Glava VI – Monaštvo i posvećenje za episkopa. Povratak u Ameriku

Mitropolitov predlog naterao je oca Jovana da se duboko zamisli nad svojom budućnošću. Da li je u stanju da stupi na put koji mu se predlaže, hoće li moći dostojno da ispunjava monaške zavete uz aktivan život misionara, i ko će se tada brinuti o njegovih šestoro dece? Prošla je čitava godina pre no što se odlučio na ovaj podvig. Za to vreme on je, kao i svaki hrišćanin, tražeći volju Božiju, putovao da se moli pred ruskim svetinjama: u Trojice-Sergijevu lavru, kod moštiju prepodobnog Sergija, u Kijev, u Uspensku Pečersku lavru, kako bi se poklonio ugodnicima Božijim koji počivaju u tamošnjim pešterama. Za to vreme, po milosti Božijoj i uz svesrdnu pomoć mitropolita Filareta, zbrinuta su i deca oca Jovana: ćerke su primljene na školovanje na Patriotski institut, a sinovi u bogosloviju u Sankt Peterburgu.

Dvadeset četvrtog novembra 1840. godine, uoči godišnjice smrti njegove supruge, protojerej Jovan Venijaminov je Svetom Sinodu predao molbu u kojoj je između ostalog pisalo: „Imam želju da stupim u monaško zvanje, a ne odustajem ni od služenja koje mi je određeno, među novokrštenima i tek prosvećenima hrišćanskom verom na ruskim posedima u Americi. Toga radi najpokornije molim Sveti Sinod da mi dopusti i blagoslovi stupanje u monaško zvanje“. Pet dana kasnije mitropolit Jovan je obavio postriženje oca Jovana. U polutamnom hramu baćuška je stajao pred svetiteljem odeven samo u dugu belu košulju, kao siromah koji nema ništa svoje pred Bogom.

„Zašto si došao, brate?“ – svečano ga je upitao svetitelj.

„U želji za isposničkim životom, časni oče“ – odgovorio je otac Jovan.

Već vekovima ove reči odzvanjaju u tišini manastirskih hramova. Šta je monaški život, u čemu se sastoji njegov podvig? Čemu to potpuno odricanje od svega svoga: od imovine, od porodice i prijatelja, od sopstvene volje, pa čak i od svog imena? Sve ovo monah ostavlja i umire za svet, jer više od svega želi da živi sa Bogom, poput anđela, moleći se za svet koji je dobrovoljno napustio.

„Da li dobrovoljno prihvataš zavet velikog anđelskog obraza?“

„Da, časni oče, dobrovoljno“.

„Uzmi makaze ove i podaj mi ih“ – rekao je arhijerej i tri puta zaredom bacio makaze na pod.  I tri puta ih je otac Jovan podigao, kao da moli za postrig.

„Brat naš monah Inokentije postriže vlasi glave svoje u znak odricanja od sveta i svega što je u svetu, za odsecanje svoje volje i svih telesnih pohota, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“ – rekao je mitropolit Filaret, dajući baćuški novo ime, u čast svetitelja Inokentija Irkutskog. Od tog trenutka baćuška je imao kao svog novog Anđela upravo onog svetitelja kome se molio dugo godina, tražeći pomoć u svojim misionarskim naporima.

Sledećeg dana kada je novopostriženi monah Inokentije bio uzveden u čin arhimandrita, Sveti Sinod je doneo odluku da obrazuje novu eparhiju Severno-Američku i Kamčatsku. A onda se dogodilo ono što je ocu Jovanu pre dvanaest godina predskazao Aleut Ivan Smirenikov: „U bliskoj budućnosti ćeš poslati svoju porodicu na kopno, a sam ćeš poći preko velike vode kod velikog čoveka i govorićeš sa njim“. Imperator Nikolaj Prvi je poželeo da lično upozna arhimandrita Inokentija. Ujutro 1. decembra 1840. godine arhimandrit Inokentije je došao na dvor i u pratnji đakona ušao u malu dvorsku crkvu. Pojavio se Car sa porodicom. Počela je Liturgija. Posle službe oca Inokentija su pozvali u odaje Njegovog Veličanstva. Arhimandrit Inokentije je uzeo Spasiteljevu ikonu koju je pripremio na dar Caru i ušao je u kabinet Njegovog Veličanstva. Gospodar je prekrstivši se celivao ikonu i položio je na sto. U početku, pošto je zablagodario Gospodaru na velikoj milosti koju je ukazao njemu i njegovoj porodici, otac Inokentije se pomalo snebivao. A kako i ne bi, kad je pred njim bio Gospodar najveće države na svetu. No brzo se umirio i, obodren blagonaklonošću Imperatora, počeo slobodno da razgovara.

