Glava XIII – Putovanje po Jakutiji. Život svetitelja Inokentija u Jakutsku

Godine su prolazile, a revnost svetitelja Inokentija u njegovom misionarskom podvigu nije slabila. Decenija je prošla od kako je sveštenik Jovan Venijaminov postao episkop novoformirane Kamčatske eparhije i sve to vreme proteklo je u neprekidnim obilascima ogromne teritorije koja je poverena njegovom arhipastirskom staranju, sa jednim ciljem – da različiti narodi koji su tu živeli budu prosvećeni svetlošću Hristova vere.

Sa njegovom eparhijom graničila se Jakutija – ništa manje prostrana zemlja, kojoj je takođe bila potrebna otačka briga i pastirsko staranje. Zaposedanje Jakutske oblasti otpočelo je tridesetih godina sedamnaestog veka. Sa naseljavanjem Rusa, Jakuti, dotle nomadski narod, počeli su da prihvataju ratarstvo i povrtarstvo.

U isto vreme tu su stigli i prvi misionari. Naporima ovih neznanih podvižnika do sredine devetnaestog veka gotovo svi Jakuti bili su kršteni. Ipak, osobenosti njihovog života otežavale su širenje i utvrđivanje hrišćanstva. „Jakuti su nomadski stočari i zato ne mogu da žive u stalnim naseljima. Njih ukupno ima do dvesta hiljada duša, ali retko se mogu videti više od dva-tri šatora kako stoje na istom mestu, i to najbližih srodnika: jer svi su oni rasejani po toj oblasti kao zvezde po nebu… Postavlja se pitanje da li je uopšte moguće ne samo poučavati parohijane, nego čak i ispovedati ih kako dolikuje, kada sveštenici svoju parohiju mogu da obilaze samo u proleće i jesen, tokom četiri-pet meseci? I može li posle da čudi to što mnogi Jakuti nikada u životu nisu bili na ispovesti, a neki čak ni sveštenika u odeždi ili rasi nikada nisu videli?“ – pisao je svetitelj.

Jedna od svetiteljevih glavnih želja bila je prisajedinjenje Jakutske oblasti Kamčatskoj eparhiji. Ta želja se, na njegovo veliko zadovoljstvo, ostvarila 26. jula 1852. godine. Pređašnja velika svetiteljeva pastva sada je uvećana za dvesta hiljada Jakuta, nekoliko hiljada Tungusa, Čukča i drugih plemena koja su živela nomadskim životom na potezu dugom preko tri hiljade kilometara.

Eparhijski poslovi i česta daleka putovanja nisu dopuštala preosvećenom Inokentiju da odmah pređe u Jakutsk, pa se najpre preselio na obalu Ohotskog mora, u Ajansku luku, čijem je otvaranju svojevremeno doprineo. Iz Ajana mu je bilo lakše da kreće na putovanja. O teškoćama sa kojima se Arhiepiskop susretao putujući po Dalekom Istoku svedoče njegova pisma: „Dakle, već sam stigao u Ajan; – javljao je 1852. godine – dvadeset devetog maja krenuo sam iz Jakutska i, pošto sam preko dvesta kilometara prešao u kočijama, a zatim otprilike još toliko jašući kroz močvare, više od dvesta pedeset kilometara plovio sam uzvodno Amejom u malim čamcima od brezove kore, onda sam išao poštanskom barkom preko trista kilometara do Neljkana, da bih na kraju ponovo jahao oko dvesta kilometara od Neljkana do Ajana“.

