Glava II / Početak sveštenosluženja. Putovanje na ostrvo Unalaška

Pošto se u Irkutskoj eparhiji osećala velika potreba za sveštenoslužiteljima i crkvenoslužiteljima, mnogi bogoslovi su i pre završetka školovanja  odlazili da budu crkvenjaci ili čtečevi u seoskim crkvama, drugi su zauzimali takva mesta u gradu, uz uslov da dovrše školovanje, dok su se treći ženili i postajali đakoni ili sveštenici, uz isti uslov – da bogosloviju završe kasnije. Tako su se u završnom razredu često mogli videti učenici u rasi. Ovo se dogodilo i sa Jovanom Venijaminovim.

Pred kraj školovanja Jovan je morao da donese odluku o izboru svog životnog puta: da bude oženjeni sveštenik ili da se zamonaši. Poslednja zima njegovog školovanja bila je veoma duga: sve do kraja aprila sante leda su plovile niz reku Angu, onemogućujući prelazak iz manastira gde je živeo Jovanov duhovni otac u bogosloviju. Tako je Jovan, bez razgovora sa svojim duhovnikom koji je kasnije otkrio da je želeo da ga zamonaši, stupio u brak sa Ekaterinom Ivanovnom, ćerku sveštenika Blagoveštenske crkve, a zatim je u istoj crkvi posvećen za đakona. Bogosloviju je završio kao jedan od najboljih u klasi. Četiri godine je služio kao đakon pri Blagoveštenskoj crkvi, da bi zatim bio rukopoložen za sveštenika.

Mladi baćuška je stekao ljubav i uvažavanje svoje pastve zbog blage prirode i posvećenosti službi. Nedeljom pre Liturgije otac Jovan je u crkvi sabirao decu i pričao im o hrišćanskoj veri, o bogosluženjima, o pravilima blagočestivog i bogougodnog života. Znanja iz oblasti mehanike i časovničarskog zanata koja je stekao u mladosti, omogućavala su mu da materijalno obezbedi porodicu: u slobodno vreme otac Jovan je izrađivao časovnike i muzičke kutije iz kojih su se mogle čuti duhovne pesme. Mnogo godina kasnije prisećao se kako su dok je živeo u Irkutsku svi gradski časovnici radili kao jedan. Iz Anginskog su se kod oca Jovana preselili njegova majka i brat Stefan. Baćuška je dobio sina kome su dali ime Inokentije. Porodica je živela u sopstvenoj kući, skromno, ali im ništa nije nedostajalo. Izgledalo je da se sve u životu odvija kako treba i da će takvo stanje potrajati – ni sam otac Jovan ni njegovi bližnji nisu slutili nikakve promene.

Krajem 1822. godine u Blagoveštenskoj crkvi se pojavio novi parohijan – neki Ivan Krjukov. On je u Irkutsk doputovao iz daleka: četrdeset godina je proživeo u kolonijama Rusko-Američke kompanije. Ivan Krjukov je bio čovek velikog životnog iskustva. Sa oduševljenjem je pričao o o Ruskoj Americi, posebno o žiteljima Aleutskih ostrva – narodu Aleuta, o njihovoj o njihovoj prostosrdačnosti, nezlobivosti, smirenju i dubokoj predanosti pravoslavnoj veri. U svojim pričama, neretko je ubeđivao oca Jovana da treba da poseti tu daleku zemlju.

Na podsticaj ruskih istraživača koji su putovali u Novi Svet i u domorocima prepoznavali ljude prirodno naklonjene hrišćanstvu, Crkva je tražila dobrovoljce koji bi otišli u Ruske kolonije u severnoj Americi radi propovedi Jevanđelja među Aleutima, Eskimima i Indijancima. Baš u to vreme Irkutski episkop Mihailo dobio je ukaz Svetog Sinoda da na misionarsku delatnost u Ameriku treba uputiti parohijske sveštenike koji će produžiti slavno misionarsko služenje valaamskih monaha. Sveštenika je trebalo poslati i na ostrvo Unalaška, jedno od Aleutskih ostrva koja su tada ulazila u sastav Irkutske eparhije. Svim sveštenoslužiteljima u Irkutsku postavljeno je pitanje da li žele da odu na Unalašku, a ako ne žele, koji je razlog za to. Pored ostalih poziv za misionarsku službu dobio je i sveštenik Jovan Venijaminov. On je već bio u prilici da sluša o misionarima, o njihovim dalekim putovanjima radi prosvećivanja neznabožaca, ali na te priče nikada nije obraćao posebnu pažnju, baš kao ni na priče svog parohijana Krjukova. Stoga je on, kao i drugi, odbio ponudu, napisavši da ne želi to mesto zbog velike udaljenosti. „Bez obzira na sve priče koje mi je ispričao Krjukov o Americi i posebno o Aleutima, – sećao se kasnije otac Jovan – bez obzira na sve njegove pokušaje da me ubedi da pođem na Aljasku, ja sam ostajao nezainteresovan. I zaista, gledano očima sveta, zbog čega bih putovao bilo gde, kada sam služio u jednoj od najboljih gradskih parohija, bio omiljen među pastvom, uživao naklonost vlasti, živeo u sopstvenoj kući i zarađivao više od ma koje plate ponuđene za službu na Aljasci?“