„Veoma sam vam zahvalan na tome – obratio mu se Gospodar – što ste odlučili da pođete u tako daleku zemlju, i što ste tamo tako uspešno služili. Koliko ste godina proveli u tim krajevima?“

„Petnaest, Vaše Imperatorsko Veličanstvo“.

„Gde ste se školovali?“

„U Irkutsku, odakle sam i pošao za Ameriku“.

„Kako tamošnje stanovništvo prima našu veru?“

„Oni kod kojih sam bio u prvo vreme, veoma dobro. Otvoreno priznajem Vašem Imperatorskom Veličanstvu da sam tek tamo saznao da postoje duhovne utehe“.

Otac Jovan je pričao i o Kološima, sa čijim je krštavanjem započeo, kao i o drugim narodima te daleke zemlje koji još očekuju svog blagovesnika.

„Ja sam utvrdio projekat Kamčatske eparhije, ali koga da postavim za arhijereja?“ – prešao je na stvar Gospodar.

„Duh Sveti će srcu Vašeg Veličanstva dati odgovor na to pitanje“ – smireno je odgovorio arhimandrit.

„Hteo bih vas da postavim za Kamčatskog vladiku“.

„U potpunosti se pokoravam zapovestima Vašeg Veličanstva. Ono što je Vama ugodno, to je za mene sveto“.

„Dobro. Prenesite moje reči mitropolitu“.

Car se naklonio i arhimandrit je izašao.

Istoga dana kod Gospodara je sa izveštajem Sinoda bio i ober-prokurator. „Dostavljajući Vašem Imperatorskom Veličanstvu na uvaženo razmatranje predlog o uspostavljanju arhijerejske katedre u Ruskoj Severnoj Americi, kojoj bi bile potčinjene Kamčatska i Ohotska crkva, Sveti Sinod se, u slučaju najsvemilostivije saglasnosti sa ovim predlogom, postarao oko izbora kandidata koji bi mogli da zauzmu dotičnu katedru, od lica koja su najsposobnija i najdostojnija da se prihvate tog služenja…“ – čitao je izvestilac. Kao prvi na spisku među trojicom kandidata bio je arhimandrit Inokentije. Imperator je već doneo odluku, ali nije hteo da prekine izvestioca. Kada je ober-prokurator završio, Nikolaj Prvi je saopštio svoju želju da za arhijereja nove eparhije postavi oca Inokentija. Pogledavši geografsku kartu, Imperator je ober-prokuratoru dao sledeći sugestiju:

„Novi arhijerej ne bi trebalo da se zove ‘Severno-Američki i Kamčatski’, nego ‘Kamčatski, Kurilski i Aleutski'“.

„Ali na Kurilskim ostrvima nema ni jedne crkve“ – prigovorio je ober-prokurator.

„On će ih podići!“ – nepokolebljivo je uzvratio Gospodar i na izveštaju je napisao sledeće rešenje: „Neka bude prvi, a ostalo kako (u izveštaju) stoji. Nikolaj. Sankt Peterburg. 1. decembar 1840“.

Petnaestog decembra 1840. godine u Kazanskoj crkvi u Sankt Peterburgu obavljeno je svečano posvećenje arhimandrita Inokentija za episkopa Kamčatskog, Kurilskog i Aleutskog. Vreme uoči odlaska u novoformiranu eparhiju prolazilo je u sastancima i praštanju sa prijateljima. Gospodar Imperator je smatrao da će biti korisno da njegova deca čuju priče o dalekim ruskim posedima, pa su Vladiku često pozivali kod mladih Velikih kneževa Konstantina, Mihaila i Nikolaja. On je sa sobom uvek donosio i kartu, kako bi mogao da im pokaže maršrute i mesta svojih putešestvija. Ove zanimljive lekcije iz geografije dolazio je da sluša i dvadesetdvogodišnji prestolonaslednik – budući Imperator Aleksandar Nikolajevič, koji je u to vreme već okončao svoje školovanje.

