Glava III – Istorija Ruske Amerike. Dolazak oca Jovana na ostrvo Unalaška. Početak misionarskog rada. Aleuti, njihov život i običaji. Priča Jovana Smirenikova

Bezmalo godina dana protekla je u ovom putovanju od Irkutska do Amerike. Dvadeset devetog jula 1824. godine otac Jovan se sa porodicom iskrcao na Unalašku. Sada mu je predstojala teška dužnost parohijskog sveštenika u tako surovom prirodnom okruženju, među ljudima kojih se svetlost hrišćanske vere tek dotakla.

Aleutska ostrva, čiji je deo predstavljala i nova parohija oca Jovana, protezala su se kao lanac od Kamčatke do obala Aljaske. Otkrio ih je moreplovac Vitus Bering 1741. godine u vreme svoje druge Kamčatske ekspedicije. On je tom prilikom prvi pokazao Rusima put u Ameriku. Dragocena krzna doneta iz novootkrivenih krajeva, probudila su među preduzimljivim sibirskim trgovcima želju da potraže sreću u unosnom poslu koji bi razvili sa tim neistraženim oblastima. Zato su počeli da opremaju brodove i okupljaju posade koje će krenuti u potragu za „mekim zlatom“. Krajem XVIII veka ruski trgovci i zanatlije mogli su se sresti po čitavoj pacifičkoj obali Severne Amerike, od Aljaske do Kalifornije.

Ove zemlje dobile su naziv Ruska Amerika i pripadale su Rusiji po pravu stečenom njihovim otkrivanjem. Isprva tu su delovali samostalni lovci koji su hvatali foke i lisice, ili trgovci koji su otkupljivali krzna od lokalnog stanovništva. Potom su trgovci i lovci počeli da se udružuju u trgovačke kompanije. Godine 1799. najveća od njih, koja je pripadala Grigoriju Ivanoviču Šelihovu, prerasla je u Rusko-Američku kompaniju. Od toga vremena trgovina krznom, ekploatacija rudnika i administrativno upravljanje Ruskom Amerikom povereni su Kompaniji. Domorodačko stanovništvo dobilo je rusko državljanstvo. Deca su pošla u škole koje su za njih podignute, gde su učila na ruskom i lokalnom jeziku. Po završetku školovanja dobijali su posao u brodogradilištima ili u krznarskim radionicama Rusko-Američke kompanije. Još 1793. godine Šelihov je mitropolitu Sankt-Peterburškom Gavrilu uputio pismo sledeće sadržine: „Nakon što smo 1781. osnovali kompaniju, privoleli smo divljake na prijateljstvo i potčinili ih Ruskoj državi… Ovi poslednji, gledajući naša nedeljna i praznična bogosluženja, čak iako se obavljaju bez sveštenika, najusrdnije su poželeli da prime hrišćansku veru… Sada nam nedostaje jedan duhovno opitan sveštenik koji bi mogao da odgovori tom zadatku…“ Zahvaljujući Šelihovu, radi prosvećivanja lokalnog stanovništva svetlošću istine Hristove i radi duhovne podrške ruskim doseljenicima, u Rusku Ameriku stigli su i prvi misionari iz Valaamskog manastira, čije će služenje nastaviti otac Jovan Venijaminov. O njima će kasnije biti nešto više reči.

Parohiju oca Jovana činile su dve grupe Aleutskih ostrva: Lisičija i Pribilovska. Lisičija ostrva su otkrivena 1759. godine, kada je tu pristao brod „Julijan“ trgovca Nikiforova sa lovcima na krzna. Kapetan broda moreplovac Ivan Glotov ovim ostrvima dao je ime po lisicama koje su na njima živele u velikom broju. Kozak Ponomarev iz Glotovljeve posade nacrtao je i vlastima dostavio prvu kartu Unalaške i okolnih ostrva. Lisičija ostrva su brdovita i gotovo bez šuma. U podnožju gora i na zaravnima rastu niski vrbaci i listopadni šumarci johe. Ponegde se mogu pronaći i divlje jagode, borovnice, brusnice i zimzeleno žbunje kljukve sa lekovitim crvenim bobicama, a takođe i pečurke. Ako u podnožju ostrvskih brda i ima kakvog rastinja, njihov gornji deo je potpuno ogoljen, ili pokriven mahovinom i puzavicama. Kupasti planinski vrhovi gotovo uvek su skriveni neprozirnom tamom. To su zapravo ugašeni ili uspavani vulkani, zato zemljotresi na ovim ostrvima predstavljaju čestu pojavu.

Leti je ovde retko kada toplo, a zimi je ponekad toliko hladno da se ptice smrzavaju u letu. Snega koji napada u oktobru, ostaje do juna, a pokatkad i do jula. Lepo vreme traje od jula do oktobra. Tada, ako duvaju vetrovi sa zapada i severoistoka, vreme se razvedrava, a ako duvaju istočni, južni i jugozapadni vetrovi postaje kišovito i mračno. Ovde gotovo da i nema sunčanih dana. To je carstvo hladnoće, vetrova i magle.

