Glava XII – Hram za Kološe. Uzvođenje u čin arhiepiskopa

Svetitelj Inokentije se kao i ranije posebno starao o Kološima, koji su primali krštenje u sve većem broju. Vladiku je posebno radovalo to što oni ovo čine bez ikakve prinude, odnosno bez bilo kakve materijalne koristi od tog čina: na krštenju su dobijali samo običan drveni krstić i drvenu ili papirnu ikonicu.

Po Vladikinom blagoslovu i uz njegov lični nadzor specijalno za Kološe podignut je hram. Ostrvljani na to dugo nisu pristajali, pa se preosvećeni nije nadao njihovoj pomoći u izgradnji. Međutim, prilikom gradnje hrama oni su usrdno pomagali oko donošenja drvne građe i u raznim drugim radovima. Dvadeset četvrtog aprila 1849. godine episkop Inokentije je osveštao novopodignuti hram. U njemu su o praznicima počeli da služe liturgije, na kojima su Jevanđelje a ponekad i Apostol čitani na kološkom jeziku. Na svom maternjem jeziku novoobraćeni parohijani pevali su i „Gospodi pomiluj“, Simvol vere i „Oče naš“.

Sa podizanjem hrama duhovni život Kološa primetno je procvetao. U vreme Velikog posta, prema rečima protojereja Petra Litvinceva, oni su usrdno postili, kajali se i pričešćivali. Na Veliku Subotu otac Petar je primetio da se jedan Kološ po imenu Nikita veoma usrdno moli i klanja pred svim ikonama, kako su obično činili oni koji su želeli da se pričeste Svetim Hristovim Tajnama. Sveštenik je upamtio da se Nikita tokom Posta već pričešćivao, po je poslao da ga pitaju šta bi to trebalo da znači. Parohijan je odgovorio kako želi da se pričesti. Otac Petar ga je pozvao:

„Nedavno si se pričestio“.

„Hoću još, daj mi“ – odgovorio je Nikita.

Njegova želja je bila iskrena i silna, pa otac Petar nije želeo da ga sprečava, nego ga je posle ispovesti pričestio.

Nikome osim Bogu nije poznato koliko je vremena čoveku dato da živi na zemlji. Ponekad bi novoobraćeni živeo hrišćanskim životom sasvim kratko, kao da je čoveku za spasenje duše i bilo potrebno samo da primi krštenje.

Evo šta se dogodilo na Vaskrs 1850. godine. Među nekrštenim Kološima, bez obzira na sav trud ruskih misionara, sačuvao se surov običaj: da se posle smrti uglednog domaćina ubiju njegovi robovi – kalge. Po neznabožačkim verovanjima rob je trebalo da prati svog gospodara kako bi mu služio i u onom svetu. Drugoga dana Vaskrsa, povodom smrti jedne ugledne starice, po želji njene nekrštene unuke, ubijen je kalga. Ubistvo se dogodilo upravo u trenutku kada je svetitelj Inokentije služio Liturgiju u novoj crkvi, u koju se sabralo mnoštvo Kološa. Ubijeni kalga je nekoliko dana pre smrti, na Veliki Petak, primio sveto krštenje, a na Veliku Subotu se pričestio Svetim Tajnama.

Sudbina kalgi veoma je uznemiravala Vladiku. On se čak obratio Sinodu sa molbom da mu se dopusti otkup kalgi od njihovih gospodara Kološa. Prema zamisli svetitelja Inokentija otkupljene kalge mogle bi da budu pomoćnici u raznim domaćim poslovima, a vremenom bi mogli da nauče nekakav zanat, da se utvrde u hrišćanskoj veri i da postanu slobodni. Osim toga, propovednicima su bili potrebni dobri tumači, zato je Vladika rešio da prvom prilikom kupi od Kološa dvojicu maloletnih kalgi i da ih vaspita u bogosloviji.

Sredinom maja 1849. godine preosvećeni Inokentije je ponovo krenuo na put kako bi obišao misije koje je osnovao. Morao je da poseti i Ajan u vezi sa mogućim premeštanjem katedre. Bilo je potrebno da obiđe i Kamčatku. Pošto se nakratko vratio u Novoarhangelsk, svetitelj je sredinom leta 1850. godine ponovo krenuo na put. Može se reći da je neprekidno radio i putovao. Tokom puta po eparhiji 1847. godine navršio je pedeset godina, a tokom puta po Kamčatki 1850. saznao je da je uzveden u čin arhiepiskopa.