Desetog januara 1841. godine preosvećeni Inokentije je napustio Sankt Peterburg. Trebalo je da se vrati u Ameriku na svoju novu, arhijerejsku službu. Imao je uzvišeno zvanje i velik ugled, ali predstojali su mu i veliki napori! Pred polazak novoposvećeni episkop je došao da se oprosti od svoga prijatelja i dobročinitelja mitropolita Filareta koji se u to vreme nalazio u Peterburgu. Svetitelj je bio iscrpljen, bolestan, ali je pažljivo i sa očinskom brigom saslušao episkopa Inokentija: za službu u dalekoj Ameriku bili su mu potrebni ljudi koji imaju bogoslovska znanja i spremni su da radi blagovesti Reči Božije trpe nevolje i oskudicu tog surovog kraja. Na oproštaju vladika Filaret je uručio episkopu Inokentiju pismo za svog druga i duhovnika, namesnika Trojice-Sergijeve lavre arhimandrita Antonija. „Primite, oče namesniče – stajalo je u pismu – preosvećenog Inokentija Kamčatsko-Aleutskog i blagoslovite ga ikonom na dar od obitelji… On je opunomoćen da uzme sa sobom ljude koji su mu potrebni i koji žele da služe kod njega. Ako se kod vas nađe neko ko bi to želeo i ko mu odgovara, nećemo biti škrti…“

Sa ovim blagoslovom preosvećeni Inokentije se uputio u staru prestonicu. U Moskvi se zadržao u Čudovom manastiru. Tri nedelje su prošle u poslovima i pripremama za daleki put. Trebalo je propisno spakovati sve stvari kupljene ili priložene za novu eparhiju. Episkop Inokentije je ne jednom posećivao Trojice-Sergijevu lavru kako bi se pomolio kod moštiju prepodobnog Sergija i pronašao ljude za svoju eparhiju.

Uoči odlaska iz Moskve preosvećeni je poslednji put pošao u Lavru. U Trojickoj crkvi odslužio je Božanstvenu Liturgiju. Kratki zimski dan neprimetno je prošao u praštanju sa bratijom iz Lavre i poznanicima iz Duhovne akademije. Došlo je vreme za polazak. Uz skladno pojanje monaškog hora završilo se večernje bogosluženje. Preosvećeni je ušao u drevnu Trojicku crkvu, u polumraku se tri puta do zemlje poklonio čudotvornoj ikoni Presvete Trojice i sa trepetom i pobožnošću ju je celivao. Treperenje kandila, tiho pucketanje upaljenih sveća, miris tamjana, voska, kiparisovih dasaka na kojima su ikone naslikane – tako telesna čula osećaju prisustvo blagodati Božije koja ukrepljuje dušu. Spustivši se na kolena pred kivotom prepodobnog, vladika je sagnuo glavu i udubio se u molitvu: „Prepodobni oče Sergije, moli Boga za nas…“

Mesečeva svetlost jasno je obasjavala okolinu kada su po škripavom snegu od Trojicke crkve ka vratima lavre i dalje u pravcu Moskve krenule dve zimske kočije. Zvona drevne lavre objavila su odlazak novog jerarha na apostolski podvig.

Nova eparhija, kojoj je bio postavljen za arhijereja, obuhvatala je oblasti Ruske Amerike i Istočnog Sibira, i prostirala se na površini dugoj 5.800 kilometara, a širokoj 2.900 kilometara.

Vraćajući se u svoj kraj svetitelj sada nije putovao preko talasa okeana, niti kroz divlje krajeve nastanjene tuđim plemenima sa njihovim čudnim jezicima, nego se kretao oblastima Ruskog Carstva. Krenuvši iz Moskve 30. januara, preosvećeni je 1. februara stigao u drevni grad Vladimir. Zatim je pošao u Nižnji Novgorod, a za poklade je stigao u Kazan. Pošto je tu dočekao početak Velikog posta, uputio se dalje. Sledeće zaustavljanje bilo je u Permu. Od Jekaterinburga, u kome su se zadržali samo jedan dan, krenuli su ka Tobolsku – bivšoj sibirskoj prestonici. Odatle je put vodio u Tomsk. Tu su se radi predaha zadržali tri dana.

Sledeći grad na vladikinom putu bio je njegov dragi Irkutsk. Preosvećeni je tražio da najpre pođu u Voznesenjski Inokentijev manastir. Manastirsko bratstvo je arhijereja dočekalo kako dolikuje – sa krstom i zvonima. Odsluživši moleban i poklonivši se moštima svetog Inokentija, svog nebeskog pokrovitelja, Vladika se uputio u grad. Jedanaestog marta 1841. godine Irkutsk je dočekao preosvećenog Vladiku zvonjavom crkvenih zvona. Gradom se brzo pronela vest da je stigao episkop koji je nekada tu učio školu i služio. Prve nedelje preosvećeni Inokentije je odslužio Liturgiju u Blagoveštenskoj crkvi, u kojoj je svojevremeno započeo svoju svešteničku službu. Izgledalo je da se čitav grad uputio ka hramu. Oni kojima nije pošlo za rukom da uđu unutra, tiskali su se oko ulaza – svi su hteli da vide svog zemljaka koji je postao arhijerej. Pojavio se i preosvećeni: celivao je po običaju krst koji su mu prineli, ušao je u crkvu, poklonio se ikonama i blagoslovio narod. Sveštenici koji su zajedno sa njim služili Liturgiju, njegovi bivši drugovi, prilazili su radi blagoslova. Na njihovim licima bilo je primetno čuđenje: otac Jovan – arhijerej?! Posle službe preosvećeni je izašao iz hrama i zaustavio se kako bi blagoslovio svakoga iz mnoštva sabranog naroda.