Irkutski Vladika se našao u teškoj nedoumici: kako da sprovede ukaz Sinoda? Zbog priča o surovoj klimi Aljaske, zverima i „divljacima“ koji tamo žive, nije se našao ni jedan kandidat koji bi pošao dobrovoljno, a on nikoga nije hteo da primorava na to. Tada je doneta odluka da se pribegne žrebu. U duhovnu konzistoriju pozvana su četiri đakona i sva četvorica su se složili da će prihvatiti ishod žrebanja. U svečanom raspoloženju počeli su da čitaju prvu glavu Dela apostolskih, da bi posle reči: I baciše kocke za njih, i pade kocka na Matiju, i bi pribrojan Jedanaestorici apostola – žreb bio izvučen i položen na krst i Jevanđelje. Izbor je pao na đakona sabornog hrama Malinina.

„Pre ću poći u vojnike, nego u Ameriku!“ – rekao je ovaj Vladiki i stao da iznosi različite razloge svoga odbijanja: stare roditelje, bolest svoje žene itd. Kako često smo neoprezni na rečima, kako često sami sebi želimo nešto zbog čega posle gorko zažalimo! Tako se dogodilo i sa đakonom irkutske saborne crkve: umro je u Krasnojarsku kao vojnik, a bolesna žena ga je mnogo nadživela i upokojila se u dubokoj starosti. Krajem zime iz Irkutska je trebalo da krene na put i Ivan Krjukov. Došao je da se oprosti sa ocem Jovanom i ponovo počeo da ga ubeđuje da pođe na Unalašku. Otac Jovan je ćutao i razmišljao o predstojećoj poseti arhijereju. Dogodilo se da baš u vreme kada je otac Jovan bio kod episkopa Mihaila, u oproštajnu posetu kod Vladike dođe i Krjukov. Razgovor je brzo prešao na temu koja je sve uznemiravala: upućivanje sveštenika na ostrvo Unalaška. Ivan Krjukov je opet počeo da priča o narodu Aleuta:

„Ah, vaše Preosveštenstvo! Vi ne biste verovali kako su Aleuti usrdni u veri. Ne obaziru se ni na šta – ni na mraz, ni na sneg, nego hitaju u kapelu na jutrenje. A ta kapela podignuta je od dasaka i nema peć. Tako stoje, ponekad i bosi, i ne pomeraju se sve vreme dok traje jutrenje“.

„Ove reči su kao strele ranile moje srce – sećao se kasnije otac Jovan – i u meni sa rasplamsala želja da odem kod tih ljudi“. Sada je već nestrpljivo iščekivao trenutak kada će saopštiti svoju odluku. Kada je čuo oca Jovana, Vladika se zadivio i samo je rekao: „Videćemo“. Tek  nakon dugog kolebanja episkop Mihailo se složio i blagoslovio njegovu samopožrtvovanu odluku.

Odlukom koju je doneo, da sledi nadahnuće sviše, da odbaci zemaljska strahovanja i vezivanje za svetsko, mladi sveštenik Jovan otvorio je dveri za izlivanje blagodati Božije u svoj život. Do tada on je bio svršeni bogoslov sa talentom za rukodelje i ničim se posebno nije izdvajao: nije bio veliki molitvenik, niti strogi podvižnik, nego po svemu običan čovek. No, od ovog koraka, od trenutka kada kada se odlučno posvetio službi Božijoj, blagodat je preobrazila i samu njegovu prirodu – postao je čovek plamene vere koji samopožrtvovanom ljubavlju pobeđuje strah i stasao u velikog svetitelja, obnavljajući svojim životom prvobitno čovekovo podobije sa Bogom.