U Jakutsk, centar prisajedinjene oblasti i novo mesto svog života i rada, svetitelj Inokentije se doselio u jesen 1853. godine. Grad je bio podignut na ogromnom sprudu koji je formirala reka Lena u svome toku između dva visoka planinska grebena. U centru grada dizala se Sveto-Trojicka crkva sa pet pozlaćenih kupola. Nedaleko od crkve stajale su svaka za sebe ogromne stare kule, njih pet, kao ostaci drevne Jakutske tvrđave koju su podigli kozaci u vreme osvajanja ove oblasti. Najupečatljivije mesto u gradu predstavljao je Spaski manastir. Prijatno, tiho pojanje po starinskim napevima i uzvišena atmosfera manastirskog  bogosluženja privlačili su kako Ruse, tako i Jakute koji su dolazili čak i iz veoma udaljenih sibirskih nomadskih naselja. U manastiru su uređene prostorije za Vladiku. On je za svoje odaje smatrao da su veoma dobre, a to je značilo: tople i suve (inače, njemu je bilo dovoljno da ima krov nad glavom, pa da za takvo obitavalište kaže da je dobro; a ako je uz to još toplo i suvo, onda je već bilo veoma dobro). No, arhiepiskop Inokentije se nije dugo zadržao u Jakutsku. Početkom 1854. godine krenuo je na put po eparhiji kako bi pregledao sve crkve. Nisu ga plašili ni surovi jakutski mrazevi, jer u toj oblasti temperatura se spuštala i do minus šezdeset stepeni, niti teškoće koje su pratile boravak u logorskim uslovima.

Namirnice koje su transportovane u povozki – piroške, hleb i riba –na hladnoći su se pretvarale u kamen, a čorbu su nosili u vidu komada leda. Boce sa vinom za savršavanje Liturgije bile su opšivene filcom. Svetitelja su od hladnoće štitile krznene kape, čizme od jelenske kože, rukavice od polarne lisice, odeća od medveđe kože – odevni predmeti za svakodnevnu upotrebu na koje je on već odavno navikao.

U tim krajevima su za prevoz osim konja i pasa morali da koriste i irvase. Posle nekoliko sati provedenih na putu obrve, trepavice, brkovi i brada bili bi pokriveni ledom i potpuno bi srasli. Poštanske stanice sa toplim prenoćištem često su bile udaljene dvestotinak kilometara jedna od druge. Ako Vladika i njegova pratnja ne stignu do njih, morali bi da zanoće u šatorima postavljenim na putu. Sa sobom su ponekad nosili čak i drva za ogrev, koja se na pustim mestima nisu mogla pronaći.

„A ako šatora nema?“ – upitao je misionare Ivan Aleksandrovič Gončarov, koji je u to vreme putovao kroz Jakutiju.

„Onda noćimo u snegu“.

„Ali, naravno, ne na četrdeset stepeni ispod nule?“

„I na četrdeset: šta nam drugo preostaje?“

„Pa kako? Kažu da se na četrdeset ispod nule ne može disati“.

„Teško jeste, malo reže u grudima, ali dišemo. Zapalimo vatru, a pri tome, u snegu je toplo. Hladnoća nije strašna – dodao je pripovedač, otac Nikita Zapoljski – naviknuti smo, a i dobro smo obučeni. Ali mnogo je gore kada nastane snežna oluja. Jednom smo tokom mećave došli do logora, a naši prijatelji su zaostali za nama: nisu poslušali instinkt pasa i umesto da pođu tamo gde su ih oni vukli, krenuli su na drugu stranu pa su zalutali. Tri dana su tako čekali, a kada se razvedrilo i kada su krenuli, pse su pronašli pred vratima šatora“.

Kako je posle takvih putovanja svetitelju Inokentiju bilo drago da, približavajući se poštanskoj stanici, vidi svoju pastvu, svečano odevenu, sa visokim kapama, u dugim ogrtačima opšivenim crvenom vrpcom. Jakuti su stizali čak i iz najudaljenijih logora da bi dobili blagoslov svog arhipastira, da bi čuli reči pouke, ispovedili se i pričestili Svetim Hristovim Tajnama.