Toga dana u arhijerejskom domu, gde je odseo episkop Inokentije, bilo je mnogo posetilaca. Svi su hteli da pozdrave prvog diplomca Irkutske bogoslovije koji je postao episkop. Došao je i starac protojerej Parnjakov – profesor filosofije u bogosloviji. Prišavši svom bivšem učeniku, stari sveštenik se poklonio pred njegovim nogama. Zbunjeni Vladika ga je odmah podigao i sa dubokim poštovanjem mu je rekao:

„Ne treba vi da padate na kolena preda mnom, nego ja pred vama. Jer zahvaljujući vama postao sam čovek“ – i sam se spustio na kolena poklonivši se svome nastavniku.

Preosvećeni Inokentije je u gradu proveo gotovo dva meseca. Tu ga je toplo ugostio arhiepiskop Irkutski Nil. Vladika Inokentije je imao šta da nauči od ovog mudrog, vrednog i opitnog arhipastira, koji se i sam mnogo potrudio oko prosvećivanja Burjata i Tungusa.

Početkom maja episkop Inokentije je krenuo iz Irkutska. Predstojalo mu je da ponovo prođe onim putem kojim se probio pre osamnaest godina kao mlad sveštenik. U selu Anginskom čekala ga je porodica. Odatle je poslao za Peterburg dvojicu svojih sinova, Inokentija i Gavrila, kao i ćerke Olgu i Paraskevu. Mala Tekla je ostala u prestonici. Ćerka Ekaterina, koja se tek udala, sa svojim mužem sveštenikom Iljom Ivanovičem Petelinom pošla je u Ameriku zajedno sa ocem. Pošto su se pomolili na porodičnom grobu, sa obale Lene otisnuli su se na daleki put.

U Jakutsku su preosvećenog Inokentija i dočekali gubernator, gradsko sveštenstvo i mnoštvo naroda. Vladika se odmah uputio u crkvu gde je odslužio moleban. Pošto su nekoliko dana predahnuli u gradu, putnici su krenuli dalje. U Jakutsku se preosvećenom i njegovim saputnicima pridružio kapetan-lajtnant Aleksej Nikiforovič Ridaljev, koji je dobio službu na Kamčatki. Čitav put trebalo je da pređu jašući na konjima. Deonica do Ohotska, koja je mnoge plašila i koja je zaista teško prohodna i opasna u kišnim periodima godine, bila je sasvim pogodna za putovanje. Vreme je bilo toplo i suvo, pa su putnicima više smetali prašina i oskudica vode, nego blato i kiša. Uostalom, nije bilo naročitih poteškoća, neudobnosti puta lako su podnosili, svi su bili zdravi i čili.

Petnaestog jula završeno je putovanje po suvom i sada im je predstojalo da savladaju oko četiri hiljade nautičkih milja (oko sedam i po hiljada kilometara) na talasima okeana. Uoči polaska, u Ohotsku, vladika Inokentije se toplo oprostio od Alekseja Nikiforoviča Ridaljeva, kome je predao pismo za svog druga iz bogoslovije Prokopija Vasiljeviča Gromova koji je postao protojerej saborne crkve u gradu Petropavlovsku.

Dvadesetog avgusta veliki jedrenjak sa dva jarbola „Ohotsk“, na kome su bili vladika Inokentije i njegovi saputnici, isplovio je iz ušća reke Ohote, uputivši se ka jednom od Kurilskih ostrva – Simuširi. Drugog septembra doplovili su do ostrva i usidrili se. Vladika je na obalu poslao sveštenika da služi i poučava ostrvljane. Uveče istoga dana brod je podigao sidro i uzeo kurs ka američkom ostrvu Sitka. Nebo je bilo bistro, dvadeset dana duvao je povoljan vetar i brod je plovio punim jedrima. Vreme je bilo tako lepo da su praznične službe premestili iz kabine na palubu. Bio je to čudesan i veličanstven prizor: usred beskrajnog okeana brod plovi punim jedrima, a na palubi u paradnoj uniformi oficiri i mornari, svečano obučeni putnici, sveštenstvo u novim odeždama i tako obavljaju bogosluženje. Konačno, dvadeset petog septembra oko četiri sata popodne putnici su ugledali vrh planine Ečkom koja se nalazi nedaleko od Novoarhangelska. Obuzela su ih osećanja koja su poznata svakom moreplovcu: stojeći na palubi svi su napregnuto posmatrali suncem na zalasku obasjane konture planina, moleći se u dubini srca i blagodareći Bogu Koji ih je sačuvao tokom mnogih dana putovanja. Bio je to dan spomena prepodobnog Sergija Radonješkog pred čijim se moštima preosvećeni Inokentije molio uoči početka svog dugog putovanja.

