Glava V – Putovanje za Moskvu i Sankt-Peterburg preko Tihog i Atlanskog okeana

Nakon što je u Ruskoj Americi proveo petnaest godina sa svojom porodicom, ženom i šestoro dece, otac Jovan je došao do zaključka da duhovne potrebe Aljaske ne mogu biti zadovoljene bez ozbiljne podrške iz otadžbine. Tako je sebi postavio tri zadatka: da pred Sveti Sinod iznese detaljan plan utvrđivanja Crkve na Aljasci, da predloži Rusko-Američkoj kompaniji plan za poboljšanje uslova za obrazovanje lokalnog stanovništva, i takođe da dobije odobrenje Svetog Sinoda za svoje prevode bogoslužbenih tekstova na aleutski jezik. Glas o njemu kao misionaru i obrazovanom čoveku pročuo se po Sankt-Peterburgu i Moskvi. Kao što su ruskog sveštenika i misionara zavoleli njegovi prvi parohijani – Aleuti, tako su ga sa radošću primili i svojeglavi i gordi Kološi. A i uprava Rusko-Američke kompanije sa velikim uvažavanjem odnosila se prema njegovim naporima. Mnogo toga je učinjeno. U svojim putovanjima po parohiji on je dobro upoznao karakter, običaje i svakodnevni život naroda koji su živeli u Ruskoj Americi. Takođe, izučio je osobenosti prirode i klime tih krajeva. Svi sakupljeni podaci brižljivo su zapisivani. Za aleutski jezik sastavljena je azbuka i opisana je njegova gramatička struktura. Osim prevođenja Jevanđelje po Mateju i izabranih molitava, otac Jovan na aleutskom jeziku napisao i nekoliko knjižica u kojima je na jednostavan i jasan način govorio o pravoslavnoj veri i o tome kako istinski hrišćanin treba da živi. Među ovim delima napisanim na aleutskom jeziku naročito se ističe katihizis pod naslovom „Putokaz za Carstvo Nebesko“ objavljen 1833. godine i kasnije preveden na ruski, da bi u Rusiji samo u periodu između 1839. i 1855. bio štampan u četrdeset šest izdanja. Mnogi aleuti, čak i u odmaklim godinama, sa zadovoljstvom i prilično brzo naučili su da čitaju. Sada su i u odsustvu sveštenika, kao i na dugim putovanjima na koja su odlazili radi lova, mogli da imaju duhovnu hranu. Vaznesenska crkva na Unalaški, obnovljeni hram Arhangela Mihaila u Novoarhangelsku, kapele koje su se pojavile na nekoliko ostrva, škole na Unalaški i Sitki – to su sve bili vidljivi rezultati njegovih dugogodišnjih briga i napora.

Ali utvrđivati u hrišćanstvu tako mnogo amerikanaca postajalo je sve teže i teže. Na ogromnoj teritoriji, sa naseljima koja su bila veoma udaljena jedna od drugih, živela su samo četiri sveštenika. Nije bilo dovoljno ni ljudi niti sredstava da bi se zadovoljile makar i najneophodnije potrebe američkih parohija. Prevodi oca Jovana, koji su bili tako neophodni za propoved Reči Božije, u Rusiji nisu mogli da se štampaju bez njega, jer Sveti Sinod radi njihove provere nije mogao da pronađe nikoga ko poznaje aleutski jezik. Otac Jovan je rešio da od svog arhipastira zatraži dugotrajan dopust kako bi moga da otputuje u Sankt-Peterburg i najvišim crkvenim vlastima objasni stanje i potrebe dalekog američkog kraja, te da zatraži pomoć i podršku. Irkutskom arhiepiskopu Nilu, čijoj su eparhiji pripadale severnoameričke zemlje, bili su jasni i bliski problemi sveštenika Venijaminova. On je dobio blagoslov za put i mogao je da se sprema za polazak. U Moskvi i Sankt-Peterburgu trebalo je da podnese izveštaj o misiji na Aljasci.

Predstojalo mu je izuzetno dugo putovanje za koje je bilo teško prognozirati koliko bi moglo da potraje. Kako će njegova velika porodica živeti bez njega? Pomoćnik oca Jovana, brat Stefan, više nije bio sa njima: postao je sveštenik i dobio službu na Kamčatki. Došlo je vreme da starija deca, sinovi Inokentije i Gavrilo, krenu u bogosloviju. Zato je odlučeno da se Ekaterina Ivanovna sa decom vrati vrati u domovinu, u Irkutsk. Sa baćuškom je na put pošla mlađa ćerka Tekla – Kušenjka, kako su joj tepali u porodici.