Drugi deo parohije oca Jovana Venijaminova, Pribilovska ostrva, nalaze se nešto severnije od Lisičijih. Svoj naziv dobila su u spomen na čoveka koji ih je otkrio, navigatora Gavrila Pribilova. To su vulkanska ostrva koja se usred okeana, izložena najsurovijim vetrovima i olujama. Čudesna je priča o tome kako su ova ostrva otkrivena. Na jednome od svojih pomorskih putovanja ka obalama Amerike, Pribilov je čuo legendu o Maglenim ostrvima – obitavalištu foka, čije je krzno bilo izuzetno dragoceno. Trinaest godina bilo je potrebno moreplovcu da bi pronašao ta ostrva. Sedamnaest puta unajmljivao je posadu u Petropavlovsku na Kamčatki i kretao u potragu za tim tajanstvenim ostrvima, a vraćao se bez uspeha. Konačno, 1786. godine preduzeo je još jedan pokušaj. Shvatio je da treba držati kurs ka onoj oblasti gde topla struja koja ide od japanskih obala nailazi na polarni led. Posle nekoliko dana brod je dospeo u maglu i više iz nje nije izlazio. Izmučeni neizvesnošću i beznadežnošću, mornari su se pobunili. No, magla se odjednom kao da se proredila i začuli su nekakav čudan zvuk. Mogao je to biti šum talasa koji se razbijaju o stene na obali. Ali ne – to je bilo dozivanje bezbrojnih morskih medveda i foka čije je legendarno stanište Pribilov pronašao.

Na zemlji ima malo mesta koja bi bila toliko neprivlačna za život kao Pribilovska ostrva Svetog Pavla i Svetog Georgija. Istina, ovde nije tako hladno kao na Unalaški, svega pet-šest stepeni ispod nule zimi. Ali snažni vetrovi uvek nose ili snežne vejavice, ili kišu. Leti je ovde malo toplije, ali nebo je kao i obično skriveno iza pokrova od magle.

Radi lova na morske medvede i foke tu su podignuta naselja: dve-tri solidne kuće za upravu i barake za radnike. Na ostrvu Svetog Pavla nalazila se i kapela posvećena Prvovrhovnim Apostolima.

U vreme dolaska oca Jovana na ostrvu Unalaška nalazilo se deset naselja u kojima su živeli Aleuti, kreolci (potomci ruskih naseljenika iz brakova sa domorodačkim stanovništvom) i Rusi. Njihovo osnovno zanimanje bilo je lov na lisice, dabrove, morske medvede i foke. Pastva oca Jovana, u kojoj je Rusa bilo sasvim malo, bila je slabo utemeljena u hrišćanstvu. Prostosrdačni žitelji ovih ostrva iskreno su primili jevanđelsku propoved 1795. godine, kada ih je krstio jeromonah Makarije iz duhovne misije. Ali od tada oni su ostali bez sveštenika. Duhovnici koji su ovde povremeno dolazili nisu imali pokretne crkve i nisu mogli da pričešćuju novoobraćene Svetim Tajnama, baš kao ni sam otac Makarije koji ih je krstio. Zbog kratkoće vremena i odsustva dobrih tumača (prevodilaca) on je uspeo da Aleutima preda tek najosnovnije pojmove o Bogu, Njegovoj svemoći, dobroti i ljubavi prema ljudskom rodu. Aleuti su dakle verovali i molili su se Bogu kako su bili naučeni, ali do vremena dolaska oca Jovana to je bila, moglo bi se reći, vera i molitva nepoznatom Bogu.

Oca Jovana su dočekali surova klima, parohija raštrkana po mnogobrojnim i ponekad gotovo nepristupačnim ostrvima, teško shvatljivi običaji i navike tuđeg naroda, nerazumljiv jezik, odsustvo potrebnih materijalnih sredstava… ali on nije klonuo duhom. Sa nadom na Boga i spremnošću na samoodricanje prihvatio se posla.

Posle kraćeg boravka na Sitki otac Jovan je sa porodicom stigao na Unalašku, koja je od svih Aleutskih ostrva bila najbliže kopnu Aljaske. Glavno naselje na ostrvu Unalaška – gde će otac Jovan Venijaminov započeti novi život – zvanično je nosilo naziv Soglasje, ali se obično, prema mestu na kome se nalazilo, nazivalo Gavansko (rus. „gavan“ – luka, pristanište). Dva dana nakon dolaska, 1. avgusta 1824. godine, otac Jovan je u drvenoj kapeli odslužio prvu Liturgiju i blagodarni moleban povodom uspešnog završetka dugog i teškog putovanja. Dom u koji se smestila porodica novog unalaškog sveštenika više je ličio na zemunicu – uobičajeno obitavalište ostrvljana. Pošto ovde nije bilo šuma niti drvne građe, kuće su podizali od tankih kočeva, tj. stabala žbunastih biljaka, koje su oblagali zemljom.