Dvadeset šestog septembra, na dan kada Crkva slavi spomen apostola Jovana Bogoslova i moli se da bude rasterana „gusta magla neznaboštva“, brik „Ohotsk“ je doplovio do američke obale  i bacio sidro u luci Novoarhangelsk.

Sledećeg dana episkop Kamčatski, Kurilski i Aleutski iskrcao se na obalu svoje eparhije. Čitav grad izašao je da dočeka svetitelja. U ime građanskih vlasti toplo ga je pozdravio novi upravnik Rusko-Američke kompanije, kontra-admiral Adolf Karlovič Etolin. Preosvećeni Inokentije je u narodu koji ga je dočekao sa radošću primetio i lica krštenih Kološa. Naredne nedelje u Mihajlovskoj crkvi u Novoarhangelsku prvi put u istoriji Ruske Amerike služena je arhijerejska Liturgija.

A u vreme kada se preosvećeni Inokentije približavao američkoj obali, luka Petropavlovsk na Kamčatki obradovana je novom vešću. U noći između 24. i 25. septembra stigao je brod iz Ohotska. Rano ujutro lokalni trgovac N. iznenada je probudio arhijerejskog namesnika kamčatskih crkava, protojereja Prokopija Vasiljeviča Gromova. On se sinoć vratio iz Ohotska u Petropavlovsk i jedva je čekao da svane kako bi ocu Prokopiju doneo vest koju je čuo od oficira Alekseja Nikiforoviča Ridaljeva.

Pojavivši se pred tek probuđenim ocem Prokopijem, N. je čak zaboravio da se pozdravi kako dolikuje i odmah je povikao:

„Čestitam ti na novom arhijereju!“

„Dosadile su mi već te stalne promene“ – sanjivim glasom je odgovorio otac Prokopije, budući da je nakon njegovog odlaska iz Irkutska tri puta postavljan novi vladika.

„Ne, nije to – produžio je vesnik – čestitam ti na našem, Kamčatskom arhijereju! I pogodi ko je to?“

„Ne znam, nisam prorok…“ – odgovorio je namesnik i upitno pogledao sagovornika.

„Ivan Jevsejevič Venijaminov, sada episkop Inokentije“ – svečano je objavio zadovoljni N.

Otac Prokopije se pridigao od iznenađenja: njegov bivši kolega iz Irkutske bogoslovije i dobar prijatelj sada je postao arhijerej! Ovo je bila potpuno neočekivana i čak neverovatna vest. Sa odlaskom oca Jovana u Peterburg 1838. godine ni od njega ni o njemu na Kamčatki nije bilo nikakvih vesti.

Najviše sat vremena nakon toga u kuću oca Prokopija stigao je novi posetilac. „Kapetan-lajtnant Aleksej Nikiforovič Ridaljev“ – predstavio se i predao domaćinu koverat sa poznatim rukopisom oca Jovana Venijaminova. Prokopije Vasiljevič je brzo otvorio pismo i počeo da čita: „Hoćeš li, brate, moći da poveruješ svojim očima? Ja sam – tvoj arhijerej Inokentije!“ – naglas je čitao prve redove i napravio pauzu, kao da želi da još jednom proveri to što je pročitao. Ponudio je Alekseja Nikiforoviča da sedne, a onda se smestio za sto i nastavio je da čita. Novi vladika je pisao da putuje iz Irkutska za Ameriku, a da će Kamčatku da poseti sledeće 1842. godine. Zatim je zamolio da se učine neophodne pripreme za njegov dolazak. Na samom kraju saopštio je ocu namesniku svoju prvu odluku za eparhiju: da svake nedelje sveštenici sabiraju decu u crkvama i da ih uče zakonu Božijem i hrišćanskom moralu.

Vest o novom  arhijereju za tren se pronela po gradu. Kamčatka je sa nestrpljenjem počela da ga iščekuje i priprema se za susret.

Rubrika: Uncategorized

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.