Osmog novembra 1838. godine, pošto je u crkvi Arhangela Mihaila odslužio moleban pred put, sveštenik Jovan Venijaminov se, zajedno sa svojom petogodišnjom ćerkom, ukrcao na brod „Nikolaj“ koji je isplovljavao iz Ruske Amerike. Brodom je upravljao kapetan Evgenije Andrejevič Berens, iskusan moreplovac i učesnik dva putovanja oko sveta, u to vreme na službi u Rusko-Američkoj kompaniji. Iz Novoarhangelska će u Kronštat, preko Tihog i Atlanskog okeana, stići u rekordnom roku: za sedam meseci i četrnaest dana.

Gotovo mesec i po brod je plovio Tihim okeanom, do prvog zaustavljanja na Sendvičkim ostrvima. Dvadeset drugog decembra Stigli su na ostrvo Oahu i bacili sidro u luci Honolulu. Tu su dočekali novu 1839. godinu: izvršen je neophodan remont broda, dopunjene su zalihe hrane i vode, i posle dvanaest dana „Nikolaj“ zaplovio dalje. Neobično brzo i uspešno prešli su ekvatorske širine, a sveži pasati koji su tu duvali toliko su ubrzali kretanje broda, da je kapetan Berens smatrao da mogu na nekoliko dana da se zaustave i na ostrvu Ejmeo blizu Tahitija. Dvadeset devetog januara „Nikolaj“ je bacio sidro u luci Opunohu. Pred putnicima se ukazao prizor zadivljujućeg mira. Iz carstva večne zime otac Jovan je stigao u zemlju večnog leta. Ostrvo je bilo prekriveno raskošnom vegetacijom: skladne i visoke palme, gustolisto hlebno drveće, jarko-zeleni ogromni listovi banana, zlatne pomorandže, ananasi i polja šećerne trske. Čudesni cvetovi ispunjavali su vazduh miomirisom, dok su sa grana drveća raznobojne bajkovite ptice svojim pojanjem ugađale ljudskom uhu. Po svojoj staroj navici da posmatra i beleži prirodne pojave, otac Jovan je tokom kratke četvorodnevne pauze došao do zabavnog otkrića: ponašanje svinja, koje su na ostrvu živele u ne malom broju, uopšte nije bilo u skladu sa ruskom poslovicom: „Razume se kao svinja u pomorandže“. Ovdašnje svinje, u obilju voća kojim su bile okružene, prednost su davale upravo pomorandžama.

„Shodno tome – šaljivo je govorio otac Jovan – odlično se razumeju u njih“.

Pošto su ponovo dopunili zalihe i pripremili brod za dugotrajno oplovljavanje Južne Amerike, kapetan Berens je 2. februara izdao zapovest da se podigne sidro i krene dalje. Dvadeset osmog februara stigli su da krajnje tačke Južne Amerike, do Ognjene zemlje, gde su morali da se izbore sa silnom olujom. Prolazeći zatim pokraj Folklandskih ostrva, uzeli su kurs ka Rio de Žaneiru.

Plovidba se odvijala izuzetno uspešno: brod nije pretrpeo nikakva oštećenja i čitava posada bila je zdrava, što se prilično retko događa na tako dugotrajnim pomorskim putovanjima. Dvadeset devetog marta brod je bacio sidro ispred luke Rio de Žaneiro, pošto je pre toga ploveći morem proveo neprekidno pedeset i četiri dana. Predahnuvši posle dugog i teškog putovanja, desetog aprila krenuli su dalje. Za četrdeset osam dana „Nikolaj“ je presekao Ekvator i nakon devet i po hiljada milja plovidbe Atlantskim okeanom ukotvio se u luci Plimut na obali Velike Britanije. Pošto su tu proveli nekoliko dana radi kupovine namirnica i odmora posle prelaska Atlantika, brod je pošao rutom koja je poznata svim ruskim putnicima: kroz kanal Lamanš, preko Severnog mora, sa poslednjom pauzom u Kopenhagenu, da bi 22. juna „Nikolaj“ konačno pristao u luku Kronštat.