Upoznajući se sa svojim parohijanima i razmišljajući o tome odakle da počne sa poslom, otac Jovan je u vatrenoj molitvi tražio urazumljenje i blagoslov od Gospoda. Posle nekog vremena doneo je čvrstu odluku kako prvo njegovo delo treba da bude podizanje hrama na Unalaški. Druga stvar, bez koje ne bi mogao da Aleutima postane otac i savetnik, bila je, smatrao je otac Jovan, izučavanje jezika ostrvljana, koji je tako malo ličio na jezike starog sveta.

Za podizanje crkve neophodan mu je bio građevinski materijal, koga je na goletnoj Unalaški uvek nedostajalo. Drvo za gradnju je uz velike napore i troškove moglo da se dopremi sa ostrva Sitka, udaljenog gotovo 2.000 kilometara. Uprava Rusko-Američke kompanije obećala je da će pomoći u tome. Mnogo teže bilo je pronaći radnike za ovaj posao. Otac Jovan je primetio da Aleuti veoma lako uče. Brzo su usvajali svaku veštinu koju bi imali priliku da vide od Rusa. Kako je samo ocu Jovanu tada bilo od koristi poznavanje osnova mehanike i zanatskih veština koje je savladao u mladosti! Sam se prihvatio pripreme radnika, obučavajući Aleute tesarskom i stolarskom zanatu, a donekle i bravarskom i kovačkom, kao i izradi cigala i zidanju kamenom. Kroz ovaj zajednički rad, na najbolji mogući način zbližio se i upoznao sa svojim parohijanima, njihovim karakterom, običajima, predstavama o svetu, i njihovim jezikom.

Posle godinu dana, 1. jula 1825. godine, kada su Aleuti bili dovoljno osposobljeni, otpočeli su radovi na podizanju crkve. Radovima je rukovodio sam otac Jovan, a Presto i ikonostas pravio je i pozlaćivao sopstvenim rukama. Čitava godina protekla je u ovom poslu, da bi 29. juna 1826, na praznik slavnih i svehvalnih apostola Petra i Pavla podignuta crkva bila osvećena u ime Vaznesenja Gospodnjeg. To je bila prva crkva na Lisičijim ostrvima.

Takođe, otac Jovan je sve vreme vredno izučavao aleutski jezik. U tome mu je od velike pomoći bio Ivan Panjkov, kreol – po ocu Rus, a po majci Aleut – koji je dobro vladao i jednim i drugim jezikom. Za kratko vreme otac Jovan je naučio aleutski, ali je iz svoje smernosti i dalje propovedao sa tumačem. Posebno treba istaći kako nije želeo da Aleute primora da nauče ruski, već se trudio da im reč Božiju približi na njihovom maternjem jeziku, onako kako su činili još Apostoli. Time je pokazao koliko uvažava kulturu starosedelaca i zadobio njihovo poverenje.

Sad kada se zbližio sa Aleutima, otac Jovan nije mogao da ne zavoli svoju novu pastvu. No, ko su zapravo bili oni – taj narod koji mu je u početku delovao potpuno strano, da bi mu ubrzo postao toliko drag? Aleuti su ličili jedan na drugoga kao da su izliveni po istom kalupu, kako ih je opisivao otac Jovan u svom dnevniku. Srednjeg rasta, sa uskim očima i krupnim jagodicama. Glavu su im pokrivale guste, crne vlasi, a brada i brkovi su im rasli tek u starosti. Spoljašnji izgled ostrvljana Rusima nije delovao odveć skladno, nego naprotiv, čak  pomalo nezgrapno. Evo šta je otac Jovan pisao o njima:

„Kretanje Aleuta je neravnomerno; oni hodaju kao da se spotiču; pošto imaju krive noge, u hodu s boka veoma liče na jevrejsko slovo ζ; a spreda i pozadi izgledaju nekako kao da plešu. Po stazi koju je u snegu utabao Aleut, Rus nikako ne može da se kreće prateći ga u korak, pošto tragovi njegovih nogu nisu okrenuti ka unutra, nego ka spolja.

Ali zato je Aleut, kada sedi u svom kanuu jednosedu i naravno u svojoj narodnoj nošnji, sasvim drugi čovek nego na zemlji; on tada izgleda kao da je stvoren za kanu, ili da je kanu izmišljen kako bi ga pokazao u najboljem svetlu. Nekoliko puta sam imao priliku da vidim Ruse u kanuu, ali niko od njih, čak ni oni najokretniji i najnaočitiji ne ostavljaju utisak kakav ostavlja jedan sasvim običan Aleut“.

Kao ostrvljani i ribolovci, oni nisu mogli bez plovila, a budući da drveta na ostrvima nije bilo, Aleuti su kanue pravili od pruća koje su vezivali kitovim brkovima i oblagali neprerađenim kožama foka, a onda su ih zbog veće vodootpornosti još i premazivali mašću. Po brzini dobri kanui ponekad nisu zaostajali za pticama, pri čemu su bili toliko laki da je moglo da ih podigne čak i dete. Svaki Aleut je imao kanu jednosed. Kanue dvosede koristili su za prevoz tereta ili za obučavanje dece. U tom slučaju odrastao čovek seo bi pozadi i upravljao. No, za Aleuta bi bila sramota da kanuom dvosedom ode u lov.

