Film „Noje“ – anomija hrišćanstva – Nikolaj Šipkov

Film „Noje“ – anomija hrišćanstva – Nikolaj Šipkov

Predlažemo vašoj pažnji analizu aktuelnog filma o praocu Noju iz holivudskih studija. U oči upada jedna činjenica – ovaj i ovakav film su o Noju snimili njegovi – potomci… Svima nama on je pra, pra, pra, pra… otac. I zato ovakav film ponavlja postupak Hama.

* * * * *

Neiskusnom gledaocu se može učiniti da film „Noje“ predstavlja prepričavanje poznate starozavetne priče na savremeni jezik. Zaista, prva polovina epske dvočasovne priče Darena Aronofskog ne razilazi se isuviše od biblijskog kanona.

Međutim, što dalje gledaš film to se jasnije pokazuje religiozni nesklad i jasnije se vidi zamena ključnih pojmova.

Ispod lake ruke američkih filmskih producenata nije izašao hrišćanski film, pa čak ni prizemna holivudska pričica o borbi za ekologiju i čistoću sredine u kojoj živimo. Upravo suprotno, ispred gledaoca se u potpunosti nalazi post-hrišćanski apokrif. „Noje“ ne predstavlja samo anti-religiozni i anti-humanistički film, već najsnažniji primer razlivanja i iskrivljenja biblijskih događaja i poruka.

Uzmimo priču samog Noja. U Bibliji je on opisan kao pravednik koji je pored ostalog „hodao pred Bogom“ (u srpskom prevodu „po volji Božjoj svagda življaše“ 1 Mojs. 6:9 – prim.prev.) Da napomenemo da se takvih pohvalnih reči udostojio samo jedan od Nojevih predaka – Enoh. Prevodeći ovo na savremeni jezik znači da Noje ne samo da je prosto čuvao zakone, već je i verovao Bogu, drugim rečima nije sledio samo bukvu, već duh istine. Kada mu se Bog direktno obratio sa upozorenjem na potop i ukazivanjem na izgradnju kovčega, praotac nije mogao da ima ni senku nedovoljnog razumevanja i sumnje.

A šta vidimo u filmu? Umesto potpuno jasnih ukazivanja, Noje snuje nejasna viđenja.

Protumačivši ih na neki način, on se sa nečuvenom razjarenošću baca da ispuni ono što mu je poručeno. U izgradnji kovčega pored sinova (koji iz nekog razloga nemaju žene zbog čega se, uzgred rečeno, i javlja jedan od osnovnih dramaturških sukoba u filmu) Noju pomažu i kameni giganti, nekakvi „pali“ duhovi koji su zarobljeni na Zemlji jer su saosećali sa ljudima, dok izgradnju ometaju „Kainovi potomci“, skup orki iz Džeksonovog „Gospodara prstenova“ koji razjareno kidišu u pokušaju da nasilno osvoje kovčeg. I uopšte, otvorenu nesuvislost nekih scena u filmu je teško opisati rečima.

Umesto da pusti nesrećne ljude na kovčeg, Noje tumači viđenja skoro u logici teorije o rasnom prvenstvu i odlučuje da postoje „čisti“ potomci Sita i „nečisti“, grehom poraženi potomci Kaina. Jedni mogu na kovčeg, drugi – ne. Štaviše, iznenada postavši svestan da i sam ne pripada u potpunosti „beloj“ rasi (tj. da je i sam delimično grešan), donosi odluku da je Bog rešio da konačno istrebi ljudski rod i ostavi na zemlji samo „neporočne“ životinje. Na kraju, ne dobivši nikakvo razumno objašnjenje sviše, filmski Noje uz pomoć džinova-anđela (palih anđela?) ubija masu ljudi, krivih i nevinih i skoro da ubija i sopstvene unuke.