Dvadeset petog juna 1839. godine otac Jovan se javio, kako su to nalagali zakoni Ruskog Carstva, u Duhovnu konzistoriju Sankt Peterburga radi overe pasoša. Smatrao je da će taj posao obaviti za čas, i ušavši u kancelariju uputio se, kako mu je rečeno, kod šefa odseka.

„Šta vam treba?“ – ravnodušno je upitao ovaj.

„Ja sam iz Amerike i došao sam zbog overe pasoša“ – rekao je otac Jovan pruživši dokument.

Službenik je uzeo pasoš, položio ga na sto i uzeo da razmatra druge predmete. Otac Jovan je iznenađeno primetio kako preko njegovog pasoša slažu druge dokumente i tu se već napravila prilično velika gomila papira. U jednom trenutku nije više mogao da izdrži pa je prigovorio:

„Gospodine, budite ljubazni, nemojte me zadržavati, jer treba još da stignem kod mitropolita i ober-prokuratora!“

„Sačekajte, vidite da i bez vašeg pasoša imam dosta posla“ – odgovorio je činovnik. Zatim je laganim pokretom uzeo guščije pero, uredno ga zaoštrio i na belom listu hartije krupno napisao: „25 rubalja“. Otac Jovan je stajao u nedoumici i po njegovom držanju videlo se da ne shvata o čemu se radi. Činovnik je zatim precrtao „25“ i napisao „15“. Iako se baćuška ni u Irkutsku ni u Americi nije sreo sa takvim načinom obavljanja poslova, shvatio je šta se od njega traži, ali se ipak pravio da mu nije jasno. Srebroljubac je, gubeći spokojstvo, precrtao „15“ i nervozno rekao: „Dobro, hajde, u krajnjoj liniji – deset“. Otac Jovan je tada prestao da se uzdržava i nepokolebljivo mu je rekao:

„Milostivi Gospodine! Već sam vam rekao da sam iz Amerike, dakle – pravi divljak: bez najave ću ući kod vaših pretpostavljenih i reći ću im šta mi je potrebno“.

„Onda ćete morati da platite kaznu!“

„Makar će u tom slučaju moj novac otići u državnu blagajnu“

Službenik je shvatio da se namerio na pogrešnu osobu i brzo je overio pasoš.

Eto kako je prestonički Peterburg dočekao misionara. Na svakom mestu i u svakom delu postoje nekakve teškoće i prepreke. One su kao komarci i muve u divan letnji dan. Večni zlonamernik, đavo, hteo je da uznemiri oca Jovana, pa mu je sve predstavljao u mračnim tonovima: „To je dakle prestonica! Imali li tu uopšte ičeg dobrog? I ljudi, svi su nekako izopačeni, a njihovi običaji iskvareni“. No, onaj kome je poznat cilj radi koga se trudi, može da savlada prepreke i da ne dopusti duši da se kalja u zlu i obmani.

Iz konzistorije se otac Jovan odmah uputio kod mitropolita Serafima, a od njega kod ober-prokuratora Sinoda, grofa Protasova. Obojica su toplo dočekali misionara iz daleke Amerike, sa velikim interesovanjem su slušali njegove izveštaje o Aleutima i obećali su podršku u izdavanju njegovih prevoda na aleutski Katihizisa mitropolita Filareta Moskovskog, Jevanđelja po Mateju, i njegovog sopstvenog dela „Putokaz za Carstvo Nebesko“. Praštajući se, grof Protasov je pozvao oca Jovana da ga poseti kada god bude želeo:

„Dođite, vaše prepodobije, bez ustručavanja, u bilo koje vreme“.

Temelj je bio položen i sada se moglo preći na stvar…

Kao i svaki pravoslavni Rus, otac Jovan je imao želju da poseti drevnu prestonicu – Moskvu, kako bi se pomolio kod njenih svetinja. Osim toga, po čitavom Ruskom Carstvu žitelji stare prestonice bili su poznati po velikodušnom podržavanju bogougodnih dela. Stoga, pošto je dobio dozvolu za prikupljanje priloga namenjenih misionarenju na Istoku, on se uputio u Moskvu. Prva osoba koju je posetio u još nepoznatom gradu, bio je čuveni mitropolit Filaret. Onaj koga su se mnogi plašili i pred kim su drhtali, primio je oca Jovana toplo i prijateljski: moskovski arhipastir je već čuo za apostolske podvige oca Jovana. Svetitelj je gostoljubivo ponudio baćuški da odsedne kod njega, u Trojickom podvorju. Poziv je prihvaćen sa velikom radošću.