Prilikom plovidbe kanuima na glavu su stavljali drvenu kapu koja je spreda imala štitnik, poput šlema, kako im mlazovi morske vode ne bi prskali u oči. Ove kape bojili su raznim bojama i kitili brkovima foka ili ukrasima od kostiju, ali samo sa leve strane, kako im ti ukrasi ne bi smetali dok gađaju strelama.

Glavna odeća Aleuta bila je parka – dugačka košulja sa tvrdim okovratnikom i uskim rukavima. Parke su šili od ptičije ili fokine kože. U njima se nisu plašili ni vetra ni mraza. Na putu ona je predstavljala i postelju i odeću, može se čak reći i dom: čučeći, Aleuti bi pod parku stavili upaljenu uljanicu i tako bi se grejali. Druga odeća bila je kamlejka, takođe dugačka košulja, samo sa kapuljačom, sašivena od obrađenih creva foka, morževa, kitova i medveda. Kamlejke su korišćene kao ogrtači tokom plovidbe morem, kao i za vreme kiše. I njih su premazivali mašću da bi bile otpornije. Jedina obuća Aleuta bile su čizme od fokine kože koje su imale đonove od peraja kitova ili foka. Peraja su bila izbrazdana, pa se takva obuća nije klizala prilikom kretanja po vlažnom kamenju.

Prekaljeni ostrvljani rukavice su navlačili samo u vreme izuzetno velike hladnoće, pa im je koža na rukama bila vrlo gruba. Svaka odrasla žena imala je nekoliko dugačkih noktiju radi cepkanja vlakana korenja i trave koje su koristili kao konac za šivenje. Hrana Aleuta nije odgovarala evropskom ukusu. Kitovina, ukiseljene riblje glave i kisela ikra, za Ruse nikako nisu bili delikatesi.

Najupečatljivija karakterna crta Aleuta, stanovnika tako surovog kraja, bila je – trpeljivost. Oni su se od detinjstva navikavali da trpe glad i žeđ, vlagu, hladnoću i bolesti. Otac Jovan je ne jednom video kako Aleut, koji je slučajno pao u zamku za lisice, mirno vadi iz svoje noge gvozdene zupce, a potom izdržava dijetu koja je neophodna posle takve operacije – tri dana ništa ne jede a gotovo i ne pije. Tokom nevremena, kada Aleuti zbog oluje nisu mogli da isplove na more i pribave hranu, uvek su među sobom delili zalihe jukole – sušenih ribljih fileta, bez glave i kičmene kosti, spojenih repnim delom. Riblje kičme su takođe sušili i koristili kao hranu za pse, a ponekad i kao ogrev.

Paganska vera Aleuta poznavala je Tvorca vaseljene duhove – dobre i zle, koje su prizivali u pomoć. Nisu imali ni idole, ni žrtvenike, ni žrečeve; nisu imali razvijen religiozni sistem ili mitologiju. Ipak, prinosili su žrtve nevidljivim duhovima, svako prema svojim mogućnostima – različite stvari, između ostalog životinjske kože. Ljudskih žrtava nije bilo. Verovali su da duše upokojenih obitavaju među svojim bližnjima. Njihovi šamani su uživali autoritet, ali nisu bili tako moćni kao žrečevi u neznabožačkim zemljama. Neka shvatanja i pravila Aleuta približavala su se onome što je izloženo u Svetom Pismu. „Mesto gde su nastali prvi ljudi – govorili su oni – bilo je toplo, tamo nije bilo ni zime, ni bure, nego je klima uvek bila prijatne. Isprva su ljudi živeli mirno i ništa im nije nedostajalo. Prvi ljudi su bili dugovečni“. Njihova moralna pravila bila su čista i uzvišena.

„Uzrok brzog i istinskog obraćenja Aleuta u hrišćanstvo – pisao je otac Jovan Venijaminov – treba tražiti u njihovom karakteru i dobrodušnosti“.

Ranije su Aleuti često među sobom bili u neprijateljskim odnosima, sukobljavali su se i ubijali jedni druge. U nepomirljivim zavadama bili su ne samo žitelji različitih ostrva, nego i susedi. Ali nakon primanja krštenja sve svađe su prestale, a ako je među njima i bilo sporova, jednostavno nisu razgovarali sa protivnikom, i obavezno bi se pomirili tokom priprema za pričešće.

Mnogo vremena otac Jovan je provodio putujući po svojoj parohiji. Za tu namenu opremljeno je nekoliko kanua dvoseda i troseda, gde bi stalo sve što je neophodno za obavljanje bogosluženja, zatim zalihe hrane i vode, veslač-Aleut, prevodilac i sam otac Jovan. Za putovanje između dva ostrva trebalo je imati ne samo hrabrost, jer se kanu prilikom jakog naleta vetra mogao prevrnuti, nego i ogromno trpljenje: u uskom čamcu moralo se sedeti sa ispruženim i čvrsto umotanim nogama. Ali izbora nije bilo – kanu je u tom kraju bio jedino prevozno sredstvo.