U proleće, po završetku obilaska jakutskih crkava, svetitelj se uputio u Irkutsk. U rodnom gradu je dočekao Blagovesti i Vaskrs, a krajem aprila stigao je na ušće reke Amur – u Nikolajevsk. Tu je već godinu dana živeo i propovedao Vladikin sin, sveštenik Gavrilo Ivanovič Venijaminov. Zahvaljujući naporima oca Gavrila, pravoslavnim Aleutima, Kološima, Kamčadalima, Tungusima, Ahlegmjutima, Čukčima, Korjacima, Jakutima i Burjatima počela su da se pridružuju i plemena koja su živela na obalama Amura – Goldi, Mangunci i Nejdalci. Veliku utehu za svetitelja predstavljalo je to što je mogao da vidi uspehe apostolske propovedi svoga sina.

Pošto se sa ušća Amura vratio u Jakutsk, Vladika se prihvatio podizanja i obnavljanja manastirskih zdanja: trebalo je iznova pokriti drvenu Vaznesenjsku crkvu, renovirati konak za bratiju, izgraditi monašku trpezariju, kamenu kuhinju, drvene ambare i sve druge objekte, koji su bili manje značajni, ali ništa manje brige nisu zadavali. Čitav taj građevinski poduhvat odvijao se ne samo pod Vladikinim ličnim nadzorom, nego i prema njegovim svojeručnim crtežima. Arhiepiskop Inokentije nije bio čovek za kancelariju: on je voleo fizički rad, poznavao je tesarski i stolarski zanat, bavio se i bravarstvom, razumeo se u mnoge praktične stvari.

Visokopreosvećeni Inokentije je umeo da na mudar i delikatan način privoli imućne jakutske parohijane na milosrdnu žrtvu. Jednom je na Vaskrs svetitelj služio u Trojickoj crkvi. Hram je bio pun vernih, a u prvim redovima stajali su gubernator, bogati sibirski trgovci, važni jakutski činovnici. Posle Liturgije Vladika je svima čestitao: „Hristos voskrese!“, a potom se obratio grupi viđenijih građana:

„Dobro, a sada molim vas pođite za mnom!“

Gubernator, činovnici, trgovci – svi su se pitali gde ih to Vladika vodi. A on je iz crkve pošao pravo u zatvor, da čestita zatočenicima i svakome za praznik podari nešto od svojih skromnih sredstava.

„Njegovo lice je pri tome bilo tako jasno, tiho i spokojno“ – sećali su se potom.

Tada su svi koji su došli sa Vladikom i sami počeli da darivaju zatvorenike, ko je čime mogao, posebno trgovci. Tek nakon toga Vladika je blagoslovio svoje pratioce i pustio ih da odu kući na prazničnu trpezu.

Sredinom septembra 1854. godine u Jakutsk je doputovao Ivan Aleksandrovič Gončarov. Posle dvogodišnjeg putovanja po Japanu na fregati „Palada“ on se vraćao kući preko Sibira, ili „kopnom“, kako su govorili pomorci. Po dolasku u Jakutsk Gončarov je trebalo da se javi dvojici prvih ličnosti u gradu – arhiepiskopu Inokentiju i gubernatoru N.

Pisac je najpre posetio gubernatora. On je Gončarovu odavao utisak ljubaznog i finog čoveka, ali kome bi više pristajao kancelarijski posao u Peterburgu, nego upravljanje oblašću koja se pružala od Ledenog do Tihog okeana. Gubernator je pozvao Ivana Aleksandroviča na obed i oni su se zajedno krenuli kod Visokopreosvećenog.

Usput je gubernator hvalio novog Vladiku: „Kakva duša! Kakav karakter!.. On sada propoveda među dvesta hiljada Jakuta… Otkrio je bolji put iz Jakutska za Ajan, preko Sedmogorja, i sam je prošao njime…“

Kada su stigli do vladičanskog dvora, zamolili su da visokopreosvećenog obaveste o njihovom dolasku, i on je izašao da dočeka goste.

„Da, vladika Inokentije je zaista apostol, misionar!..“ – prisećao se i Gončarov.

Svetitelj je širokim krstom osenio putnika i zagrlio ga.

