavi mogućnost da ti ono bude poslato“. Pre odlaska u Jakutsk svetitelj Inokentije je proveo tri dana u šumi sa žiteljima Ajana. U samoj ajanskoj luci ostala su tri neprijateljska broda, ali pristanište je ostalo neoštećeno: zakopane topove nisu pronašli, a nisu spalili ni veliki jedrenjak u izgradnji. Arhiepiskop je bio zabrinut i zbog Sitke, kuda se uputila francuska eskadra. U ovdašnjim morima nalazilo se ukupno oko 50 neprijateljskih brodova.

U isto vreme na Dalekom Istoku naše Otadžbine odvijali su se važni istorijski događaji, koji su takođe duboko uzbuđivali svetitelja Inokentija kao arhipastira i ruskog patriotu: otpočelo je osvajanje Amurske oblasti i rešavanje pitanja dotle neutvrđene granice između Kine i Rusije.

Rubrika: Uncategorized

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.