Sveštenik Venijaminov je ubrzo postao poznat među moskovljanima. Mnogi su želeli da ga upoznaju kako bi čuli njegove zadivljujuće, veoma interesantne i poučne priče. Svi su u to doba oduševljavali putovanjima, i o njima je napisano podosta literature, ali moskovljani nisu bili u prilici da i lično upoznaju žitelje tih dalekih zemalja. Prikupljanje priloga teklo je veoma uspešno: moskovljani su velikodušno snabdeli američkog misionara crkvenim predmetima, svetim ikonama, odeždama i novcem. Nedeljnim i prazničnim danima otac Jovan je neretko sasluživao mitropolitu Filaretu u glavnom ruskom hramu – Uspenskoj crkvi Moskovskog kremlja. Večeri je otac Jovan provodio razgovarajući sa svetiteljem u Trojicom podvorju, ili pak kod svojih novih moskovskih prijatelja Šeremetjevih, Potemkinovih, ili Sverbjejevih.

Vreme je brzo prošlo. Krajem jeseni ocu Jovanu je stiglo pismo sa pozivom da se javi u Sveti Sinod. Tu je trebalo da pročita svoj izveštaj „Prikaz Pravoslavne Crkve u ruskim kolonijama u Americi, sa mišljenjem o mogućnostima za poboljšanje stanja u kome se ona nalazi“. Uvaženi jerarsi, članovi Sinoda, saslušali su fascinantnu priču oca Jovana o propovedi u Americi, o dobrim i blagočestivim Aleutima, o plovidbi kajakom između aleutskih ostrva, kao i o nedavnom oplovljavanju polovine zemaljske kugle. Delatnost misionara naišla je na potpuno odobravanje crkvenih vlasti: „Sveti Sinod donosi sledeću odluku: da se sveštenik Jovan Venijaminov – koji je u Sankt-Peterburg došao iz parohije Svetog Arhangela Mihaila na ostrvu Sitka u Americi radi predstavljanja svojih prevoda Katihizisa i Jevanđelja po Mateju na aleutski jezik, kao i njegovog sopstvenog dela ‘Putokaz za Carstvo Nebesko’ na istom jeziku, sa molbom da se odobri štampanje ovih rukopisa radi upotrebe među Aleutima – imajući u vidu napore i zasluge ovog sveštenika, kao revnosnog propovednika u Americi, uzvede u čin protojereja. Izvršenje ove odluke poverava se preosvećenom mitropolitu Filaretu“. Osim toga, knjiga „Putokaz za Carstvo Nebesko“ dobila je posebnu pohvalu i preporučena je kao veoma korisna ne samo za Aleute, nego i za Ruse.

Po porudžbini Svetog Sinoda otac Jovan je u Sankt-Peterburgu sastavio i neveliko ali izuzetno značajno delo pod naslovom „Pouke svešteniku kome je povereno obraćanje inovernih i rukovodstvo obraćenima u hrišćansku veru“. To delo postalo je zvanični priručnik za misionare.

No, u vreme dok se neumorni misionar spremao za ponovni odlazak u Moskvu radi štampanja svojih prevoda i dela, iz Irkutska je neočekivano stigla tužna vest da se 25. novembra 1839. godine, dan posle svoga imendana, upokojila njegova supruga, Ekaterina Ivanovna. Poslednje pričešće dao joj je otac Jakov Necvjetov. Potresen bolom, baćuška je želeo da odmah pođe u rodni kraj, kod svoje dece koja su ostala bez majke. Mitropolit Filaret je saosećao sa njim u žalosti, ali u tom tužnom događaju duhovno opitni arhipastir video je ukazanje Božije na novo služenje oca Jovana Venijaminova, pa je stao da ga ubeđuje kako bi trebalo da primi monaški čin. Uopšte, stari mitropolit počeo je da uzima oca Jovana pod svoje očinsko pokroviteljstvo.

Rubrika: Uncategorized

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.