„Dobro došli, odavno vas očekujemo. Nikolaj Nikolajevič nam je tako mnogo lepih stvari ispričao o vama, pa smo sa nestrpljenjem želeli da vas upoznamo. Radujemo se takvom gostu“.

„Ah, Nikolaj Nikolajevič me je procenio na rublju, ne dopustivši da pred vama sam zaslužim makar i deset kopejki“.

Vladika se nasmejao. Počeo je da se raspituje o putovanju…

„Kopno i more Vladiki su bili jednako poznati još iz vremena kada je u činu protojereja živeo među divljacima, učio ih da veruju u Boga i žive kao ljudi, o čemu je sastavio i knjige koje su u naučnom svetu dobro poznate. – pisao je o njemu Gončarov – Arhijerej je gajio duboko uvažavanje prema Mitropolitu moskovskom Filaretu, o čijem je životu govorio sa velikim poštovanjem“.

Dugo su tako razgovarali, a na rastanku gubernator se obratio svetitelju:

„Imam za vaše preosveštenstvo jednu veliku molbu“.

„Slušam, vaše prevashodstvo, i ispuniću što zapovedite“.

„Naš gost je obećao da će sutra ručati kod mene… Da li biste me, vaše preosveštenstvo, udostojili da i vi podelite moju ubogu trpezu?“

„Njegovo prevashodstvo bez ‘molbe’ ne poziva ni za ubogu trpezu! – našalio se Vladika na račun gubernatorove sklonosti ka formalnom izražavanju – Ja sam, vaše prevashodstvo, sa svoje strane spreman da izvršim vaš zahtev, ali najpre moram da zatražim saglasnost arhijereja. Ne znam kakvu će odluku on doneti i da li će monahu Inokentiju dati dozvolu da napusti svoju keliju, čak i ako je u pitanju ‘uboga trpeza’ koju spominjete“. Svi su se opet veselo nasmejali.

Svetitelj je bio u prilici da komunicira sa različitim ljudima. Među njima je bilo žustrih i preduzimljivih ljudi, kakav je bio general-gubernator Istočnog Sibira grof Muravjov-Amurski, a bilo je i kancelarijskih činovnika koji su voleli formalni stil molbi, zahteva i izveštaja, kakav je bio jakutski gubernator N. No, svetitelj je i sa jednima i sa drugima umeo da živi ako ne u prijateljstvu, onda makar u miru i slozi…

Kada utihne dnevna buka i mine vreme posvećeno svetskim obavezama, Vladika bi odslužio večernju službu prema manastirskom tipiku, a potom bi njegov kelejnik na sto doneo upaljenu lampu i on bi noćne sate posvetio svojim naučnim aktivnostima, kao i čitanju i pisanju pisama. I dok bi svetlost kandila umirujuće žmirkala pred ikonama, Vladika bi napisao pisma deci, pročitao službene misionarske izveštaje svog sina, izveštaje sveštenstva iz Amerike, zatim sa njegove Unalaške, sa Sitke, Kamčatke i Kurilskih ostrva, dovršio bi pismo Moskovskom mitropolitu: „Prema poslednjim svedočanstvima koja sam danas dobio iz Amerike i sa severa Azije vidi se, između ostalog, da se reč Božija, koja se propoveda među neznabošcima, hvala Gospodu, širi sa prilično velikim uspehom, posebno na severu Amerike“.

Vladika je ponekad uveče pozivao svoje dobre prijatelje na čaj. Među njima se u jesen 1854. našao i Ivan Aleksandrovič Gončarov. Ljubazni domaćin je goste počastio, kako je rekao, monaškim posluženjem. Osim čaja tu je bilo suvih šljiva, suvog grožđa i badema.