Šta su sve putnici-misionari morali da prežive tokom ovih višednevnih pomorskih putovanja! Ne jednom ih je zadesila oluja, pa su morali da se zaustave na pustom mestu i ostanu po nekoliko dana bez hrane kako bi sačekali da nevreme prođe. Ili su pak morali da se veru po planinama do najbližeg sela, noseći na plećima i kanu i sav njegov tovar.

No, Bog je samopožrtvovanom svešteniku slao i duhovne utehe. Aleuti su ga dočekivali kao najbližeg i najrođenijeg. Čitavo selo sa najmanjom decom dolazilo je da uzme njegov blagoslov. Sa pažnjom i poverenjem slušali su pouke i besede oca Jovana, i pre bi se propovednik umorio od priče, nego što bi Aleuti prestali da slušaju. Oni su revnosno ispunjavali svoje hrišćanske obaveze. Inače neprobirljivi u jelu, strogo su držali postove. Za sve vreme bogosluženja nisu se pomerali sa svojih mesta, tako da se po tragovima koje su njihove čizme ostavile na podu posle službe lako moglo izbrojati koliko je ljudi bilo na molitvi. A nakon rastanka, slali su glasnike i molili oca Jovana da im opet dođe.

Evo kako je on opisao njihovu pobožnost: „Oni su mogli po čitav dan da slušaju pouke. Kada se pojavio katihizis na njihovom jeziku, čak su i starci  počeli da uče da čitaju… Nije se dogodilo da neko od njih izbegava ispovest ili pričest bez opravdanog razloga. Na službe ne kasne, a vole da se mole i nasamo. Uvek će podeliti ono što imaju sa siromahom i nikada neće tražiti zahvalnost – to je za njih zakon. Zaista hrišćanska vrlina! Trpljenje Aleuta je prosto porazno. Oni se nikada neće požaliti, ma koliko im teško bilo, bez obzira na to da li su u pitanju glad ili bol ili rad u teškim uslovima. Veoma su osećajni, ali svoja osećanja nikada javno ne pokazuju. Ne samo da ih ne interesuje bogatstvo, nego nemaju čak ni suvišne stvari“.

Kada je nastupio Veliki post 1828. godine otac Jovan je pošao da obiđe svoje parohijane koji su živeli na drugim ostrvima. Put je vodio ka ostrvu Akun koje se nalazi severo-istočno od Unalaške. Otac Jovan je prvi put posećivao ta mesta i kako se samo iznenadio kad je n a obali ugledao meštane svečano obučene, kao za praznik. Izašao je na obalu, a ostrvljani su pohitali da ga pozdrave i izraze radost zbog njegovog dolaska.

„Zašto ste tako svečano doterani?“ – interesovao se otac Jovan.

Tumač Panjkov je preveo njegovo pitanje, a onda je, saslušavši odgovor jednoga od starijih Aleuta, rekao: „Znali su da si krenuo i da danas treba da dođeš kod njih, pa su izašli na obalu da bi te dočekali kako treba“.

„A kako ste znali da ću vas posetiti baš danas, i na osnovu čega ste zaključili da sam upravo ja otac Jovan?“ – upitao je baćuška, začudivši se još više.

„Naš šaman, starac Ivan Smirenikov iz Rečešnog, rekao nam je: ‘Čekajte, danas će vam doći sveštenik; već je krenuo; on će vas učiti kako da se molimo Bogu’. Uz to te je i opisao, baš onako kako te vidimo“.

Otac Jovan je znao da su se među Aleutima sačuvala različita stara sujeverja, i da su šamani imali uticaj na svoje saplemenike. Ipak, bilo mu je čudno to što im je ovaj šaman zapovedio da slušaju sveštenika.

„Mogu li da vidim tog starca-šamana?“

„Zašto da ne, naravno da možeš, ali on sada nije ovde. Kada bude došao reći ćemo mu. Uostalom, on će i bez nas da dođe kod tebe“.

Ove reči su neobično iznenadile oca Jovana, no pošto je morao da se pobrine oko pripreme žitelja Akuna za pričešće, nije imao vremena da razmišlja o njima. Objašnjavao je svojoj duhovnoj deci osnovne dogmate pravoslavne vere, pričao im je o značaju posta, da bi nastavio o tome kako se treba ispovedati. Posle nekog vremena pridružio im se i Ivan Smirenikov. Ovaj stari Aleut živeo u Rečešnom, desetak kilometara od glavnog naselja u kome se zaustavio otac Jovan, a došao je kako bi se pripremio za pričešće i čuo baćuškine pouke. No, ispalo je tako da otac Jovan za vreme ispovesti nije upitao Smirenikova zašto ga zemljaci nazivaju šamanom. I posle pričešća čestitao je starcu na primanju Svetih Tajni, blagoslovio ga je i otpustio, a da mu nije postavio to pitanje. Posle nekog vremena kod oca Jovana je došao ostrvski poglavica i saopštio mu je da je Smirenikov uvređen na baćušku jer ga nije pitao zašto ga zovu šamanom i pre svega zbog toga što svešteničkom vlašću nije zabranio ostalima da ga tako nazivaju.