Izveštaj o tome na Kamčatku je stigao od protojereja Gromova. Otac Prokopije je sada služio u Irkutsku, a preko tog grada stizala je zvanična pošta za kamčatskog arhijereja. On je napravio kopiju ukaza i poslao ga je u Petropavlovsk. Vladiki su svi počeli da čestitaju, ali on nije dozvolio da ga pominju kao arhiepiskopa dok ukaz i zvanično ne stigne. Popustio je tek nakon dugog uveravanja da greške ne može biti i da je kopija potpuno autentična. Zvanični ukaz na kraju nije ni stigao, samo su naredni dokumenti iz Sinoda, u kojima je oslovljavan kao arhiepiskop, potvrdili izveštaj oca Prokopija. Na Kamčatku je pošta dolazila dva puta godišnje, a u Ameriku jednom godišnje. Uz to, teško je bilo pronaći primaoca koji se pojavljivao čas u Americi, čas na Kamčatki, čas u Hižigi i Ohotsku, a čas u Ajanu, a ni u Peterburgu nisu uvek ispravno pisali adresu, pa bi tako na pismu, na primer, stajalo: ostrvo Sitka na Kamčatki. Sinodski ukaz koji je išao iz jedne poštanske kancelarije u drugu, na kraju se izgubio. Vladika je nekoliko godina kasnije u šali govorio:

„Očigledno, ukaz se našao na brodu koji je zarobljen od strane anglo-francuske eskadre, koja je napala naše istočno primorje za vreme Krimskog rata. Tako je jedini objavitelj državne volje o postavljanju za arhiepiskopa bio protojerej Gromov, a ukaz sada čitaju engleska kraljica i Napoleon III“.

Eparhiji preosvećenog Inokentija pripadala su i Kurilska ostrva. Na Kurilima se, po svetiteljevim rečima, nalazilo najmanje stado. Kurilaca ukupno nije bilo više od šezdesetak ljudi. No, svetitelj Inokentije je i njima poslao blagovesnika. Godine 1850. na ostrva je upućen jeromonah Sergije. Po povratku misionar je pričao Vladiki o tome da je i ovom malom stadu Gospod radi utvrđivanja vere pokazao blagodatnu silu Krsta i crkvene molitve.

Na ostrvu na kome je monah ostao da provede zimu nije bilo reke, pa tako nije bilo ni stalnih stanovnika. Došljaci su koristili vodu iz jezera. Ali ta voda se mogla upotrebljavati tek nakon što se procedi, toliko je u jezeru bilo različitih buba i insekata. Tako je bilo sve do šestog januara 1851. godine. Toga dana, kada Crkva proslavlja praznik Krštenja Gospoda našeg Isusa Hrista, jeromonah Sergije je obavio prazničnim tipikom određeno veliko osvećenje vode u jezeru. Od tada insekti su nestali. Nije ih bilo do kraja maja kada je misionar napustio ostrvo. Posle je ponovo došao na ostrvo, a voda je i dalje bila čista.

Saopštenja misionara i lična zapažanja uveravali su svetitelja Inokentija da njegovi napori nisu uzaludni. Životni zadatak svakog čoveka jeste – da bude poslušno oruđe u rukama Božijim i da po meri svojih snaga usrdno izvršava delo koje mu je povereno.

I pored zauzetosti crkvenim poslovima i čestim putovanjima Vladika ljubavlju, brigom i savetima nije ostavljao svoju decu. Starije ćerke, Ekaterina i Olga već su bile udate za sveštenike. Ćerka Praskovja je bila naklonjena monaškom životu i Vladika joj je bez kolebanja dao blagoslov za takav put. Radovao se dobrom i poslušnom karakteru sina Gavrila. No, oca je ljutio stariji sin Inokentije, koji je slabo mario za njegove savete i pouke. Uznemiravao se i zbog mlađe ćerke Tekle, iste one Kušenjke sa kojom je pre deset godina putovao oko sveta u Peterburg, a koja se još uvek školovala na Patriotskom institutu. Ponela ju je slava koju je njen otac uživao u visokim društvenim krugovima i kod uprave Instituta, pa joj je vladika Inokentije tim povodom pisao:

„Mila moja Kušenjka!

Hvala ti za pismo koje si poslala po Ganji. Sada si ostala sama na Institutu i čini mi se da ti je dosadno. No, u svetu će ti biti još teže. Sto puta ćeš se setiti svog života u Institutu, ali ovo vreme više neće moći da se vrati. Sada je, može se reći, najsrećniji period u tvome životu: svet vidiš u jarkim bojama i maštaš o svagdašnjoj sreći. Avaj! Sve je to iluzija. Reč Božija veli: sav svet u zlu leži; kroz mnoge nevolje treba da dođemo i dolazimo do cilja koji je pred nama. To je – sušta, nepromenjiva i večna istina. Ganja mi je podrobno pričao o svima vama. Za tebe je samo rekao da se ne trudiš mnogo oko učenja i da se stalno praviš važna, da se ponašaš kao baronesa. Ne ljutim se zbog toga, jer svi ljudi vole da se gorde i prave važni pred kim mogu, ali ti savetujem i molim te – nemoj da se praviš važna, ponašaj se jednostavno i sa svima budi ljubazna. Ko se gordi, pokazuje da je glup. Pametni ljudi se nikada ne gorde i ne prave važni. Pri tome, samo Bog šta će od tebe biti. Grofica svakako ne. Nećeš biti ni bogatašica, jer ja ne mogu da ti dam miraz.

Kušenjka, mila moja! Uteši me. Uči dobro, usrdnije se moli Bogu, prestani da se praviš važna i da se gordiš. I nemoj stalno da se duriš. Obuzdavaj svoju plahovitost, inače ti kasnije neće biti lako.

Svima na Institutu prenesi izraze moga poštovanja i blagodarnosti, naročito vašoj vaspitačici. Praštaj, i neka je Gospod s tobom od sada pa doveka“.

Rubrika: Uncategorized

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.