Videći uzdržani, čisto monaški način svetiteljevog života, Ivan Aleksandrovič se našao u nedoumici, jer je Vladiku sretao i za raskošnim trpezama bogatih građana Jakutska. Pogodivši njegove misli, Vladika mu je jednom prilikom rekao:

„Evo, vi me često srećete na obedima u gradu, kod gubernatora, lokalnih činovnika i trgovaca. Svi oni ovde čine jedno društvo, iz koga se izdvajamo samo gubernator i ja. Kada se odazovem na poziv jednoga od njih – makar i povodom domaćinovog imendana – kako drugoga da odbijem?.. Tako po nuždi idem kod svih. Ali svuda me služe mojom manastirskom hranom. Ja dođem, blagoslovim trpezu, čujem pevače, ponekad se malo pogostim i odem, prepuštajući drugima da dovrše obed po svome“ – i dobroćudno se nasmejao.

Tokom večernjih beseda razgovaralo se o mnogo čemu, pre svega tadašnjem vladaru, Caru Nikolaju Pavloviču. Visokopreosvećeni je voleo da priča o tome kako ga je gospodar Imperator primio, o njihovom razgovoru i o tome kako se Car raspitivao o surovom životu Istočnog Sibira.

Gončarov je bio prisutan i na sednicama prevodilačkog komiteta, koje su održavane u arhijerejskim odajama. Jednu od glavnih briga vladike Inokentija predstavljali su prevodi Svetog Pisma i bogoslužbenih knjiga na jakutski i tunguski jezik. U Jakutiji je osim jakuta i tungusa živelo i mnogo Rusa, koji ne samo da su odlično poznavali jakutski jezik, nego su ga neretko radije koristili od maternjeg. Još i pre no što se preselio u Jakutsk svetitelj je, sa blagonaklonošću prema potčinjenima koja mu je bila svojstvena, pisao svešteniku Dimitriju Hitrovu, jakutskom arhijerejskom namesniku i rektoru bogoslovije: „Napomenite ocima i bratiji, i to ne formalno ili zvanično, nego najbolje uz kolače, da ćemo pre ili kasnije morati da se pozabavimo prevodima, pa onda hajde da se toga prihvatimo sada“. Ubrzo nakon prelaska Visokopreosvećenog u Jakutsk, u tišini njegove kelije počeo je da se sabira krug misionara-prevodilaca.

Posao nije bio jednostavan, mada su sva duhovna lica uključena u ovaj projekat poznavala jakutski jezik. Najpre je sačinjena prva varijanta prevoda, a onda su uzeli da porede grčki, slovenski i ruski tekst sa jakutskim prevodom. Svi učesnici tog dela strogo su odmeravali i proveravali svaku reč. Ponekad su morali da rešavaju složene zadatke. Na primer, jakuti nemaju reč „plod“, jer pod njihovim nebom ne rađa čak ni divlja jabuka. Nije bilo ničega što bi se moglo nazvati tim imenom. Imali su oskoruše, brusnice, divlje ribizle i kupine, ali sve su to bile bobice. Ni reči „hleb“ nema u jakutskom jeziku, tačnije rečeno Jakuti sve do susreta sa Rusima nisu ni poznavali ono što mi zovemo hlebom. Zato se kod njih hleb i označava ruskom rečju „hleb“. Tako i mnoge druge predmete sa kojima su se upoznali preko Rusa oni nazivaju ruskim rečima.

Istovremeno se odvijao i rad na prevođenju Jevanđelja za Tunguse, drugi po brojnosti narod u istočnom Sibiru. Ruski sveštenici-misionari sastavili su gramatike za te jezike, kako bi Jakuti i Tungusi mogli ne samo da slušaju, nego i da čitaju te prevode. Za alfabet su iskorišćena ruska slova kojima su dodati i neki naročiti znaci, kako bi bili tačnije preneti oni grleni i nazalni glasovi kojih u ruskom jeziku nema.

Proći će još neko vreme da bi 19. jula 1859. godine u Trojickoj crkvi u Jakutsku svetitelj Inokentije prvi put odslužio Božanstvenu Liturgiju na jakutskom jeziku. Jakuti će potom mnogo godina taj dan proslavljati kao svoj nacionalni praznik.

Rubrika: Uncategorized

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.