„I još je rekao – prevodio je Ivan Panjkov – da on nije nikakav šaman, i da je taj naziv za njega neprijatan i uvredljiv“.

Otac Jovan se prisetio da je u svojim poukama iz sveštene istorije zbog kratkoće vremena ponešto i propuštao, ali stari Smirenikov je uvek bio spreman da ga dopuni, a ponekad je potvrđivao rečeno tonom čoveka koji poznaje Sveto Pismo. Otac Jovan je znao da osim oca Makarija, koji je ovo ostrvo posećivao pre više od trideset godina i koji je krstio sve ovdašnje Aleute, drugih misionara tu nije bilo.

„Ivane, šta ti znaš o Smirenikovu“ – upitao je otac Jovan svog pomoćnika Panjkova.

„Ja baćuška znam da ga svi stanovnici ostrva poštuju kao šamana. Ne znam da li je šaman, ali svakako nije običan čovek. Pre tri godine žena poglavice Fjodora Žarova iz sela Arteljnovo pala je u zamku za lisice. Vi ste već ne jednom čuli, pa i videli, šta znači pasti u takvu zamku. Sva tri oštra gvozdena zupca zarila su se pravo u koleno. Nogu su oslobodili iz stupice, ali rana je bila užasna i bol neizdržljiv. Njeni rođaci su zamolili starca da je isceli, a on je malo razmislio i rekao da će ujutro biti zdrava. Zaista, ujutro je ustala i počela da hoda ne osećajući nikakav bol, i do danas je sasvim zdrava“.

„U zimu iste godine kada se dogodilo to sa Fjodorovom ženom – priključio se razgovoru mladi Aleut koji je došao zajedno sa poglavicom – imali smo veliku nestašicu hrane, pa su neki od naših zamolili starog Smirenikova da nam da kita i on je obećao da će zamoliti. Ubrzo potom uputio nas je na mesto gde ćemo naći kita: i zaista, kada smo došli tamo, našli smo celog svežeg kita upravo tamo gde je on rekao“.

„A prošle jeseni – rekao je poglavica – svi smo te očekivali, baćuška, jer smo poslali ljude sa Akuna da te pozovu. Ivan je pak tvrdio da nećeš doći u jesen, nego na proleće“.

„Zaista, vetrovi su me zadržali, a kasnije se vreme pokvarilo, pa sam odložio svoj put do proleća“ – prisetio se otac Jovan.

ove priče ubedile su oca Jovana da treba da se sretne starog Smirenikova i on je poslao po njega. Međutim, ovaj je već i sam krenuo u susret glasnicima:

„Znam da me zove otac Jovan, krenuo sam k njemu“.

Otac Jovan je počeo da ispituje Smirenikova zašto se uvredio, kako živi, upitao ga je za porodicu i prijatelje. Stari Aleut je iskreno i jednostavno odgovarao na sva pitanja.

„Znaš li da čitaš i pišeš?“ – upitao ga je baćuška.

„Ne, uopšte ne znam“ – odgovorio je starčić.

Ovo je bilo čudno, jer je za vreme besede Ivan Smirenikov pokazao da dobro poznaje i glavne molitve i Jevanđelje.

„Kaži mi, kako si znao dan mog dolaska, pa si čak i opisao braći kako izgledam? Čuo sam takođe da ti lečiš bolesti i umeš da predskažeš buduće događaje“.

Ivan Smirenikov je prostosrdačno započeo svoju zadivljujuću priču:

„Za tvoj dolazak rekla su mi dva moja prijatelja“.

„Ko su oni?“ – prekinuo ga je otac Jovan.

„Beli ljudi. Ubrzo nakon što nas je otac Makarije krstio, došao mi je jedan od njih, a posle i drugi. Beli u licu, sa belim odeždama. Rekoše da su poslani od Boga kako bi me učili veri i čuvali. I evo već trideset godina viđam ih gotovo svakodnevno, dolaze po danu ili predveče. Noću se ne pojavljuju. Oni su mi i pričali o onome što sam čuo od tebe, često su mi pomagali, a ponekad, kada ih zamolim, pomažu i drugima. Kada zatražim pomoć za druge, oni mi odgovore: ‘Zamolićemo Boga, pa ako to bude Njegova volja, ispunićemo’. Ponekad su mi pričali i o onome što se događa na drugim mestima“.

„Reci mi, Ivane, a kako oni uče da se treba moliti, njima ili Bogu?“ – iznova je postavio pitanje otac Jovan.

„Svaki put su govorili da je sve moguće silom Boga Svemogućeg. Učili su da se treba moliti Tvorcu duhom i srcem, a ponekad su se i dugo molili zajedno sa mnom. Pokazivali su mi kako da pravilno izobražavam krst na telu i upozoravali su me da nijedno delo ne započinjem a da se prethodno ne pomolim. Zapovedili su mi da ne jedem rano ujutro, da ne jedem tek ubijenu ribu i još toplu životinju, a da neke ptice i morska stvorenja uopšte ne upotrebljavam kao hranu. Govorili su, da su Bogu protivni ubistvo, krađa, svaka prevara i koristoljubivost, a posebno su zapovedili čuvanje čistote pre braka i u braku“.