Zajedno sa baćuškom na daleki put je trebalo da krenu, osim žene i sina, još i njegova stara majka i rođeni brat. Pošto je dobio blagoslov Preosvećenog, otac Jovan je pošao kući razmišljajući o tome kako će svojoj porodici da saopšti novost. Tako je i ušao u kuću, a da još nije znao na koji način da započne razgovor o odlasku. Pogled mu se zaustavio na jednogodišnjem sinu Inokentiju:

„Kento, Kento, gde li će tvoje noge sve hoditi?..“ Zavladala je tišina. Ukućani su slutili o čemu se radi. Posle nekoliko trenutaka tišine razlegli su se plač, preklinjanja, nagovori… Ali ni molbe srodnika, ni saveti poznanika, ni opisi neprilika koje vrebaju na putu i života u oskudici koji ih očekuje na odredištu, nisu mogli da izmene donetu odluku. Otac Jovan je nepokolebljivo odgovarao:

„Ja odlazim!“

Posle mnogo godina on će reći:

„Neka moj primer bude novi dokaz one istine, da se od Gospoda upravljaju koraci čoveka, i da svim mi, služitelji Crkve Njegove, nismo ništa drugo do oruđe u Njegovim rukama. Njemu je bilo ugodno da me pošalje na poprište služenja u Ameriku, što se i ispunilo, bez obzira na protivljenje moje volje“.

Za polazak iz Irkutska određen je 7. maj 1823. godine. Odsluživši moleban, otac Jovan je u podne već bio u putnoj odeći, prilagođenoj za jahanje na konju, dok se njegova porodica razmestila na taljigama. To je bio poslednji susret pastve iz Irkutska sa njihovim duboko poštovanim sveštenikom. Mnogo godina kasnije oni će ga sretati  ne više kao običnog sveštenika, nego kao proslavljenog misionara. Ali to vreme bilo je još daleko. Pred njim je sada bio mukotrpan put, neistražena zemlja surove klime i nepoznat narod koji iščekuje Blagu vest. Pošavši iz Irkutska, otac Jovan je prvo krenuo u Anginskoje, kako bi se oprostio od rodnog sela i održao parastos na očevom grobu. Pošto je odslužio moleban pred put u Ilinskoj crkvi, 9. maja, na dan spomena svetitelja Nikolaja, krenuli su do Kačuge, gde su se ukrcali na splav i otplovili Lenom sve do Jakutska. Put je vodio kroz pusta i divlja mesta. Od ljudi ni traga ni glasa: svud uokolo samo strme planinske litice.

Putovanje je u početku proticalo mirno. Mada je Lena brza, na njoj nije bilo ni oštrih okuka, ni brzaka. Moćna reka doslovno je uljuljkivala putnike. Ipak, u donjem toku čekala ih je opasna klisura, koja je u tom kraju poznata pod nazivom Obrazi. Na tom mestu krečnjačke litice sa udubljenim pećinama kao da su htele da pokažu svoju vlast nad vodama Lene. Oštri rečni zavoji, brzi tok i podvodne stene pokraj obala skrivali su mnogobrojne opasnosti. Ali po milosti Božijoj uspeli su da srećno prođu kroz tesnac. Ispod klanca Obrazi, obišavši poluostrvo koje obrazuje ušće Vitima u Lenu, produžili su putovanje među bajkovitim Leninim stupovima, u najživopisnijem delu toka velike sibirske reke. Krečnjačke naslage rascepljene po vertikali, urvine i jame koje su izdubile kiše i snežne lavine, odroni, pećine, drveće koje je raslo na izbočinama i između stena – sve je to činilo ove obale nalik razvalinama kakvog zamka. Tako su, ploveći Lenom, putnici prilično brzo stigli do Jakutska.

Sledeća deonica puta bila je posebno teška: od Jakutska do Ohotska, više od hiljadu kilometara, otac Jovan je sa porodicom putovao na konjima. Morali su da se kreću čas vijugavim puteljcima koji su prolazili kroz gustu šumu, čas kroz blato u koje su konji ponekad tonuli do trbuha. Potom bi izbili na dugu kosinu, ili na kakvu planinsku golet, prteći kroz duboki sneg. Spuštali su se pravo do reke, a onda se iznova penjali uz strmi kamenjar. Usled složenosti njihovog kretanja vreme im je neprimetno proticalo, a zadržavanja, katkad i prilično duga, nisu im ostajala u sećanju jer su vreme merili pređenim kilometrima. Konačno, probijajući se kroz šumu, umorni putnici čuli su potmulu huku koja nije bila nalik zvuku vetra. To je bilo hučanje talasa koji su udarali o morske stene i razbijali se o strmu obalu Ohotske luke. Strujanje svežeg i okrepljujućeg morskog vazduha saopštavalo im je da su se približili poslednja usputnoj stanici na njihovom putovanju. Zaista, uskoro su se ukazali jarboli brodova ukotvljenih na reci Ohoti, a odmah zatim, na ušću reke u Tihi okean, i sama luka Ohotsk. Odatle je otac Jovan sa porodicom ka mestu svoje službe pošao brodom Rusko-Američke kompanije. Prešavši Ohotsko more i oplovivši Kamčatsko poluostrvo, brod je ušao u vode Tihog okeana i uputio se ka ostrvu Sitka, a zatim, posle kraćeg zadržavanja, ka ostrvu Unalaška.

Rubrika: Uncategorized

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.