Pritom je neophodno primetiti da za razliku od izvora, sam Bog uopšte nije Ličnost koja deluje u filmu. U pitanju je „nad-razum“ čiji se motivi ne mogu razumeti i koji se meša u osnovne događaje tek nakon što se odigraju. U filmu u potpunosti odsustvuje personifikacija Tvorca: „i reče Bog“, „zapovedi Bog“, „i bi Mu žao u srcu“. Sem toga, po logici scenarista, ispostavlja se da je Bog delom i kriv za to što je uveo Noja u zabludu i sumnju, što znači da je za sobom povukao i hiljade i milione nevinih žrtava. Scena vojnog napada „kainita“ poražava svojim konceptom, posebno ako se setimo izvora u Bibliji. U kovčeg ne samo da nisu pokušavali da upadnu borbom, čak su se rugali i smejali Noju koji je gradio ogromni kovčeg posred kopna. Štaviše, kainiti „u dane pred potopom jeđahu i pijahu, ženjahu se i udavahu do onoga dana kad Noje uđe u kovčeg, i ne shvatiše dok ne dođe potop i odnese sve (Mt. 24:38-39), to jest, nije njih Bog odbacio, već su oni sami odbacili Boga.

Ubrojiti sve ove i mnoge druge netačnosti i preslobodne interpretacije u stvaralačko tumačenje je moguće. Međutim, treba priznati da to onda predstavlja anti-religiozno tumačenje.

Novi holivudski blokbaster krivi ne samo „siže“ događaja (naprimer, svaki od sinova biblijskog Noja je već imao ženu u trenutku potopa, a Ham je povrh toga, dobio i sina Hanaana), međutim, što je i važnije – krivi i duhovno-smislenu dimenziju. Noje se iz pravednika pretvara u uznemirenog grešnika, zaštitnika sredine i rasne čistoće, a njegovi sinovi u stereotipne američke tinejdžere; potomci Kaina – u zlobne orke; za pale anđele se ispostavlja da ne samo da su nepravedno kažnjeni, već da uopšte nisu ni pali; a Šestodnev se lako i neprinuđeno transformiše u darvinovsku evolucionističku teoriju – sve ovo je očigledno učinjeno da bi savremena publika lakše primila materijal.

Međutim, svako tumačenje ima svoje granice. Kada je Tarkovski na primer snimio svoj „Solaris“ dobio se izokrenuti roman Stanislava Lema. Ne, ovo nikako ne umanjuje talenat samog Tarkovskog, ali stavlja međutim pod sumnju mogućnost da se film nazove direktnom ekranizacijom. Sa „Nojem“ je slična situacija. Svetski Potop, Noje, pa i sama Biblija – predstavljaju samo veliku reklamu za film koji ima jako malo zajedničkog sa starozavetnim predanjem. Film Darena Aronofskog ne predstavlja ništa drugo do izraz primitivnih religioznih predstava i doživljaja režisera, reklama „dubokog filma“ u dimenzijama blokbastera. Kvalitetna vizuelizacija predstavlja samo omotač koji uopšte ne vredi zbog očigledno praznog unutrašnjeg sadržaja.

Film „Noje“ Aronofskog predstavlja potpunu inverziju biblijskih poruka na korak od bogohulstva. Biblijska povest je jednostavna, razumljiva, poučna jer vaspitava univerzalni sistem moralnih vrednosti. Jezik Svetog Pisma, kao što znamo, nosi karakter priča. Holivud nije prepričao priču, već je predložio sumnjivo autorsko tumačenje, prosto ga izvitoperio, davši mu suprotan smisao. To već ne predstavlja čitanje starozavetnog teksta, već propagandu rasne nadmoći i moralnog relativizma u biblijskoj dekoraciji.

Neki će reći da je film dobar već samo zato što „primorava da se zamisliš“, da je u pitanju „film – polemika“, film „poruka“. Ovo nije ništa više do trik, pokušaj opravdanja: „primorati da se zamisliš“ nije vrednost. Vrednost predstavlja jasna biblijska priča o Noju, priča o smirenju, čistoti i moralnom podvigu.

http://www.pravoslavie.ru/smi/69606.htm

Ključne reči:

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.