„A da li su ti se tvoji prijatelji javljali posle ispovesti i Pričešća? I jesu li ti zapovedili da me slušaš?“ –interesovao se otac Jovan.

„Da, video sam se sa njima. Rekli su mi da nikome ne pričam o svojim ispoveđenim gresima i da posle pričešća ne jedem odmah mrsnu hranu. Za tebe su kazali da slušam tvoje učenje, a druge Ruse, lovce, koji ne postupaju onako kako ti učiš, da ne slušam. Video sam ih i danas, upravo oni su mi saopštili kako želiš da me vidiš, da treba da pođem i sve ti ispričam, i da se ničega ne plašim“.

„A kada ti se jave, šta osećaš – radost ili tugu?“

„Ako učinim nešto loše, onda moja duša kada ih vidi oseća stid i neugodnost, a inače, ne osećam nikakav strah. No, veoma me vređa to što me mnogi smatraju za šamana. Jednom sam ih čak zamolio da više ne dolaze, jer neću da budem šaman, ali oni su odgovorili da im nije zapoveđeno da me ostave. A kada sam upitao zašto se ne javljaju drugima, takođe su odgovorili da im nije zapoveđeno. I još ponešto su mi rekli o tebi: da ćeš u bliskoj budućnosti poslati svoju porodicu na kopno, a sam ćeš poći preko velike vode kod velikog čoveka i govorićeš sa njim“.

Otac Jovan je bio zatečen onim što je čuo. Teško da se kod Smirenikova moglo primetiti nešto što bi ukazivalo na prelest. Pošto je malo razmislio, baćuška je rešio da zamoli starca za susret sa njegovim neobičnim prijateljima:

„Reci mi, mogu li ja da ih vidim i da porazgovaram sa njima?“

„Ne znam, pitaću“ – glasio je odgovor.

Oprostili su se i starac je otišao, dok se otac Jovan uputio na obližnja ostrva. Po povratku sa kratkog putovanja, otac Jovan je sreo Smirenikova, iz čijeg se držanja moglo zaključiti da ima odgovor.

„Jesi li upitao svoje bele ljude da li žele da me prime?“ – interesovao se otac Jovan blagosiljajući Smirenikova.

„Pitao sam. Rekli su da možeš da se vidiš sa njima ako želiš. I još su dodali: ‘Zašto bi da nas vidi, kada vas i sam uči onome čemu mi učimo? Zar nas još uvek smatra za đavole?’. Hajde da pođemo, odvešću te k njima“.

Ove reči su porazile oca Jovana i obuzeo ga je pobožni strah.

„Šta ako ih vidim – razmišljao je – te anđele, i oni potvrde to što je rekao starac? I kako da pođem kod njih? Pa ja sam grešan čovek, nedostojan da govori sa anđelima. To je gordost i samouverenost, i hoću li odoleti da ne počnem da umišljam o sebi? Uostalom, kakva je potreba da govorim sa njima, ako je njihovo učenje ispravno, hrišćansko? Da me to na traženje ovog susreta ne primorava lukava ljubopitljivost? I kako da to učinim bez blagoslova?“

Tako je rešio da se odrekne susreta sa neobičnim prijateljima Ivana Smirenikova.

„Oni su u pravu – rekao je starcu – nema potrebe da ih vidim. na osnovu svega, jasno je da duhovni koji ti se javljaju nisu đavoli, zato slušaj njihova učenja i pouke, osim ako su protivni onome čemu sam vas ja učio na zajedničkom sabranju. Ali drugima, kada te pitaju za budućnost i mole tvoju pomoć, reci da sami zamole Boga, kao zajedničkog Oca svih. Ne branim ti da lečiš, ali s tim da onome koga nameravaš da izlečiš kažeš da ne lečiš svojom silom, nego Božijom. I savetuj da se revnosnije mole i blagodare Jedinom Bogu; takođe, ne zabranjujem ti da poučavaš, ali samo decu. A o budućnosti nikome da ne govoriš ni reči, čak ni meni! Svim žiteljima Akuna obavezno ću reći i zapovediti da prenesu drugima, da te niko više ne naziva šamanom!“

Pošto mu je dao takvu pouku, otac Jovan se toplo oprostio od Ivana Smirenikova. Dela zbog kojih je došao na Akun bila su obavljena i došlo je vreme da se vrati na Unalašku. Na povratku otac Jovan uopšte nije primećivao neudobnost plovidbe, nego se prisećao onoga što je čuo i pitao se da li je ispravno postupio. Kao odgovor na ove njegove sumnje, pala mu je na pamet misao koja je bila odlučujuća kada je na ostrvu razmišljao o mogućnosti susreta: da samovolja nije za pohvalu ni u ovom, ni u bilo kom drugom delu. Potrebno je zatražiti blagoslov i pouku arhijereja. Tako je rešio da arhiepiskopu Irkutskom Mihailu uputi pismo sa detaljnim opisom onoga što se dogodilo na Akunu.

Po povratku kući, pošto se malo odmorio od puta, prihvatio se pisanja:

„Preosvećeni Vladiko, Najmilostiviji Arhipastiru!

Po prirodi i po vaspitanju daleko sam od bilo kakvog sujeverja, a pogotovo od izmišljanja lažnih čudesa, no budući da ne želim da bilo šta tajim od Vašeg Viskopreosveštenstva, kao od mog milostivog arhipastira, pogotovo ne svoje slabosti, imam čast da obavestim Vaše Preosveštenstvo i saopštim o sledećem slučaju, ne kao o nečem nemogućem, jer sila blagodati Božije ni danas nije oslabila, nego kao o nečem što je u današnje vreme krajnje retko, ili makar nepoznato“. Ovim rečima je otac Jovan započeo detaljno izlaganje svega što se dogodilo, kao i razloge zbog kojih se nije usudio da se bez znanja Njegovog Preosveštenstva se sretne i govori sa onima koji su se javljali Ivanu Smirenikovu.

„Dakle, sve što je on rekao – nastavio je otac Jovan – i zakletvom potvrdio, a ja izložio, mada ne uvek tačno njegovim rečima, ali bez dodavanja ili prećutkivanja, uz to i sloboda, i smelost, pa i izvesno zadovoljstvo koje moglo da se oseti u njegovim svedočenjima, i pogotovo njegov besprekoran život, uverili su me da duhovi koji su se javljali ovom starcu nisu đavoli, jer mada đavo ponekad moće da se preobrazi u anđela svetlosti, to nikada ne biva radi poučavanja i utvrđivanja i spasenja, nego uvek radi propasti čovekove. I pošto ne može zlo drvo dobre plodove rađati, oni su svakako duhovi-služitelji koji se šalju onima što žele da naslede spasenje!“ Pošto je u pismo saopštio kakve je pouke dao Smirenikovu prilikom njihovog poslednjeg razgovora, otac Jovan je završio sledećim rečima:

„Preosvećeni Vladiko, milostivi arhipastiru! Izloživši i predstavivši Vašem Visokopreosveštenstvu sve što je gore navedeno, najpokornije molim da mi date Vašu milostivu arhipastirsku pouku i mišljenje: da li sam u tom slučaju opravdano opravdano postupio, da li sam mogao, i da li treba, ako uopšte taj starac bude živ, da se vidim i govorim sa duhovima koji mu se javljaju, i ako je to moguće, onda uz koje mere opreza.

Izveštavajući Vaše Preosveštenstvo o ovome, smatrao sam za potrebno da od tumača Ivana Panjkova, koji je prevodio moj razgovor sa pomenutim starcem, zahtevam da se radi potvrde istinitosti ove moje povesti i tačnosti njegovog prevoda ovde svojeručno potpiše i da tu tajnu čuva dok ne dođe vreme da se otkrije“.

Deset godina kasnije, kada se sveštenik sa Aleutskih ostrva našao u prestonici, u Peterburgu, i kada se ostvarilo predskazanje Ivana Smirenikova o susretu sa „velikim čovekom“, to jest sa Gospodarom Imperatorom Nikolajem Prvim, otac Jovan će ispričati ovu zadivljujuću priču svom novom poznaniku, putniku i piscu Andreju Nikolajeviču Muravjovu.

„Je li vam pošlo za rukom da opet vidite starca i da razgovarate sa njegovim posetiocima?“ – upitao ga je Muravjov.

„Ne, – odgovorio je sa hrišćanskim smirenjem otac Jovan – jer mi je odgovor arhijereja stigao tek posle tri godine. Vladika je pisao da bi želeo da se ja odlučim za susret i razgovor sa duhovima, te da predmet našeg razgovora, po njegovom mišljenju, ne treba da bude ništa drugo, nego sudbina novoobraćenih Aleuta, radi čije koristi i treba moliti Boga. Vladika je takođe poučio da tokom mogućeg susreta treba imati na umu molitvu Gospodu i ponoviti je zajedno sa duhovima. Ali pre no što je pismo stiglo starac se blaženo upokojio, predskazavši dan i čas svoje smrti. Sabrao je oko sebe čitavu porodicu, zapalio sveću pred ikonom, pomolio se, oprostio sa svima, okrenuo se u postelji prema zidu i i tiho ispustio duh“.

Čemu su se više čudili u to vreme peterburški slušaoci: čudesnim darovima aleutskog starca, ili smirenju misionara koji se lišio jedinstvene prilike da vidi anđele i govori sa njima, ali nije prestupio zapovest poslušanja.

Ova zadivljujuća priča jasno je pokazala da su takva čudesna javljanja bila potrebna Smirenikovu, njegovoj porodici i saplemenicima u vreme kada nisu imali duhovnog nastavnika; a kada su se pojavili ljudi koji su mogli da im pomognu na putu ka spasenju, nebeski rukovoditelji su se sakrili.

Rubrika: Uncategorized

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.